На срцу твом леденом озебла сам,
загрли и покриј ме
како дио исте ватре били бисмо.
Заувијек остаје да се памти
како је неко одустао од нас,
памћење има и од вјетра јачи глас.
Нада је та која задња умире,
а прва зором рађа се.
Твоје ситнице моја жеља су,
Погубна стварност и судбина.
Сад загрли и покриј ме,
дрхтаво срце угриј ми.
Кажу да о срећи ћути се,
а ја о мојој вриштим,
јер о теби не умијем да ћутим.
Од ћутања твог браним се
и хоћу да волим те све више,
срце се још нада да једном и ти прогледаћеш.
На срцу твом хладном озебла ми душа,
њежно загрли и покриј ме
да би дио исте ватре били.

Фото: Фототека Србског Журнала

Сећам се тренутка када сам стао
У среди своје безсомучне зунзара трке
Да у миру сачекам сопствени живот
Који се снено клацкао корак по корак

Сећам се тренутка када сам снажно
Почео да крцам тврдокорну љуску ега
Потом тромост поспаност и теснодушје
Као хајдук Радич крупне орахе орњаше

Сећам се заравњене стене у планини
Када су ми зора и роса освануле на лицу
И када је пунина у срцу сменила неспокој
И још једном ме родила у овом животу

Сећам се хиљаде и хиљаде малих сећалица
Кроз које је провејавао дух-нит Вечности
Кога осећам као моћног и поузданог лоца
Који води брод мог живота кроз вртлоге и вирове

. . .

Сећам се учитеља који су умирању подучавали
Ја сам учио од Тишине Стене Птице и Песме
И научио да живим у телу – атману вечном
То су два гледишта раздвојена опном незнања

Фото: …на Каблару; ВП

Када видиш лист
Ветром ношен
Ветар остаје невидљив
.
Која ватра
Моје светло исијава…?
Угаси је…ако зла је…
Ја не знам…и не умем
.
…А тако си ми лако
Руку дао
И само сам хтела
Да ти лакше буде…
.
…И тако си ме лако
Пустио да Те успавам
А никада Те не бих
Повредила намерно…

Незнање је лудо
А нежност опасна…
Опрости ми…

Фото: Јесење лишће; Википедија

.. Памтим те руке небу пружене
И капу до пола чела,
Свирку ветра и птице распеване
У храстовој долини пчела.
.
И памтим речи изговорене,
Светлом у кору дрвета уписане,
И поља житна у даљини прострта,
.
И трајао је тај дан дуго, дуго,
Све док нису све звезде засјале,
И шарене птице заспале!
.
Ја, љубављу очарана,
Непомично сам под храстом стајала!

Фото: Под храстом; Википедија

Искрило под Сунцем, Српско је Kосово
у ратном земану, блиста Србиново.
Разастире сузе, крвца река тече
док аждаја прети, корен да исече.

Витезови српски, Црвене беретке
у храбрости славној, сличе нам на претке.
Тешке борбе воде, мегдани се бију
по Kосмету целом, за славну Србију.

Година одмиче, деведесетосма
зоре се рађају, јутарња је роса.
Само су ратници, стално усред жара
распирене ватре, немани и ала.

Жеводани злога, хтели би да пију
крви српског рода, палећ Метохију.
Облећу ко вране, око наших села,
храмова, цркава, циљајућ у тела.

Kукавичја псета, немају ни части
ударајућ с леђа, срце ишту красти.
Не дају хероји, стаменитост блиста
по Kосмету целом, Вукова је триста.

Урлици се чују, Чопор битку води
за спас земље чарне, газећ ка слободи.
Очњаци се беле, Беретке Црвене
преко трња ходе, крвљу обојене.

Рафали и мине, у ратничке дане
створили стихију, Витезови бране.
Аждаја удара, пушкомитраљези
одзвaњajу свудa, Србље се најежи.

Страх се раширио, жене, деца пате
бојећ се од клете арнаутске ватре.
Стрепња обитава, шири се паника
по Kосмету целом, уздижућ крвника.

Пред Зло стаје орно, Јединица часна
док омора с неба, ватру сву распламса.
Њима земља мајка, За Србију врли
вазда би гинули, у ватру похрли.

Браник отаџбине, тада су нам били
Вукови Јунаци, зли се од њих крили.
Где год је се чуо, урлик гласовити
кроз Kосовска поља, зов је поносити.

Сва су српска деца, ожељила жеље
да у Вуковима, стекну пријатеље.
Горело је небо, од баршуна звезда
зраке своје слала, преко злих најезда.

Хтела је помоћи, да видик осветла
како ли би Вуци, испалили метка.
Пакосник се грчи, у шибљу се скрива
да га не опази, Чета ватра жива.

Ништа не помаже, када Србље дирну
нечастиве слуге, од правде нек гину.
Удари Витештво, по летњој врелини
што их обгрејава, живи ил погини!

Ужарено гротло, пакао немани
под правдом је клеко, победише славни.
Oдjeкуje силно, Kосовом се ори:
Живела Србија и наши Вукови!

Фото: Србски витезови; Википедија

На ушима ми сечиво јутра,
Слана на образима,
Орион са Сиријусом
надамном.
Светлост истока
у очима.
У зимски освит журим
упоредо са љубичастом траком
облака.
Распукло небо
на југу.
Сенка ми бежи
измиче вешто смрзнутом стазом.
Са кришком месеца
у леденом другујем јутру.

Фото: Децембар у Војводини; Википедија

Пјесма протиче
космичким путоказом
сопственом слободом
и изоштрава сјенке
прегласаних мисли.
Да би пјесма опстала,
не треба јој похвала
ни слава,
тек збиљски
крстолик изглед.
Она урања
у бит твог ћутања
за Њом.

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

Држи ме тачно тако
Како ме држиш сада
Ни преблизу ни предалеко
Намоташ ли уже ближе
Изгорећу
Размоташ ли га
У прах ћу се расути
.
Кажеш – проблем ти је давање
И кажеш – давање ти је жеља
.
Зашто ми онда крадеш дан?
Зашто ми крадеш сан?
Зашто ми корак бежиш?
Зашто ми косу мрсиш?
Зашто ми прсте ломиш?
Зашто ми очи вежеш?

И зашто ме тако лепом чиниш?

Фото: …кроз грање; Википедија

(Једно древно предање ВедСрба настало у праскозорје Стриборије)

Бели Срби већ вековима стоје на бранику Духа Словесности!

На Страшноме Месту – на Светскоме Судилишту!
Између Белих Срба и Синова Таме постоји невидљива дејствена граница од Земље до Неба.

То је вододелница између Добра и Зла, Светлости и Таме, Љубави и Мржње; божанска вододелница између Словесности и Бесловесности, између Словесног Човека и Човеколике Звери.

Бели Срби знаду ко је ко, и шта је шта!

Они то Знање носе у својему Бићу и Суштаству.

То Знање је од Великих Предака.
И то Знање се не може у свету стећи нити научити.

Само онај ко је рођен од Предака Белих Срба, има то Знање у себи.
То Знање јесте Светлосни Запис!

Већ вековима, већ стотину и осам векова, Бели Срби воде свети рат против Рептилије, против Човеколиких Гуштера, против Човеколиких Звери.

Рептилија је највећи непријатељ Словесног Човека, Божанског Човека.
Рептилија је Сенка Словесног Човека!

Рептилија – то су људи без Живе Божанске Душе!

Кажем људи, иако не припадају нити Људској нити Човечанској раси!

То су Човеколика Сподобија високе демонске оштроумности и лукавства, савршеног тартарског умећа и разума, али без Живе Божанске Душе, без Суште Творчеве Искре у себи!

Рептилија је Раса створена у Тајним Одајама Тартара, у Утроби Мајке Земље.

Измилела је, и у Свет се успузала и ушуњала, из Пурпурних Вулкана Велике Тартарије, а у Праскозорје Стриборије.

Та Раса Сподобија већ вековима влада Словесним Светом.

Та Раса Сподобија јесте Влада у Сенци, јесте Велики Брат, јесте Ариман, јесте Црнобог.

Од те су Расе Сподобија настали и постали –
Светски Зеленаши, Светски Господари Новца и Рата, Светски Хушкачи, Светски Завереници.

Они нису ни Људска нити Човечанска Раса!

Они су Раса Сенке Велике Мајке Земље.

У овоме се Предању Белих ВедСрба садржи Истина Сушта о Раси Рептилије

Фото: Рептил; Википедија

Јутрос смо осванули заједно
Тијанија унутарња и ја
Тијанија – земља моја најмилија!
Опет певају птице певалице
Оне увек певају
Само ја одлазим и долазим
.
Јуче сам дошао после дугог лутања
Лутања за сврхом и суштом
Јуче сам дошао да поново одем!
Опет певају птице певалице
Певајуће молитве узносице
Ја одлазим и долазим птице остају
.
А где је та раван којој одувек тежим?
И где се налазе сврх и сушт?
На Тибету – у Миларепа култу?
Можда у пећинама Хималаја?
У испосници Свете горе атонске?
Или у пустињи Антонија Великог?

* * *

Место Поглед изнад родног дома
Заплетене ноге у Лотосу радости
Испред – девет плавих ланаца планина
У души сва светилишта света
Ако хоћеш до циља да стигнеш
Не одлази нигде – нигде не одлази

Фото: Плаве планине; Википедија