На обали Мораве Турци су сваке јесени клали

велики број брава. Узимали су месо, а кожу и унутраше

органе бацали.

.

Тако је рађено данима. Ипак, ни кожа, ни трбушина

нису остајали да се распадну. Гладна раја стизала је,

обноћ, и кришом све то купила да би се прехранила.

.

Турци су се смешили: – Ови “трбушани“, све једу!

.

Од тада и село носи назив Трбушани.

Живот Божијег Сина (Сунца) у православном календару, представљен ликом

Господа Исуса Христа описан је узлазним или источним делом Године, от

Божића, до Видовдана. Његов живот обухвата: Рођење, Обрезање,

Крштење, Сретење, Улазак у храм, Распеће, Васкрсење и Вазнесење. Неки от

ових празника постојали су и пре Христа а неки су додати или преобликовани

 са озваничењем хришћанства. У узлазном делу Године падају и два

празника Ђурђевдан (након Васкрсења), некадашњи Јариловдан и Видовдан

(након Вазснесења) који обележавају два лика Божијег Сина.

Рођење Божића, Сварожића је четврти дан (24/25.12) након зимског сунцостаја

 (21/22.12) када Сунце почиње да се наново подиже на небу и када се дан

продужава на рачун ноћи. Ноћ пред божићно јутро је најдужа ноћ уГодини и

она се проводи будно (Бадње вече) и пале се бадњаци који симболизују

 сунчеву ватру.

Обрезање (1.1.) је уведено са хришћанством као јеврејски обичај док је стари

предхришћански обичај (као и обичај који вреднује хришћанска црква) Крштење.

Између Божића и Крштења – Богојављења су некрштени дани када је зима

најјача и када је утицај неорганских паразитских бића превладавајући. Обичај

коледара има за циљ растеравање нечистих мрачних сила као и принос жртве

коледарима у виду хране и поклона као искуп од неприлика и невоља које би

 се могле десити. Дакле Божији Син je до Крштења још увек слаб и тих. Ноћ

пред Божић се проводи будна да би рађање Божијег Сина било пропраћено

са пуном пажњом што такође има за циљ избегавања утицаја несвести које

отликује тама најдуже ноћи. Крштење обухватају три дана (Крстовдан 5.1.,

Богојављење 6.1 и Јовањдан 7.1.). Истраживања Милана Стеванчевића показују

 да Јовањдан пада отприлике на најхладнији дан у Години (што говори да то

некад није био фиксни празник) након чега јача утицај Сунца и постепено расте

температура. Крштење је раскршће Године када нематеријалне енергије са тачке

најниже вредности почињу да расту ка највишој.

Живот се рађа из воде, вода је пра твар (јер материја таласа – трепери) а зима

 и тама из које живот израња такође припадају елементку воде – Море. Вода је

хладна (у рекама чак и лети), мрзла и наши преци настањени близу вода су

зими имали проблема са хладноћом и влагом (мором) коју воде одашиљу

узрокујући разбољевање. Такође се верује да у водама живе демони (русалке)

и то веровање је присутно и међу индијанским шаманима (видети радове

Карлоса Кастанеде). Отраз демонског (паразитског) као супротно божанском

 (сведавајућем) оличен је хладноћом и тамом као лик остареле Природе Море,

Моране. Њене отлике су мраз, мрак, мрзкост и смрт. То су станишта паразитских

сила који се хране туђом енергијом као што мраз и влага (у којој се развијају

бактерије) краду топлоту из људског тела. Топлота људског тела је оличење

ватре Сунца, младе Природе Живе коју описују живот, жар, жеља и зора (вид).

Стога вода (Мора) и ватра (Жива) стоје као супротстављени елементи.

На Богојављеље се крштава водом – купање у  води препорађа ћелије и покреће

 животну силу. Исуса Христа крсти Св Јован Крститељ и стога је то и његов дан –

Јовањдан. Обичај купања на Богојављење симбилизује Христово Крштење али

 има и магијско дејство очувања здравља. Купање у води на најхладнији дан у

Години пркос је Мори и подвиг је победе Живота над смрћу. Са Крштењем

 „Бог се јави“. Дух Свети силази са небеса. Божији Син се оглашава и то је у

 Азбуци представљено првим гласом А и словом АЗЪ – ЈА.

Сретење (2.2) је такође предхришћански празник када се срећу лето и зима –

пола пута (или 40 дана) от Божића (зиме) до Благовести (пролећа).

Улазак у храм (12.4) представља улазак Божијег Сина у горњи полукруг Године,

 у поље топлог, небеског дела Године, изнад хоризонтале календарског крста.

Овај празник пада на предхришћански Цвети када се бере пролећно цвеће.

 То је време младе и плодне Природе – девојке Живе (ватра) или Ладе (земља) ,

Леље (ваздух). Топлота наглашава елемент ватре, бујност Природе елемент

земље а мирис цвећа наглашава елемент ваздуха.

Након тога следи Распеће – Божији Син шири руке, разапиње своје зраке и

Васкрсава – разапиње крст свог кретања и Природа буја. Тада долази Ђурђевдан

(6.5.) када Ђорђе, Божији Син као снажни младић убија аждају – Морану, зиму.

Ђорђе је заменио Јарила лика Божијег Сина као младића у пуној телесној снази,

лепоти и плодности. У суштини Јарило је сунчева топлота – јара која се буди са

 пролећем. Топлота греје земљу и Природа буја, зелени и цвета. Топлота покреће

животну силу а животна сила покреће сексуалност. Пролеће је време љубавних сусрета

а пролеће живота је младост и љубавни живот пре брака. Јарило је стога лик младог

ратника, подвижника јаке воље и страсног љубавника. Његова девојка је Лада (чије се

песме певају от краја марта до краја јуна), складна, лепа и мирисна – лик сунчевом јаром

пробуђене и побуђене плодне Природе.

На Васкрс се фарбају и шарају јаја која симболизују рађање новог живота

(нове јаре, новог лета). Јајима се туцамо што симболизује сударање јаја и јајних

 ћелија при сполном относу – кршење љуске јајета или семена зарад рађања

новог живота относно кресање. Стога је и зец симбол Васкрса због његове

оплодне моћи – наш народ каже: „туцају се ко зечеви“. Уз ово иде и обичај

Гоњања када се младићи и девојке обредно „поватавају“ истражујући своју

сексуалност пре улазка у брак.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 30-ти наставак)

Данас смо се венчали

Природа и ја.

Није било друге

у близини па рекох:

“Оваква се не пропушта!“

Данас смо се венчали

Природа и ја.

А до последњег угарка дадох јој лето

да у њему мојом крви

до блистаја гори и озвучава се зането.

И сад, сред вечерја што се од запада румени,

њеном, међ гранама распетом сенком

грејем хладне кише,

док се облак мути да измрви

попадалу гар

и са чела ми је збрише

пре него непогода погубном распуклином

искапи преостали жар

и њиме се заострви

дубоко у неистраженом мени.

У првој младости

шамански обреди

предсказања Љубави,

вихором доносе

ликове изабраника судбине.

Све се девојке из племена

похвалише осим мене.

Очи моје душе остадоше пусте!

Да би се исте ноћи путевима тајни

издалека спустио у мој сан,

свима непознан,

у магличастој белини,

држећи ватру у десној руци.

Пођох за ватром!

Одох код Сибиле

те ми каза

шта значи сан.

НЕ МОЖЕШ СЕ ОДУПРЕТИ

ЛОВАЦ ЈЕ ОН

УЛОВИЋЕ ТИ СРЦЕ!

Прва Атлантида је нестала

зато што је била огрезла

у безбожништво и отпадништво,

у мржњу и зло,

у блуд и раврат сваке врсте.

То исто чека

и Другу Атлантиду.

Обе Атлантиде,

као и све будуће Антлантиде,

морају да нестану –

али, овога пута заувек! –

зато што нису цивилизације,

већ антицивилизације;

зато што нису свет,

већ сенка света.

Атлантиђани,

једнако као и Атлантисти,

јесу човеколике сподобе

без божанске душе.

Уместо Љубави,

они живе мржњу;

Уместо Доброте,

они творе зло;

Уместо Истине,

они живе лажи;

Уместо Правде,

они творе кривду;

Уместо Светлости,

они живе таму,

јер и јесу тама

и јесу синови таме.

Ближи се дан и час

коначног нестанка

Друге Атлантиде,

као и свих будућих Атлантида.

У трену кад буде нестајала

Друга Атлантида,

са свим прошлим

и будућим Атлантидама,

певаће и појаће планете,

певаће и појаће сунца,

певаће и појаће звезде,

певаће и појаће сазвежђа

и звездана јата,

певаће и појаће сва бића

из свих видљивих

и невидљивих светова.

.

-фотографија преузета са нет странице –Сербиа

Ефраћанин Елимелех из племена Јудина

Поведе своју жену Нојемину са два сина

Станише се ко дошљаци у земљи Моавској

Ту ожени оба сина – Малона и Хемелона

.

Тајинствени су путеви Јединога Творца

И тајинствени су Његови науми за нас

Он извуче из Нојемине кончић судбине

И одведе јој у Оностран мужа и оба сина

.

Рута не хтеде да остави вољену свекрву

Са Нојемином се врати у дом и род њен

Да би преживеле Рута је у јечменој жетви

Пабирчила класје преостало од жетеоца

.

Библија нам даје дивну и магичну причу

Младе удове Руте и богатог човека Воза

Омилише се узеше се сина Овида родише

Рутин Овид је отац Јесејев и деда Давидов

.

И ти човече илити вођо народа изабери руту

Уз многомудрице и смелост стварај ново време

Усмери свој воз као Нојемина у земљу предака

Земљу жуткљун косова румен божура и сокола

Не, немојте ме питати

о ноћима када сам тужна,

када ми страх исписује

сваку пору помућеног разума,

кад се витлају ужаси над брестовима

и кад се листају ватре над градом.

Некоћ сам мислила да ме љубав може спасити,

а сад знам да је она једини излаз

из затрованих мисли

и узаврелих срца.

Не могу се отргнути од жеље да постојим,

да цветам у мирису ружа

и да желим да се вратим,

да се вратим на место ископаних рупа,

зарасле траве и страница мистике,

на место поломљених костију

и проливене крви.

Сузе ме не могу зауставити да

Побегнем од истине,

Да заборавим снове и да

Се не надам јутру.

Оне ће само појачати вољу за

спасењем и уништити омекшале путеве

начаурене лоњошћу и савршенством.

М.М: “Пут ка светлости“