Док сваки створ живи сјену хлада тражи
А врелина јулског Сунца земљу топи
У дубини мене појави се мисо
Да напишем једну пјесму о Европи
.
У Француску земљу отишо сам давно
И живио у њој свог живота пола
Ал то више није оаза слободе
Постојбина Сартра и Шарла де Гола
.
У Европи сада друга су времена
Сад је тамо нека друга атмосфера
На првом су мјесту лакомост и профит
А на задњем морал и хришћанска вјера
.
Тамо влада нека одрођена клика
А људи су само гласачка машина
Тамо дјецу малу у повоју уче
Да се мрзи света Русија и Кина
.
Тамо не’смјеш дјете пустити из куће
Да оде до школе или до дућана
Тамо храна нема ни мирис ни укус
Тамо чак ни птице не поју са грана
.
Тамо је све сиво , безлично и тмурно
Код комшије тамо не пије се кафа
У пакленом строју европске машине
Човјек има само улогу шарафа
.
У земљама тијем тражећ боље сјутра
С простора је ових многи радећ скапа
Тамо нема фруле нити хармонике
Тамо нема пите , проје и ћевапа
.
Тама нема брате јагњади на ражњу
Због којих ти вода тече иза зуба
За Видов дан тамо не чују се звона
Нити рески одјек драгачевских труба
.
Тамо нема роде народнијех кола
Нит бучних весеља што трају три дана
Тамо нико не зна шта су српске гусле
Тамо нема Жиче , Острога , Дечана
.
Тамо нема оно када чујеш пјесму
Да ти суза среће потече низ лице
Тамо нема Бери , Мораче и Пиве
Тамо нема роде свете Куманице
.
Тамо у град више рјетко можеш срести
Чистог Талијана , Франзуза ил Швабу
Ту не можеш чути овце како блеје
Нит пијевца како пјева на тарабу
.
У мигрантском мору Европа се дави
Све притисли Турци , Арапи и “ Црње „
Ко памети има видио би да је
Задња ура дошла да пакује прње
.
А ми као муве што немају главе
Јуримо што брже у тај врели кота’
За шачицу сиће да продамо душу
Да живимо пасји живот без живота
.
Да нам дјецу уче истополном браку
Да не знају ко је мама а ко тата
Да будемо Јуде што ће издат Христа
Да нам купе образ за кесицу злата
.
Да у својој земљи праунуци наши
Неће моћи живјет ко на своме своји
Да морамо признат да смо геноцидни
А душмани наши сви да су хероји
.
Да морамо слати војнике на Москву
Да из гроба наши проклињу нас стари
Да морамо на све гадости и бруке
Смјерно климат главом рђи и фукари
.
Али ја сам Србин поносан и частан
Што у груди има још увијек “ херца „
И вазда ћу више вољет свету Москву
Но Лондон и Берлин и Фридриха Мерца
Кренули смо неким наопаким путем
Све би дали ради ћара и профита
Страх ме неки мори да ће српском роду
Европа бит гора од маршала Тита
.
Да ће брзо доћи миграната хорде
Да на нашем прагу бивствују и живе
Сјетите се само Тарабић што рече
“ Сви ће Срби стати , испод једне шљиве „
·