Маја Марковић: Тренутак


Стихија ће донети тренутак,
тренутак мисли које се збише
у часу значећи велику дубину,
јер све остаје тај моменат.
.
Таласи ветрова грувају стене
дрво и бразда покошени стоје,
уживање и склад проналазе веђе
топе се сени ко часови румени
.
И одлази мирисна росна трава
А очи и сунце жалосно стењу
И моле спокој да им душу гане.
.
О, сан’те, стан’те ветрови румени
и души дајте спокој, мир и сан
и уживајте још само једно вече,
да вас од збиље отргне дан,
.
Ко птице ловећи цвркут свој у лету
и молећи љубав
да им вечно цвета
ко путник који вечно лутат хоће
живећи у сну, сећању, сањи.

М.М: Збирка – “Пут ка Светлости“

Фото: Никола Педовић, Горњи Дубац – Гуча

Радица Матушки: Умрли, а живи


Ноћ, он тужно ћути, као сан да сања,

Kако Витез славно, на бојишту гине,

Док с’ Истока златно, Сунце већ израња,

Урлик зачу силни, кроз венац планине.

.

Глас његовог друга, пређе преко поља,

Склопио је руке, молитва и стрепње,

Звоник негде чу се, трепти Богомоља,

Страх у њему самом, прену га из зебње.

.

Погледа огњиште, не пламти ни плама,

Само ситне искре, по пепелу пиште,

Јутро освануло, њега грли тама,

Док урлици браће у њему још вриште.

.

По прозорском стаклу, зрак се поиграва,

На зиду у углу, зов је од даљине,

Оштрица од мача, бљеском пресијава,

С њим би се винуо, к Богу у висине.

.

Запита се, рањен у пустоши својој,

Дал је чуо друга или му се чини,

Навикнут да живи, са Вучијим зовом,

Ова зора му се, ратничком учини.

.

Дал сва браћа тако, самотно самују,

Окружени снов’ма, будни – кошмар снију,

Чији урлик они из пољане чују,

Гледају оружје, битку с собом бију.

.

Узе дрво једно, баци у ложиште,

Гле искре плануше, а тек су понека,

Kад би само мого, отић на бојиште,

Тамо још судбина, витешка га чека.

.

Војевањем д’ оде, како доликује,

Доста му је више, да живи у тавни,

Нико му не треба, да га одликује,

Већ он само жели, пут предака славних.

..

Отворио врата, хладни зрак га секну,

Сам себе упита: „Kол’ко нас још има?“,

Очи овлажише, сузе образ пеку,

У грудима леди, непролазна зима.

.

Уздахну уморно: „Претешка голгота…

Ход, између смрти и тешког живота!“

Мехер Баба: Бог


Од почетка без почетка постављао сам једно питање: “Ко сам ја?“ и давао један одговор: “Ја сам Бог.“
*
Бог је изван разумевања. Оног тренутка када мислите да разумете Бога нисте Га разумели. Измиче вам када покушавате да Га разумете.
*
Све што икада можемо рећи је “Бог јесте“ или “Један јесте.“
*
Бог је свуда и чини све. Бог је у нама и зна све. Бог је изван нас и види све. Бог је изнад нас и јесте све.
*
Од почетка без почетка до краја без краја постоји ВЕЧНО САДА. Онај ко доживи ВЕЧНО САДА открива да се све сумње, ране, све ствари, распршују попут измаглице, те остаје у вечном блаженству.
*
ПОСТОЈИ САМО ЈЕДНА Стварност … читав временски процес је измишљен: милијарде година које су прошле и милијарде година које треба да прођу немају вредност једне секунде.
*
Бог не може да се објасни… Бог једино може да се живи.
*
Верујте Богу потпуно и Он ће решити све ваше потешкоће. С вером препусте све Њему и Он ће се побринути за све. Волите Бога искрено и Он ће открити себе … жртвујте све на олтару Његове врхунске љубави, остварићете Вољеног у себи.
*
Зашто је тако тешко наћи Бога? Зато што тражите нешто што никада нисте изгубили.
*
Ја сам онај кога толико траже, а тако мало њих проналази. Никаква количина интелектуалног напора не може да ме докучи. Никаква крута дисциплина не може да ме досегне. Само када ме неко воли и када своје сопство изгуби у мени, проналази ме.
Фото: Мехер Баба; Википедијаа

Ли Баи, кинеска песникиња: Две песме


Размишљање у ноћи
пред постељом јасна месечина
је ли то слана по земљи
дижем главу гледам јасни месец
спуштам главу мислим на завичај
*
Кривња степеница од жада
празник беле росе на стубишту степеница од жада
ноћ полако продире кроз свилу њених чарапа
иза ње завеса од најфинијег кристала
ноћ јесења а она – посматра месец

Петар Шумски: Агонија лета


Не памтим. Изједначавам
суштину и месечину.
Заборављам. Дани гњили
попут трубадурове шапке.
Диктат времена. Речи
пачу као патке.
Модрина мудрости.
Задирем у суштину
малаксалости. Растем.
Растем у ггњило
плаветнило.
*
Сутон.
Небо пурпурних премаза.
Пожњевена поља.
Птице и попци.
Обала реке.
Звук таласа.
Мир.
*
Парализа Речи.
Агонија Лета.
Немоћ Лишћа.
Снегови Бескраја…
Рођен сам да бих Те срео.

П.Ш: “Пламен тишине“

Душица Милосављевић:  Вук


Изнедрила ми те земља,

из утробе мајка,

од сунца светлија,

из пламеног огња

у сред бела дана!

.

Чувала те,  свето

у кораку сваком пламен огањ гори,

то дише испод тебе

кад отисак се створи,

ма где стопа да ти крене …

.

Радује се,  погледај

јер познаје ти вене

кроз које огањ гори,

благослови!

.

Само благослови

Милорад Максимовић: Искра


Човек стоји на литици, на ивици. Каже да зна али све што види и осећа, све што зна – само омаја. Невидљиви зид плача, оног правог. Ударац у ништавило и смех из бездана. Очај. Где је смирај? Где је Сунце сред вечите зиме? Где ми Љубав, где ми име? Коме све ово да садим, коме радост граје деце да кадим, коме, коме, коме…кад ме ни ти не чујеш. Глас твој сам заборавио. Нема ме, нема те…

Тишина а све бубњи. 

Душа и дух све крући и мањи, све се гаси и нестаје и последњи знамен. Мртво је. Неста пламен. Неста све… све што створено беше. 

Оста само искра. Кад све стаде она проговара па беседи гласом нечујниме:

Види…

Гласно риче а можда и пева Велико Море.

Сред тебе не осетих осећај…

но само бреме кривице и коров сржи.

.

Пут је изгубљен.

Сакри га трава песмом заборава.

Прекривен раним мразом, 

само гласине ходе слободне све.

.

Али ти…

.

Ниси ми сав свој јутрос.

Шапућеш о изгубљеном и нађеном,, 

о једноти са Свевишњим…

О – где ли то све сада води?

Може л’ бити, не – нека буде!

Да те се сети искра твоја.

Да ти срце никад изгубљено би,

да твој пој не беху мразо хлади сни.

.

Већ топли летњи дан,

сред хладних сенки непролазне зиме.

Почуј.

Страха немај. 

.

Лавина тутњи 

што једним гласом покренута би.

Ускликом моћи!

Искра што белим пламени.

.

Никада живи.

Никада мре.

Слободна увек.

Јер она јесте.

.

Мирна ко јутарње воде

на сребрним живота врелима,

Лоза је то исконске сорте

жив сећање о божјим делима.

.

Извор:Звезда Род-Zvezda Rod

Владан Пантелић: Благослови планине


Нека ти ветар развеже косе

Да постану антене – осетилице

Нека ти пут ка највишој коти

Рашири крила за високе летове

Нека ти камени шиљак на врху

Улије у теме благослове планине.

.

Нека ти гуштер покаже пећину

Где су скривени тајнописи предака

Нека ти бела хајдучица столисна

Открије мелеме и тајносану сурицу

И нека ти бели курјак самотњак

Подари моћи да моћима владаш

.

Нека ти поглед на модру реку

Открили заувек врата од срца

Нека ти видик поглед изоштри

Да лако видиш Вечност и Безкрај

Нека те стој на највишој стени

Постави у једнину са Васељеном.

Валентина Милачић: Слово


Има једно слово непробојно

панцир слово, завој слово

грч слово, зуб слово,

прст слово.

Има једно слово скупо,

драгуљ слово, сеф слово,

трн слово, шум слово.

Има једно слово,

једро носи, шуму коси,

камен просијава

и у љубичастом

облаку свија гнијездо

опелом сна.

Словенка Марић: Повратак родном пејзажу


У мутном сну

однемоћах ти на уснама остављеним,

земљо-пелено,

што на те пожеле ме мајка.

Подерано време –

бледе крпе расутих дана.

По њима ноге босе и сан

са слутњом и жељом ко свитање.

Песма родна ко тајна далека

по мени надошла.

И брда – груди јесени зреле

у погледу дубоком ко жудња.

Небо светло на дану што мре,

сунце – успомена тугом зарадована

и река ведра са песмом протицања.

Повратак ми лепота у сну ускрсла,

причешће ми ово блажено ко отров.