Силнице Николе Солунца (1)

Ћилимице – осмице, покажи им лице;
Сликописом фарбам косе и убрзавам откосе;
Прамајко Свемајко, видик им заклони – моли те твој Рајко;
Ожеднели извори, ожеднели извори.

 

Моја нада – чудиша, опасана пламеном, чува ме од лудиша;
Носим орах рђавид да вам обневидим намере;
Дајем несебичност, еликсир у еликсиру – узимам себичност;
Ја сам будан, али, нагнутог ума, спавају моја су-је-верица, ври-шталица и не-верица.

 

Распоп језик имам ја, а он бића не одваја;
Дођите у Мир – мој светли храм;
Носим чизме зубате што хватају ципеле рогате;
Носим лонац и два крста које мешам са три прста.

 

Књига за штампу – АВАТАРСКИ ИСКОРАК

 

 

Нисам ни сањао,

да ове ноћи,

уморан,

написаћу песму о љубави.

 

Сну мојих снова,

лебдим ка теби,

ка твом осмеху,

сликаном у страну,

само за мене

 

Док ове ноћи

мисли се роје,

попут звезда

у ведрој ноћи,

ја будан сањам тебе,

жену због које

 Бог је осмислио

Љубав.

 

Док  говориш ми „знаш“,

ја љубим те песмама и душом,

што додирује небо, и

плови  бешумним лађама

Срцу твом.

 

Можда, некад,

душа моја

дотакнем срце твоје.

Можда некад,

летећу без крила

са тобом,  

у чудесном сну,

и цео  свет тад

 биће  наш

 

Где скрило се наше сунце?

Да л  уморило  се од свих

Погледа и жеља наших

Од свих надања и питања

Од свих молби и очекивања.

Где скрило се наше сунце?

 

Да л скут земљице га чува

Уморног га  љуби  милује

Да л главу је на травната

Поља ставило и тамо

Уз музику ветра заспало

Да л скут земљице га чува

 

Можда га  пригрлила  река  жива

И њише га песмом својих вила

Она што се са неба  низвела

Што и земљу светлом натопила

Можда га пригрлила река жива

 

 

Разбуди се сунашце наше

Осветли срца и  све  душе

И види руке ти пружене

Свака чека да додирнеш је

 Целивањем угрејеш је

Разбуди се сунашце наше

 

 

О устани и очи отвори

Затрепћи милином свом

Снове нам  наше осветли

Снагу врати силином

О устани и очи отвори

 

 

Свака душа овде чека да љуби

Да воли свом љубављу жестином

И нежношћу у срцу скривеном

На души дугом  белом  осликаном

Свака душа овде чека да љуби

 

И ја те чекам ко и други

Чекам да љубим и волим

Ти зрак  топли сваки

Ко ветар да свирам ти 

Ко вила певам, ко река да

Пригрлим  те,

Ко земља да чувам те

Ко богиња  нежношћу милујем

И ко жена љубим

 

 

Молим се!

 да овом светом земљом

слободно ходају

 деца моје деце,

и она далека деца

све далеке наше деце!

.

Молим се!

 да овим светом,

као и свим иним световима,

непрестанце влада

Велики Дух Стварања,

 и да сва бића,

у свим световима,

 буду благословена

 и радосна!

.

Молим се!

да сви словесни људи

усаображени буду

са Великим Језгром

Златне Светлости,

и да без престанка

творе дела Духа

Светога!

.

Молим се!

 да наша Велика Мајка Земља

 снова буде девичански чиста,

 и да обавијена

плаветним прозирним овојем

у смирењу и у љубави

 плови низа далека,

и духовна,

звездана јата!

.

Молим се!

 Теби се молим,

Велики Створитељу!

да Лепота, Доброта

и Дивота

овлада свим световима,

видљивим и невидљивим,

 знаним и незнаним!

.

Молим се!

јер у овоме часу,

 једино то

 умем и знам!

 

 

 

/2013,година/

 

 

Сви патимо и болујемо у овоме свету.

Пате и болују сви људи, сва бића.

Овај свет и јесте свет патње и бола.

Сви носимо и осећамо како физички бол, тако и душевне боли.

Како да будем радостан и весео, кад свуда око мене пате и болују моји ближњи!

Чак и да сам најздравији, чак и да ми ништа није, не бих могао да се радујем и веселим, кад осећам и видим како моји ближњи страдају, тугују, пате и болују.

Све патње и боли мојих ближњих јесу и моје патње и моји боли.

Бити равнодушан према патњама и болима ближњих, значи бити жив а бити мртав.

Страшно је бити жив а бити мртав!

Најгрознија смрт – а то је смрт свих смрти! – наступа онда кад из нашег срца, кад из наше душе ишчиле и последња дејства самилости, доброте, лепоте и љубави; кад бивамо само привидно живи, а изнутра – у бити и суштаству – мртви и премртви.

Створитељу Свеблаги, саклони ме такве смрти!

Седети на свом камену рација,
постојаном као стена,
посматрати усковитлане вирове
и запенушане струје
како се ломе, мачују и сплашњавају у некој далекој утоци
или смело ускочити , заронити, поринути своје тело моруне
у дубине препуне тајанства , лепоте и миловања трава,
бити ношен таласима,
слаповима милине,
крзан хридима,
бујицом силине,
рањен оштрицама камења
али пливати, пливати и бити жив?

 

 

76. У расположењима изазиваним јаким жељама, буди неузнемирена.
77. Овај такозвани универузм је варка, игра сенки. Да би била срећна гледај на њега тако.
78. О љубљена, не обраћај пажњу ни на задовољство ни на бол, већ на оно што је између њих.
79. Одбаци везаност за тело увиђајући: Ја сам свуда. Онај који је свуда, радостан је.
80. Објекти и жеље постоје у теби као и у другима. Прихватајући то, превазиђи их.
81. И пробуђени као и непробуђени опажа биће и предмет, али са једном разликом: први остаје у свом стању не губећи се у стварима.
82. Осети свест сваке особе као своју сопствену свест. Тако, напуштајући бригу о себи, постани свако биће.
83. Не мислећи ни о чему, изгуби сва ограничења.
84. Веруј у свезнајуће, свемогуће, свепрожимајуће.
85. Као што се таласи појављују из воде, пламенови из ватре, тако се и таласи универзума појављују из нас.
86. Лутај унаоколо док се не исцрпиш, а онда падни на земљу и у том падању буди потпуна.
87. Претпостави да ти постепено нестају снаге или знања. У тренутку њиховог нестајања надилази.
88. Слушај док ти се врховно, мистично учење преноси: очију непомичних, не трептући, одједном постани сасма слободна.
89. Запушених ушију и згрченог ректума, уђи у звук звукова.
90. На ивици дубоког бунара загледај се у дубину док наједном ‐ чудесност.
91. Ма где да ти ум лута, унутра или споља, управо ту, то.
92. Док си живо свесна кроз неко од чула, задржи ту свесност.
93. Пре него што ћес кихнути, када се плашиш, док исчекујеш са зебњом, над провалијом, усред битке, у крајњој знатижељи, када осетиш глад, када глад престане, буди непрекидно свесна.
94. Врати се на место неког прошлог догађаја и твој облик, изгубивши садашње карактеритике, биће преиначен.
95. Гледај неки предмет, затим полако одвоји поглед од њега, а онда и мисао. Тада.
96. Преданост ослобађа.
97. Осети присуство неког предмета испред себе. Осети одсуство свих осталих предмета осим тог једног, а онда напуштајући тај осећај присуства и одсуства, оствари.
98. Чистота других учења је за нас нечистоћа, али знај да у стварности ништа није чисто, нити нечисто.
99. Ова свест постоји као свако биће и ништа друго не постоји.
100. Буди не‐исто иста са пријатељем као и са странцем, и у добру и у злу.
101. Када ти се јави осећање привлачности или одбојности према некоме, не повезуј то са њим, већ остани усредсређена.
102. Сазерцавај о ономе што је изван домашаја, изван поимања, изван не‐бића, изван тебе.
103. Уђи у простор, без ослонца, безконачан, миран.
104. На чему год да се пажња заустави, управо ту, доживи.
105. Уђи у звук свог имена и кроз тај звук у све звукове.
106. Ја постојим. То је моје, То је то. О вољена, знај да је безгранично чак и у томе.
107. Ова свест је свима водиља. Буди та свест.
108. Ово је сфера промене, промене, промене. Кроз промену исцрпи промену.
109. Као што квочка чува своје пилиће, тако и ти чувај одређена знања и дела, заиста.
110. Пошто су уистину ропство и ослобођење релативни, те речи су само за оне који су престрављени овим универзумом. Овај свемир је пројекција ума. Ропство и ослобођење су нестварни као одраз сунца у води.
111. Свака ствар се опажа помоћу знања. Јаство сјаји у простору кроз знање. Сагледај зналца и знано као једно биће.
112. Вољена, у овом тренутку нека твој ум, спознаја, дах, облик, буду једно.

Избор-Владан Пантелић-