Category: АУТОРСКА КОЛУМНА

НАДА…


 

 

 

Н  А  Д  А . . .

 

Живот овај немилосрдно нас шамара,

Понекад бије са свих страна,

Беспоштедно он нас удара,

Све док душа препуна не буде нам рана..

 

Често живот овај тако сурово нас бије,

И све док срце нам препуно бола не стане,

Око наше усахне и суза из њега престане да лије,

У сенку своју тад се склупчамо и болне видамо ране..

 

А ране болније од издаје најближих и нема,

Зато она таква потуљена и мучка најтеже нам пада,

Али и тада кад душа увенула нам престане да сније и дрема,

Снаге морамо смоћи јер живот вишњи постоји, и у њему нада..

 

Сиги Сингидунум

IZDAJA

 

 

 

 

 

 

Владан Пантелић: Ловите самоспознају


Ловци саплетених и погурених корака
Са чудним предумљем умљем и заумљем
Време им је закривљено а видици крвави
На небу многобројство прелепих шар птица
Уранила и урокљива комшинка превидиша

А ја из невидиша крећем сам на видиш
Опет и опет пењем се на заравњену стену
Мрак је мркли али ми је у души меко и бело
Ту ћу остати дуго да предвиђам и стварам
И циљно кривим нишане птичјих крвника

Дослух са облачјем – проричем да киша сипи
Беж’те вране свраке чавке и соколи брзани!
Беж’те ласте гаврани креје и дугорепи фазани!
Беж’те црвенперке косовке врапци и пупавци!
Бежи кувикушо и бежи бели онострани орле!

Мудрост не лежи у алавој и дугопрстој руци
Учи дању – ноћу по дијагонали и вертикали
Читај природу одједном и у густом сажетку
Мудрост је само оно што светиском деснице
Исцедиш из седам кила грана суве дреновине

Драган Симовић: Светлост у нама


Песник се обраћа Роду своме!

Светлост у нама обасјава и најудаљенија звездана јата!

Нема смрти за онога који је ово Знање у Веру преточио!

Који ово Снева и Живи, Снева и Живи у Вечности!

Створени смо за чуда која наш ум ни појмити не може!

А ми ништа од тих чуда не чинимо, само зато што смо умислили да смо јадни и бесловесни!

Свет нас је од рођења убеђивао да смо смртни, и ми јесмо смртни, јер смо поверовали свету да смо смртни!

Заиста, свет нас је све време држао у лажи, и ми смо поверовали у све лажи света!

А сам наш Живот јесте чудо над чудима!

Али ми не можемо да видимо Чудо Живота, будући да смо све време, од детета, живели у лажи!

Ми смо сишли Одозго, и дошли смо из Будућности, а све друго су лажи људи у вечитој лажи!

Наши су Преци рођени у Светлости, и наша је света дужност да будемо достојни Предака својих!

Да препознамо Светлост у себи, и да Светлост предајемо ближњима својим!

Наши Преци и Потомци у нама се срећу у Светлости, само онда када смо и сами у Светлости!

Нема смрти за онога који је ово Знање у Веру преточио!

Који ово Снева и Живи, уистини, Снева и Живи у Вечности!

Владан Пантелић: Ноћас сам био…


Ноћас сам био весело дете у Индији
Качио се за Месец са другом децом
Бројао и гуркао мале беле кумулусе
Који лакашно мирно пловљаху небом
И јуркао лептире велике као папагаји

Посматрах садуе у белим хаљинама
Што се лако у лепе птице претварају
Јогин у пећини косе сплетене у пунђу
Тамнопут жилав врло снажних мишића
Гледао ме дуго продорно мојим очима

Друга пећина – дугачка стара кундалини
Упиљи ме и палацну двокраким језиком
У трену ми избуди свих девет жив-вира
Хладном водом са извора угасих ватру
Из уста љутог ричућег локалног змаја

Од воде се пробудих потпуно мокар
Мокри су били и кревет и постељина
И сви бочни зидови и под и таваница
Пробудих се натопљен Водом Живота
Што животворно тече и јавом и сном

(Фото: Пећине Аџанте)

Владан Пантелић: Једнота


Једнота је темељна истина нашег постојања

Открива се јасновидом на духовном путу

Тада схватамо да свест није само наша

Свеобухватна је и припада свима и свему

И наше физичко тело је такође повезано

Са свим телима безкрајног Универзума

И емоције као и свест и тело су заједничке

.

Ум се љуто противи и одбацује Једноту

А тумачи је врло вешто на хиљаде начина

То можемо видети увек када своја искуства

Тумачимо лично извлачећи их из целине

Искуство Једноте потопе најпре родитељи

Потом васпитачи учитељи политика и друго

Мудрац све види као целину која  ј е с т е

.

Једнота је светлост која испуњава провалију

Између два бића које раздваја тама незнања

У онострану када отишли види тамни бездан

Страх га тргне и врати у ново утелотворење

Једноту живимо као испуњујуће Присуство

За призивање Присуства неопходна је одлука

А Учитељ даје духовни подстрек и упутства

Владан Пантелић: Друга линија Живота


Поводом учења Др Григорија Грабавоја о

Богу, Васкрсењу и Вечном животу које се

предаје широм света више од 20 година…

Искуство умирања или прелаза у оносвет
Мучно је није нормално нити неопходно
Због тога одлажење сада лагано исчезава
Остаће у прошлости – у историјату развоја
И остаће у оклопу несвесног да се копрца

То је била мукотрпна дуга линија развоја
И појединаца и човечанства уз помоћ ега
Много овосветаша троши силну енергију
Да се одржава поредак светова отишлих
Шаљимо је сада у трезоре вечног живота!

Гледај свет новим очима под другим углом
Видећеш јас-јасно милионе нових провида
У миру дубоке тишине отвори архиву душе
Погледај улево у Безкрај и удесно у Вечност
И огледни се у свих осам њених огледала!!!

Одлука мудрица тражи мајсторство акције
У мирном тиху Безкраја сагледај прошлост
У титрају злата Вечности изграђуј Промену
У тиркизу тачке стварања своје душе почни
Развали у себи гуку – муку и донеси одлуку!

Потражи свог Исцелитеља и свог Близанца
Нађи Унутарњег Учитеља и Знање Аватара
Нико не може сам сви смо ми заувек Једно
Своје знање и искуство дели иним позваним
И стављај у жубор у одсјај у ветар у светлост…

Владан Пантелић: Озари се Заро!


Израз трансцеденција је безуба и избезумљена

Кованица – коју су осмислили мрзитељи Рода

Подржана од снених незналица и климоглаваца

.

То је још један у низу лукавих лингвистичких

Облика поробљавања здраве памети и мишљења

И скраћивање дубине и висине досега искуства

.

Србски-аријевски се каже онострањење озарење

И збиља! Када се окуси тип свести простор ИЗА

Иза врлих памети и осећаја доживљај је оностран
.

Наша сврха није да ходамо пијано обезмишљено

Нити да се ко тутумавке мрака играмо тутумиша

На овај свет смо дошли да се будимо пробудимо
.

Друга страна обичне свести дубоооко испуњава

Душа дух свест тело канонски складни – озарење!

Биће онострано усидрено озарено је просветљено

.

Озари се Заро! Ходај лако осмех до неба развуци!

Говори чисто јасно а понајвише тишином говори

И стварај! Стварај себе вечног и светове без ега!

Владан Пантелић: Богодар


Опсена има огромну главурду
И зубало са шестошездесетшест зуба
Који застрашеном окраћују памћење
И леде Судбину у крви записану

Опсена има разјапљену чељуст
И језик палацав ужарен и многокрак
Који застрашеном врти мозгало
И душу у круголет по световима баца

Опсена има узано грло и џак стомак
И црвен дрхтави јед-њак чеж-њак
Који застрашеном сисају страхе
И красницу живота у заборав крију

Опсена сени са гомилом лажа паралажа
Ал је нејака за Истину Љуб и Правду
И распада је силница Песма-лечилица –
О Богодаре Милодаре Љубавдаре!

Одлазак великана србске књижевности, романтичног родољуба и носталгичног филантропа- песника Симовића


…Већ и за свој најомиљенији песнички- Ведсрбски, а потом и сав свевасељенски и свесрбски, род, коме је припадао свим својим песничким и духовним бићем, и чије је ране и тешка искушења- нарочито у овим временима тешким, када нечастиви, свом силином, осионо и безмилосно, пустоши нашом отаџбином, иако и сам дубоко изранављен и опустошен суровошћу и нељудскошћу у свом окружељу- видао својом лириком поетиком и прозаиком, несебично и исцелитељски како је то само он умео- Бујицом својом песничком, која је из њега даноноћно куљала, попут неустављиве планинске реке, одишући и надахњујућим неуништивим и заразнопоучним родољубљем и србољубљем- све оне око, близу, и далеко, од њега.

Зато су његова- али и многих других истоветних душоисцељивача, којих је све више у ова времена наша суморна и наизглед безизлазна, и од којих су се многи формирали под директним Драгановим утицајем- предуховна, наддуховна, дела, нешто чега се евроатлантски пилатовски инквизитори, и њихови србоизродни римски конзули, данас плаше више него свих неминовно долазећих србских гвоздених пукова и њихових оштрих бајонета, који иако данас још увек нису видљиви и опипљиви, ипак стоје постројени у сенци, и окупљени на прелазу између два света, у Илисијуму, под командом Архангела Георгија- ишчекујући своју „последњу команду небеску“;

…Између ова два света, стварног, и нестварног али постојећег, својом лириком, поетиком и прозаиком, битишући ни на небу ни на земљи, песнички је витезовао Драган још од својих најмлађих дана…

Одлазак великана србске књижевности, романтичног родољуба и носталгичног филантропа- песника Симовића…

ИН МЕМОРИЈАМ: ДРАГАН СИМОВИЋ (1949 – 2018)

Драгана сам упознао крајем прве деценије овог миленијума, када сам случајно упловио у „свет писане речи“ парамедијског новинарства, приликом оснивања свог првог независног медијског блога- Србског Журнала.

…Који ће, гле игром случаја или судбине, постати и Драганов (суоснивачки) блог. Иницијално информативни, а потом независних аутора, да би га Драган последњих година спонтано преобразио у чудесни и предивни песнички, блог, евентуално и сам поставши његов главни уредник. Потом окупивши, на њему и око њега, десетине посвећених песника, углавном младих талената, али и оних прекаљених- Које сам ја из милоште назвао „Драгановим Песничким Јатом“, што се њему јако допало.

Иако је наше дружење, осим пар телефонских разговора, било даљинско и „дописничко“, наша преписка је била тако интензивна, и необично искрена и пријатељска, остављајући код нас обојице „споразумни утисак“, да смо се познавали целог (или можда и чак свих „претходних“) живота, тако да сам ову најтужнију (од смрти мога оца) вест, прихватио веома тешко и као губитак свог најмилијег.

***

…И нисам једини, ако ових дана упловите у чаробни свет лирике и поезије на Србском Журналу, што бих вам топло препоручио, суочићете се с предивним и сетним поетским баражом плејаде, углавном младих, писаца, у форми својеврсног Почасног Песничког Плoтуна- посвећеног Драгану Симовићу.

…Наравно, ти „песнички посвећеници“ су управо чланови (изнедрени испод крила) „Драгановог Јата“, коме и сам припадам, и то с нескривеним поносом и почасти; Јер познавати се и друговати са Драганом, за мене и многе друге, је поред непроцењивог духовног, уметничког и етичког обогаћивања, било велика част и изузетна привилегија. Убеђен сам да исто мишљење деле и сви остали моји „ јатаци песнички“.

Не бих желео да овде оставим утисак да је Србски Журнал био нешто најзначајније и најдивотније у песничком животу књижевника Симовића, али свакако, према његовим (не)изговореним мислима, јесте био једна од најзначајнијих, и последњих овоземаљских, станица, на његовом путешествију, ка почетној станици, небеској…

…Јер Драганов живот, овоземаљски и васионски у истоме маху, није се угасио овим вечитим, и тако напрасним, а опет тихим и безболним (како ми то описа његова Ива у писму-брзојаву, каква увек са нелагодом и зебњом отварамо, кад нам од родова најмилијих стижу), починком, и одласком његовог уморног и измученог физичког тела у дубине земаљске, и вечитим небеским починком његове истрошене, намучене, истрзане и преболне душе, која је, чак и таква, често кошмарна, и свебдијућа и за свој род стрепећа, садржавала већу љубав и духовност- него многе друге безбројне душе, квазирода србског у његовом свеокружењу.

***

Иако је његова племенита и несебична, и често невино дечја, како то само песничка уме да буде, душа, била пре свега непресушни извор љубави, не само за свој најближи, највољенији, и најрођенији род: Анђелку, Владимира, Боришу и Иву…

„`Најпре за Анђелку, и онда за Владимира, те за Боришу и Иву, да се, негда, присете, и макар у снима опомену, Прародине наше…„` (Д. Симовић)

…Већ и за свој најомиљенији песнички- Ведсрбски, а потом и сав свевасељенски и свесрбски, род, коме је припадао свим својим песничким и духовним бићем, и чије је ране и тешка искушења- нарочито у овим временима тешким, када нечастиви, свом силином, осионо и безмилосно, пустоши нашом отаџбином, иако и сам дубоко изранављен и опустошен суровошћу и нељудскошћу у свом окружељу- видао својом лириком поетиком и прозаиком, несебично и исцелитељски како је то само он умео- Бујицом својом песничком, која је из њега даноноћно куљала, попут неустављиве планинске реке, одишући и надахњујући неуништивим и заразнопоучним родољубљем и србољубљем- све оне око, близу, и далеко, од себе.

Зато су његова- али и многих других истоветних душоисцељивача, којих је све више у ова времена наша суморна и наизглед безизлазна, и од којих су се многи формирали под директним Драгановим утицајем- предуховна, наддуховна, дела, нешто чега се евроатлантски пилатовски инквизитори, и њихови србоизродни римски конзули, данас плаше више него свих неминовно долазећих србских гвоздених пукова и њихових оштрих бајонета, који иако данас још увек нису видљиви и опипљиви, ипак стоје постројени у сенци, и окупљени на прелазу између два света, у Илисијуму, под командом Архангела Георгија- ишчекујући своју „последњу команду небеску“;

…Између ова два света, стварног, и нестварног али постојећег, својом лириком, поетиком и прозаиком, битишући ни на небу ни на земљи, песнички је витезовао Драган још од својих најмлађих дана.

***

Овај свевременски и дивотни Србин, рођен је у србској престоници, на београдској Звездари, од оца Милете и мајке Станке, 5 јануара 1949.

…Детињство је проживео и проиграо у брдима изнад Ариља, на водопадима и слаповима Великог Рзава, у предивном и природно хармоничном крају, који ће између младог Симовића и мистичне рзавске питомине , формирати неуништиву пупчану спону- спону „младог песника у зачећу“ и његове исконске Мајке природе.

***

И као што то данас примећујемо, Драганова лирика одише неизмерном љубављу песничком према свему „живом и неживом“. И колико год да је у животу друговао са истородним људским душама, исто толико је и „самовао“ са својом омиљеном Мајком природом- продуховљујући и природно-надахњујући своје узвишено песничко биће.

После средње школе, завршио је студије Југословенске и Светске Књижевности, на Филолошком факултету у Београду, остварујући тако и формални академски статус, али и стичући стручно образовање које ћу му омогућити да своју лирику доведе до савршенства.

Поезију и прозу је објављивао 70их и 80их година у угледним часописима, новинама и магазинима: Књижевна Реч, Књижевне Новине, Савременик, Градац, Повеља, Ријечи…

***

Од почетка 80их до данашњих дана, песник и писац Симовић је објавио најмање 22 књиге поезије, прозе, мистике, есотерије и монографије-

„Оскоруша у присоју, Сневачев велики сан, Пси Господњи, Круг Вечерњаче, Нова Југославија, Мајстор од седам пећина, Жена од светлости, Господе Мој Господе, Бела Србија, Вечерња сетна песма, Земља белих ждралова, Кућа на брду ветрова, Тајне неба, Орлови Перунових вртова, Магија бројева, Мистика, Путеви сазнања: Свами Вивекананда, Један од ратника светлости о Војводи Петру Бојовићу, Велики ратници светлости (о војводи Бојовићу и генералу Павлу Јуришићу), Поћи ћу да нађем земљу светих предака…„

***

1986 је и формално постао члан престижног Удружења књижевника Србије, да би наставио своје поетско-прозно стваралаштво у статусу слободног уметника- и како је он то волео да нагласи: „на левој обали Дунава“, у свом песничком гају…

Поред књига и монографија, Драган је исписао на стотине, ако не и на хиљаде дивотних песама. Његово стваралаштво је било неуморно и непресушно, и литерално „до последњег даха“-

Своје последње две песме је објавио 11 децембра ове године на свом омиљеном песничком порталу Србском Журналу, да би следећег дана 12 децембра, мирно и у сну, у непуној 70 години живота, испустио своју племениту песничку душу. Као што је и са лакоћом и спокојом стварао своју небеску поезију, тако је лагодно и спокојно, и умро…

***

Траг песника Симовића у србској књижевности је неизбрисив, племенити печат који оставио у душама многих истородника и сродника је вечит, и као што то трагично бива са свим великим песничким, и од свог времена недовољно препознатљивим и схватљивим, душама, његов пун књижевни значај, и сва величина његовог немерљивог лирског опуса, биће препуштени меродавном суду, и правовредновању, неких будућих племенитијих, и својој отаџбини и народу посвећенијих, генерација. А све док се то не деси, Драган Симовић и његова велелепна лирика, поетика и прозаика, живеће вечито у свима нама…

….Зато, данас не тугујмо већ се радујмо животу и делу нашег свеземаљског и надземаљског песника. За овај пут Драган се већ дуго времена припремао- пре скоро једне деценије, у последњој строфи, последње песме, истоимене књиге „Поћи ћу да нађем земљу светих предака“, Драган је испевао следећу пророчанску строфу:

„`Далеко тамо и све даље, у даљинама сутона модрих шума, где трепере јасике и певуше иве; где је румен венац Звезде Вечерњаче- поћи ћу да нађем Земљу Светих Предака! Поћи ћу да умрем На Земљи Светих Предака!„`…

…Наш уморни Песник је тако, ових дана, и стигао на крај свог дуго планираног пута, да би у спокоју вечном, у Земљи Својих Светих Предака, могао снове песничке да настави у миру да снева. Вечнаја Памјат…

***

Збогом Драги и Вечити Пријатељу! Почивај у миру…

Миодраг Новаковић

(исписано између 12 и 14 децембра 2018)