Девет првих дана и ноћи од срп младог месеца Тихујем и постим – прочишћавам и чула и свест Без гласа – брбљивка и без мисли – љуте авети Чистим и окрећем спирале избељујем јаснице Окренут истоку убрзавам жив-вире у смеру сата И ходам мрачним тунелима – лавиринтима ума
Ох како пред тишином пада безбожје зрикаво! Пада неодлучност – бразда и пукотина у личности Тишина прочишћава грло и уста – пећину зубату Тишина прочишћава и васцртава сјајне видике Тишина – као водеан дубине – тишином казује Тишина – када проговори – шаље речи медоносне
Хајде да сви – сви будемо вође – тихи и незнани! И да владамо са љубављу – врх силом Универзума!
А ти – моја друга половино – ткаш ли Вечност? Немој душо да пољутиш наше нерве језике и очи Хајде моја друго – врзину посеци запали прескочи! У центру свих раскрсница попни се на кам кремен Пропо-ведај мудрост и преокрећи усијане главе Словољубве људе усмери ка врху високе планине
И ја ћу доћи тамо где две реке траже и налазе ушће И исплести ти венац од расцветалих лек – биљака Слушаћу твоју проповед док ти Тијанадо мрси косу Онда ћемо се загледати у златно овално огледало Нећемо се уздати у очни вид – невид – већ осећај И изабрати најбољу будућност – једну од милион!
Тако је много речи са смислом различитим код земаљских народа. Тако је много различитих језика, наречја. A постоји једини језик Божанских позива. Саткан је од шума лишћа, поја птица и жуборења таласа. Има мирисе Божански језик и боју. Бог тим језиком на молбу свакога, молитвени даје одговор.
-фотохрафија преузета са нет странице „Звонећи кедри Србије“
Антоније Тодоровић Шарпланинац (1880 — 1970), је био српски учитељ, национални представник Срба у Османском царству и члан четничке организације у Старој Србији, данашњој Македонији, почетком 20. века, а јавности је мало на жалост, мало познат.
Године, 1954. упутио је писмо Мирославу Крлежи, због којег је робијо три године. Писмо је на објављивање чекало скоро пуних шест деценија…
„Господине Крлежа, У четвртом броју „Републике“, часописа за књижевност и уметност, за месец април 1954. године, штампали сте Ваше записе из година 1916, 1919, 1920, 1921. и 1933. године. У заглављу „Година 1919“, под насловом „Смјена на јасеновачкој станици“, на страни 277, кажете:
„Беч гладује, Аустрије нема, руља завладала светом, рат су добили ови балкански цигани, какова ли срамота!“
На истој страни на дну кажете:
„Дер шварц Георг (Карађорђе, моја прим.) игра данас на међународној рулети и добио је главни згодитак. Београдској господи иде карта, тко би то могао да повјерује? Греј, Лојд Џорџ, Поенкаре, Клемансо, Вилсон, све су то београдски асови. А тко је нас побједио? Ови ушљиви балкански цигани, који читаве дане жваћу лук и пљуцкају по апсанама, ова неписмена багра за вјешала, тој данас Европа вјерује и дала јој је у руке некакве барјаке. Но Алзо сјавус. Гут шаун мраус“.
Пошто се ове гадне рјечи г. Крлежа, односе на српски народ, јер је он једини од Балканских народа тада ратовао против Аустрије, дужност Вам је да одговорите јавности:
1. Да ли су те речи израз Вашег духа и мишљења о српској војсци, што ће рећи о српском народу, или Ваше средине у којој сте били и чули их?
2. Ако нису израз Ваших мисли и осећања, зашто их не ставите као туђе под знаке навода, или зашто се бар једном реченицом не оградите?
3. Кад питате: „Тко нас је победио?“, чим употребљавате личну заменицу у првом лицу множине, „нас“, види се да и себе убрајате у побеђене, ….
4. Зашто Ви ове записе нисте штампали пре овога рата, него тек после 35 година, а то сте могли бар у времену пре шестојануарског режима.
5. Шта би било г. Крлежа, кад би један српски књижевник сео и написао један роман о злочинима почињеним од хрватских усташа над Србима у овом рату и генералисао то као дело целог хрватског народа?
.7. Сматрате ли Ви г. Крлежа да оваквим књижевним радом убијате ратнички дух код деце и унучади оних хероја из Првог светског рата, када их називате „ушљивим циганима“ и „багром за вјешала“? ….
А сад, г. Крлежа, ако нисте знали, потрудићу се да Вам изнесем једно, том Вашем мишљењу потпуно супротно мишљење целог тадашњег културног света и то не само савезника Србије, већ и њених противника.
Немачки цар Виљем, који је у своје време био персонификација тадашњег империјализма и противника Србије, рекао је о српском народу: „Штета што тај мали народ није мој савезник“…..
Кемал Ататурк, иако је Турска у Првом светском рату била на противничкој страни Србије, када је 1919. године примио отправника нашег посланства у Турској, Трајана Живковића, рекао му је: „Срећан сам што примам представника најхрабријег народа на свету – Срба, који потамнеше славу старе Спарте“……
Када је на истој прослави почео да говори амбасадор Белгије, речима: „Србијо сестро по судбини“, чуо се јецај у сали Сорбоне….
На крају, г. Крлежа, да Вас подсетим и на оно што Вам је добро познато, а то је 27. март 1941. године, који је дело једино српског народа у Југославији, и то целога народа, без обзира на његову тадашњу партијско-политичку подвојеност. Тога дана је српски народ сам себе драговољно разапео на крст искључиво из моралних побуда са паролом: „Боље гроб него роб!“.
Питам Вас г. Крлежа, који је то још народ у Европи исто учинио? Може ли то дело да уради један народ и то презрени, кога Ви називате „ушљивим циганима“, и јавност би интересовало једино то, да кажете које су Вас побуде руководиле да то учините и дате у штампу такву погрду српском народу.А сада г. Крлежа, осврћем се на Ваше речи: „Неписмена багра за вјешала“.Зар Ви као књижевник и академик, не знате за највеће духовно благо српског народа – Српску народну поезију, и зар не знате да су поједини књижевни ауторитетизападних народа као браћа Грим и Гете, морали учити српски да би могли да студирају то наше духовно благо које је створио аналфабет. ….
Зар Вам није позната, такође, генијална фигура мислиоца и песника Његоша?
А, г. Крлежа, тај српски војник који је усиљеним маршем стигао од Солуна до Далмације и Љубљане и допринео да се Далмација припоји Хрватској, односно, Југославији, не тражи хвалу, али се није надао да ће га један син хрватског народа и то књижевник назвати „багром за вјешање“ и „ушљивим циганином“.
Не заборавите г. Крлежа да Вам српски народ неће заборавити ову нанету му увреду.
Загреб, 1954. године“
Због овог писма Антоније Тодоровић је, мада већ увелико у осмој деценији живота, био осуђен и одлежао три године затвора. Писмо је у папирима свога оца пронашао писац Павле Бабац, а да угледа светлост дана заслужан је његов син Душан.
Текст у целини на нет страницама: „Борба за истину“, Time.rs и Тамо далеко
Звук РА – оригинална светлост, углавном се изговара у раним јутарњим сатима у зору. Овај звук чисти, то је најстарији звук. Довољно је рећи рано ујутро кратак ′′ РА ′′ и овај узвик чисти цело тело, чисти и чисти свест. Када се пробудиш, изговори ′′ РА ′′ ментално, нека ти је навика, а онда ће те срећа увек пратити. РА је моћни мистични, магични налет енергије. РА је улаз у нови, свесни дан. РА је савез предака, моћни покрет и благостање за сутра.
На данашњи дан, 26.априла, 1910.године, рођен је наш велики, Меша Селимовић
.
„ Побуне су трајале кратко, толико кратко, да их није вриједило ни дизати. Поготову што сам знао, ма колико био љут, да ми ништа не може замијенити њу, овакву каква је, ускогруду у својој љубави, нетрпељиву према свему што би јој могло узети ма и делић мене, њене својине. И брзо сам се, из траљаве побуне и тобожње жеље за слободом, враћао у чврсту тврђаву њене љубави, као смирени бјегунац који није ни одмицао далеко од капије.
Живот нам није наклоњен, и сами стварамо своју малу заједницу, свој космос, у којем намирујемо једно другоме све што нам недостаје.
Кад сам био угрожен, мислио сам само на њу, храбрећи се њеним присуством. Кад ми је било тешко, помињао сам њено име као у молитви, налазећи олакшање. Кад осјетим радост, трчим да је подијелим с њом, захвалан јој, као да ми је она дарује.
Добар је човјек, и лијепа жена, али оно што је само за мене, то сам сам створио. Чак и да је имала великих мана, ја их не бих знао. Потребна ми је савршена, и не могу допустити да то не буде. „…“
СРБСКИ ЖУРНАЛ 