СА ЦИОМ У ЏЕПУ И УДБОМ У СРЦУ


На Топчидерском гробљу

пише: Миша Матић

„Драги мој Веселине, хтели су да убију мене, а убили су тебе!“               Овом реченицом  се председник С(а)весног Продужетка Озне ( у даљем тексту СПО ) Вук Драшковић, епски надахнуто опрашта од Веселина Бошковића, најзначајнијег припадника своје тазбинске фамилије у СПО, свог шурака и директора Дирекције за грађевинско земљиште града Београда.

Ко је заправо говорник овог некролога? Да ли је то само он или нам из њега говори само једна мустра постављена да нас у једном  правцу одвуче назад у револуцију која тече?Да ли је то, како сам за себе каже,  човек који види боље и даље од других?
Као припадник победника, Вуков отац Видак добија као колониста кућу и некакав иметак у селу Међа, у Банату, где се овом Вуку, по очевом захтеву и пријави, као датум рођења уписује дан Републике 1946. исте године када његове машиновође влакова без возних редова погубљују Чича Дражу. Мајка му умире непосредно после порођаја. Значи, од

почетка почиње неистином и удворички лажним податком о самом датуму рођења.  Још и дан – данас мештани Међе полугласно, препричавају о овом, али и наредним догађајима везаним за битисање породице Драшковић у њиховом атару, које се убрзо окончава.  Како поверљиве приче кажу, Драшковићи, ненавикнути на рад на плодној Банатској земљи, убрзо по доласку у Међу  и после једног злочина када Вуков отац убија комшијско дете које брало „његове“ трешње, одлазе назад у околину Гацка, одакле их је воз и донео.  Како је дете било изкорпуса  домаћег  становништва и ненаучено на трибалне обичаје дођоша, да се не сме јести воће нових комшија, тако Драшковићев отацпролази без казне, али опет са картом у једном правцу – назад!

Основно и средње образовање Вук стиче у Фојници и Гацку, а онда назад у Србију, на Правни факултет, опет што даље од мотике, ал биће ипак копања, не може се побећи од судбине.
А судбина доводи овога Вука у канџе или загрљај, како је ком по вољи, самог врха Удбе, тачније под окриље самога Славка Зечевића, личног Титовог поверљивог човека у српској Удби.

десно Славко Зечевић

Човека који је практично „наместио“ Брионски пленум и смену  Ранковића, Стефановића и Лукића, као српског кадра, и то пратећи их и прислушкивајући их, да би их, учествујући са Миком Шпиљком, као хрватским кадром, у организацији самог Брионског пленума, оптужио за прислушкивање Броза. Ову акцију изводи тако што му праве терен три године раније, деградирајући  Светислава Ћећу Стефановића на место председника комисије СИВ-а, а главног оперативца, Војина Лукића са места Саветног министра за унутрашње послове, непосредно пред пленум, постављају за организационог секретара ЦК СКЈ и шаљу га ма три месеца у Улан Батор да помогне друговима Монголима у организовању њихове комунистиче партије. Пошто су склонили главне оперативце и организаторе УДБ-е који су и даље држали, колико – толико, до своје српске националне припадности, Зечевићу је изнутра отворен пут за деловање.  Као награду за то дело, Зечевић долази на чело УДБЕ за Србију.  У време студентског протеста 1968. Зечевић овако извештава Кардеља :

Када сам ушао на тај састанак, Кардељ је рекао:                                     „Дођи, седи овде,  поред мене“.                                                                                              Ја сам га обавестио шта се дешава по улицама Београда, које су пароле и захтеве истакли студенти и шта сам ја предузео. Кад су на састанку почели да говоре како не могу да спрече да информције иду у новине, Кардељ је рекао:
  Хоћу цензуру! Праву правцату цензуру! Ко каже да не може?“,  а затим Зечевић извештава : „На Филозофском факултету било је неколико професора који су подржавали и анимирали студентски бунт. То су били Мићуновић, Тадић, Михаило Марковић, који је био најискуснији међу њима и све их покривао на одређен начин. То су, иначе, били способни људи. Мићуновић је иза себе имао Голи оток, али и брзу и потпуну рехабилитацију иза које је стајала политика. Љуба Тадић је имао своје нерешене црногорске рачуне још из времена рата.»
Паралелно са радом УДБ-е на терену, ради и Партијско – идеолошки актив, који према сведочењу Жике Борисављевића, тадашњег Републичког Секретара за омладину, спорт, културу, просвету и информасиње, члана РИВ-а СР Србије под председништвом Ђурице Јојкића, још од маја месеца, када није ни било припрема за студенстке демонстрације, држи честе брифинге међу професорима и партијиским активом Универзитета, како „ствар не би измакла контроли“.
О даљој УДБиној активности око Студентских протеста Зечевић даље у својим мемоарима наводи :

«Једног дана дође код мене Жика Јовановић, начелник Удбе за Београд, и каже да има један мало горопадан Херцеговац на Правном факултету, који је велики импровизатор, али који би могао добро да се користи у овој ситуацији. После су ми причали да је био један састанак на Факултету где су неки професори говорили у прилог студентског покрета и критиковали систем. Онда је он скочио и рекао: „Другови студенти, све је то тачно што наши професори говоре. Хајде, онда, да се организујемо и идемо у Гроцку да рушимо тамо!“ Пошто је већина професора имала виле у Гроцкој, они су један по један нестајали са скупа и отишли да чувају своје виле. Тај Херцеговац, због кога је Жика разговарао са мном био је Вук Драшковић. Ја сам питао Жику зашто је због тога дошао код мене. Каже: „Треба нешто пара да му дамо“. Ка¬жем: „Па, дајте му нешто новца, али га немојте повезивати са човеком који нам ради на стратегијским обавештењима на Универзитету, него дајте неког млађег студента којег смо скоро примили, на везу с њим“. Они су тако и урадили.“

Демонстације `68.

Да није испао преварант према својим новим послодавцима види се из чланка објављеног у Београдском недељнику

Тако Вук зарађује свој први хонорар од УДБЕ и добија нешто пара. Тада је био у љубавној вези са својом будућом супругом Даницом Бошковић из Бијелог Поља, такође студентом права. Да ли је млади Вук био навраћен од своје будуће супруге да уђе у облигациони однос за УДБом , или је све била ствар његових пословних способности, остаће тајна, али да се ухватио за паре и умазао њима прсте, то је од тада једини факт.
Вука тада запошљавају у Тањугу.

НИН од 26. новембра  1972. године под насловом „Политика на верски начин“, у коме Вук пише : “Српска Православна Црква, али и остале верске организације веома често излазе изван оквира и надлежности прописаних Уставом.“                                                                                                                                                              Даље су у том чланку на 3 стране наводи да је аутор дошао до поражавајућег податка „да је 70,3% анкетираних одговорило да је религиозно, док је број атеиста износио свега 29,3%“, али  даље каже Драшковић : „ублажава показатељ да је изузетно висока стопа религозности пре резултирала из неукости и нешколованости анкетираних него из њихових убеђења“.                                                Критикујући Цркву због тога што приказује Светог Саву као узор јединства свих Срба, Вук за цркву каже: „Српска Православна црква на тај начин најдиректније напада основне постулате самоуправног социјализма“….Сам је све написао, никакви коментари и смернице нису потребни…

Од Зечевића Вук добија нови контакт, провереног Зечевићевог пријатеља и земљака из Тополе, Србољуба Манојловића, главног и одговорног уредника Политике Експрес и Партијског секретара целе Политике. Човека који прогони и шиканира кроз разне новинарске и партијске форуме,  карикатуристу Недељка Убовића због карикатуре на којој два Шиптара тестеришу Србију. Тај човек доцније  долази у СПО и на место Градског секретара за информисање у време када власт у граду врши СПО и човека који 2008. у Кумровцу изјављује као члан Савеза антифашиста Србије:
„Ми се боримо против неофашистичких снага у Србији и у другом бившим републикама“ уз додатак да је огорчен на Српске медије који игноришу антифашисте.
Србољуб, каквог ли имена за таквог човека, сигурно му се кум преврће у гробу. Као уредник Политике Експрес  објављује од 23. августа 1974. фељтон под називом „Последња четничка завера“ аутора Вука Драшковића, према књизи комунистичког генерала Данила Комненића, овога пута Вуковог земљака. Веза овог пута иде од Тополе до Гацка. Поред Зечевића и Манојловића, трећа веза из Тополе је Наташа Кандић, ћерка њиховог саборца,ознаша Павла Кандића, додуше мало касније активирана. Једна реченица, која осликава карактер читавог фељтона гласи : „Док је Тито водио бој за ослобођење Београда и целе земље, четнички командант је планирао „ослобођење“ било ког месташца у Херцеговини или на приморју, њему је био нужан фалсификовани „доказ“ да се и он борио и ништа више“.

Вук Драшковић

Ово нису речи човека који се међу комунистима прикрио, па је проформе постао члан партије, ово су речи искреног следбеника Брозове сатанистичке идеологије, којима доказује своје потпуно удвориштво како непосредно предпостављенима, тако и читавој јавновсти, која је за ситне паре могла да се увери у идеолошку припадност аутора. На жалост паре су биле ситне, а памет кратка – добитна комбинација титове Удбе за њему непријатељски српски народ, који треба да буде унижен и оклеветан од самих Срба у Брозовим редовима. Некад се то звало издаја, а тада оданост партији и самоуправним социјалистичким принципима у бескомпромисној борби са унутрашњим непријатељем.  8 година заблуде је много за човека кога треба сматрати високообразованим, интелектуалцем и елитом, а чак ни ту није крај….пут службе одводи га на Црни континент, у само срце покрета Несврстаних. Кажем срце, јер мозак је у Лондону, а удове представљају четворица Лондонских људи: Броз, Насер, Нехру и Сукарно. ( Сукарно је први човек који је у један Устав унео категорију         “ доживотни председник “ )
Остају сећања људи из Харареа да је племенски расположена Даница водала црнца роба по кући и дворишту, везаног за алку у носу, док је Вук правио нове извештаје за старог али и за новог послодавца, овога пута из Америке. Ту се Вук сусреће са америчком службом, ЦИА која је после Брионског пленума и смене у српској Удби, заправо постала послодавац и тутор нове Удбе на челу са Вуковим менторм Славком Зечевићем.
Враћа се Вук са женом за Београд, у нови стан и нови кабинет. Заправо на чело кабинета друга Мике Шпиљка, тада на функцији председника Већа Савеза синдиката Југославије. Та његова тренутна функција може да завара, али ако се погледају предходна дела овог Народног хероја од 1953. и шустера из околине Сиска, онда се може закључити да је реч о човеку који успешно обавља посао денунцирања српског Удбиног кадра и то дело ка са места првог полицајца Хрватске доводи у Београд, на место председника СИВ-а.

Мика Шпиљак и Папа Павле VI, 1968.

За Шпиљка се везује и више анегдота: једна каже да док се шетао поред мора са женом Штефом, приликом својих путовања као председник владе, рече угледавши пеликана: Штефа то ти је она птица од које се прави тинта! Друга анегдота везана је за његову посету једној фабрици, где је дошао касније, као члан председништа СФРЈ, где је заменио преминулог Владимира Бакарића. Упитавши једног радника за машином, шта је по струци, а овај му одговори да је завршио економски факултет, Шпиљак се зачуди, па му радник објасни да није чудо што он са факултетом ради посао за машином, кад друг Мика може да буде на челу државе са обућарским занатом. . .У тај брлог улази Вук, сада са проширеном облигацијом и две службе иза себе, ЦИА и СДБ. Контрола и заштита већ времешног Шпиљка је била на високом нивоу, а кабинетске жеље и финансиске амбиције брачног пара Драшковић потпуно задовољене.
У Вуков живот тада улази и један нови јунак, херцеговац, др Веселин Веско Савић, можда масон, можда велики шпијун, можда човек који је смео све у лице да каже и Титу и  Милошевићу ( па онда и Вуку ) , али сигурно један од најбољих и јавно најпризнатијих лекара с ума сишавших пацијената тадашњег доба.

проф. др. Веселин Веско Савић

Прављење фарсе и мистике око др Арона, заправо прикрива праву слику о том човеку и суштину Вуковог „дружења“ са њим. Уз одвикавање од кокаина, Вук исто тако учи да гусла од Милована Ђиласа,  такоће  др Весковог пацијента, приликом групних сеанси. Није ми познато од какве се зависности или болести лечио друг Ђидо, али узевши у обзир да би сваки човек требао да има и мало савести и душе, вероватно му је и било место код душевног лекара. Пасја гробља су режала над његовим гуслама.
Као талентован за писану реч,  Вук добија нови задатак од домаће службе и као резултат тога добијамо два нова романа, прво роман Судија, који говори о некадашњем судији, а садашњем адвокату Илији Радуловићу, а убрзо затим и роман Нож. На први поглед контраверзну књигу, које је заправо имала задатак да попише њене читаоце и дода им и тај рђави детаљ у њихова  досијеа и можда отворе нова, за наивне националисте или само људе жељне и трагова истине.  Не схватајући задатак до краја, Вук, пошто због десних скретања бива искључен из вољене партије пише свом правом шефу Станету Доланцу, првом човеку савезне УДБЕ, покајничко писмо под насловом „Без партије у џепу, али са партијом у срцу“.

Стане Доланц и времешни Јосип Броз

Штета што није обнародовано, било би његов највећи бестселер. Седам година је чекао да као сад већ афирмисани књижевник, по новом задатку, покрене и националистичку причу, увлачећи у њу многе часне људе, али и сараднике који су му додељени из службе као подршка и потпора овом најљигавијем задатку Удбе од њеног постанка. Од друштва „Сава“ из Пазове, преко „Српске народне одбране“ чије име узима од организације Михаила Пупина и Јована Дучића из САД и ђенерала Боже Јанковићакоји је ту организацију основао у Кнежевини Србији, долази до „Српског покрета обнове“. Пошто склања са зида слику Слободана Милошевића, на чију се страну ставља после Осме седнице, стављајући на њено место Чича Дражу, прво креће у напад на емиграцију. После 153 не разрешена убиства у којим су страдали српски политички емигранти, Удба креће да се са политичким противницима из II Светског рата разрачунава на други начин. Уз садејство са ЦИА-ом, и њеном већ направљеном мрежом на амреичком тлу, више не шаљу убице, крвнике и шпијуне већ преваранте, лопове, обмањиваче, пљачкаше…. лажно приказане преко свих доступних медија као искрене заговараче антикомунистичке политике, од окорелих Дражиноваца и монархиста до социјалиста провенијенције др Живка Топаловића, или демократе Љубе Давидовића и Милана Грола. Једино није била заступљена политика Мите Љотића. Уместо тероризмом, овог пута наступају са подвалом.  За добијену седмоцифрену доларску суму од Равногорских емиграната, Вук на некадашњем имању породице генарала Дамљановића на Равној гори подиже цркву, за коју када су је угледали представници емиграције који су били донатори, рекоше да  делује  тај објекат попут конзерве. То национализовано имање СПО, без Закона о рестутицији или денационализацији,  укњижава као своје власништво, као и подигнуту цркву и споменик генералу Михаиловићу.

Равна Гора после Вука

Окупља Вук велику масу народа око себе, која му се наивно придружује, верујући у искреност идеје, коју продаје као идеју генерала Михаиловића, јунака његовог фељтона, о чијим је наводном заблудама Вук већ писао 1974. Уздање у краткоћу народне памети и страх оних које држи сећање реализује  успешно. Његове скупове преносе комунистички медији, а у гро плану се увек појављују сцене виђене у партизанским фимовима Вељка Булајића или Хајрудина Шибе Крвавца. На тим скуповима и сам распирује међунационалну и расну нетрпељивост, претећи одсецањем руку и отимањем застава. Људи склони пићу, разврату, насиљу, неокупани и одрпани стварали су слику о Чича Дражи и његовом покрету, добијајући за то ниске хонораре или беспалтно пиће и печење. Асфалтира им и пут, да лакше стигну и не стрмекну се у јарак. Не схватајући шта раде, створили су и бројне муке данашње Међународне заједнице у укалупљивању Србије. Повезује се и прима у свој СПО  део криминогене средине, која је такође у истој служби као и он, и која му после националног освешћења и покајања више не верује, али већ је била увучена у ратну причу, као паравојна формација. Ни од ових сарадника Драшковићи нису пропустили да одваде део својим лепљивим прстима. Добија локалне изборе у многим  градовима и општинама, али републичке и председничке не. Фингира велике свађе са Милошевићем и увлачи велики број часних људи у своја непочиства, кандидујући их на изборима, уз повећу накнаду за кандидатско место. Влада и странком и ситуацијом, а и многом локалним самоуправама по систему „што горе – то боље“.Ссве по ЦИА-ној доктрини „ слаб Милошевић-увек на власти, ајака опозиција – никад на власти“. Ствара такође и свој тим, своје шпијуне и кртице, своје контролоре унутар странке. Уколико изабрани кандидат СПО на изборима не би прихватио да запосли тог жбира, уз добар део Данине фамилије и земљака, следовала би му вожња у гепеку, од стране пређашњих сарадника из криминалног миљеа, овог пута најнижег рејтинга. Многи часни, поштени и способни људи укаљали су своје биографије верујући у највећу превару српства до данас. И самом унуку генерала Михаиловића требало је скоро 15 година да увиди у кавим канџама Удбе се налази. А кад је схватио о чему се ради  уследила су претећа писма, бушење гума на аутомобилу, разне дисквалификације по медијима,  узнемиравање породице. . .  Један део људи, сарађујући са Вуком на овим задатцима, добро се окористио и скупо наплатио своје услуге.  Најречитији је пример извесног Драгана Човића, који са кандидатске листе ЈУЛ-а, после избора прелази на кадровску листу СПО. Делећи већ једном отете станове својим партиским колегама, себи додељује 4-собни стан убијеног сликара Бранка Поповића у Кнез Михаиловој. Међутим није дуго уживао у њему. Тешки психијатријски поремећаји заувек одводе њега и његову супругу у установе за ментално оболеле, враћају их на после у редовни радниоднос, али стан се враћа синовима професора Поповића. Против свевишњег се не може. Народ каже „можеш како хоћеш, ал не можеш докле хоћеш“. О томе какве је људе доводио као носиоце функција странке са Равногорском идејом  види се по случају Србољуба Манојловића, о коме је и раније било речи. Бившег партијског секретара новинске куће Политика и главног уреника Политике експрес, поставља на место Градског секретара за информисање, заправо главног цензора Скупштине града и њеног Извршног одбора. Заједно са комунистима успешно ради на обесмишљавању свега српског. Награду која носи име зверски убијеног емигранта Драгише Кашиковића додељује таквим мрзитељима генерала Драгољуба Драже Михајловића какви су Биљана Србљановић, Предраг Сарапа, Ратко Божовић…… Да не спадне сва мука на несмајног Вука, ево и неколико детаља о Данином учешћу у власти. Свог одбеглог зета враћа помоћу киднапера из Москве, каква ли је то жена од које се бежи преко три границе… брата запошљава на најпрофитабилнија радна места, због чега он, вероватно и губи главу, а његова оставинска расправа остаје једна од три оставине забрањене за очи и уши јавности. Дана и дан данас партиципира у виђенијим управним одборима, уз хонорар у висини плате директора тих предузећа и и даље је главни кадровик странке, иако са дијагнозом др. Веска која је довољна да се Дана прогласи неспособном за умни и физички рад. Она је и разлог за Вуков  политички раскид са својим зетом Боривојем Боровићем, који желећи  да сазна по коју цену и за који износ ће се Вук развести од Дане и самостално водити партију, па  то и пита свог шурака….та реч је била прејака, морао је  напустити  Вука и његову тазбину.  Кад је зет тако прошао, шта следује онима који нису сродству. Километри текста се могу написати на тему Вукових и Даниних  морбидарија и ненормалности, али се то све више мање успешно скривало што због увлачења многих људи у те приче, да не би једног дана постали предмет уцене својих „послодаваца“ , што због страха изазваног разним претњама, а што и због жеље људи да што пре побегну одатле, јер је и толико срамоте што су ту били, било превише. Мало је истинских и искрених патриота који нису били у неком периоду бар симпатизери Вука и СПО. А Вук и СПО су уништили идеју Равне Горе и слободе. Пуцали  су поново у Српску душу и у Чича Дражу, али ипак нису могли да убију душу и неумрлог Чича Дражу, коме сада по сатанистичким обичајима стављају надгробни крст на месту где гроба нема, а свештенство СПЦ терају да држи опело и парастос над костима животињских стрвина, афирмишући причу Озниних затворских чувара из тзв. службе за дезинформације.

Шта  је данас остало од тог човека који је све време на истом задатку од 1968. Некад са близу 50% званичних гласова на изборима, сада спалог дебело испод цензуса, уцењеног због формирања паравојних јединица и …. није му остало ништа друго, него да се слушајући све време исте наребодавце, врати у своје природно лево окружење, испунивши задатке.  У окружење Јова Капичића, под идеолошку палицу баба Лате, деобу плена и кокаина са Чедом, културолошки миље Борке Павићевић . . . Није то никакав преокрет, само да не буде заокрет у левим скретањима, а то је забрањена делатност – фракционаштво!

У комуста смртни грех. Оставља за собом Вук у Равногорској идеји преко 20 разних Равногорских и четничких покрета, у којима притајени седе његови службеници и доушници, уништавајући  је даље и ругајући се у жељи за медијском славом.

Нема више доктора Арона……, а године притисле….задаци и даље постоје, нови извштаји чекају да буду написани. Досије није још пун, за разлику од џепа и срца.

У Београду,  о светом архиђакону Стефану, 27. децембар 2011./9.јануар 2012.

6 comments

  1. POP

    Olicenje ljigavosti, pokvarenosti i nevidjene gramzivosti se ogleda se u Dani i Vuku. Strasno je da jedan takav, vrhunski zao par, uziva nicim dobrim i zasluzenim, za ovaj narod. Uziva na slobodi i raskosi od pljacke. E, jos kad bi se Dani ostvarila zelja da postane direktor BIA-e, pa da moze da izbrise prljavu proslost, svoju, svog partnera i kriminalno-gramzive familije i saradnika !!! Dragi bog je ispravno odlucio, kad im nije dao poroda,da se takav nesoj vise ne razmnozava. Oskara im treba dodeliti za prevrtljivost, glumu i laz ! A, tek sto im je drustvo dobro…Tadic, Ceda, Borka… narkomani, pederi, lezbejke, i drugi, koji nemaju trnke casti, ni morala ! Ovakvog olosa je Srbija vec odavno trebala da se oslobodi !!!

  2. S. Kosanovic

    Najveci problem je u tome sto sebi necemo da priznamo da Vuk zapravo jeste slika i prilika Draze Mihajlovica i da su se mnogi takvi ravnogorski vukovi pritajili i obukli komunisticko runo i cekali neka bolja vremena za kontrarevoluciju.

    A to sto nas je snaslo je slika i prilika domaceg EUropejskog demokratskog monarhizma – Vuk i Aca; gerilac bez municije i prestolonaslednik bez krune, dva velika izdajnika u koja su nam Ameri uvalili kao kukavicja jaja i u koje smo se tvrdoglavo uzdali sve dok nije postalo bolno ocigledno da smo nasamareni kao najveci magarci.

    I sta sad? DB, komunisti, ovo-ono… lov na vestice i vetrenjace…

    Ne dragi moji, pobedili smo; ovo sto danas vidimo oko sebe je proizvod mukotrpne i bespostedne borbe ravnogorske dijaspore, Cije, BND… i njihovih agenata i pristalica u zemlji.

    Trazili smo kapitalizam i evo nam ga – do balcaka!

  3. Ана

    Поштовани господине Мишо хвала вам на овоме тексту. Дословце је тачан. Само сте заборавили да наведете стотине непостојећих атентата на брачни пар Драшковић ( у њиховој режији ), као и агресивне покушаје госпође Данице да добије место директора БИА и тако уништи свој и Вуков досије.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s