У пуној глави чувам гнезда умрлих птица,
Осећам миришу пера, пев им мирише,
Док упорно погледом ми кружи крешталица
Нудећи само непој и ништа, ништа више.

Руке ми вежу људи без душе, без свог ума;
У туђој снази бесни, сами пред собом дични,
Мене би да одведу далеко од старог друма;
Без темеља, без грађе куле дижу невични.

А мојој птици бране умрли пев да оживи.
Залуд гудала, струне – невични време кроје,
За бездушје њино – увек су други криви,
Мада знам – за њих сем њих, други не постоје.

Кад падне сутон изнад мог сокака

засветли црвени месец из далека

у срцу бију успомене тавне

ко модра подивљала река

.

Са уздахом тешким у хладном таласу

лута душа и кружи над водом

пуна болне неутешне сете

спас тражи под крвавим сводом

.

И у мутној води лежи сасвим мирно

хладна и промрзла уздахнувши јако

од крвавог сјаја што се на њу надви

путује река и носи душу полако.

Теби

Који собом чиниш свет

Као мисао, покрет,

Као емоцију, као реч

.

Сети се

.

Теби

Иза завеса што кријеш се

А осећаш све,

Једном, јединственом,

Зазиданом у гомиле

.

Осети се

.

Што мислиш да пливаш али струје те носе

Што хваташ се за гране које увек се ломе

Коме предајеш свет док спушташ поглед

Коме предајеш свет и закључаваш се

.

Према Природи која јеси

У захвалност свему што постоји

Хармонија је дужност

Свет за тебе може бити бољи

.

Што кажеш да видео и прошао си све

Искуство око тебе дигло је зидове

И где си сад? Свету треба твој осмех,

Знање вене без љубави као цвет без воде

.

Према Природи која јеси

У захвалност свему што постоји

Хармонија је дужност

Свет за тебе чезне бити бољи

.

Теби

Што на путу срећем те

Као поглед искрен

Као руке пружене

.

Осећам те

.

Теби

Што на путу срећеш ме

Никада ме ниси видео пре

Али ме добро познајеш

.

Јер сећаш се

.

Да једно је све,

Да твоја радост моја је,

Драго ми је

Да видиш оно што гледаш

И у грудима носиш сунце

За један свет

.

А једно је све,

И твоја бол моја је,

Жао ми је

Што не видиш оно што гледаш

И у грудима носиш тег

За цео свет

.

Јер једно је све,

Па моја љубав твоја је,

Драго ми је

Кад чујем оно што слушам

И у грудима носим сунце

Да огрејем те

.

Једно је све,

Сад твоја љубав моја је,

Драго ми је,

Нека Земљом хаљине плете

Наших корака плес

.

Сети се

Да собом чиниш све

Да сачуваш свет

и сачуваш ме.

Чудан ти је тај мој сестрић. Занимо се он с Обрадовом ћерком кад је бијо момак. Обрад бијо пребего у Америку. Знао Жарко да е Милое по све добар, ал да е неваљо по питању женскиња. Начисто. Нема гори. А, земајле, Жарко и Обрад друговали. Ценили се. Једне прилике сопшти Жарко Милоју: Слушај, каже, ти шта ћу да рекнем ја тебе. Ви сте у тим вашим безбожнијем школетинама, вели, научили сто неваљалука. Није ни чудо кад државом управљају ништаци, што мјењају жене ко Цигани коње. Зинули сте ко азмани. Руднички бикови вам нису равни. Него оћу, вели, да ти сопштим једну

ствар: Да добро поведеш рачуна! Немојде оном поштеном човеку, што е моро од овијег пашчади да побјегне у бјели свјет, д-упропастиш оно златно дјете! Ако то, не дај Боже, урадиш, не излази ми пред-очи.

Једне вечери, тури Милое Наду на они његов мотор и доведе у Стевановиће. Каже, дово сам вам снају.

Мило Жарку. Види, овај му испоштово рјеч. Ал, јопет, зелењаш. Требо е да се стрпи да дјете заврши те школе што е почело, да он ослужи војску. Ал шта е ту е. Он моментално закоље прасе и позове комшилук да се попије и појде за

принову у кући. Било тујнак и пјесме и шале. Попијо и Жарко једну. Кадар и двије. Можда бидне и три. А њему ти бастало да прозбори коју. Умљо згодно да наздрави.

Подигне он чашу и каже:

– Вала вам, драги моји, што се сабрасте у овај дом вечерас да се зајно порадуемо и пјесмом дочекамо ово наше саденак треће дјете, снајку нашу, што нам украси кућу.

Добро дошла, ћери. Нек ти Бог дадне сваког добра, рода и плода. И ондак, додаде: Слушај ћери, неће ти, вели, ласно бити ш њим. Ал шта ћеш. Така ти судбина. Јопет боље што си се удала за њега, но да си скочила у Мораву.

Туј ти се сви насмију. Нако са срца. Шала е шала. Весело срце куђељу преде.

– Здрав си снајка и жива ми била!

– Од Бога ти здравље, тата!

Исј, беше мило Жарку што га она назва тата. Само што није полећо. Па реши да се јопет нашали:

– Кад мено боље размислим, дјете, да си скочила у Мораву можда би се некако докопала обале и тако се спасла. Ш њим ти спаса нема.Сви поцркаше од смија.

Ма, јес Жарко реко: нема гори одањ. Ал кад поглаш, бољег наћи немош, да ти ја, нако, поштено кам.

**

Млого се Жарко лјепо слаго са снајама. И с Надом, и потље, кад је дошла Гоца за Сава. Вољо иг ко очи у глави. Више но синове. И није то ни кријо. Ал и оне њега поштовале, нема шта. Ко икону. Ко рођеног оца. До задњег дана.

И ожалиле га, кад се преставио, ни ћери да е имо не би га тако жалиле. И ђецу васпитале да поштују. Кад су га поњели из авлије било четрнес попова. Запишташе унучад, ко црви. И камен је, мешчини, сузу пуштијо.

Причало се да така сарана није упамћена у Драгачеву.

Николи Тесли,
Суштаству Прасветлости!

Из века у век, гле,
Он долази и одлази
И снова се враћа!

Долази са даровима Духа Стварања,
А враћа се са сетом и тугом у очима.

Будући Божјим послеником,
Он у свету не може бити
Никоме драг и мио гост!

На светим водама Словенског Истера,
месеца рујна, 2011. године.

Приче о карми или судбини трају вековима
Личе на страшила која вребају са шиљ мотки
Где год ногом кренеш – ма шта да урадиш
Страшила мере метром и вагом и снимају

Свештеници учењаци и гуруи исто причају
Тиме оловом заливају колективно несвесно
Ученици тако учени страхом се допуњавају
Човек пун страхова – скучено мисли и дела

Учење о карми а и друга школска градива
Држе човека – заробљеника у апсани свести
Он се трза као риба на удици тражи излазе
Хоризонтално учење у слободу нема капије

Када се потпуно стврдну и окамене учења
И кад преовладава окошталост физичког света
У лику обичног човека долази свети аватар
И доноси вечна учења узвишене вертикале

Карма било каква и колика је информација
Стави у сверу – ради правилно технологију
Пребаци силу прошлости у бољу будућност
Јасновидим и духовним боље и брже успева
За њих је карма ситнозуба зверка са осмехом

Жагор стаде. Већ сам усред бине.

О довратак наслоњен: ја ловим

У одјеку неком из дубине

Шта ће бити са животом овим.

.

На мене је уперен мрак ноћи

Кроз хиљаду двогледа на оси.

Аве, оче, ако си у моћи,

Мимо мене ову чашу носи.

.

Волим твоју замисао и ја

И слажем се да ме рола води.

Ал се друга драма сад одвија

И овог ме пута ослободи.

.

Но распоред има свако дејство

И крај пута неће се избећи.

Сам сам, тоне све у фарисејство.

Проћи живот – није поље прећи.

Фото: Ежен Фердинанд Виктор Делакоа – Хамлет и Хорације на гробљу

Говориш неубедљиво обојени

из твојих размакнутих зуба

излазе репови животињица

што пребиру по ђубрету.

Не отварај моју бележницу

сама сам, ту нема присуства,

даћу ти мноштво картона

да саградиш кров

и један плех украден од богаташа

да те од кише штити.

Мој пород је црна Африка

а твоји љубимци још лају,

брзо се спремам да

напустим породилиште

јер ту има мекета,

намештаљки, отмица.

Прате ме рудари у стопу

не би ли ми уградили ХИВ – ЧИП.

Гоните ме,

само да сам далеко од овог

који неубедљиво говори.

Из тебе, обојени, беже жохари и мишеви

и у моју белу утробу се завлаче,

ту има бољих парчића хране

сасвим топлину траже

и тотални бег од кукурузног брашна

мили, мили, мили, мили,

у дрхтавој хладноћи југа Африке

на пристојној удаљености од Малавија

а камоли од Гане

о Египту да и не говоримо.

Х.Ш.Исаков: Збирка –“Потрес мозга у Африци“

да се могло овде а да се не мора

никуд не би Јустин никуд не би Бора

.

а и ти би некуд све друго ти ближе

од овог што овде пузи и гамиже

.

овај мит од лажи очаја и мрака

слива се низ језик куља из буџака

.

тако траје фарса тако живи чудо

то што јесте – није али јесте лудо

.

да је живот оно овде што се живи

куд би Божји људи куд би јуродиви

.

нигде као овде не робујеш знању

нигде лепше глава не лежи на пању

.

куда год да кренеш стиже те и мрви

шум сопствене вене кап нечисте крви

.

по том светом знаку овог пепелишта

знаћеш да си човек кад ту ниси ништа

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“