Седим на пропланку,

окружен

снежним горјем.

 

И зурим

у румено Сунце,

што, у плаветном венцу,

понад тишине

титра.

 

У суштаству бића –

Тишина,

Све дубља!

И светлост,

у даљини,

све јаснија, гле!

Про горја

Под снегом,

Руменим.

 

Милина,

и сета од века,

у души,

што будна,

снева!