Од шесет и неке прошлог века, па вамо

У време оно кад се у драгачевском селу Горачићи уводила лектрика, на службу лектричара бејаше постављен Надомир. Витко, црномањасто момче, зеленијег очију и лјепе памети. Родом је неђе отуд с Каблара. За сваког је имо лјепу рјеч и трудио се да изиђе у сусрет људма кад гођ је мого. И колко е мого. Свико с нама коно да е тујнак рођен. Сељани су му из милоште пређенули име у Наде. Стари су га завољели због његове доброте, девојчурци због љепоте, а момци су му се дивили због вештине пентарања по бандерама, а нарочито његовом моторциклу марке пук, кои је имо 250 кубика, и кои је био најбржи сотвор кои су икад виђели својим очима. Кад прозвижди путом, тица му равна није.

Е сад ћу да ти опричам коекаке згоде и незгоде кое е он проживљо вође међ-нама, или што нам је испричо коекад и коеђе, нако, у поверењу.

Кад пјевац рано закукуриче

Елем, једне зиме, док је Надомир још учио школу у Београду, допутуе он ћиром до Јелен Дола. То е била најближа станица његовом селу. Како е ћира од Београда до Јелен Дола клецо аман девет сати, бијаше глуво доба ноћи, кад Надомир изиђе из воза. Помрчина ко тјесто. Не види се прс пред оком. Подиђе га нека језа кад помисли да мора д-иде кроз шуму, па реши да уиђе у чекаоницу. Тујнак се он шћућури поред вруне која е тињала еда би сачеко разасвит. Кад би глуво доба ноћи, види он кроз шалтер да е отправник задрјемо. А што и не би кад тек ујутру има следећи воз. Отежаше и њему капци и он се згрчи и приспа, нође, на клупи. Трже се кад чу како неко трупћући отреса снјег с обуће. Уиђе крупан, бркат човек. Нешто се узловрједијо и узврпољијо. Љут ко рис. И он ти се узодо по чекаоници гунђајући:

Заклаћу га! Ћу да га закољем и то што прије. Часа нећу часити.

Правећи се да спава, Надомир га кришом, жмиркајући, скрозира. Види људескару ко див. На ногама му гумене чизме с дугачком саром. Нолике није виђо. Горе бунда од цираде с крагнглом ко да е турио јагње. Ма како јагње, ко двизан. Бунда раскопчана, па се види да е с унутарње стране овнујско руно, а доље пала преко чизама. Аман до чукљева. На глави шубара по којој се уватило иње. Очи ко да су мено закрвавиле. Ко да е мено, нако, шандрцно. Да л има испод оне бунде сабљу ил неку ножекању, није виђо. Ал да е нешт од то двое имо, или неки буздован, смео е да се закуне.

Надомир се упрпљо размишњајући о томе каки је ово зликовац и ког ли ће заклати. Свашта му е пролјетало кроз главу. Шацуе га нако кришом. Личио му на Марка Краљевића. Ал, јопет, не би Марко без везе неког закло, сем Турчина споради зулума. Није то ни човечански ни јуначки. Да л је Муса Кесаџија имо бркове? Он би мого бити така рђа од човека. Бијући се тако с памећу, Надомир је погледо, полагачкиц и непреметно, ђа лјево, ђа десно. И смишљо куд би мого да шмугне ако бидне стани пани. Ако загусти. Осмотрио је врата. Обадва прозора. Па врата од концела- рије… Престравијо се, што јес јес. Прецрко начисто. Згодно е осјећо како га вата драт и подилази нека језа од страсти. Никако ноћ да прође. Дужа но царева година. Кад би тек нако пред-зору уиђе у чекаоницу следећи путник. Он се, поименице, обрати бркајлији у чизмама:

– Помоз Бог, Вујадине!

– Бог ти помого, Богдане!

– Богме си ме јутрос предукитрио. Стиго си прије мене, што ти није бастало.

– Шта прије тебе? Дошо сам има више од три сата. Дрјим вође ко кљусе за празним јаслама. Заклаћу га, нема му спаса.

– Шта то причаш кумим те Богом? Немој, тујнак, да свираш уз батину.

– А, оћу да га закољем, нема му друге.

– Кога, бре, да закољеш црни Вујадине? Шта то булазниш тако ти љеба и соли?

– Шта кога? Пјевца. Цјелу ноћ вође проведок, не наспавак се ко човек, зато што он запјева прије времена. Сад Надомиру лакну. И тек је сад разумљо што е његов ђедо пођекад говорио:

Пјевац који најпрви закукуриче заврши у лонцу.

М.С: Спомени дужи од живота

Ни један човек окове не љуби,

Нико улудо главу не губи,

Јер у дну душе сија слобода

испод божијег небеског свода.

 .

Нико не воли ланце и лисице,

Праведници да крију лице,

Да неправда ведри и облачи,

Да лаж злобе хаљину не свлачи.

 .

Дај Боже правде и љубави

Да се овај свет од зла избави.

Нек сунце обасја децу своју,

Да прославе љубав твоју.

На данашњи дан, рођена је ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ (1898-1993)

Колико је на небу звезда

па све да су моје очи,

не бих га се могла нагледати.

.

Колико је у гори грана

па све да су моје руке,

не бих га се могла нагрлити.

.

Колико је на земљи извора

па сви да ми жубор даду,

не бих му се могла напевати.

.

Колико је на свету птица

па све да се у девојке створе,

још му не би доста било.

.

Колико је на земљи стена

па све да на моје легну груди,

ни тада ми не би теже било.

Јединственост

Кренем да ти пишем песму, али

схватим да нема књиге у коју би она стала,

а нема ни речи којима бих те описао.

Зато ће ово бити моја најкраћа песма,

која ће показати твоју јединственост,

а схватиће је сви.

Ти!

.

Долази ново доба у којем ће цивилизацију и заједницу предводити

људи који ће знати како да нам предоче да се величина не крије само

у њима, већ у свима нама. Њима неће бити потребни рефлектори и

камере да забележе њихова дела, већ ће они својим делима сами

стварати светлост и у себи и у нама.

.
Када љубав себи тражиш, понашај се као дете. Не гледај око себе

кога ћеш да волиш, већ ослушкуј у себи ко је тај који ти ствара у срцу

тишину и ослобађа те из канџи страха.

.
Непријатељ који нам је некада био добар пријатељ удара најниже,

јер нас је од свих других познавао највише.

.
Груба реч је тешка, ниско лети и брзо пада, зато ће сигурно, након

што из уста човека излети, слетети на стазе по којима он хода и ствара.

Док је лепа реч лагана као перце и дуготрајна у свом лету, тако да

ће се човек, где год шетао по белом свету, осећати као да лети по

небу заједно са оним што се стварало у њему.

.
Кренуо сам право својим путем, а душебрижници ме прогласише

једноставним и наивним. Значи, газим их добро. Људи, корачајте

само право и свако од вас нека иде својим путем. Ако вас због

тога осветољубљиви прогласе једноставним и наивним, знајте да идете

ка савршенству и да одрастате до детета. Не размишљајте о томе шта

вам други говоре, већ следите свој пут верујући, да ћете кад-тад постати

савршено дете, свемогућа Божја љубав.

.
Младићу, кажеш ми да имаш драгу у коју си заљубљен и да ти срце

за њом трепери. Хајде да видимо шта то ти код ње волиш? Прамен

косе, мирис коже, њен стас и глас, а највише њено присуство покрај

тебе. Чак и када није ту, у твојој близини, ти је волиш јер ти је у мислима.

Схваташ ли сада, да ти волиш само свој трептај срца који ти она ствара

додиром или мислима, јер када те она одбије, заборави и остави, ти ћеш

туговати за трептајем који је отишао за њом. Ти си себичан, волиш себе

и своје осећање, па како онда можеш знати шта је то права љубав.

Љубав је светлост која не трепери, греје, а не пали ватру, храни уста,

која се не отварају и не бира боју мисли у главама других. Она не

зна за добро и зло, у њеном се присуству све боје претопе у сјај

Сунца. Праву љубав осетићеш тек када ти се у души заувек настани

мир. Ако јуриш за трептајем срца, не очекуј да ћеш пронаћи мир пре него

што преживиш болести, одбијања, разочарања, напуштања, издаје и пакости

других. Све ће ти то прошетати кроз живот, све док не сазнаш како је то

бити сам и каква је то спознаја препознати себе у самоћи. Видећеш да

у тој тами своје унутрашњости светлиш, јер ти ниси ништа друго, већ само

један заробљен зрак светлости који чека ослобођење и излазак из тамнице

у којој је затворен. Ако ти се то догоди, ослободи своју светлост

и дозволи јој да изађе из тебе. Она ће обасјати све око тебе и ти ћеш

тек онда схватити, да сви људи носе ту исту светлост у себи и да им је

потребан мир да би је видели. Младићу, не скрива се љубав само у

трептају срца, већ и у миру душе. Зато пожури, пронађи себи драгу

која ће ти, поред трептаја у срцу, поклонити и мир душе и научити те да

волиш све око себе, као што њу волиш. Хе, хе… Шта је? Ти би да сазнаш

како да пронађеш такву драгу? Ослободи што пре своју светлост!

.

У тами човечанства много је лажних пророка који на себе бацају

лажну светлост, али је мало оних који у себи носе јединствени мирис

светлосне душе. Добро пазите коме дозвољавате да вам душу храни,

и не идите тамо где вам смрди, јер и мува слети где и пчела, али пчела

никад не тражи храну следећи муву, већ је тражи својим јединственим

осећајем за мирис, зато им је и плод рада различит.

.
Богат промишљено поклања, а сиромах саосећајно даје.

.
– Добро јутро, сине. Која ти је, од јутрос, боја душе?

– Иста као јуче. Светла.

– Живи, сине.

– Хвала, оче.

:Дневник :Душе

.
Ох, човече божији! Преклињем те, освести се! Незнање те је опило.

Уздигао си себе изнад сопства. Гнев, лењост, похлепа, пожуда, прождрљивост, завист и

охолост трњем су ти прекрили средњу стазу по којој

је требало да ходаш. Хвалиш се како си природу својим умећем укротио,

а стазе по којима газиш сам изградио. Речено ти је да имаш слободну

вољу, слободу избора, али ти нико није рекао да су ти разум

погани поклонили, да би ти отежали разумевање ума. Заборавио си да

није сваки поклон дар од срца, лепо упакован, наизглед вредан. А ти

наиван, поставио си га на постоље мудрости и ласкаш сам себи да си

њиме осветлио своју плитку спољашност, не схватајући да ти је он дубину

твога бића тамом прекрио. Величаш себе тако што кажеш како на

ноћном небу све звезде можеш пребројати, а заобилазиш истину ћутећи о

томе да у себи ниједан зрачак светлости не можеш ухватити нити задржати.

Речима си упарио супротности, а спојити их и венчати не умеш. Једно другоме

презиме од имена не знаш како наденути, а поносиш се „својим“

разумом који су ти у главу углавили рогати. Не срди са на мене. Не кудим

те. Знам да си заробљен у себи. Покушавам да ти искром и бездимним

пламеном запалим тврђаву коју још увек нису освојили туђинци, у којој

ти је сачувано зрачење светлости чисте стварности. Не бој се, та тврђава је

мало зрнце шишарке у твојој глави и она од ватре неће сагорети, већ ће

бојом злата светлети и на таласима осећања душе треперити. Ум ћеш свој

разумети тек када ти такви таласи до срца допру и кроз њега прођу. Они

га оштетити неће, али ће са собом у бескрај повести и његове таласе емоција.

Тада ћеш уистину препознати свој властити ум који је по својој истинској

природи празнина, истинска стварност, али не празнина у смислу ничега, већ

ум по себи, неупрљан, уздигнут и смирен, чиста свест. То је непроменљиво

светло које ће гранути у теби и које неће препознавати нити рођење нити

смрт, нити добро нити зло, нити дан нити ноћ. Када ти се она безусловно преда,

задржи ту празнину у себи, да би са њом могао да спојиш душу и дух. Она ће ти

помоћи да задржиш и сопство у срцу, и онда ћеш схватити да су бесмртност, природа

и пространство Васељене само у твоме срцу и нигде више. Тада ћу ти рећи: „Хвала ти,

човече божји, освестио си и ум у сопству.“

М.Н.Изано: “:Дневник :Душе“

крвави сутон пада

низ западне плотове

.

из дубоког сна ме буди

мој видик заогрнут стравом

гуши беду и невоље

магле мојих јада

.

уздах цичи усред ноћи црне

губи се живот с јауцима мојим

.

у том низу бесмисленог мрака

беспомоћан стојим уз ветрове мука

што кидају листове живота

и чувају у страстима јаука.

Скидам твој бол, примам га на себе,
Пијем горке лекове, које до тада нисам знала,
И гледам, како спаваш:
Коса на врелом челу,
Отворена сновима, прима сигнале Света.

Чувам се, ходам од прозора до врата,
По корацима бројим, колико сам миља по стану прешла…
Ту, на кревету мом, нису се гостили кошмари раније,
А сада их видим и ноћи се бојим, као пакла,

И не схватам никако, шта је лакше, прошаптати „Adios!“,
Опростити се са тобом, или, спаливши снимљену траку,
Из куће издимити немаштовитост…

Спавај, моја неостварена судбо!
И нека нам са тобом
Наше ноћи донесу олакшање…

Избор сачинио Алексеј Иванович Чарота

Са белоруског језика превела Дајана Лазаревић

Извор: Пројекат Растко

Неки стари трговац је свако јутро одлазио на извор где би напунио своја два глинена врча и односио их на раменима купцима у град.

Један од тих врчева беше напукао и зато је губио прилично воде до одредишта, а други беше потпуно нов и доносио је више зараде.

Цели, новији врч је био поносан на свој рад јер је у њему носач доносио много више воде него у оштећеном, а оштећени врч се због тога стидео.

Осетивши се мање вредним, напукли врч једно јутро проговори власнику:

„Срамим се јер ти не могу служити онако како то желим. Свестан сам својих ограничења и да због мене не добијаш очекивану зараду, јер сам напола празан кад у град стигнемо. Молим те опрости ми моју слабост!“

Идућег јутра, на путу од извора према граду, власник упита напукнути врч:

„Погледај крај пута, шта видиш?“

„Предиван је, пун цвећа“, одговори врч.

Предиван је захваљујући теби. Јеси ли приметио да цвеће дуж пута којим идемо цвета само на твојој страни, али не и на страни целог врча? То је зато што сам знао за твој недостатак те сам купио семе и посејао га на твојој страни пута, а ти си га, и не знајући, сваки дан заливао. Већ две године берем то чудесно цвеће које мојој породици и мени доноси толико радости. Када ти не би био такав какав јеси, то нас цвеће не би радовало из дана у дан. Зато не заборави да смо сви помало сломљени, али Бог зна како начинити чудо из наше слабости“.

Јарило је и Ерос. Јарило се обичајно представља као лутка от сламе са

наглашеним полним органом. Стога се зове и Јурије, Курије, Курило от чега је

постало и Курке, Гјорге, Ђурађ,Ђорђе (у жаргону мужки уд назива се и ђока

 или ћуна). Основа Кур једнака је облику Гор (египатски Хорус), Хорс, младо

 пролећно Сунце – Јарило се пење на небу – иде горе и гори – греје, док се полни

 уд диже на горе (такође у зору са Сунцем). Куром се на старословенском

назива петао (cock на енглеском, код нас кокош) а слично име носи и ћурка.

Кур најављује рано Сунце а то је у Години пролећно Јарилово Сунце када

Христос Васкресе. Васкрс и Ћурћевдан отговарају гласу Е у Азбучном Колу

 относно слову ЕСТЬ када Природа ЈЕСТЕ (естествено значи природно). Стога,

јер представља и исток Године, на енглеском се Васкрс каже Easter.

Вазнесење или Спасовдан (28.5.) је време последњег месеца у Години пред

сунчев зенит. Исус Христос се уздиже на небо, Божији Син се сједињује са

Отцем. Тада узлазни део Године умире, телесно – Сунце ускоро започиње свој

 пад, али се духовно Божији Син узноси на небо. Тада долази Видовдан који је

по сведочењу Светлане Спајић некада слављен на летњи сунцостај око 21. 6.

Вид или Световид је лик Божијег Сина у свом зениту – у пуној зрелости када

духовно постаје једнак Отцу. У суштини Вид је сунчева светлост којом Сунце

 гледа и боји Природу.

Вид је представљан са четири главе са којима Вид – Сунце гледа – обасјава

своју светлост на све четири стране света истовремено. Вид је свевидеће око –

 тело Сунца чија се симболика крије и у крсту са четири отцила. Он је дакле

Божји Син као отрастао, у зрелости који надгледа цео сунчев систем, све што

 његов поглед/зрак обасјава. Зато је Он и пророк, видовњак и просветитељ –

вертикално сједињен са Отцем – Сварогом. У ведама лик свевидећег ока –

Сунца носи божанство по имену Сурја у чијем имену налазимо основу сур

относно зур, зир (у санскрту је загубљен глас з) што је друга србска реч за вид –

 зурити, зрити, зрцало, прозор, призор, назор итд. Сурја је у ведама представљен

 као помоћник Варуне, надређеног божанства вода коме би код Словена

отговарао Даждбог како се по неким изворима назива Сунце Божији Син а чије

време долази на лето након Видовдана. У кијевском пантеону уз Даждбога

уместо Вида имамо Хорса који би могао да представља и Јарила, Кура како

 сам горе навео.

Са Вазнесењем и Видовданом се завршава календарски живот Исуса Христа.

 Након летње дугодневнице, са опадањем Сунца лик Божијег Сина у

хришћанству преузима Јован Крститељ као Христова Претеча. Дакле празници

који обележавају живот Исуса Христа падају искључиво на узлазни или десни

део Године који је обухваћен гласовима А Е I или поруком АЗЪ ЕСТЬ I или

 АЗЪ ЕСТЬ ИЖЕ – ЈА ЈЕСАМ КОЈИ. Зоран Ранковић у свом учбенику за

 црквенословенски језик каже да слово Иже указује на Творца: „Он Лично“,

 „баш Он“. Већ сам писао о томе да се насупрот слову Иже које се налази на

 врху Азбучног Кола Године налази слово Ижица (варијанта У) на дну Године –

што су словне представе Бога и Божића или Сварога и Сварожића. Иже би

могло да означава име Исуса, Исе – Јехошуе – Иже, Који Јесте. 

Једини празник који се налази на левој, силазној путањи сунчевог календара

а везује се за живот Исуса Христа је Преображење. У хришћанству оно се

везује на Христово преображење на гори Таворској када је Он тројци својих

ученика приказао своје божанско обличје. Ова прича је надодата на

предхришћански празник Преображење што видимо и по томе да је то једини

 догађај који измиче хронологији Исусовог календарског живота. Прича о

Исусовом преображењу је врло блиска причи из Бхагават Гите када је Кришна

приказао Арђуни свој космички облик. Ипак Преображење јесте време до којег

Божији Син врши своје деловање, након чега се „мењају гора и вода“ и

сунчева снага креће да слаби.

Празници Христовог живота који падају на десну страну календара објашњавају

 и Исусову поруку „баците своје мреже на десну страну лађе и наћићете“

(Јов. 21,6) када саветује апостолима како да улове рибу. Многи астротеолози

 говоре да се овде мисли на десну хемисферу мозга која је осећајна, мистична

насупрот левој разумској и прорачунатој. До богоспознаје се не може доћи

математичким прорачуном већ једино кроз тајновитост осећајног дела човечије

природе. Међутим, овде видимо и да се десна страна относи и на десну страну

Године (АЗЪ ЕСТЬ ИЖЕ) када Сунце узлази. Сличну ствар проналазимо и у

 визији Светог Стефана: „Ево видим небеса отворена и Сина Човечјега гдје

стоји с десне стране Бога“ (Дап 7,56). Ова идеја је уткана и у старословенско

слово Јат – Ѣ. Слово јат је представа крста са чије доње десне стране се

налази круг (или четвртина круга). 

У Индији се узлазна, десна половина Године сматра повољном за напуштање

света – душе које напусте свет у време сунчевог узлаза обезбеђују себи рајске

светове по смрти док се то не може рећи за душе које напуштају свет у

силазном делу Године. Време отлазка је предзнак куда се по живота отлази.

Као што датум и време рођења предодређују живот тако исто и време смрти

предодређује даљи пут душе. Време повољно за смрт сматра се даном и

 узлазним делом Године. Видимо и у речнику европских језика да се десна

страна сматра правом страном (десно се на руском каже право што видимо

 и у германским језицима где right,recht значе и право, правилно и десно). То

 се може приписати десној, мужкој разумној, „правој“ страни (успостављено

у времену ратничког патријархата) којој управља лева хемисфера мозга,

 међутим може бити и да је у вези са узлазном, растућом, десном страном

 Године.

Зачеће Исуса Христа пада на девет месеци пре Његовог Рођења (Божића)

дакле на почетак пролећа, на Благовести. Благовести обележавају јављање

вести от стране Архангела Гаврила Пречистој Деви да је Господ са њом, да

ће родити Сина. То је вест о долазку пролећа, о буђењу Природе, уздизању

 Божијег Сина и о васкрсењу Године – силазак Светог Духа на Земљу. Стога је

 млада девојка, лик Природе у рано пролеће и Весна (која са цветањем Природе

 постаје Лада). На Божић у старој словенској вери, лик Природе узима обличје

 старице Моране и стога није случајно да се хришћанска Богородица управо

зове Марија, Миријам или Морија (облик који је присутан и данас међу јеврејима)

. Са почетком пролећа, обредно се потапа лутка која представља Морану што

означава крај њене владавине – крај зиме. Из истог разлога се у Русији пали

лутка Јарила у очи летње дугодневнице, јер време пролећа пролази.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 31-ви наставак)

Злочин је слабост не снага. Злочинац је слабић

а не јунак.

.
За то сматрај свога злотвора као слабијег од себе,

па као што се не светић слабом детету, не свети се

ни злотвору.Јер он није злотвор по снази нрго по

слабости.

.

Тим начином гомилаћеш снагу у себе, и бићеш као

море, које се не излива да потопи свакога дерана, што

се у њ баца каменом.

Од милине Твоје

ширим се Господе.

.

Има ме у цвећу

и снажном дрвећу,

има ме у пољу

и у нежном долу.

.

У ходу се носим

а у лађи клизим,

на ветру вијорим

у потоку жуборим.

.

Улица дуга

мојим корацима вијуга

и сва соба ова

мене је пуна

.

И ја сам у свему

и све је у мени

од милине Твоје

ширим се Господе.