Ноћ, он тужно ћути, као сан да сања,
Kако Витез славно, на бојишту гине,
Док с’ Истока златно, Сунце већ израња,
Урлик зачу силни, кроз венац планине.
.
Глас његовог друга, пређе преко поља,
Склопио је руке, молитва и стрепње,
Звоник негде чу се, трепти Богомоља,
Страх у њему самом, прену га из зебње.
.
Погледа огњиште, не пламти ни плама,
Само ситне искре, по пепелу пиште,
Јутро освануло, њега грли тама,
Док урлици браће у њему још вриште.
.
По прозорском стаклу, зрак се поиграва,
На зиду у углу, зов је од даљине,
Оштрица од мача, бљеском пресијава,
С њим би се винуо, к Богу у висине.
.
Запита се, рањен у пустоши својој,
Дал је чуо друга или му се чини,
Навикнут да живи, са Вучијим зовом,
Ова зора му се, ратничком учини.
.
Дал сва браћа тако, самотно самују,
Окружени снов’ма, будни – кошмар снију,
Чији урлик они из пољане чују,
Гледају оружје, битку с собом бију.
.
Узе дрво једно, баци у ложиште,
Гле искре плануше, а тек су понека,
Kад би само мого, отић на бојиште,
Тамо још судбина, витешка га чека.
.
Војевањем д’ оде, како доликује,
Доста му је више, да живи у тавни,
Нико му не треба, да га одликује,
Већ он само жели, пут предака славних.
..
Отворио врата, хладни зрак га секну,
Сам себе упита: „Kол’ко нас још има?“,
Очи овлажише, сузе образ пеку,
У грудима леди, непролазна зима.
.
Уздахну уморно: „Претешка голгота…
Ход, између смрти и тешког живота!“
СРБСКИ ЖУРНАЛ 