Category: All

Милорад Максимовић – Краљеви Антлања


Преузето са:

http://www.zvezdarod.com

 

Овај запис је надахнути песнички запис. Некоме ће изгледати лаички, некоме истинитo, некоме бајка…сваком према мери свести коју има. Мудри знају да песничко надахнуће преноси знање вишег реда…

О Краљевима Антлања

Ко су били ти светли примери рода у успону али и у паду?

У древним, заборављеним временима о којима сада само говори стих и предање у суштини нашег рода се дешавало пуно тога у широком смислу и у размерама што малим, што космичким. У времену Даарије и после ње када је Велика Асија била средиште цивилизације, континенти остали нису били насељени.

У давно заборављеним временима су донети на те континенте људи које данас знамо као жуту, црну и црвену расу. Наш Род их донесе из Звезданих система који беху унишени мрачним силама. Велики Бели Савет одлучише да спаси генетски фонд и скуп разних раса којима Мрачна сила уништи родне светове где су били.

На Мидгарду Земљи или само Земљи, наш Род је одавно имао колонију своју која се стотинама хиљада година развијала на планети. Светла цивилизација Рода.

Велики Бели савет ступи у контакт са Белим Јерарсима задуженим за добробит планете и даде упутства како да се помогне тим избеглицама. Њихова свест је била различитог степена у односу на Род. Део Рода који се зваше Анти доби тај задатак да помогне у подизању свести тих придошлица. И одвоји се од Матице у договору са њом и на острву ван велике Асије подиже светлу цивилизацију која доби име Антлањ. Постоје и друга имена али нећемо сада о њима.

Они који посташе краљеви те нове испоставе Рода, узеше себи имена која су носила узвишеност и повезаност са Белим Јерарсима.

Наш древни језик је употребљен за то а то је језик настао мешањем најдревнијег Вилинског језика и језика Вена (Венда, Вина, Ванда, Раса, Старих Срба). Квенди, они који говоре дадоше језик Антлања.

Овде наводим имена свих Краљева од првог светог Краља до последњег који паде у таму и обожаваше је. Њихова имена је донео нама Толкин истражујући кроз древни језик Срба и Руса имена и значења. Имена су Вилењачко Србска. Дивни спој и јединство Једне Звездане Расе.

У нашој непосредној повесници Тарх Перуновић је један од Белих Јерарха који је утицао на имена – титуле краљева. Сваки краљ је по ступању на престо Антлања узимао име-титулу која је енергетски била везана за Беле Јерархе. Уђимо дубоко у смисао имена, осетимо танане титраје ових имена-титула и отвориће нам се истина и увиди вишег реда. Везови слогова имена Белих Јерарха и самих имена-титула краљева су давали изузетно велику моћ над протоком примарних материја и њиховом контролом у свести и простору.

Временом су они свесно одбацили светла знања и ово користили за тамне сврхе.

Последњих неколико краљева су почели узимати име-титулу АР што представља УЗВИШЕНУ СВЕТЛОСТ и тиме су покушали да себе издигну изнад Белих Јерарха, потпуно неразумно јер су Бели Јерарси били Узвишена Светлост…тиме су пошли путем таме, ти краљеви што одлучише да се издигну у моћи изнад Великог Белог Савета Јерарха на Мидгарду и шире а да први од неколико њих то нису схватили док није било касно…

Сети се Роде данас…немој да буде касно.

1. Елрос-Тарминјатур

2. Тар-Вардамир

3. Тар-Амандил

4. Тар-Елендил

5. Тар-Менелдур

6. Тар-Алдарион

7. Тар-Анкалиме

8. Тар-Анарион

9. Тар-Сурион

10. Тар-Телпериен

11. Тар-Минастир

12. Тар-Кирјатан

13. Тар-Атанамир

14. Тар-Анкалимон

15. Тар-Телемајте

16. Тар-Ванимелде

17. Тар-Андукал

18. Тар-Алкарин

19. Ар-Белзагар – – Тар-Калмакил

20. Ар-Абатарик – – Тар-Ардамин

21. Ар-Адунакор

22. Ар-Зимратон

23. Ар-Сакалтор

24. Ар-Гимилзор

25. Тар-Палантир

26. Ар-Фаразон

Драган Симовић: Сваки је човек – звезда!


-ИЗВОД ИЗ ЛИРСКИХ ЗАПИСА-

 

Сви се ми однекуд знамо и познајемо.

Сви смо ми стари знанци једни другима.

Сретали смо се толико пута пре овог животног тока, као што ћемо се сретати и после свих животних токова и звезданих кругова.

Све се враћа на Почетак; све се враћа на НадПочетак.

Обитвали смо у свим пространствима и у свим временима.

Свуда смо били и нигде нисмо били!

 

03

Има сусрета у које стају читави векови.

Читави векови, минули и будући.

И има сусрета у које стаје Вечност!

Кад год се на Земљи сретну и препознају две душе, тада се у бескрајним пространствима ПраВасељене роди нова звезда.

Сваки човек има своју звезду, и свака звезда има свога човека – има своју душу у обличју и лику човека!

И, сваки је човек – звезда, само што је редак онај који зна да је звезда.

Упознај себе, упознај живу звезду

у себи!

Драган Симовић: Аница Илић – Рзавска песничка вила


Аница Илић (Ступчевићи код Ариља) јесте песникиња тананих лирских осећаја, те њене песме одишу праисконим дахом и духом чистоте, чедности, невиности и вилинског девичанства.

Аничина поезија је готово флуидна и неухватљива, тајинствена и онострана, лишена сваке грубости, неотесаности, приземности, простоте и баналности.

Њена лирика је саткана од етеричних и флуидних слика које нас подсећају на вилински и сновидни акварел.

Аничине песме су као сан, као сновиђење, као етерично звездано небо.

Милозвучне су, титрајуће и лепршаве, а дубоке.

Дубина њених песама је у флуидности, у снатрењу, у дрхату и трепету распеване и осећајне вилинске душе.

Стога можемо слободно рећи, да је Аница Илић рођена и расна песникиња лирске вокације.

Владан Пантелић: Б е л и Г а в р а н


“Сном је човјек успаван тешкијем,
у ком види страшна привиђења,
и једва се оппред’јелит може
да му биће у њима не спада“
.
Његош – “Луча микрокозма“

Амнеа поново била…
Ушуњала се у мој тврди кревет и у мој сансвет када сам био најуморнији и када сам забацио опрез, после прероњених седамстоседамдесет и седам дубоких језера. Издале су је лаки дах, кикица, кожа свиленица и две беспрекорне облице подно моје уснуле харе.

 

А баш сам био добро – и мислено, и вилено и дејствено. Али те ноћи, а дувао је хладни електрични ветар, нисам био ту. Заборавио сам стражити, што се ратнику светлости никада, никада, не сме догодити. А у забораву су одшкринута сва потиснута врата…

 

Амнеа се увек враћа са неизговореном намером. Имала је мајсторство да раби људе за своје путе. Одувек сам знао да су јој циљеви важнији од људи, од мене. И више пута сам јој говорио: Има нешто у начину и путу како и по коме ходиш до циља, сасвим суво бирајући, треперавим и неискреним осмехом, оне који ти могу помоћи да се домогнеш. Ах, циљ! Шта је то циљ? И има ли циља? Ако га има, у њега су сигурно и потпуно уливени и начин и пут, а то има цену… Хајде, Амнеа, промени агрегатно стање и остави двосмерне путеве. Заоборави инстинкт и ген ловца који лако долази и лако одлази.

 

Устао сам сасвим разбуђен. Упаковао сам неколико свезака за пут и обелио свих седам кременова. Оставио сам на ормару загризлу јабуку. Време је и за њу и за мене да не будемо више никада жртве и да отклањамо своју силесију бирајући нове путеве. Обоје имамо моћ устајања из пепела. Одмах крећем на пут. Већ данас желим да будем баштован у великом врту свих Васкрслих Ватри. А ти се добро наспавај, Амнеа, заокружи живот и заокрени смер. Пут је сасвим твој који год изабрала. Моја љубав за тебе никада неће усахнути. Али се најпре наспавај, драга.

 

Драган Коларевић: О ОКУПАТОРИМА И УЛИЗИЦАМА


kolarevicnagrada

Реч на уручењу Награде „Јанко Веселиновић“ за најбољи историјски роман на српском језику у 2016. години

Прво желим да искажем неизмерну захвалност организацији „Споменак“, дародавцу ове књиге.

Не знам да ли се неко, свесно или несвесно, нашалио када је одлучио да ми незаслужену награду за роман Масони и сарајевски атентат (Чигоја, Београд 2016) уручи 1. децембра, тачно 99 година од проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Ко жели да прочита поменути роман, сазнаће да су Аустро-Угари и њихови верни сапутници праваши на суђењу за убиство Франца Фердинанда у октобру 1914, између две битке, Церске и Колубарско-сувоборске, оптуживали српске масоне да су главни организатори. Чак су и малолетне младиће из Босне, атентаторе, питали да ли су масони? На том суђењу је Србија осуђена на уништење као кривац за рат, као што јој и даље суде.

Зашто су хтели масоне да прогласе за организаторе? Зато што су српски слободни људи на добром гласу после анексије Босне и Херцеговине 1908. године повели одлучну акцију против такве одлуке. Самоиницијативно, без знања и помоћи владе. За њих су Босна и Херцеговна биле две српске покрајине.

После десет година – 1. децембра 1918 – масон Анте Павелић, зубар, предао је адресу масону регенту Александру Карађорђевићу. Тако је настала јужнословенска држава којој су слободни зидари словенског порекла тежили још од доба Доситеја Обрадовића, који је такође био то.

Знамо шта је било, али се правимо да не знамо шта ће даље бити. Пожељно је да заборавимо нашу прошлост, да гледамо само напред, само „напријед“ у будућност. На таласу тих императива пожељно је заборавити и Јанка Веселиновића. Зашто?Јанко Веселиновић је један од најчитанијих, најомиљенијих српских писаца. Одрастао сам са Хајдук Станком. Ми смо читали књиге, нисмо имали ријалити. Станко ми је био пример за углед, Лазар пример шта се не сме бити. Моја деца су ишла у Школу „Јанко Веселиновић“. Ето, са Јанком сам цео живот.

Кажу да је он превазиђен писац. Сеоска идила и живот на селу с почетка 19. века страни су сензибилитету урбане популације. Они су Европљани. А Јанко пише о борцима за слободу у мачванском селу… Без везе.

После свега што сам у животу прошао, могу да кажем да је Јанко Веселиновић савремени писац, да је Хајдук Станко модеран психолошки роман. Имао је редак дар за дубинску анализу човекових светлих и тамних страна. Он је писао о нама, нашим окупаторима и њиховим улизицама. У данашњим пиликама препознају се Лазар, Крушка, Маринко…

hajdukstankoСтанка, међутим, нисам успео да пронађем. Јанко Веселиновић је дао трајну „клиничку слику“ издајника, превртљиваца, љигаваца, похлепних хуља, духовног муља. А наш је задатак да данас пронађемо Станка у симболичком смислу. Има њега у сваком од нас. Ваљало би, браћо и сестре, засукати рукаве. На посао.

У Београду, 1. децембра 2017.

(Извор: Нови стандард)

Витомир Стевановић:ПОТОК


(мојим ујацима Жарку и Стевану)

Тјерала ме једна жеља јака,
Да опјевам поток што је текô,
Кроз двориште мојега ујака,
И освјежим сјећање далеко.

 

Мали поток са брзака триста,
Прескакô је камење и стијене,
Кô с извора, вода хладна чиста,
Често жедног појила је мене.

 

Крај потока воденицу памтим,
Та се слика још у глави скрива,
И ујака свога видим затим,
На потоку гдје лице умива.

 

А низводно, сјећам се и сада,
Водио ме поток до пропланка,
И ту испод малог водопада,
Бјеше кућа од другог ујака.

 

Кроз двориште и ту поток тече,
Памтим сцену, ујак крај његʼ стао,
Угледа ме, па весело рече:
-Мој сестрићу, добро ми дошао.

 

Прође вријеме, скоро пола вијека,
Разних ријека видио сам доста,
Алʼ за мене, већ стара човјека,
Ипак поток тај најљепши оста.

Ана Милић:Ветар крагујац


Стооој Ветре моћни!

Утишај хук једро смири

Мисли своје да саберем

Намигујеш руке да раширим

У облаке да ме пренесеш

Да се смејем са муњама

Да ми срце грмљавином туче

Да корен по трагу птица распем

Као маслачак душу своју –

Из облака да процвета

Владимир Шибалић: ПЕСНИКОВА КЛЕТВА


Ја да седим не могу у миру,

Нећу више ништа да чекам.

Осетих још на ономе пиру

Да многима одиста сметам.

 

Смета им моја неуморна жеља

Да једном за свагда слобода сине.

Смета им што хоћу да је Србија веља,

И што ми то срцу даје топлине.

 

Мора да сам омражен и крив

Што ваше славље не умем да схватим.

И боље би било ово вече сетно

Да се хартије и оловке латим.

 

Да опевам вас што се издајом

Тако драговољно и смело китите.

Ја жалим, и жалићу, за оном Србијом,

И кунем вас што се са злом мирите.