Велика Томић: Своја


Дан када сам упознала себе

није био обичан дан, била је Недеља.

Спознала сам човека у себи

да му је хладно када се открије

да је сит када се наједе

и да је стално жедан.

.

Ожеднела сам.

Да ми је замагљена чаша воде

на искап да је попијем.

Притом, да ме грло не заболи.

Збирка – „Као ноћ сагорела„

Драган Симовић: Биће од светлости


Сва бића су рођена од Светлости, и сва јесу Светлост, зато што Живот јесте Светлост.

Сво Биће је Светлост, и све је у Бићу –

Светлост!

Наше су мисли Светлост; наша су осећања Светлост; наше су речи Светлост; и наша крв је Светлост.

Колико се Светлости улива у нас, толико се и Љубави излива из нас.

Што више примамо, све више и дајемо.

Што више дајемо, све више и примамо.

Ако не дајемо ништа, нећемо ни примити ништа!

Наше је Биће Светлост; и наше је Суштаство од Светлости.

Љубав је Истинита Светлост.

Онај кога љубимо, бива озарен Светлошћу, и Светлошћу нам, благодарјем, узвраћа.

Све што шаљемо било коме, то нам се одмах враћа, попут Сунчеве Ждраке што се

од Зрцала одбија.

 Светлост је у нама бесмртна и вечна.

Ако смо од Светлости и Светлост, онда смо и ми бесмртни и вечни.

Само оно што није од Светлости и Светлост, бива смртно и трулежно.

Биће је Светлост, а Небиће је Тама; Биће је Живот, а Небиће је Смрт.

Биће се труди да Небиће у Биће преведе; Небиће се упиње да Биће у Небиће преокрене.

На тој вечитој борби, између Бића и Небића, заснива се  Велики Поредак у свим видљивим и невидљивим световима.

-2013.година-

Десанка Максимовић: Девојачка песма


 

 

 

 

Колико је на небу звезда
па све да су моје очи,
не бих га се могла нагледати.
.
Колико је у гори грана
па све да су моје руке,
не бих га се могла нагрлити.
.
Колико је на земљи извора
па сви да ми жубор даду,
не бих му се могла напевати.
.
Колико је на свету птица
па све да се у девојке створе,
још му не би доста било.
.
Колико је на земљи стена
па све да на моје легну груди,
ни тада ми не би теже било.

Милорад Максимовић: Душе глас


Да ли смо знали тајну када смо отворили очи на овој Земљи?
Да ли се суза истине задржала у оку твом или је отишла тлу да га обожена испуни и оплоди животом вечности?
.
Да ли смо знали колико боли стане у срце и на длан, те лагано склизне као коцка леда што се топи?
.
Све је само трен у вечности а ја онај који удише и издише животну маглу стварања и дах ватре живе.
.
Све ово сада је припрема врлине у нама. Она се лагано бруси годинама, целог овоземаљског бивства, као кристал који ће једног дана синути звезданим сјајем.
.
Сва моћ је у нама. Моћ Творца јер смо његова деца, наследници свега. Све Мира.
.
Све имамо али оно што нас чини достојнима божанства су наше врлине исклесане у живи кристал наше небеско звездане потке.
Оне су живописно убележене у сам дух одакле се никада не могу обрисати.
.
Оне нас чине боговима, децом Творца живота. Када стекнеш врлине, онда се отвара моћ.
Никако пре. Ако се покуша пре, уништи се пут вечности брзоплетим корацима и нанесе штета коју некада пуно нараштаја исправља.
.
Оно што радимо сада одјекује у вечности.

Цео живот је изградња наше суштинске етике вечности. Како ћемо сутра добити наше моћи по праву ако нисмо стабилни као особе?
Како ћеш сутра стварати Звезде ако не знаш бринути о детету?
Како ћеш играти пламеном живота и чудеса стварати ако не знаш са светост и вредност живота у свом његовом оваплоћењу?
.
Вечна игра живота је таква. Живот нема крај.
.
Сада и овде наши избори, одлуке, ставови и дела изграђују или не наше врлине.
.
Ако заћутим пред лажи данас како ће ме истина сутра дочекати?
Ако затворим очи, шта ће ми их отворити?
.
Ако страху дам повода да ми кроји живот сада, несрећа и немани ће ми живот водити сутра а глад неутољива биће духа.
.
Ако су нам преци гинули и крв свету дали за слободу и живот наш и животе рода нашега и имали крилатицу „за крст часни и слободу златну“, ко смо ми ако се не боримо за децу нашу и њихову децу сутра?
.
Коме је дражи залогај хлеба и тренутни спас сада – неголи гутљај истине и живота, тај се неће најести и мира наћи. Све ће му се одузети, низ ветар расејати и име му нестати.
.
Имена славних су у нашој крви записана и горе кроз нас, да могу изашли би и поново мач узели те зло отерали.
.
Долази позив сваком од нас. Свакога ће позвати душа да дела према потреби.
Чуј душе глас. Чуј духа зов.
.
Буди, види, ведај.

.

Извор: Звезда Род

Анђелко Заблаћански: Недосањани снови


Заборавио сам кораке без посртања

Све недосањане снове на дивљем облаку

И ноћи заборавих пуне свитања

Ухапшен од живота у вечитом мраку

.

Пронашао сам душу у паучини ока

Пијанство у бескрају видика васионе

Заборавио сам уздах у бразди заскока

Заробљен на лађи што неповратно тоне

.

Заборавио сам мирис росе негажене

Месечеве сенке на девојачким грудима

Пронашао сам мисли звезде угашене

Тежњу ка псима и црвима а не људима

.

Заборавих сва лутања маглама ума

Разузданост пролећа у освите лета

А сазнадох истину на друму без друма

Убијену жељу да део сам овог света

Радица Матушки: Вилински круг


Два дрвета, мноштво грана…

Једно стабло, један круг.

Разбуди се, распевана…

Вила једна, пева луг!

.

Један конац, хитрог веза,

нанизао облак сив.

Лети птица, белог гнезда…

Жива јутра и дан жив!

.

Сунце плови, Месец ходи…

Земља кружи, све је круг!

И у смрти, живот роди…

Исток, Запад, Север, Југ!

.

Шумно пада, шумно листа…

Горски глас шумовити.

У руци јој клас од жита,

с’ извора воде пити.

.

Два дрвета, мноштво грана…

Око паса, китњаст сук.

Разбуди се, распевана…

Једна земља – Бели вук!

Милутин Бојић: Грифос


Ти, црвена жено, с очима од ватре,

страсна као море, разблудна кô змија,

тражиш моје хоћу, да твој жар га сатре,

и сиктању твоме мој грч бола прија.

.

Одлази, о страсна царице сатира,

и сажежи косе и разгубај усне,

и разлупај мрамор нимфијских кумира,

и рашчупај недра крв на њих да пљусне.

.

Дубоко у мене зарила си нокте.

Ја у дивљем вриску чупам своје прси,

гризем сама себе и јаучем док те

Осећам где пијеш моје мушке рси.

.

Измрвљен и крвав, а пијан од злости,

ја осећам: понор очију ме гута,

а твој луди танац прожима ми кости,

твој ниобски осмех мозак ми полута.

.

Целовом би једним спржила ме цела,

испила сву младост и дрхтање сока,

док би твоја дојка ледена и бела

голицала гробље мог спрженог ока.

.

Ај, чупао бих ти усне, врат и очи,

смрвљену до смрти засуо те блатом,

на надгробној твојој урезао плочи

Грифоса праћена керувимским јатом;

.

Великом и страшном клетвом из дубина

мртву бих те клео луд од очајања,

пио бих у болу и, пијан од вина,

јецао у поноћ песму покајања;

.

Луче нове вере хтео бих да дижем

за векове нове кô знак васкрсења,

ја, што кô крај сфинкса у прашини гмижем,

ја, сулуди Јуда палог поколења;

.

Апостолским звуком симфоније једне

певао бих химну што умрле буди

али… моје усне за уснама жедне,

а измрвљен мозак тражи смрт у блуди:

.

Дршћући те грлим руком што сва пече,

пропињу се теби испуцале усне,

душа хоће вечност пољупцем да рече,

а крв у кап једну стопи се и згусне.

.

Авај, сфинксе врели пожудних усана,

ти си луди демон, што љубећи дави,

ти си врело подне мог блиставог дана,

орао што жртву диже и крвави.

 

Илија Зипевски: Азбука


Након већ доста објава о тајном знању унутар азбучног система и тајном значењу азбучних слова понаособ (от А до З), шта можемо о Азбуци рећи? Да ли је то писмо које смо преписали от Грка? Да ли је такво једно писмо и систем који оно чини могло да постане от једне окрњене копије хебрејског алфабета какав је грчки алфавит? Да ли је Азбука почетак словенске писмености из 9. века? Да ли су Азбуку могли да смисле два наводно Грка из Солуна?

Азбучни круг от 16 поља и 4 (5) целине је, као што сам већ писао, и својеврстан коледар. Четири целине можемо посматрати и као четири животне доби. А је детињство (Б, В, Г, Д) када се развијају чула и тело – када узимамо први дах (АЗ), отварамо уши и очи (БУКИ, ВИДИ), проговарамо (ГЛАГОЛИ) и осећамо радост (ДОБРО). Е је младост (Ж, Ѕ, З, И) када постајемо независни (ЕСТ), истражујемо живот (ЖИВОТ), развијамо сексуалност (ЅИЛО) и чулност (ЗЕМЉА) и постајемо учесник друштва (ИЖЕ). О је зрело доба када постајемо зрела личност (ОН), улазимо у полне относе (КАКО), развијамо се друштвено и професионално (ЉУДИ), улазимо у брак (МИСЛИТИ), оснивамо дом и зачињемо потомство (НАШ). У је старост (П, Р, С, Т), време мудрости (УК) када се смирују страсти (ПОКОИ), када снага духа превладава над телом (РЦИ), када убирамо славу и светост свог проживљеног века (СЛОВО) и када се најзад успињемо на небо (ТВЕРД).

Слова у приказаној кружној шеми немају само једносмерни кружни относ већ и међусобно супротне относе и паралелне као у огледалу. Рецимо словуу ЗЕМЉА је паралелно (преко пута) слово ЉУДИ. ЗЕМЉА и ЉУДИ су на истој равни – људи су на Земљи и от Земље. Супротно слову ЗЕМЉА стоји СЛОВО – Слава је небеска ствар – мост који душе повезује са Правом и стога је супротна Земљи. Супротно слову ЉУДИ стоји слово ВИДИ – Вид као светлост (и божанство Сунца) такође долази са Небеса што је супротно људима који стоје на Земљи итд.

Да би са овом објавом завршио опис десног азбучног полукруга описаћу слово ИЖЕ. ИЖЕ носи значење: који (И Живот Есть). ИЖЕ или само И је везник у словенским језицима и сродан је речи УЖЕ – нешто што везује – сужава. ИЖЕ које се налази при врху године пада у време Близанаца. И је графичка представа споја две стране године, две стране тела, две стране лица – представа Близанаца у свима нама и у свему што постоји. За време „врха“ године у србском и руском предању везују се приче о браћи Купали и Коледу или о близанцима Купалу и Костроми. Два краја године као две крајности Свевишњег које су ИСТЕ само супротне, као у огледалу.

Са завршетком периода ИЖЕ, долази дан дугодневнице (која заправо траје три дана) и она отговара слову i. Дугодневница је време када Сунце врши свој пун утицај на планету Земљу, када је у највећој мери обасипа хранљивим елементима. То је време пуног процвата природе а самим тим и људског бића – највећи потенцијал животне енергије. Животна енергија се поступно пење кроз човекову вертикалу от краткодневнице до дугодневнице. Слово i је представа кичмене енергетске вертикале са трећим оком относно епифизом или ВИД чакром на врху – на челу. У црквеним текстовима наилазимо и на варијанту слова i са две тачке на врху уместо једне (два телесна ока). На време дугодневнице относно слова i пада празник ВИДОВДАН.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, тринаести наставак)

Горан Лазаревић Лаз: Дванаест дугих до неба корака


дванаест дугих до неба корака

у крви жарходно опет трепери

скривени слатком топлином мрака

успињемо се пред умирдвери

.

перивој уздаха у длану игра

дрхте колена над превојима

у нама зорује неуморчигра

што на хиљаде несана има

.

време предахе плакањем мери

сплетени дишемо снове од јаве

на ране од обесних растанзвери

.

нижемо пољубе од мелемтраве

стазама свете љубави трака

дванаест дугих до неба корака