Слово Н у Азбуци носи назив НАШЬ и то је још једна представа заједнице.

Слово НАШ се налази унутар Азбучног Кола Године на 12. пољу от почетка Кола относно от слова БУКИ у 1. пољу. Распон от 12 поља између почетка Кола Године относно зимске краткодневнице АЗ и јесење равнодневнице ОН (којој претходи слово НАШ) износи девет месеци. Девет месеци је као што знамо потребно да зачети живот у мајчином стомаку сазри да угледа светлост дана.

Зимска краткодневница је време најнижег положаја Сунца на небу као и поновног уздизања Сунца у Години – рођење нове Године – Божијег Сина – Божића – Сварожића. Ово поновно рођење Божијег Сина сваког новог кола Године такође се отражава на човека као поновни препород човечијег бића унутар Године. Човеков живот, како унутрашњи тако и спољашњи усклађен је дакле са колом Сунца. Ако Азбучно Коло Године сместимо на размеру животног века човека онда зимска краткодневница (АЗ) отговара његовом рођењу док је јесења равнодневница (ОН) период његовог целокупног сазревања – време жетве животне мудрости и искуства. Последња фаза пред време „животне жетве“ припада слову НАШ и оно се относи на подизање дома и потомства относно на остварење унутар заједнице друштва и/или породице.

Ако се поново вратимо на размеру Године, видећемо да слово НАШ припада последњем периоду лета, времену жетве и сабирању плодова како спољашњих, оних које Земља рађа, тако и унутрашњих, душевних сабраним искуством протеклог лета. Овај период (септембар) у астрологији припада знаку Девице који је архетип Велике Мајке. Девицом влада планета Меркур а када знамо да се по овој планети и истоименом римском божанству у енглеском језику назива метал по имену жива (mercury), као и да се астролошки симбол планете Меркур користио за елемент живе, можемо предпоставити да је време Девице относно богиње Мајке код Словена отговарало богињи Живи. Код Руса лик Велике Мајке (или Живе) носи богиња Мокош (код Срба трагови Мокоши су очувани само у топонимији). У хришћанској традицији ово време је посвећено празновању рођења Пресвете Богородице (Мала Госпојина).

Значење слова НАШ можемо приписати најпре породици, дому, потомству и родитељству али и свему ономе што је наше дакле ширем појму заједнице. То су и плодови Године, како материјални тако и душевни относно духовни. Још је у Винчи богиња Мајка представљана са раширеним рукама у знаку гостопримства, изобиља и заједнице. Раширене руке винчанске Мајке описују заједницу којој Она несебично дарује своје плодове. Све што распон руку Велике Мајке обухвате јесте оно што је НАШЕ.

Словолик Н је у старословенској Азбуци носио облик N дакле супротан лик слова И тојест ИЖЕ. Занимљиво је то и да између слова НАШ и ИЖЕ у смеру Кола Године такође има девет месеци. Док ИЖЕ раздваја или везује Годину вертикално, НАШ то чини водоравно.

Слово НАШ се налази на сумраку дана или сумраку Године (почетак јесени). Стога може бити да није случајна сличност речи НАШ (на италијанском NOSTRI) са старословенским НОШТ (ноћ). Супротно от слова НАШ налази се слово ДОБРО и то је почетак ДАНА (почетак пролећа). Ношт је ништа (night – nothing, nicht – nacht) а дан је от глагола дати. Отуда и супротстављеност потврде и отреке као ДА и НЕ.

 (Илија Зипевски, АзБукВеда, двадесети наставак)

 

Била једном два краљевства, славна и јака, која су водили два брата, Јакослав и Снагослав. Велика земља, плодна и родна, шума и гајева док ти поглед сеже, пуно животиња и свакојаког растиња. Лепота на сваком кораку, а добри и вредни људи у сваком насељу. У краљевствима су цветале школе, било је пуно уметника, наука се развијала невиђено. Једном речју Божија имања. Слабо је било завада и кавги, све се решавало мирним путем и уз праштање.

Тада се одједном у краљевству светлог краља  Јакослава, појавио неки свештеник Завада. Где год би дошао избијале су туче и немири. Становници су зазирали од његових проповеди и савета, али је он упорно ишао и завађао све кога је могао. То дојаве краљу и он одмах посла војнике да га приведу. Паде он на колена пред краљем, слаткоречив и пријатан, како га је неко већ створио, и смишља даље преваре и лукавства. Краљ му строгим гласом рече: „Чујем да ми завађаш народ. То је код нас строго кажњиво. Казуј ко те послао овамо и зашто.“ Овај се не диже, већ и даље клечи, па тихим гласом, да омађија све около, проговори: „Светли краљу, највећи од свих, дођох да видим ово сјајно краљевство јер вас прате приче о лепоти, доброти и сверазвоју. Желео сам и ја да то видим, јер је код нас све мрачно и зло.“ Краљ је већ омекшао па му упути ново питање: „Па зашто онда завађаш људе и тераш их да се боре. Добио си свуда безплатан смештај и храну, сви су те лепо угостили, а ти тако враћаш.“ Завада и даље клечи, па опет оним чудним, успављујућим   гласом рече: „Сви су били добри према мени. Хвала им. Само људи овде не воле да чују истину. Кад им кажем шта за кога прича брат или сусед, они одмах крену у борбу. Ето, кад бих којим случајем, теби светли краљу рекао да твој брат Снагослав, прича лоше о теби, твојој жени и твојих пет синова, ти би одмах кренуо у бој против њега.“ Краљ се мало замисли, а онда погледа своје дворјане који су сви заспали и попадали по сали  за пријем. Одмах му нешто би сумњиво, али ништа не рече. Поред њега је још једино неуспаван стајао витез Правдољуб. Краљ се окрете, те рече: „Витеже одведите свештеника да се одмори у нашим тамницама.“ Тако и би.

Истовремено код краља Снагослава, исто дошао неки монах Завада и проповеда љубав и жртву. Али где год крочи сеје мржњу и страх. Сељани се више не окупљају, чим се смркне затварају се у куће, а неке тамне сподобе пустоше земљу. Иначе, то је велика земља, плодна и родна, шума и гајева док ти поглед сеже, пуно животиња и свакојаког растиња. Лепота на сваком кораку, а добри и вредни људи у сваком насељу. У краљевству су цветале школе, било је пуно уметника, наука се развијала невиђено. Једном речју Божије имање. Слабо је било завада и кавги, све се решавало мирним путем и уз праштање.

Дочује то краљ и пошаље гарду да доведу тог монаха. Он одмах паде ничице пред краља, сав скрушен и понизан. Краљ га громогласно, оштрим гласом упита: „Монаше откуд ти у овим крајевима. Чујем да свуда сејеш мржњу и страх. Зар те народ није лепо дочекао и погостио?“ Монах започе тихим успављујућим гласом: „Сви су били добри према мени. Хвала им. Само људи овде не воле да чују истину. Кад им кажем шта за кога прича брат или сусед, они одмах крену у борбу. Ето, кад бих којим случајем, теби светли краљу рекао да твој брат Јакослав, прича лоше о теби, твојој жени и твоја три сина и три кћери, ти би одмах кренуо у бој против њега.“ Краљ се замисли и погледа у дворјане, а они залегли где се ко нашао и спавају омађијани дубоким сном. Види он да ће бити белаја, те се окрете свом верном витезу Светлоправу и рече: „Одведите монаха доле у одаје и постави стражу само од витезова. Затвори сва врата и прозоре и прати шта се дешава.“

Међутим монах, као и онај лажни свештеник, имају јаку магију те су омађијали све дворане. Сви су навалили на краља да одмах крене у поход против брата, јер он ружно причао о њиховом светлом краљу.  Исто тако и у другом краљевству. Не могаше краљеви да се одбране од саветника и улизица, да се крене са војском у рат. И тако краљ Јакослав објави рат брату, сакупи војску, али поведе испред свих коњаника, копљаника и пешадије и оног монаха. Исто тако и краљ Снагослав, сакупи војску, своје витезове и пешадију и крете у рат. Али испред свих њих иђаше вајни свештеник. И дођоше они на бојно поље које се звало Праведник. Једна војска наспрам друге, развили сви бојне редове, уперили копља и стреле, а витезови се ухватили за сабље Србославке. Краљ Јакослав махну свом брату да иступи. Снагослав одмах крете и на сред поља. Њих двојица у златним оклопима, са чувеним сабљама и бодежима, кацигама  и штитовима се гледају.  На сваком штиту крст и четири оцила, а испод златним словима испис „ко неће брата за брата, хоће туђина за господара“. Онако високи и стасити, искусни ратници, али и праведници, загледаше се у оне штитове. Краљ Снагослав први скиде кацигу, а онда и краљ Јакослав. Погледаше се и све им би јасно. Позваше оног монах и свештеника испред њих. Краљ Јакослав рече: “Помолите се вашем богу, ко год да је то.“ И замахну сабљом те посече лажног свештеника, а краљ Снагослав уради исто са наводним монахом. Браћа се изљубише и загрлише и одоше свако свом столном граду, са обећањем да никада нико не може да их завади. А како би то пренели и својој деци, они ће одрастати пола године код једног, а онда пола године код другог краља. И тако и би.

Светом шета и промиче много зла и пакости. Али, ако човек има светло срце и добре мисли, увек их разоткрије. Иначе, цео свет би стално био у лажи и ратовима, а то ни једна добра и праведна душа не жели.

Вретена, у врту времена,

Између врежа узврелих,

Поред врча, са врела

Вриском насмејана,

Машу вранама,

На врховима дрвећа!

..

Врази полегли низ падину

Враџбине прострли на ливаду!

Вранац долеће,

Вреском их вредно веже.

..

У вреви јаука,

Расплићу се врзина кола!

Врте се вретена

Отварају капије

Временских вртова

Где нестаје свака

Врагом насликана слика!

Толико сам те пута спомињала,

а нисам схватила

да ме то ти позиваш.

Нисам знала да сам ти потребна,

да ти опростим,

да те пригрлим.

Опрости и ти мени,

малена моја девојчице.

.

Сећам се твојих суза.

И сад осећам њихову топлину.

Сећам се једне туге, самоће.

.

Осећам је поново.

Сад знам да је твоја,

и не плашим је се.

И пустићу је

као балон хелијума

у ружичастој боји

по сунчаном дану

у плаво небо без облака.

.

Обећавам,

ослободићу тебе,

ослободићу себе.

Бићемо једно.

И нећеш бити љута или тужна,

малена моја девојчице;

намучила сам те

и намучила си ме.

.

А сигурна сам да смо се

и ти и ја трудиле

да једна другој дамо најбоље.

Неком игром,

тек се сада срећемо,

и грлимо,

малена моја девојчице.

-Песме за децу-

Краљица вечности

Ох, како сам био наиван и глуп!

Веровао сам да ми је

прошлост почела рађањем.

Након сусрета са њом

и даље у исто то верујем,

али не знам којим и када је то било?

Она је изронила из дубине вечности

да би вечност преплавила мене.

И сада лутам и трагам по души

да бих сазнао ко сам

и шта је време?

Сећам се себе као морнара

који је пловио плавим морима,

или ми се то само причињава

када гледам у њене очи?

Не знам.

.

Видим себе као жетеоца

који крезубим српом жито жање,

или ме то сан на јави вара

док мрсим њену косу?

Да ли је то заиста сан или не!?

Не знам.

 .

Рудар сам дубоко под земљом,

који се бори да дође до даха,

и рукама црним од гарежи

скидам зној са чела,

или само седим на камену,

непомичан и без даха,

док гледам њен плес са ветром

и топим се од ватре која гори у мени

испуштајући кроз поре сву своју течност?

Не знам.

.

На белом коњу јашем,

витез сам у борби,

крв туђу проливам,

а једна слика ми у глави жури

и ево ме са чашом црног вина у руци.

Наздрављам принчевима у свечаним

и златним нитима украшеним одорама, а оно,

нисам ништа друго но икона

на зиду сивог каменог дворца,

или сам заваљен у фотељи дневне собе

и лебдим на таласима њеног гласа

када ми пева о љубави,

о јединој истинској људској слободи?

Не знам.

.

Високо изнад земље лебдим,

гледам доле и видим себе

како се вучем, у прљавим

и блатом умазаним дроњцима,

по прашњавој, уској улици

индустријског града.

Слепац сам који проси,

или ми је то вид ослабио

разливајући и просипајући

своје пожудне погледе

по њеној сјајној и нежној кожи?

Не знам.

.

Знам само да ми је време стало

и да без ње своје животе

више живети нећу и не могу.

Она је краљица вечности

која је дошла да ми помогне

да развалим решетке времена

које ме држе ограђеног

и заробљеног у ћелијама

моје лажне прошлости.

*

Не знам за понижење када сам одсјај у зеници ока твога. Зато пред тобом поносно клечим. Не знам за страх када сам тишина у откуцају срца твога. Зато пред тобом мач у земљу забадам. Не знам за смрт када сам шум у трептају душе твоје. Зато пред тобом, с лицем ка земљи, Богу се молим.

Али знам да се у љубави твојој налази сва моја духовна снага. Зато ме додирни, краљице моја. Спусти руку на моје раме. Прогласи ме за витеза, учини од мене неустрашивог борца. Улиј се у мене као врело гвожђе. Искуј ми од себе оклоп, буди ми штит и оштро копље. За светлост се борим, потребна ми је љубав твоја. Упијмо у себе космичко знање. Ратник је најјачи када је за друге један, а он зна снаге тајну – да се у њему скривају двоје.

*

Наш живот је као круг београдске „двојке“. Возимо се по истим шинама у различитим трамвајима. А ипак, трагамо једно за другим. Ти си негде код Вука, а ја сам на Славији. Помислим да ћемо се сигурно срести ако изађем на првој станици и сачекам те. А теби трагање досади па намерно промениш смер. Београд је космички град. Ко у њему пронађе своју другу половину, њему ће Васељена подарити временску тишину. Зато за тобом трагам по калемегданским лагумима и катакомбама. Сигуран сам да се скриваш негде дубоко у њима када пожелиш да предахнеш од напорног животног пута. Седиш и са Винчанцима, Келтима и Римљанима испијаш рујно вино и стрпљиво чекаш да дође наше време. А ја не могу више да чекам. Желим те!

*

Желим да вечно будеш крај мене. Дођи! Бићу код железничке станице. Ту, на томе месту, ионако нико не зна које је време и које је доба. Она се ту преламају. Некога железница води у прошлост, а неко од ње очекује да га одведе у будућност. Ма шта ме брига за њих. Само ти дођи. Наш живот је као круг београдске „двојке“. Време ће за нас кад-тад да стане, без обзира на пут. Важно је само да будемо у истом трамвају нас двоје.

 

 

Слово М у Азбуци носи назив МЫСЛИТИ.

Слово МИСЛИТИ се относи како на поље људске заједнице – дружења, разговора, уживања и забаве, тако и на заједничко поље  људског духа који се испољава кроз (заједничке) мисли.

Словолик М је састављен от два Л (ЛЛ = М) относно два удружена слова ЉУДИ што говори да оно представља заједницу људи (МИ – СЛИТИ). Суштина слова МИСЛИТИ садржана је у основи МИ (МЫ) – то је идеја заједнице и прво лице множине. Словолик М је представа таласа воде (МОРЕ) али и можданих таласа (МИСЛИ). То је треперење или таласање пра-твари МАТЕРИЈЕ која у духовним наукама носи назив воде (сва твар трепери – таласа). Ово потврђује и идеја слова М у хебрејском алефбету где носи назив МЕМ и означава воду. Сви МИ потекли смо из воде МАТЕРИЦЕ и сачињенимо смо от воде – пра-твари от које је настао сав свет – на старослвенском МIР или СвеМИР. Прва заједница у свести новорођенчета и прво МИ се относи на заједницу са МАЈКОМ. Прву реч коју изговарамо по рођењу је глас настао спајањем усана као МА относно МАМА – наше материјално извориште. Прва храна је мајчино МЛЕКО. Што се тиче воде у нашем језику она произилази такође из основе МИ као МИТИ, УМИТИ, УМИВАТИ,  али и МОЧА, МОЧИТИ, УМОЧИТИ, МОКРО. Ово наводи да је основа МИ некада означавала воду јер се водом МИЈЕМО (МИ – МИТИ – МИВАТИ) и која је близка основи ЛИ (ЛИ – ЛИТИ – ЛИВАТИ) јер вода и ЛИЈЕ.

МИСЛИ садрже такође основу ЛИ као ЛИТИ попут слова ЛIУДИ, као МИ-С-ЛИ-ТИ. МИСЛИ су најфинији облик материје. МИСЛИ јесу вода (као што је и сва материја треперење – талас) – оне извиру из пра-твари звука ОМ (WM) као најгушће треперење относно таласање материје. МИСЛИ су океан УМног живота – МРЕЖА између наших УМова и како ћемо видети убрзо – заједничке су. Смирење МИСЛИ нам долази отозго кроз МИЛОСТ а људи у заједници љубави се МИЛУЈУ и МАЗЕ. МАСТ такође клизи, ЛИЈЕ као и све што је течно, МОКРО, што се МАЖЕ.

Сви Људи (са великим словом јер нису сви наизглед људи и људи) планете Земље – њихове душе, потичу от једног Духа (Свевишњег Бога) или гледано са Земље налазе се под покровитељством једног Духа. Тај Врховни Дух можемо именовати и као Род јер по Њему смо сви МИ духовно (а потом и телесно) сродни. У духовној науци овакав појам духа носи назив и егрегор. Из Једног Духа произилазе сви остали духови из којих извиру отређене групације Људи које имају отређене заједничке склоности, предодређености, менталитете, осетљивости, занимања, дарове, идеје итд. Из ових групација даље се издвајају духови близких људи који се друже, чланови су неке групе, породице или из неког другог разлога проводе дуже времена заједно. Најзад из ових мањих групација издваја се јединствен лични дух сваког појединачног људског бића.

Чуло људског духа относно ума су мисли. Оне су чуло попут вида, слуха, додира итд. Мисли ми не стварамо већ их очитавамо из посматране стварности. Оне се у нашем уму (духу) очитавају – ми их из стварности примамо као што оком примамо светлост којом видимо свет или слухом звук којим чујемо стварност. Мисли су наше относно јединствене и изворне у оној мери колико су освешћене. Квалитет и моћ мисли зависи от учесталости треперења можданих таласа а оно опет зависи от освешћености мисаоног тока.  Без присутности свести мисли се механички појављују једна за другом у хаотичном току асоцијација и понављају у готовим образцима. Несвесне механичке мисли су већ осмишљене от стране предака, то су већ испричане приче и добро познати клишеи. Ми својом вољом можемо да усмеравамо мисли (Гурђијев је то називао активним мишљењем а то је и сазрцање) или пак да  управимо своје биће отређеним напорима воље да га подесимо на пријем квалитетнијих, чистијих, изворнијих (оригиналнијих) и исправнијих (истинитијих) мисли (променом учесталости можданих таласа). У супротном оне се у нашем уму дешавају саме от себе, независно от наше воље и долазе са разних страна и из разних сфера утицаја – углавном као готови образци. У 95% случајева, просечан човек скоро да нема никакав утицај на своје мисли. Он сматра да све што помисли долази његовом вољом и то је највећа заблуда. Сматрајући све мисли као своје доживљава их лично а с обзиром да нема вољу да их контролише постаје њихов роб а затим и роб осећања које оне покрећу. Иако мисао предходи осећањима, осећања имају много већу снагу и када су једном покренута ствари је тешко преокренути. Зато су могуће разне манипулације лукавих нељуди управо преко мисли (мисли које постају уверења покрећу осећања) које све чешће сведочимо у савременом свету. Најделотворнији алат за то су МЕДИЈИ.

Мисли дакле долазе из Духа или се у духу (уму) појављују – оне су духовно чуло. Унутар једног духа појављују се исте или сличне мисли. Зато људи који су под покровитељством истог духа (душе им извиру из исте или сродне духовне енергије) имају често истовремено исте мисли, слично размишљају и имају сличне или сродне идеје. То се најчешће испољава код складних парова али и било које друге близке и духовно усклађене скупине људи – људи који проводе време или живе заједно (МИ). Заједнички дух више бића је очигледан код животиња – код јата птица рецимо. Птице често без икаквог „договора“ праве тако међусобно усклађен лет на небу или полећу истовремено и изненада да је то стварно задивљујуће. Код људи се ово исто дешава само што можда није тако очигледно. Људски несвесни покрети су такође међусобно усклађени и то може пажљивим посматрањем лако да се увиди.

Заједнички дух отређене скупине људи је у старом свету изједначаван са богом. Зато је сваки народ, свако племе па и свако домаћинство имало свог бога – свог заштитника – духовни егрегор који храни. Относ између људи и богова относно духа је двосмеран. Из духа се слива у људе (духовна раван претходи телесној) и тај доток се често популарно назива наше „више ја“. Наше духовно ја или ПРА АЗ слива у наше људско ја – АЗ, светлост – податке (Славу МИ-СЛИ) који су нам потребни а на нама је да будемо отворени за то. Зато су понизност и „дух скрушен“ относно мир и тишина тиховања и молитве суштина пријемчивости Богу (алфа стање можданих таласа). „Нека буде Воља Твоја“. За проточност и слив духовних енергија потребно је да будемо ПРА-АЗНИ. Крути и егоистични људи који „све већ знају најбоље“ себе отсецају од таквог дотока и њихов бог стога слаби. Они су фигуративно речено слепци. Они сами себе својим незнањем отсецају от Бога.

Такође човек својим свесним напорима (активним мишљењем) и подвизима враћа Славу Богу – својим делима на Земљи надодаје свом духовном егрегору што се преноси на потомство. Он преображава дух свог рода – уткива у њега нове образце или поништава оне погубне. От таквих дела и подвига имају корист сви који се налазе у датом духу или другачије речено: који славе истог бога. Сваки подвижник – прослављени појединац постаје по смрти својој веза својим сродницима између Неба и Земље. Зато се ти преци славе. Но сада смо већ загазили у поље СЛОВА.

Заједништво мисли се огледа и у појављивању исте идеје или истих струја и покрета независно и истовремено на различитим местима земаљске кугле. То све долази от Духа (слива се отозго) јер ПРАВ као и НАВ претходе ЈАВИ. Зато ПРАВ прави стварност (слив МИСЛИ) а ми ПРВО сНЕВамо пре него што било шта НОВО материјализујемо. Зато можемо рећи да је ПРАВ поље духовности (врховни поредак) док је НАВ поље магије (ја могу).

Слово МИСЛИТИ у Азбучном Колу Године стоји у посебном относу са словима РЦИ, ГЛАГОЛИ и ЅИЛО. Оно што мислимо то говоримо (Г), рчемо относно казујемо (Р) и снагом УМА (М) надилазимо телесну пожуду (Ѕ).

(Илија Зипевски, АзБукВеда, деветнаести наставак)

Дјеци страдалој у Јасеновцу

У топлом дому, на мајчиним грудима,

Рођењем примише Крст, знак мучеништва и

Ореол Свете дјеце а онда их

Из колијевки изнијеше звијери, што само на људе личе,

Сабраше их уз зверске урлике и вику

Не знајући да их сабирају на Сабор Свете дјеце и родитеља –

Помогнути маљем, сјекиром, тестером, конопом и камом —

Просуше Свету Крв.

.

Тамо крај велике воде, Саве,

Мајке су престале да плачу.

Тамо су мајке дојиле крвљу

Малене гладне стомаке и очи.

.

И ућуташе анђели тамо крај велике воде, Саве,

У људском паклу гдје мајке проплакаше каменом сузом

Над пресахлим млијеком и просутом крвљу

Гледајући гола ребра и малене стомаке

И живот који се сели из малених очију-—

Просуше Свету Крв.

.

Тамо, крај велике воде, Саве, из крви, костију и лелека

Једном анђелу кану суза и роди се Камени цвијет –

Да камен миришу злотвори и звјери и

Спомен да буде невиној Крви.

.

Под каменим цвијетом тамо гдје су их сабрали

Бијели анђели, плачући, у наручју носише поклану

Од мајки и очева отету дјецу

Што залуду прије вапијаху без хљеба, воде, ваздуха, мајке..

.

Тамо, крај велике воде, Саве,

Из земље, костију и крви

Чује се анђела хор –

Само ви радите свој посао!

Нас небеско поље чека и

Сабор народа мог!

 

 

Kад ме једном, зелен трава

са цветов’ма сву прекрије

и угледам неба плава,

изнад моје жар Србије.

.

И тад живот неће бити

ни грош вредан без јунака,

раширићу крила своја

крај поносних свих предака.

.

Питаће ме тад старине

што одлазим са земљице,

и да ли им памте име,

Див Јунаци – узданице.

.

Рећи ћу им нека знају:

.

– Див Јунаци још вас памте,

где сте стали настављају,

ваше путе стопом злате.

Ал је народ… О, дедови

заћутао, немост влада!

Узвикните, прадедови,

нек глас ваш ка земљи пада.

Нек вас чују и почују

сви потомци и синовци,

да се буде, да не снују.

О, пркосни, стрике, оци…

Нек загрми небо плаво

светлост муње за буђење,

Ореоле, Света главо,

да л’ је мрење сновиђење?!

.

Kад ме једном у два метра

спусте руке верних птића,

и уз фијук тихог ветра

одлети вам соколица.

.

Заћутаће перо моје,

руке више неће писат,

а кад стане срце ово,

за правду ће и рај дисат.

.

Да л’ анђео или птица

лебдећу над земљом својом,

Српска душа жеравица

и мртва ће стражит зором.

.

Над истином будна ваздан

и у тихњи и животу,

зид од срца српством саздан

биће браник за голготу.