Петру Црљеници –
души настањеној у становима небним

У очима игра цветова белог крина
По нама крилате звезде слећу
Дан се у море излио, мирише боровина
Иконе милујем, за здравље палим свећу
На плавом плишу стрпљиво лелуја брод
.
Грозница растанка одлеће под кућни свод
Нигде обале до недогледа светлог у небу
Корак до бедема
Испод гнезда риба, тајна велика
Плавет упредена
.
Хтедох у букет руже шапнути тишину
За свитања и богојављенске ноћи наше
На другој обали као да Светац руком маше
Бисерна лађа за видик ока ми мину
Прозборих молитвено „Опрости“
.
Сачекај зрење сунца у новом вину
С’ првим зрацима долазе гости
Твој издах голуб понесе у небо бело
Рукама загрлих болешћу измучено тело
Између плавети мора и дуге корали нежни
мера су простора за срце врело
Душом Бога небо нам свечано, росом сија
док молитвена чедност разлива опело
С прозора птице се гласе, напев неба преплићу
над тобом што к небу стремиш, у новом бићу
То није пијана сенка, ни пир у телу
као када се јабука скида са петељке
Дом испуни се мирисом Богомајке Исцелитељке
Светошћу свом ојави се Тројица Света на челу
Ту не би шуштања ни дисања ветра
Ни свилених одора да ноћ пресвлаче
Анђелом обручена и у невестинску свилу
Лепетом крила прелете небо душа мога Петра
Једино још спознах тамо на крају грала
Звезда једна мирисава и плава
Ношена невиношћу птица упорно је цвала

Фото: Бели крин; Википедија