Екавски у мојој бележници

ред ниже дорски

остала сам, пише, љубавница

философа из Ефеса,

и ево на прелазу сам из XX  у XXI  век.

Поред народног хероја се излежавам

сличних врлина као она дадиља  

Одисејева или Малармеова.

Бришем твој зној

спремна да нестанем

ако све твоје муке не упијем.

Х.Ш.И: “Ритуал детета“

~ Другачији, разноврснији је од свагдашњег,

начин живота људи који живе у насељима будућности.

Њихова мисао је слободна и човечна,

у јединственом је спојена стремљењу,

да се из ћорсокака изведе заједница људска.

Галаксије трепере у радосном предосећају

 пред сједињеном, јединственом људском визијом.

 Рођење новога и стварање, откриће космос ускоро.
Прекрасну планету нову, материјализује људска мисао! ~

.

-фотографија преузета са фб странице „Звонећи кедри Србије“

Кад очев глас анђелу поклони

молитву славску, предаш се скрушено

душом, обузме милоштаа ране

зацеле и болни удари живота занеме.
.

Анђео помаже молитву немо,

склопио крила и захвално прашта

наше грхе, својим окриљем

моли се Господу с нама да нас

дарује обиљем.
.

Босиљак на столу омамно опија,

свећа пламса а мирис тамјана

доноси спокој дому

где мајка и деца предано

дарују верност и покајање,

делећи радост молитве очеве.

Чује се хор небеских гласова

а ја сам пожелео да ме анђео

додирне крилом

и благослови

небеским миром.
.

Данас је на столу славски колач,

свећа се игра својим пламеном,

а отац, херувим, у хору анђела

слави на небу нашу крсну славу,

помиње своју децу молитвом

на овом дану, Аранђеловдану.
.

А ми ћемо за опрост наших грехова

молити да нам се снага за живот

врати и нагомиланост кривица наших

понизно отплати.

.

Д.П: Збирка – “Дубоки корени“

Ветрови кидају Небо

попут буре

и звона ме буде у праскозорје

плаво.

Гле!

Долази Пророк овенчан

славом.

Горске нимфе путеве му

крче.

Голорук пред Тобом клечим

сјајна Слико,

речи Твоје у утроби ми горе.

Из пепела се дижу Вавилонске куле

И народи Твоји опет у јединству стоје.

С.С.Л: “Изгубљено царство“

исцелиће све без изузетка

све што живи и све што не живи

постиће се и овога петка

без посла ће бити нечастиви

.

славиће се што никада није

причаће се неке друге приче

док пред сликом опште погибије

испод ногу већ ти тле измиче

.

а ти ништа не смеш ни да зинеш

ниоткуда оне светле зраке

ни о себи одавно не бринеш

.

притисле те мисли наопаке

причести се и то ће те проћи

хлебом вином и крајичком ноћи

М.Ц.М: Збирка песама – ‘’Лом’’

Овде нама казују,

Један јунак у мајка.

Што га мајко не жениш,

Ил’ га нама не дајеш?

Женила б’ га женила,

Тек не могу да најђем,

Добру слику прилику.

Слика му је прилика,

Ђурашина девојка,

Ал’ се Ђурађ не даје,

За момка ми Јарила.

Обрни се Лазаре,

Па се лепо поклони,

Младом нашем Јарилу,

Да те Јарил дарује,

Да те драга милује,

Да ти буде берићет,

А дечица користна!

Сакупио: Милош С. Милојевић – Песме

и обичаји укупног народа српског, III књига

Дрхте тополе на прагу мог села,

Јер јаук грана голих нико не чује,

Само даљина клета и невесела

Сваки удар бола на груд дочекује.

.

Чујем лишће шуми, а позна је јесен;

То плачу тополе млaдости ране,

А као да још јуче ту сам занесен

Пио мирис ноћи пре него што сване.

.

А сад бих сећању да стишам кораке

И ништа не питам врхове топола;

Док не познам давно урезане знаке

Невешто ћу крити жучи свога бола.

.

Али како проћи поред шумне страже,

Кад ће сваки шум ми душу да расточи,

А тополе срцу свашта ће да траже,

И крај њих кад прођем засузиће очи.

.

Морам, морам проћи док дрхте тополе,

Док даљина видик сасвим не замути;

Морам да се вратим под те гране голе,

Јер више не умем чак ни да их слутим.

Србију су нападали многи,

стране силе и домаћа псета

ударали на народ убоги,

поносна им сорта јоште смета.

.

Хтели јесу да поразе храбре

од поноса да направе роба,

ишли против и Божанске правде,

а Србин је срца честитога.

.

Србију су нападали разни,

жељковали да нам семе затру,

њихови су дамари сви празни,

на кандило трзали су ватру.

.

Хтела зала доброту сатрети,

да погнемо главе до земљице,

ал је Србин знао часно мрети

крај Храмова уз плам воштанице.

.

И усахну нападачка смена

и утихну сирена за напад,

ал још мира за Србију нема…

Око срца још јој кружи запад.

.

Запад кружи, а Србин још живи

јуначка се крв још узбуркава…

Црни свете, шта смо ти ми криви,

сами против троглавих аждаја.

.

И још Ђорђе копље своје држи,

још се Лазар по Kосмету шеће…

И дан данас вук од вране бржи,

Србија се покорити неће!

.

Залуд претње, утеге и ланци,

залуд бомбе, залуд вам Албанци.

Залуд јесте, јер немате срца…

Ви подземни, ми небеска врста!

!

Свима који су се борили за државу која их се не сећа

.

Изгубљен ја сам сад у овом свету.

Хтео бих некако младост да наплатим

па нек’ пате и они који не чинише штету

кад снове у очи не могу да вратим!

.

Памтим нестрпљење узавреле крви,

девојачке груди једине ми муке.

Хтедох у тај вртлог да се бацим први

а добих не тражећи ја пушку у руке.

.

Рекоше власти да почео је рат.

Сањана моја остаде јави предалеко.

Да пуцам у оног ко беше ми брат!?

Још чекам из море да ме буди неко.

.

Убијао јесам и чуо уцвељене мајке.

Водила ме жеља да останем цео.

Какви бесмртни хероји и дечије бајке!?

Желео сам живота бар још мали део.

.

Рат је давно готов ал’ не и за мене.

На свакога бесан исту битку бијем.

Заувек расанише младе очи снене.

Над несталим собом црне сузе лијем.

.

Не замерите ми што увек се свађам.

Прате ме утваре к’о што бејах младића.

Младост да осветим у свакога гађам

и што кушах крви пре жене и правога пића.

Погледај ме очима љубави,

Небеским, сунчевим, месечевим,

Раскопчај ми душу успавану,

Погледај, глава ми на твом рамену!

..

Погледај ме очима љубави,

Све ране срца ми уцели!

Болело је, на путевима,

Док сам тебе тражила!

..

Погледај ме очима љубави,

На длан ме стави,

Међу облаке понеси

Вода жива нек ме кваси!