Напола склопљени снови,
Звиждук изгубљених душа у сутону сећања…
Сме ли се ико заклети, да не прође дан
А да нису мислима загрљени?
Да не прође дан да уздахом нису ожаљени?
Сме ли се ико заклети, пре него упре прст у нечији живот?
Пре него понесе терет припадања некоме,
Ко ће једном постати само име. И слика.
Безбојна сенка, чије срце куца само у траговима,
Које лепетом крила остављају ноћни лептири.
И неком су они само инсекти који вртоглаво облећу светлост,
А некоме гласоноша с четворо очију на крилима,
Које те у мисао гледају.
Одмахнеш разумом кад те бриге обузму,
Сањарења су излишна са ове стране живота,
Плес по жици за неспретне плесаче,
И стрмоглави пад у малодушност,
Кад упериш прст у нечији живот,
А ни за свој још ниси одговарао.

Фото: Уперити прст; Википедија