Бржи cи од мог срца
ходаш кроз сенку
кроз мирис врба
поред Нишаве на
којој смо се умивали
и у вировима затицали бујице
које су cе сјуриле
из вртова плавог неба

Овде смо после сваке ноћи
остављали недосањане снове
градећи неразрушиви дом
међу уснулим звездама

У дому те и сад тражим
отварајући врата
на свим одајама
палећи лампе y свим ноћима
пребирајући дане и године
у којима сам те имала
и од других љубоморно крила

Бржи cи од мог устрепталог срца
које те још увек сања
пратећи уморне врапце
како жедни пију воду
на извору наше љубави
а сунце силази да утоли жеђ
ту сем мириса и јецаја врба
ничег више нема

Ми смо изашли саткани од болсвиле
у руке дадоше нам виоле
хиљаде птица лете високо
плетенице моје жуборе
златне на обноћ ветру

Далеко је још Балкан гора плава
не гасну још ни звезде за планином
пустити драгог свога нека спава
обасјан росном златномесечином
шапуће ми Нишава таласава

Кад упалим свјетиљку видим
чудно је живети без тебе
нико не зна зашто је несрећан онај други
ни како смo у тугама слични
и сви заноси исти

Рана зора је свуда испружила прсте
дотакла влажну мисао што вреба
нерасплетна и зелена трава
а ја од снова саткана сва
осмeхом ноћ сву засеним

Мој пут ме води кроз зиме бескрајне
у сусрет неком Хималајутру
саткај зимо једну румензору
за крај шетње сненој Пенелопи
која се из снова не буди
с које сав бисер поскидаше људи