Ходај, само ходај, говори,

послуј нешто по задатом времену,

по добрим малим мукама.

Од белега до белега како је речено.

Ходај. Земља ротира.

Промичу путници ка хоризонту,

по ваздан пили се нешто и скапава.

И оно што не зна, витла се,

грдосије небеске саме држе своје канапе.

.

Свој си дом, ходај

са пртљагом лепих звери и јагњади,

тихим бестрагом, и то се може.

.

И оно подводно кад се осили,

самоникли накот што би горе,

па оно душино, одсјај и звоњава,

ходај само. То што те обележило

већ види простор из ког не исходиш

и мало даље, мало даље.

Птице лете под облацима тамним,

Фијуче ветар у даљини,

На истоку црвени сунца  јаснозор.

Раздан се примиче свету у сан утонулом.

Корача полако, царица кораком леденим.

На огртачу снежном, судњи дани постројени.

Разбуди се, свете мој вољени, разбуди,

Гле, смеши се планина где живе змајеви.

Вилин реко, у овом часу,  најчвршће је загрли,

Стиже час разјасни!

Фото: Вилин река (Нишава); Википедија

Чудна страст ковитла ми главом.
Срце ми је постало птица
која небом језди.
Сваки део мене у друом се правцу креће.
Да ли је заиста тачно
да вољени је свуда?

Сретао сам Расне Србе по свету, и одмах сам их препознавао по Господству и Отмености.

Заиста, само Расни Србин може бити отмени Господин.

Гсподин Ратник, Господин Песник и Мудрац.

Господин Душе и Срца, Господин Духа и Ума.

Заиста, само Расна Србкиња може бити оваплоћење Склада и Лепоте, Отмености и Доброте.

Само Расна Србкиња може бити Лада, коловенска, прасрбска Богиња Љубави и Лепоте.

Само Расна Србкиња може бити Леди, Дама, Госпа и Госпођа, Богоматера и Богомајка.

Одмах сам схватио да Срби Аријевци, да Срби Стриборјани немају ничег заједничког са иним балканским народима, са иним југобалканцима, јер су Раса, Велика Раса, јер су синови и кћери ПраСрбских Ведских Богова.

Заиста, Срби су Раса, Велика Раса ПраАријеваца.

У овом времену долазећем, важно је, а можда и битно, да Срби ПраАријевци одбаце, и са себе збаце, све туђинске вере и религије, сва туђинска знања и сазнања, те да се окрену ка Својој Вери, ка Својему Знању, ка Својему Присуству и Суштаству.

Да се врате ка Својим Боговима, који их већ вековима ишчекују у Ирију, у Сварги, у Светлости Свароговој, у Дивотним Небесима Свебоха Дике Триглава.

Заиста, важно је да се Срби, после многих векова лутања по туђинским верама и религијама, поново врате на Сварунов Пут Светлости, и да препознају себе као ВедСрбе, као Беле Србе, као ПраАријевце; да препознају, и да освесте, да су синови и кћери Белих Ведских Богова.

Фото: Богиња Лада; Википедија

Из извора пене разливени

Жуборећи шумно различито

Сливају се мајчицу плавећи

.

Запљускују земљу очевинску

Tргајући ластаре изникле

Хранитељски залогај од уста

.

Пливајући плутају у грчу

Гњурају се тонући све дубље

Дављеници а сламке им нигде

.

Не дају се

Одјекује звоњава звона
У мирном мирису јутра
.
Јека далеких звона
У сумраку зоре
.
Оптрча атаре ђачке
.
Расуше се опанци сури
.
Уви се измаглицом
Прозебла школа
.
И крете
Да скупља
Голобраду нејач

Д.П: “Каскаде“

Походе ме мора о која се огреших кад грех

би светиљка на врху до кога се снило

и разбијали крчази;

мора, хваљени час када са драгане

упрљане воћем,

скидох месечину као љуске са плода.

.

Отварају се мора, дани недорасли мудрости

што беху с бескрајем под мишком

и временом ко фрулицом о пасу, мора

речи пуцаљке,

којима одстрелих птицу

позвану да просторима влада.

.

Пустоше ме мора, места обрасла даљином

која се одметнуше

пошто им би одузето право

на порок и старост, мора

могућности одложене као вртлареве алатке,

измамљеног да сведочи

и буде оптужен.

.

Отимају ме мора, свечаности повратка

годинама подигнутим у споменик течењу

које супростављам варци, мора

гатари или летописци

далеких одсева

пред вратима обијене звонаре

.

Походе ме мора о која се огреших

кад не узех нуђено за чим сада потежем

излажући се вечери

овлашћеној да суди,

мора, здања жртвованих пламену,

чудесна и стравична.

Тек слутим да си сан свих сновиђења

Недодирна свему сем песничком перу

Ко зна чији усуд пре сваког рођења

Загледана у се кô најчвршћу веру.

.

Ти припадаш неком умрломе сату

Недогледна сваком сем души што јеца

Што крст тежак носи обешен о врату

И реч заглављену испод меког непца.

.

Не знам зашто сва су привиђења скрита

Нечујна свему сем титрајима срца

Што одговор знаде да се и не пита

И у њему самотно дуго, дуго грца.

у соби што пресвлачи се удвојем у лудило
твоја хаљина грли сенке у чудесном сну

то нас је опијене дуго поново будило
дрхтање нассвемира на нетакнутом дну

ти си се пољупцима делила на неспоје свести
пала на груди моје од вреле непрегор таме

и нисмо знали куда ће нас то одвести
кад нам се жељне очи разболом помаме

уснодарје се просипа кроз отворе прозора
светло би да нас буди нуђењима тајним

у венама смехом пламенује исконска зора
и ми се предајемо нестајањима дуготрајним

Највећи србомрсци
јесу негдашњи –
а можда и садашњи –
Срби,
који су заостали
у умном
и духовном
развоју;
и који су
уместо путем навише
окренули
путем наниже!
.
Највећи србомрсци
јесу
најотпалији Срби,
којима је мржња
према самима себи
једини смисао
живота
и живљења!
.
Највећи србомрсци
имају србску крв,
србски ген,
и говоре
србским језиком;
али, будући
да највише мрзе
саме себе,
они се изјашњавају
као србомрсци!
.
Највећи србомрсци
јесу они негдашњи –
а можда и садашњи –
Срби,
који су опседнути
праисконом мржњом
према свему ономе
што их
на њих саме
највише подсећа!
.
Има тренутака,
кад ми је, уистини,
жао србомрзаца;
јер знам да је страшно
живети у леденој тами
праисконе мржње!

Фото: Ушачка ледена пећина; Википедија