Category: АУТОРСКА КОЛУМНА

Крешимир Микић: Негдје између


Негдје између

Јаве и сна

Постоји свијет

Свијет тако стваран

Тако далек а као да је ту

 

У том свијету искри истина

Тако јасна и доступна

А тако недостижна

Баш као вјечност која измиче

И одлази увијек даље и даље

Негдје између туге и среће

Постоји осјећај

Дубок и чист

То је осјећај живе језгре

Која свијетлошћу дише и пулсира

У средишту мене

У средишту тебе

У тренуцима савршеног мира

Отворе се врата

И ја крочим негдје између

Јаве и сна

У свијет тако чудесан

И познат

Владан Пантелић: Посматрајте слике


Тијанија – простор о т к р о в е њ а вила планинлица.
Кроз смирај посматрам – пиљим у Кијину и моју слику.
Роњење у слику је моћно откривање, моћно стварање.
Саветујем да и ви то радите уместо да гледате туђе прозоре. Но пазите да вам се

ова навика не укриви од догађаја! И не улажите у тај покрет несигурност или

сумњу. И ослушкујте, посматрајте, будите једно с њом. И будите активан

стваралац, догађач, не крути посматрач.

Приметићете да слика проживљава и постаје потпуно жива и да прича, мењајући се

сваког свакцијатог трена. И приметићете, ако гледате трооко, пројављивање Исцељења и пројављивање Вечности.

images

Владан Пантелић: Правоживље


Прадавно сам одлучио да напустим људе који уграђују своје снове у моје мирисе.

Већ сутра стижем на врх златне планине чудотворке, а то ће бити и за њихову корист.

Са планине се лако и у ситно угледавају сва овосветска кључања, и лакше се види и чује кључање и таласање моје далеке небеске планете – родине.

И лакше се види сушт боготворевине као Игре Вечне Промене.

У тих-трен се враћам у прадавнину када смо, ми најхрабрији и најснажнији и најхумани, одлучили да се низведемо низ дугине боје, на мукотрајну и многодугозначну авантуру дух-душе и тела

 

Јасно видим у својој свести Ур-бана и А-делу, Бранка и његову сенку – небобојазну и верујућу Лидију, Анку са Голубом у руци, и видим Витезе Праисконог Реда у строгом покрету, на челу са Аранђелом Румених Облака, који, као увек и заувек и као део себе, носи прозорљиви Мерач Васељене. Мало подаље, такође у јасној свести, видим замагљену прилику тамнооке лепотице како скакуће као она жаба од синоћ која ми је најавила нови напад љубави. Још дубље роним у дубину сећања где сам једном нашао Маирију.

И она је у мој живот дошла прескачући пре-пре-ке. Сећајући се Маирије и гледајући лепотицу како се примиче још дубље роним и чврсто хватам за косу моју другу природу, и призивам посвећену силу, да се не онесвешћујем као Кришна.

 

Враћам се у шатор из малог приручног и привременог дворишта одакле сам упирао сва три ока у звезде тражећи Месец.

Није га било у оквиру моје короне.

 Није га било на небу, али га налазим у мојој нутрини.

 Вуче ме за кораке да ме узда са снажном мрежом лажа и расправа, снова и опсена, хоће да ми украде бистрину духа, ум и наум вишвековни, и да ми продужи и искрвари Пут.

 

Како је лукав, како је скривен, и како је пре-пре-ден!
О, моја друга Природо!

 О, моја друга Истино!

 О, моје право Ја!

О, како си леп, Господе!

О, колика жељ да Те чујем и видим!..

Чинило се мојој души да је овај тешко постављени шатор за одмор и будни сан последњи у успињању, и да је ово двориште последње упориште свих унутарњих усложница које су вековима вриле и трулиле у потиљњој жлезди отпадари.

Постало је извесно да је овде судњи окршај и да је курвински почео.

Свесно се сударам са остатком својих талога.

Остали су чисти отрови.

Стога је бол тако дубок.

Просветљење ужасно боли.

Узимам виолину и струне дирам, дирам и тешко пребирам. Ожиљак са мојих прстију остао је на најтананијој жици. Виолина не воли силину.

Схватих у увидном бљеску: стигла је моја стиглогласница.

У светом троуглу моје свести отворише се и умножише многе раскрснице.

Душа је шапутала: Не брчкај се већ пливај!

Са богињом Карном раскарми сваки однос и сваку мисао. Избледи све световне амбиције, одбаци везујуће богатсво и благослови Клетву – најгору етапу свог живота.

Замени воду будућности за воду вечности.

Постави раставић између светова, отсеци помислице, огорчене истине и славе победника, правила мржње, умила и троумила, и нечисте и мрачне путеве.

Ослободи се оплођавања и алхемије полова, распусти бес бесловесни и љутњу брзилицу, заустави гадост кружења од жртве до жртве, запали венце славе.

Плати цену сваке себичности, одувај лажни осећај слободе, угуши гордост.

Свега, баш свега се ослободи!

Пусти да се током ноћи у миру, у безмисли, све одгади и издеси.

Сачекај одморан јутро целомудро, а кад Месец оде на свадбу запали шатор и биосудбу, откриј масив у себи и препознај природу ума.

Онда спретно баци ленгер на куке вечности и пењи се стамено ка врху.

1743447_10203794003111025_6412481301780768549_n

 

Драган Симовић: Вилењак са звезданом лиром


pegasus_o

Светлост и Тама воде вечити рат.

Белбог и Чернобог воде вечити рат.

Љубав и Мржња воде вечити рат.

Добро и Зло воде вечити рат.

Стваралац и Разстваралац воде вечити рат.

Градитељ и Рушитељ воде вечити рат.

Човек и Нечовек воде вечити рат.

Живот и Смрт воде вечити рат.

Вечити рат се води одувек и заувек, у свим временима, у свим световима, у свим пространствима, једнако у Вечности као и у Безкрају.

На том вечитом рату све почива, из тог вечитог рата све происходи.

Да нема вечитог рата, тада ничега и не би било.

Вилењак који је дошао до тог познања, који се узнео на тај ступањ унутарњег разјашњења и освешћења, повлачи се из света омаја и опсена у онострану Тишину и Шутњу, и, уз звездану лиру, ствара и пева умилне и дивотне љубавне песме, не желећи да икада више води икакве разговоре, нити да се укључује у икакве распре, полемике и свађе са било ким и било где.

Верица Стојиљковић: О блогу Звезда Род


Ново доба које убрзано стиже у наше животе и мења их,

води ка новом  и другачијем  степену духовног развоја.

 

Чак и у случају да нисте заинтересовани или да сте сасвим неупућени у тематику, начините ли напор да отворите страницу овог блога и прочитате неку од песама или лирских текстова, унутрашње ваше биће, биће даривано светлошћу безвремене истине.  

Постанете ли чешћи читалац, открићете временом, да вам се, отвара безброј врата, која вас воде, до бројних сазнања важности ваше улоге у читавом процесу онога што називамо ,,судбина,,  напредак,  пропаст  односно стварање света коме припадате.

Открићете, такође и важност сопственог освешћивања и достизања увида у несвесно знање, затрпано заборавом, дубоко унутар вас а које води одуховљењу сваког човека јер одуховљени човек самим присуством одуховљује оне, који су у његовом окружењу.

Техника писања којом су писане  песме и лирски текстови се зове ведање, што значи писање својим унутрашњим знањем,  садржаним у светлосном запису душе, којега  ћете се у једном трену и сами сетити.

Многи одговори, на ваша постављена и непостављена питања, повешће вас путем живе речи душе, духа, звезда, Све Мира!

Погледајте блог Зветда Род, да откријете и значење самог назива који носи а које вам нико не може рећи, до ви, сами себи!

www.zvezdarod.com/

 

%d0%b7%d0%b2%d0%b5%d0%b7%d0%b4%d0%b0-%d1%80%d0%be%d1%81-2-n

 

Драган Симовић: ПОВРАТАК НАШИМ БЕЛИМ БОГОВИМА


Svarog1

Ево зашто је битно да се вратимо својим Белим Боговима.

Отац Створитељ и Мајка Васељена не могу увек и вазда изравно да нам помажу, већ у неким суштим тренуцима њихова помоћ мора да дејствује кроз Посреднике и преко Посредника, а то су наши Бели Богови.

Не било чији Богови, већ искључиво наши Бели Богови: Сварог, Перун, Свевид, Даждбог, Мокоша, Срб, Србона, Рода, Жива…

Зато што су наши Бели Богови од Праискони, од самог Почетка, усаглашени и усаображени са нама: генетски, енергетски, светлосно, умно, духовно, душевно и звездано.

Само су наши Бели Богови – наши!

Ми смо с њима Једно Биће и Једно Суштаство.

Јудаизам, хришћанство, ислам, хиндуизам, будизам и све ине туђинске религије, напросто, нису наше, нити могу бити наше ни у ком погледу, и зато их се ваља клонити.

Ове сам увиде примио вечерас у Акаши.

Роса (Живковић – Митровић) Олсен: Сунце моје мило


103

Сваког јутра поздрављам те Сунце моје мило

Гледам те и дивим се твојим зрацима и упијам њихову топлоту и доброту у моју дечју душу

Сваког јутра гледам у тебе и видим ти чисто и бело лице

А на небу изнад моје главе прелећу моје беле птице,

Сваког јутра гледам у тебе Сунце моје и у златноме зраку ти видим дугине боје

И увек се наново и поново питам, колико се ми већ знамо у овој вечности!

untitled221

Роса, уистини, Бела Србкиња, рођена негде на југу Србије, већ много лета борави у Данској, на светој (северној, вечерњој) земљи својих звезданих предака – Белих Срба Хиперборејаца.

Она је – иако тога задуго није била свесна – од својих звезданих предака са Северије, са Хипербореје, позвана да дође у Данску – тамо где су њени ратнички преци живели до пре двадесетак столећа – да духовно, звездано и енергетски повеже Србију са Данском, да открије велике тајне Белих Богова и Белих Срба.

Данска је света земља Белих Срба Хиперборејаца и, првобитна Бела Србија (Бела Бојка) управо је и створена  на тој светој земљи, где су се, пре дванаест тисућа година, Сварогови и Свебохови изасланици, а наши Бели Богови – Перун, Све(То)Вид, Велес, Даждбог, Србон, Србона, Рода, Мокоша и Жива – низвели, у огњеним кочијама, на Бели Пупак Света.

(Симовић)