Category: АУТОРСКА КОЛУМНА

Одлазак великана србске књижевности, романтичног родољуба и носталгичног филантропа- песника Симовића


…Већ и за свој најомиљенији песнички- Ведсрбски, а потом и сав свевасељенски и свесрбски, род, коме је припадао свим својим песничким и духовним бићем, и чије је ране и тешка искушења- нарочито у овим временима тешким, када нечастиви, свом силином, осионо и безмилосно, пустоши нашом отаџбином, иако и сам дубоко изранављен и опустошен суровошћу и нељудскошћу у свом окружељу- видао својом лириком поетиком и прозаиком, несебично и исцелитељски како је то само он умео- Бујицом својом песничком, која је из њега даноноћно куљала, попут неустављиве планинске реке, одишући и надахњујућим неуништивим и заразнопоучним родољубљем и србољубљем- све оне око, близу, и далеко, од њега.

Зато су његова- али и многих других истоветних душоисцељивача, којих је све више у ова времена наша суморна и наизглед безизлазна, и од којих су се многи формирали под директним Драгановим утицајем- предуховна, наддуховна, дела, нешто чега се евроатлантски пилатовски инквизитори, и њихови србоизродни римски конзули, данас плаше више него свих неминовно долазећих србских гвоздених пукова и њихових оштрих бајонета, који иако данас још увек нису видљиви и опипљиви, ипак стоје постројени у сенци, и окупљени на прелазу између два света, у Илисијуму, под командом Архангела Георгија- ишчекујући своју „последњу команду небеску“;

…Између ова два света, стварног, и нестварног али постојећег, својом лириком, поетиком и прозаиком, битишући ни на небу ни на земљи, песнички је витезовао Драган још од својих најмлађих дана…

Одлазак великана србске књижевности, романтичног родољуба и носталгичног филантропа- песника Симовића…

ИН МЕМОРИЈАМ: ДРАГАН СИМОВИЋ (1949 – 2018)

Драгана сам упознао крајем прве деценије овог миленијума, када сам случајно упловио у „свет писане речи“ парамедијског новинарства, приликом оснивања свог првог независног медијског блога- Србског Журнала.

…Који ће, гле игром случаја или судбине, постати и Драганов (суоснивачки) блог. Иницијално информативни, а потом независних аутора, да би га Драган последњих година спонтано преобразио у чудесни и предивни песнички, блог, евентуално и сам поставши његов главни уредник. Потом окупивши, на њему и око њега, десетине посвећених песника, углавном младих талената, али и оних прекаљених- Које сам ја из милоште назвао „Драгановим Песничким Јатом“, што се њему јако допало.

Иако је наше дружење, осим пар телефонских разговора, било даљинско и „дописничко“, наша преписка је била тако интензивна, и необично искрена и пријатељска, остављајући код нас обојице „споразумни утисак“, да смо се познавали целог (или можда и чак свих „претходних“) живота, тако да сам ову најтужнију (од смрти мога оца) вест, прихватио веома тешко и као губитак свог најмилијег.

***

…И нисам једини, ако ових дана упловите у чаробни свет лирике и поезије на Србском Журналу, што бих вам топло препоручио, суочићете се с предивним и сетним поетским баражом плејаде, углавном младих, писаца, у форми својеврсног Почасног Песничког Плoтуна- посвећеног Драгану Симовићу.

…Наравно, ти „песнички посвећеници“ су управо чланови (изнедрени испод крила) „Драгановог Јата“, коме и сам припадам, и то с нескривеним поносом и почасти; Јер познавати се и друговати са Драганом, за мене и многе друге, је поред непроцењивог духовног, уметничког и етичког обогаћивања, било велика част и изузетна привилегија. Убеђен сам да исто мишљење деле и сви остали моји „ јатаци песнички“.

Не бих желео да овде оставим утисак да је Србски Журнал био нешто најзначајније и најдивотније у песничком животу књижевника Симовића, али свакако, према његовим (не)изговореним мислима, јесте био једна од најзначајнијих, и последњих овоземаљских, станица, на његовом путешествију, ка почетној станици, небеској…

…Јер Драганов живот, овоземаљски и васионски у истоме маху, није се угасио овим вечитим, и тако напрасним, а опет тихим и безболним (како ми то описа његова Ива у писму-брзојаву, каква увек са нелагодом и зебњом отварамо, кад нам од родова најмилијих стижу), починком, и одласком његовог уморног и измученог физичког тела у дубине земаљске, и вечитим небеским починком његове истрошене, намучене, истрзане и преболне душе, која је, чак и таква, често кошмарна, и свебдијућа и за свој род стрепећа, садржавала већу љубав и духовност- него многе друге безбројне душе, квазирода србског у његовом свеокружењу.

***

Иако је његова племенита и несебична, и често невино дечја, како то само песничка уме да буде, душа, била пре свега непресушни извор љубави, не само за свој најближи, највољенији, и најрођенији род: Анђелку, Владимира, Боришу и Иву…

„`Најпре за Анђелку, и онда за Владимира, те за Боришу и Иву, да се, негда, присете, и макар у снима опомену, Прародине наше…„` (Д. Симовић)

…Већ и за свој најомиљенији песнички- Ведсрбски, а потом и сав свевасељенски и свесрбски, род, коме је припадао свим својим песничким и духовним бићем, и чије је ране и тешка искушења- нарочито у овим временима тешким, када нечастиви, свом силином, осионо и безмилосно, пустоши нашом отаџбином, иако и сам дубоко изранављен и опустошен суровошћу и нељудскошћу у свом окружељу- видао својом лириком поетиком и прозаиком, несебично и исцелитељски како је то само он умео- Бујицом својом песничком, која је из њега даноноћно куљала, попут неустављиве планинске реке, одишући и надахњујући неуништивим и заразнопоучним родољубљем и србољубљем- све оне око, близу, и далеко, од себе.

Зато су његова- али и многих других истоветних душоисцељивача, којих је све више у ова времена наша суморна и наизглед безизлазна, и од којих су се многи формирали под директним Драгановим утицајем- предуховна, наддуховна, дела, нешто чега се евроатлантски пилатовски инквизитори, и њихови србоизродни римски конзули, данас плаше више него свих неминовно долазећих србских гвоздених пукова и њихових оштрих бајонета, који иако данас још увек нису видљиви и опипљиви, ипак стоје постројени у сенци, и окупљени на прелазу између два света, у Илисијуму, под командом Архангела Георгија- ишчекујући своју „последњу команду небеску“;

…Између ова два света, стварног, и нестварног али постојећег, својом лириком, поетиком и прозаиком, битишући ни на небу ни на земљи, песнички је витезовао Драган још од својих најмлађих дана.

***

Овај свевременски и дивотни Србин, рођен је у србској престоници, на београдској Звездари, од оца Милете и мајке Станке, 5 јануара 1949.

…Детињство је проживео и проиграо у брдима изнад Ариља, на водопадима и слаповима Великог Рзава, у предивном и природно хармоничном крају, који ће између младог Симовића и мистичне рзавске питомине , формирати неуништиву пупчану спону- спону „младог песника у зачећу“ и његове исконске Мајке природе.

***

И као што то данас примећујемо, Драганова лирика одише неизмерном љубављу песничком према свему „живом и неживом“. И колико год да је у животу друговао са истородним људским душама, исто толико је и „самовао“ са својом омиљеном Мајком природом- продуховљујући и природно-надахњујући своје узвишено песничко биће.

После средње школе, завршио је студије Југословенске и Светске Књижевности, на Филолошком факултету у Београду, остварујући тако и формални академски статус, али и стичући стручно образовање које ћу му омогућити да своју лирику доведе до савршенства.

Поезију и прозу је објављивао 70их и 80их година у угледним часописима, новинама и магазинима: Књижевна Реч, Књижевне Новине, Савременик, Градац, Повеља, Ријечи…

***

Од почетка 80их до данашњих дана, песник и писац Симовић је објавио најмање 22 књиге поезије, прозе, мистике, есотерије и монографије-

„Оскоруша у присоју, Сневачев велики сан, Пси Господњи, Круг Вечерњаче, Нова Југославија, Мајстор од седам пећина, Жена од светлости, Господе Мој Господе, Бела Србија, Вечерња сетна песма, Земља белих ждралова, Кућа на брду ветрова, Тајне неба, Орлови Перунових вртова, Магија бројева, Мистика, Путеви сазнања: Свами Вивекананда, Један од ратника светлости о Војводи Петру Бојовићу, Велики ратници светлости (о војводи Бојовићу и генералу Павлу Јуришићу), Поћи ћу да нађем земљу светих предака…„

***

1986 је и формално постао члан престижног Удружења књижевника Србије, да би наставио своје поетско-прозно стваралаштво у статусу слободног уметника- и како је он то волео да нагласи: „на левој обали Дунава“, у свом песничком гају…

Поред књига и монографија, Драган је исписао на стотине, ако не и на хиљаде дивотних песама. Његово стваралаштво је било неуморно и непресушно, и литерално „до последњег даха“-

Своје последње две песме је објавио 11 децембра ове године на свом омиљеном песничком порталу Србском Журналу, да би следећег дана 12 децембра, мирно и у сну, у непуној 70 години живота, испустио своју племениту песничку душу. Као што је и са лакоћом и спокојом стварао своју небеску поезију, тако је лагодно и спокојно, и умро…

***

Траг песника Симовића у србској књижевности је неизбрисив, племенити печат који оставио у душама многих истородника и сродника је вечит, и као што то трагично бива са свим великим песничким, и од свог времена недовољно препознатљивим и схватљивим, душама, његов пун књижевни значај, и сва величина његовог немерљивог лирског опуса, биће препуштени меродавном суду, и правовредновању, неких будућих племенитијих, и својој отаџбини и народу посвећенијих, генерација. А све док се то не деси, Драган Симовић и његова велелепна лирика, поетика и прозаика, живеће вечито у свима нама…

….Зато, данас не тугујмо већ се радујмо животу и делу нашег свеземаљског и надземаљског песника. За овај пут Драган се већ дуго времена припремао- пре скоро једне деценије, у последњој строфи, последње песме, истоимене књиге „Поћи ћу да нађем земљу светих предака“, Драган је испевао следећу пророчанску строфу:

„`Далеко тамо и све даље, у даљинама сутона модрих шума, где трепере јасике и певуше иве; где је румен венац Звезде Вечерњаче- поћи ћу да нађем Земљу Светих Предака! Поћи ћу да умрем На Земљи Светих Предака!„`…

…Наш уморни Песник је тако, ових дана, и стигао на крај свог дуго планираног пута, да би у спокоју вечном, у Земљи Својих Светих Предака, могао снове песничке да настави у миру да снева. Вечнаја Памјат…

***

Збогом Драги и Вечити Пријатељу! Почивај у миру…

Миодраг Новаковић

(исписано између 12 и 14 децембра 2018)

 

 

 

Advertisements

Драган Симовић: Поезија из књиге песама „Бела Србија“ – ВИДЕО, говори песник Симовић


Original Link>>> https://www.youtube.com/watch?v=-mZUEPRlVFs&fbclid=IwAR1UzV1uXGA3SBOp8-qvPfVlniD3AoOMNS6ydLPMZCAXHYRF3CmS6Bh0jvE

„Поћи ћу да умрем на Земљи Светих Предака!“ биле су речи песника Симовића пре једне деценије- Ноћас, тихо и у сну, како то и приличи једном небеском песнику, Драган је стигао на крај пута..


„Данас, 12. децембра, мирно и у сну је преминуо песник Драган Симовић. Сахрана ће бити објављена у Великом Гају. Тачан термин сахране ћемо Вам јавити накнадно. Ива Симовић“

Драган Симовић: Поћи ћу да нађем Земљу Светих Предака

Далеко тамо иза плаветног горја;

иза пурпурног обзорја тишине;

иза свих мена, варки и опсена –

поћи ћу да нађем

Земљу Светих Предака!

Далеко тамо иза свих даљина;

иза утихлих врхова под снегом;

тамо где нема туге, ни сете,

ни боли душе што будна снева

поћи ћу да нађем

Земљу Светих Предака!

Далеко тамо, и све даље,

у даљинама сутона модрих шума,

где трепере јасике и певуше иве;

где је румен венац Звезде Вечерњаче –

поћи ћу да нађем

Земљу Светих Предака!

Поћи ћу да умрем

На Земљи Светих Предака!

ВЕЧНА ТИ СЛАВА И ХВАЛА ПЕСНИЧЕ НЕБЕСКИ…

Миодраг Новаковић: УШТРОЈЕНО ДРУШТВО


СРБски ФБРепортер

…Дакле, строго контролисана Орвелијанска, и квази-слободна, друштва могу да функционишу једино ако су њихови грађани претходно, кроз процесе (не)образовања и масовне медијско-политичке индоктринације, сведени на примарни анимално-хедонистички ниво, и паралелно- национално и духовно кастрирани. Све је то упадљиво видљиво на примеру данашње Србије, која дефакто умире у самртном ропцу, под диригентском палицом луцидног Вође, који би у било ком другом нормалном друштву у најбољем случају могао једино да заседа „кућним саветом“ неке менталне институције, а не државним саветом једне од најстаријих европских нација…

УШТРОЈЕНО ДРУШТВО

***

Најлакше је одузети слободу онима који верују да су они заправо једини који имају слободу- Такви се никада неће побунити због недостатка слободе, јер никада неће ни развити свест да је немају. Такво стање духа и политичке индоктринације се зове „привид слободе“, и њему су изложени углавном људи који живе у такозваним западним демократијама, али и они који живе у ободним (про)западним квази-демократијама- попут…

View original post 985 more words

ЉИЉАНА…


 

 

Љубићу те у олујна јутра и бесане ноћи,

Именом твојим назваћу свог најдражег свица,

Љубићу те у сутоне зачаране небом твојих трепавица,

Али никада снаге да ти кажем колико нећу смоћи,

Написаћу ти безброј стихова и тужних поема,

А онда ћу тихо уснути сном уморног боема…

Миодраг Новаковић– посвећено својој вечитој „дружбеници“ Љиљани, давне 1979…

Миодраг Новаковић: ТУЖНА КОЛОНА…


ДОЛИНОМ ГРАДИШКОМ КРЕЋЕ СЕ КОЛОНА

ТЕК ПРОХОДАЛЕ ДЕЦЕ, КОЛОНА СРПСКИХ МАЛИШАНА…

 

 

 

 

…КРЕЋУ СЕ ЋУТКЕ, СА ЈЕЦАЈЕМ, И ТИХО, ДРЖЕЋИ ГРЧЕВИТО

СВОЈЕ ВЛАЖНЕ ДЕЧЈЕ РУЧИЦЕ, И УЧИТЕЉИЧИНЕ СКУТЕ.

 

 

 

 

ОКО ЊИХ СИВИЛО КОЗАРАЧКОГ СУМРАКА И БАТ ЦОКОЛА

ЉУДСКИХ ИЗРОДА, У ЦРНО ОДЕВЕНИХ УСТАША…

 

 

 

 

…ЗВЕРИ КАТОЛИЧКЕ ЗА КРВАВИ ПИР НАД КОЛОНОМ

ОВИХ МАЛИХ АНЂЕЛА ЋУТКЕ СЕ СПРЕМАЈУ, ДОК ОШТРЕ КАМЕ СВОЈЕ ЉУТЕ!

 

 

 

 

ДОЛИНОМ ГДЕ И СУМРАК УСРЕД ДАНА ПАДА, И ЦВРКУТ ПТИЦА ЗАМИРЕ,

ДОК БОСОНОГИ МАЛИШАНИ ГАЗЕ УВЕНУЛО ЦВЕЋЕ, ТУЖНА КОЛОНА СЕ КРЕЋЕ…

 

 

 

 

…КРЕЋЕ СЕ КОЛОНА НЕВИНЕ СИРОЧАДИ КА КРАЈУ ПУТА, ТАМО ГДЕ СЕ УМИРЕ,

КРАЈУ ПУТА ГДЕ ЧЕКА ИХ КАМА, СУДБИНА СТРАШНА, И  ЈАМА,

У ЦРНИЛО ТУЖНО, БЕЗ ОБЕЛЕЖЈА, БЕЗ ГРОБА, И БЕЗ СВЕЋЕ…

 

 

 

КАКО САМ ОТИШАО У КАНАДУ „ДА СЕ НЕ БИХ СЛУПАО“ СА ОСТАЛИМА…


Тог дана сам дефинитивно одлучио да дигнем сидро и одједрим у бели свет, јер сам схватио, да ако останем овде, да је само питање дана када ћу и ја бити „слупан и ојађен“ као она двојица, и да ми „сендвич“- између њих: већинских и неодлучних („кркобабића“) да направе било какву важну одлуку у свом животу, и између оних „све мање мањинских“, брзогалопирајућих и накострешених („поевроунијаћених“), који би што пре да уђу „тамо где никада неће“- не гине…

Када ме је пре две деценије један пријатељ нервозно, и може се рећи љутито, упитао зашто сам давне 95те одлучио да (физички) напустим отаџбину и уселим се у Канаду, на његово „непристојно питање“ сам одговорио кратко: „ДА СЕ НЕ БИХ СЛУПАО СА ОСТАЛИМА“ (и потом то поткрепио „пластичним примером“ из личног искуства)-

Негде крајем 93-ће возио сам „својо ауто“ улицом Кнеза Милоша (у Бгд) у правцу Теразија. Приближавајући се раскрсници са Немањином „читао сам саобраћај“ (и будно осматрао околину).
Приметио сам да испред мене деда (човек седе косе) који је возио стару Ладу стандард нервозно пипа кочницу и успорава, иако је још увек било зелено светло.
Истовремено сам приметио да се иза мене, раскрсници приближава у великој брзини (без намере да успори) бели голф, који је возио кратко ошишани (и „накострешени“) младић.

У следећем тренутку у раскрсници зелени семафор се променио у жуто- што би још увек било комфорно и сасвим довољно, да сва тројица: неодлучни деда, ја- тада још увек „млад орган безбедности“, и накострешени кратко ошишани младић, безбедно прођемо семафор и раскрсницу, која је била „чиста“.
Али ђаво није мировао- неодлучни и заплашени деда је истог момента нагазио на кочницу, док сам крајичком ока у ретровизору приметио да је накострешени младић уместо да успори, почео да додаје гас (да би „направио жуто“), а ја у сендвичу!? Ако сад и ја и нагазим на кочницу, накострешени иза мене, има да ме одува и „ући ћу (невољно) у дедин гепек“, ако ја додам гас, одуваћу деду и ко зна шта ће све „да бидне“.

У делићу секунде сам осмотрио да је десна трака (за скретање у Немањину) била празна, и извео сам маневар у десно (измакао се из „сендвича“) и безбедно сам стао испред семафора.
Сувишно је рећи да се „накострешени младић“ са својим голфом забио у пуној брзини у дедин гепек- судар је одјекнуо као бомба. Забринут за безбедност „неодлучног деде“ и „сувише одлучног младића“, искочио сам из аута да видим шта се дешава.

На старој лади са челичном шасијом (који то ауто је бољи од руског?) само „угруван гепек“, а она и даље у возном стању, на голфу предњи део потпуно колапсирао (ауто „отписан“), мотор се дими. Мени наравно ни огреботина.
Контузовани деда изашао из Ладе, држи се за врат и стење.
Накострешени младић (крвавог носа) искочио из Голфа и љутито псује.
Он се прво издрао на деду „Матори зашто си кочио?“. Кад сам га упитао „да ли је у реду“, он онако још увек избезумљен (и још више накострешен) се издра и на мене „А ти, зашто си се ти дебели измакао?
То ме је посебно увредило, пошто сам у то доба још увек био само „симпатично попуњен“ (ни близу ове данашње „дебљоће“), ипак одговорио сам му хладнокрвно
„ДА СЕ НЕ БИХ СЛУПАО СА ВАМА ДВОЈИЦОМ- БЕЗНАДЕЖНИХ ВОЗАЧА“.

Потом сам сео у „својо ауто“ и ноншалантно се одвезао кући, док они остадоше да се (с)носе са последицама своје „неодлучности“ и „накострешености“.

Тог дана сам дефинитивно одлучио да дигнем сидро и одједрим у бели свет, јер сам схватио, да ако останем овде, да је само питање дана када ћу и ја бити „слупан и ојађен“ као она двојица, и да ми „сендвич“- између њих: већинских и неодлучних („кркобабића“) да направе било какву важну одлуку у свом животу, и између оних „све мање мањинских“, брзогалопирајућих и накострешених („поевроунијаћених“), који би што пре да уђу „тамо где никада неће“- не гине…

А сад ви „пријатељи моји фејсбуковачки“ просудите, да ли сам био у праву што сам се „измакао“, или сам можда требао и ја да зажмурим, нагазим на кочницу, па да онда, тамо останемо сви заједно на гомили, слупани, накострешени и ојађени…

М. Новаковић, врућег јула 2017, ФејзбуМестан

 

Крешимир Микић: Негдје између


Негдје између

Јаве и сна

Постоји свијет

Свијет тако стваран

Тако далек а као да је ту

 

У том свијету искри истина

Тако јасна и доступна

А тако недостижна

Баш као вјечност која измиче

И одлази увијек даље и даље

Негдје између туге и среће

Постоји осјећај

Дубок и чист

То је осјећај живе језгре

Која свијетлошћу дише и пулсира

У средишту мене

У средишту тебе

У тренуцима савршеног мира

Отворе се врата

И ја крочим негдје између

Јаве и сна

У свијет тако чудесан

И познат

Владан Пантелић: Посматрајте слике


Тијанија – простор о т к р о в е њ а вила планинлица.
Кроз смирај посматрам – пиљим у Кијину и моју слику.
Роњење у слику је моћно откривање, моћно стварање.
Саветујем да и ви то радите уместо да гледате туђе прозоре. Но пазите да вам се

ова навика не укриви од догађаја! И не улажите у тај покрет несигурност или

сумњу. И ослушкујте, посматрајте, будите једно с њом. И будите активан

стваралац, догађач, не крути посматрач.

Приметићете да слика проживљава и постаје потпуно жива и да прича, мењајући се

сваког свакцијатог трена. И приметићете, ако гледате трооко, пројављивање Исцељења и пројављивање Вечности.

images

Владан Пантелић: Правоживље


Прадавно сам одлучио да напустим људе који уграђују своје снове у моје мирисе.

Већ сутра стижем на врх златне планине чудотворке, а то ће бити и за њихову корист.

Са планине се лако и у ситно угледавају сва овосветска кључања, и лакше се види и чује кључање и таласање моје далеке небеске планете – родине.

И лакше се види сушт боготворевине као Игре Вечне Промене.

У тих-трен се враћам у прадавнину када смо, ми најхрабрији и најснажнији и најхумани, одлучили да се низведемо низ дугине боје, на мукотрајну и многодугозначну авантуру дух-душе и тела

 

Јасно видим у својој свести Ур-бана и А-делу, Бранка и његову сенку – небобојазну и верујућу Лидију, Анку са Голубом у руци, и видим Витезе Праисконог Реда у строгом покрету, на челу са Аранђелом Румених Облака, који, као увек и заувек и као део себе, носи прозорљиви Мерач Васељене. Мало подаље, такође у јасној свести, видим замагљену прилику тамнооке лепотице како скакуће као она жаба од синоћ која ми је најавила нови напад љубави. Још дубље роним у дубину сећања где сам једном нашао Маирију.

И она је у мој живот дошла прескачући пре-пре-ке. Сећајући се Маирије и гледајући лепотицу како се примиче још дубље роним и чврсто хватам за косу моју другу природу, и призивам посвећену силу, да се не онесвешћујем као Кришна.

 

Враћам се у шатор из малог приручног и привременог дворишта одакле сам упирао сва три ока у звезде тражећи Месец.

Није га било у оквиру моје короне.

 Није га било на небу, али га налазим у мојој нутрини.

 Вуче ме за кораке да ме узда са снажном мрежом лажа и расправа, снова и опсена, хоће да ми украде бистрину духа, ум и наум вишвековни, и да ми продужи и искрвари Пут.

 

Како је лукав, како је скривен, и како је пре-пре-ден!
О, моја друга Природо!

 О, моја друга Истино!

 О, моје право Ја!

О, како си леп, Господе!

О, колика жељ да Те чујем и видим!..

Чинило се мојој души да је овај тешко постављени шатор за одмор и будни сан последњи у успињању, и да је ово двориште последње упориште свих унутарњих усложница које су вековима вриле и трулиле у потиљњој жлезди отпадари.

Постало је извесно да је овде судњи окршај и да је курвински почео.

Свесно се сударам са остатком својих талога.

Остали су чисти отрови.

Стога је бол тако дубок.

Просветљење ужасно боли.

Узимам виолину и струне дирам, дирам и тешко пребирам. Ожиљак са мојих прстију остао је на најтананијој жици. Виолина не воли силину.

Схватих у увидном бљеску: стигла је моја стиглогласница.

У светом троуглу моје свести отворише се и умножише многе раскрснице.

Душа је шапутала: Не брчкај се већ пливај!

Са богињом Карном раскарми сваки однос и сваку мисао. Избледи све световне амбиције, одбаци везујуће богатсво и благослови Клетву – најгору етапу свог живота.

Замени воду будућности за воду вечности.

Постави раставић између светова, отсеци помислице, огорчене истине и славе победника, правила мржње, умила и троумила, и нечисте и мрачне путеве.

Ослободи се оплођавања и алхемије полова, распусти бес бесловесни и љутњу брзилицу, заустави гадост кружења од жртве до жртве, запали венце славе.

Плати цену сваке себичности, одувај лажни осећај слободе, угуши гордост.

Свега, баш свега се ослободи!

Пусти да се током ноћи у миру, у безмисли, све одгади и издеси.

Сачекај одморан јутро целомудро, а кад Месец оде на свадбу запали шатор и биосудбу, откриј масив у себи и препознај природу ума.

Онда спретно баци ленгер на куке вечности и пењи се стамено ка врху.

1743447_10203794003111025_6412481301780768549_n