Фото: Облаци бели; Википедија

Љубави моја,
пронађи пут
до облака белих
у мојој души,
до свитања румених
у очима мојим сненим,
до Светлости срца
дубоко у мени,
тамо где одувек
сакривен постојиш

Фото: Фототека Србског Журнала

У тешка времена
Кад помућен ум кошмар ствара,
Одсуство духа у страх се претвара,
Стрепња и грч срце ти облије,
Суза нема тајац све покрије.

У тешка времена кад лаж је истина,
Кад безбожни владају, бестидни говоре.
Отуђен човек у гомили сам је
Срцњ му хладно, глава се свила
Тмина се тешка над свима надвила.

У тешка времена живот не знажи ништа
У тешка времена кад речи погрешно звуче
У тешка времена кад мислиш излаза нема
Сеги се да после невоље увек добро дође.

Чекај и тихуј у миру се моли
За спас овог света
За сваког ко те воли
За сваког човека, шуму и њиву
За ливаде, реке малињак и шљиву

За све оно што живот нам знсчи
Што Господ нам даде
За све што искром живота зрачи
Чекај,, тиху, стрпљењем се брани
Молитвом из срца душу своју храни..

 Фото: Сеоски пејзаж; Википедија

Ноћ је загрлила моје село равно
И тишина нема притисла сокаке,
Чак ни пси не лају као некад давно,
Нит се чује славуј са јасике танке.
.
Ни ждрепци не ржу, нит копито сева;
Нит ико на жару пурењаке пече;
У шипражју више не станује шева;
И уморна Битва кроз тршљар не тече.
.
Жабе не крекећу на листу локвања;
По барама плива пластика и смеће;
Ни шкрипца, ни гљиве покрај старог пања;
Куд ли се то село у Србији креће?
.
Где нестаде песма, девојачко прело
Док се лето крадом примиче јесени?
Ој Србијо давна – ти село весело
Чујеш како чежња јауче у мени?
.
За босом дечицом што трче стрњиштем,
За галамом ноћних чувара бостана;
На ливади тајним љубавним ноћиштем,
И буђењем поред пропетог јаблана.
.
Али песме нема, ни великих прела,
А лето се опет примиче јесени;
Ој земљо сељачка – јадна, невесела
Слушај како чежња јауче у мени.

Љубав је начин на који нам се обраћају
гласници из мистерија.
.
Љубав је мајка.
Ми смо њени синови.
.
Она сија у нама,
видљиво – невидљива,
док верујемо
или губимо поверење
или осећамо како поново почиње да расте.
*
Лахор који силази са брда,
песма ноћне птице.
.
Чудан напис који читам
на вратима вољене.
.
Исту поруку преносе
и одјекују изнад кровова.
*
Људи желе да будеш срећан.
Не служи и само својим болом!
.
Када би могао да одвежеш своја крила
и ослободиш своју душу љубоморе
тад би сви
с Тобом и око тебе
полетели попут голубица.
*
У томе светлу учим да волим
У твојој лепоти учим да стварам песме
.
Ти играш у мојим грудима
где те нико не види
.
А каткад видим те ја
и тај призор постане поезија.

Бојим се крпити љубав
док будна по ноћи тоне
све што је срцу далеко
по шавовима клизи и оде.
И шта нам пева мај?
О љубави која спаса тражи
чезне и моли
опет да се роди.
О заблуди старој
где око види свачије
осим свога.
И шта тоне по ноћи?
Шав и година што се рађа
изнова низ олтар сикће
чудно је када је кривиш
а она једина стигне.
И крпене љубави се бојим
као у једноме мају
сви што су далеко од срца
другим се очима дају.

Фото: Мајске руже; Википедија

„Вилењак посвећеног дуба“

(Кула белих ветрова подно Небеске)

Ако можеш да препознаш

Снове предака у водама Истера;

Ако можеш да чујеш

Далеке оне што ће

После тебе доћи;

Ако можеш да видиш душу дрвета,

Што на дну вода вековима снева,

И на тебе, гле, стрпљиво чека;

Ако можеш, у трену једном,

Да будеш предан

Правасељени и Великој Мајци;

И да заволиш сва бића

И светове ине – минуле и будуће;

И да у Љубави твориш

Дела мила Великом Духу Стварања, –

Онда си Ти, уистини,

Посвећени Син Човечији.

.

На водама Словенског Истера,

у Крњачи, јесени позне, 2010.

ДРАГАН СИМОВИЋ (1949-2018) један из плејаде људству непознатих, циљано скрајнутих, највећих Белосрбских песника свих времена.

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Они и ми, они и ја, ја и сви ви… како увјерљиво…
‘Овај свијет’ (мој свијет) почива на одвојености. Без одвојености не би се могла доживјети стварност (поредак ствари), не би се могао доживјети свијет нити улога коју играмо у свијету. Да нема одвојености не би се могла доживјети поларизација. Зло и добро се без одвојености никада не би могло испољити.
Рекох, ‘не би се могло испољити’, да, јер су и добро и зло испољења нечега што постоји у нама, у ономе који и добро и зло ствара и доживљава по себи.
.
Све то, тако стварно, одвојеност и поларизација, не би могли постојати да се нешто није поцијепало у д‌јелиће, да се нешто није расуло у комадиће и из комадића сад покушава да створи слику цјелине.
.
Тај напор је узалудан јер се из једног дијела расијаности не може сабрати све у тај дио. Не може се десити јер расијаност није створена да из себе ствара оно из чега је расијана.
Најближе свом извору расијани дио ствара илузију заокружене цјелине и ту цјелину сматра својим свијетом. А свијет се мијења у сваком трену. Мијења се јер се пажња не зауставља у тачки, већ тежи да докући ИЗВОР, тежи да докучи цјелину свих цјелина. Руске ‘бабушке’ нам говоре о томе. Таман кад помислиш да друге нема, отвориш кутију и у њој се открије мања. Откивајући садржаје свих мањих кутија изискује и логични закључак да ако је мања цјелина садржана у већој да и од веће мора постојати још већа. Такво закључивање је условљено логиком и на тај начин се никада не може досећи ИЗВОРНА ЦЈЕЛИНА. По тој логици, ако универзум у себи садржи све ниже цјелине, онда и универзум постаје једна цјелина која мора да је садржана у већој од себе. Садржилац и садржано су у константном покрету. Константа наше стварности је континиум кретања а кретање је основ промјене. Промјена је дакле константна. Универзум се мијења сваког трена. Свака мисао покреће промјену.
…
Како смо онда доспјели у овај свијет у којему смо таоци нечега ‘изван себе’, нечега што без нас сигурно не би могло постојати, не би било? Какве су то мисли довеле до стварања свијета у каквом живимо?
Питање би уистину требало бити да ли ми живимо у свијету или свијет у нама?
Када схватимо да свијет не постоји без нас, да је свијет пројекција наше перцепције, онда нам се за сигурно намеће и питање ‘како смо доспјели у ову ситуацију’?
Доспјели смо у њу одвајањем.
Одвајањем чега од чега?
Одвајањем индивидуалне воље од воље изворне цјелине, од Једноте постојања.

Да ли то значи да у одвојености постојимо ‘одвојени ми’ и ‘Извор’ као нешто с чим нисмо повезани?
Погледајмо то овако:
Постоји ли ријека без потока?
Постоји ли поток без извора?
Постоји ли море без ријеке?
Постоји ли Океан без мора?
Постоји ли Океан без капи воде и кап воде без Океана?
Све кружи.

Да, у овом искуству дуалности све кружи, једно се претвара у друго али суштина остаје непромјењива. Та суштина је непромјењиво Једно, Једнота, Извор свих ‘ствари’. Извор свих ствари је свијест апсолута, али као што извор воде није и резервоар одакле вода извире тако ни свијест није оно из чега се отвара извор свих ствари. Резервоар свијести јесте постојање, биће, апсолут. Ех, то биће, тај непромјењиви, непресушиви резервоар, то сам ЈА, то си ТИ, то смо МИ. Тај резервоар у себи садржи и Небо и Земљу, универзум, муилтиверзум, све то неманифестовано. Тај резервоар је Сопство које управља и вољом и пажњом и које има способност да своју свијест користи као извор свих ствари док себе, својом вољом и фокусом будне пажње симултамо поставља у сваку ствар понаособ.

Све ‘ствари’ постоје само као ‘облак’. А облак није ништа друго до испарење Океана кондензовано у капима воде чији је циљ да падну на Земљу, да се слију у потоке, у ријеке, да се врате Мору, Океану из којег су испариле. Али и сва мора и сви Океани, то су само дио ‘Облака свијести’, производ одвојености индивидуалне воље и будне пажње од изворне цјелине, од непромјењивог, непресушивог резервоара.
То сам ЈА.
То си ТИ.
То смо МИ.
МИ, ТИ, ЈА… све је ЈЕДНО.
ЈЕДНО ЈЕ СВЕ.

Одвојеност те Једноте је производ дуалности, а дуалност је искорак Бога из сопствене Једноте. Бог у дуалности више није, постаје Творац који постоји једино уколико постоји Творевина. И ето нас, у Творевини, какву Бог никада не би стварао да је остао свјестан себе Бога. Но Творцу је допуштено и дозвољено све. Творац служи Богу да ствара могућности кроз које ће се потенцијали Бога манифестовати, остварити. Бог се не мијеша у Творчев план. Бог све одобрава и манифестује за Творца. До Творца је да освијести себе у Творевини како би схватио да Творевина може бти створена једино с његовим учешћем, његовом вољом. Но ни то није довољно да би се стварао хармоничан свијет. Да би стварао хармоничан, просперитетан свијет искустава, Творац мора бити свјестан Бога у себи. Биће-апсолут уистину мора бити свјесно себе Бога док ствара.
Дакле, биће мора бити свјесно себе Творца у створењу, а симулатано и себе Бога у Творцу. Само тако ће стварати свијет САВЈЕСНО. Савјесно значи у отвореној вези са Свијешћу Бога. У свијести Бога Љубав, хармонија и мир су константа. То треба да буде и наше перманентно стање. Да би то било и наше перманентно стање морамо бити БУДНИ. Будност није загарантована. Будност се мора одржавати Вољом.

Творцу (нама) је од Бога дата слободна воља и она уистину управља нашим стварањем. Свјестан Творац је биће свјесно себе-Бога док ствара. Свјесност о себи-Богу условљава Творчеве намјере. Када је најсвјеснији себе-Бога Творац с допуштањем предаје своју слободну вољу Богу. То га ослобађа од могућег скретања с пута душе. Истовремено му отвара слободу да оно што створи доживи у потпуном, највећем потенцијалу. Највиши потенцијал се остварује када се душа реализује. Потврда да смо остварили највиши потенцијал тренутка јесте РАДОСТ ЖИВЉЕЊА.

Погледајмо своју Творевину, свој свијет… гд‌је је нестала РАДОСТ ЖИВЉЕЊА?
Нестала је у егоистичном фокусу Творца. Творац је дакле, фокусиран на одвојеност, на најистуренији дио дуалности, на своје ‘мало ја’… и одатле ствара безбожан свијет по себи.
…
*СВИЈЕТ СЕ МИЈЕЊА У ТРЕНУ.*
Све се темељно мијења када се наша свјесност промијени, када освијестимо Бога у себи. Тада кажемо да смо доживјели поновно рођење, препород. Потврда нашег препорода је стање нашег духа, стање Љубави, хармоније и мира.
“Како унутар тако споља, како горе тако доле.”

Фото: Фототека Србског Журнала

Огули латице с ружа,
свезуј их скупа,
и чувај за вечност.
Њина мукла обећања,
о наслеђу славном –
– труну мој лик.

Моје опонашање
Разболело је околиш.
Где год ми поглед сеже,
Нема садржине.

Фото: Кроз олујну ноћ; Википедија

Пролазимо кроз олујну ноћ,
ми у вихору таме,
у јези суноврата,
са тајним нереченим страхом
и слутњом неповрата.
.
Ми кроз олујну ноћ,
две искре светлости
што се случајем неким
у самоћи исконској нађоше,
пред згаснућем мислићемо
да смо били живот.
.
А били смо две искре само,
два крика светлости,
два бола срасла у љубави,
ми у једном трену,
у једном блеску
што се зове живот.

Фото: Фототека Србског Журнала

Вечерњим небом загрљени на брегу
Сањамо нас двоје, два времена.
Около звезде и речи у чудесном спрегу,
Читав космос тек изнад темена.
.
И твоје усне простори завитлани,
Твоја крв, сидриште у свему што нас окружује.
Живот као ветар на празној пољани,
Који прашину у злато здружује.
.
Онда нам неки маг лица месечином поли;
Блесну сребро, пуче бронза пределом!
Ни прица том жару не одоли,
Вину се и поравна с пепелом.
.
И твоја крила, плаветима ухваћене висине,
Твоја љубав што ноћу даје сјај и слад.
Живот као река низ стрмине,
Све се пустоши и оставља глад.
.
Ноћ као пут бела сањари са нама;
Звезде и речи – пијанство неиспијено.
Зором, кад будемо лежали међу изгоретинама,
Ништа неће бити изгубљено!