Category: АУТОРСКА КОЛУМНА

ЉИЉАНА…


 

 

Љубићу те у олујна јутра и бесане ноћи,

Именом твојим назваћу свог најдражег свица,

Љубићу те у сутоне зачаране небом твојих трепавица,

Али никада снаге да ти кажем колико нећу смоћи,

Написаћу ти безброј стихова и тужних поема,

А онда ћу тихо уснути сном уморног боема…

Миодраг Новаковић– посвећено својој вечитој „дружбеници“ Љиљани, давне 1979…

Advertisements

Миодраг Новаковић: ТУЖНА КОЛОНА…


ДОЛИНОМ ГРАДИШКОМ КРЕЋЕ СЕ КОЛОНА

ТЕК ПРОХОДАЛЕ ДЕЦЕ, КОЛОНА СРПСКИХ МАЛИШАНА…

 

 

 

 

…КРЕЋУ СЕ ЋУТКЕ, СА ЈЕЦАЈЕМ, И ТИХО, ДРЖЕЋИ ГРЧЕВИТО

СВОЈЕ ВЛАЖНЕ ДЕЧЈЕ РУЧИЦЕ, И УЧИТЕЉИЧИНЕ СКУТЕ.

 

 

 

 

ОКО ЊИХ СИВИЛО КОЗАРАЧКОГ СУМРАКА И БАТ ЦОКОЛА

ЉУДСКИХ ИЗРОДА, У ЦРНО ОДЕВЕНИХ УСТАША…

 

 

 

 

…ЗВЕРИ КАТОЛИЧКЕ ЗА КРВАВИ ПИР НАД КОЛОНОМ

ОВИХ МАЛИХ АНЂЕЛА ЋУТКЕ СЕ СПРЕМАЈУ, ДОК ОШТРЕ КАМЕ СВОЈЕ ЉУТЕ!

 

 

 

 

ДОЛИНОМ ГДЕ И СУМРАК УСРЕД ДАНА ПАДА, И ЦВРКУТ ПТИЦА ЗАМИРЕ,

ДОК БОСОНОГИ МАЛИШАНИ ГАЗЕ УВЕНУЛО ЦВЕЋЕ, ТУЖНА КОЛОНА СЕ КРЕЋЕ…

 

 

 

 

…КРЕЋЕ СЕ КОЛОНА НЕВИНЕ СИРОЧАДИ КА КРАЈУ ПУТА, ТАМО ГДЕ СЕ УМИРЕ,

КРАЈУ ПУТА ГДЕ ЧЕКА ИХ КАМА, СУДБИНА СТРАШНА, И  ЈАМА,

У ЦРНИЛО ТУЖНО, БЕЗ ОБЕЛЕЖЈА, БЕЗ ГРОБА, И БЕЗ СВЕЋЕ…

 

 

 

КАКО САМ ОТИШАО У КАНАДУ „ДА СЕ НЕ БИХ СЛУПАО“ СА ОСТАЛИМА…


Тог дана сам дефинитивно одлучио да дигнем сидро и одједрим у бели свет, јер сам схватио, да ако останем овде, да је само питање дана када ћу и ја бити „слупан и ојађен“ као она двојица, и да ми „сендвич“- између њих: већинских и неодлучних („кркобабића“) да направе било какву важну одлуку у свом животу, и између оних „све мање мањинских“, брзогалопирајућих и накострешених („поевроунијаћених“), који би што пре да уђу „тамо где никада неће“- не гине…

Када ме је пре две деценије један пријатељ нервозно, и може се рећи љутито, упитао зашто сам давне 95те одлучио да (физички) напустим отаџбину и уселим се у Канаду, на његово „непристојно питање“ сам одговорио кратко: „ДА СЕ НЕ БИХ СЛУПАО СА ОСТАЛИМА“ (и потом то поткрепио „пластичним примером“ из личног искуства)-

Негде крајем 93-ће возио сам „својо ауто“ улицом Кнеза Милоша (у Бгд) у правцу Теразија. Приближавајући се раскрсници са Немањином „читао сам саобраћај“ (и будно осматрао околину).
Приметио сам да испред мене деда (човек седе косе) који је возио стару Ладу стандард нервозно пипа кочницу и успорава, иако је још увек било зелено светло.
Истовремено сам приметио да се иза мене, раскрсници приближава у великој брзини (без намере да успори) бели голф, који је возио кратко ошишани (и „накострешени“) младић.

У следећем тренутку у раскрсници зелени семафор се променио у жуто- што би још увек било комфорно и сасвим довољно, да сва тројица: неодлучни деда, ја- тада још увек „млад орган безбедности“, и накострешени кратко ошишани младић, безбедно прођемо семафор и раскрсницу, која је била „чиста“.
Али ђаво није мировао- неодлучни и заплашени деда је истог момента нагазио на кочницу, док сам крајичком ока у ретровизору приметио да је накострешени младић уместо да успори, почео да додаје гас (да би „направио жуто“), а ја у сендвичу!? Ако сад и ја и нагазим на кочницу, накострешени иза мене, има да ме одува и „ући ћу (невољно) у дедин гепек“, ако ја додам гас, одуваћу деду и ко зна шта ће све „да бидне“.

У делићу секунде сам осмотрио да је десна трака (за скретање у Немањину) била празна, и извео сам маневар у десно (измакао се из „сендвича“) и безбедно сам стао испред семафора.
Сувишно је рећи да се „накострешени младић“ са својим голфом забио у пуној брзини у дедин гепек- судар је одјекнуо као бомба. Забринут за безбедност „неодлучног деде“ и „сувише одлучног младића“, искочио сам из аута да видим шта се дешава.

На старој лади са челичном шасијом (који то ауто је бољи од руског?) само „угруван гепек“, а она и даље у возном стању, на голфу предњи део потпуно колапсирао (ауто „отписан“), мотор се дими. Мени наравно ни огреботина.
Контузовани деда изашао из Ладе, држи се за врат и стење.
Накострешени младић (крвавог носа) искочио из Голфа и љутито псује.
Он се прво издрао на деду „Матори зашто си кочио?“. Кад сам га упитао „да ли је у реду“, он онако још увек избезумљен (и још више накострешен) се издра и на мене „А ти, зашто си се ти дебели измакао?
То ме је посебно увредило, пошто сам у то доба још увек био само „симпатично попуњен“ (ни близу ове данашње „дебљоће“), ипак одговорио сам му хладнокрвно
„ДА СЕ НЕ БИХ СЛУПАО СА ВАМА ДВОЈИЦОМ- БЕЗНАДЕЖНИХ ВОЗАЧА“.

Потом сам сео у „својо ауто“ и ноншалантно се одвезао кући, док они остадоше да се (с)носе са последицама своје „неодлучности“ и „накострешености“.

Тог дана сам дефинитивно одлучио да дигнем сидро и одједрим у бели свет, јер сам схватио, да ако останем овде, да је само питање дана када ћу и ја бити „слупан и ојађен“ као она двојица, и да ми „сендвич“- између њих: већинских и неодлучних („кркобабића“) да направе било какву важну одлуку у свом животу, и између оних „све мање мањинских“, брзогалопирајућих и накострешених („поевроунијаћених“), који би што пре да уђу „тамо где никада неће“- не гине…

А сад ви „пријатељи моји фејсбуковачки“ просудите, да ли сам био у праву што сам се „измакао“, или сам можда требао и ја да зажмурим, нагазим на кочницу, па да онда, тамо останемо сви заједно на гомили, слупани, накострешени и ојађени…

М. Новаковић, врућег јула 2017, ФејзбуМестан

 

Крешимир Микић: Негдје између


Негдје између

Јаве и сна

Постоји свијет

Свијет тако стваран

Тако далек а као да је ту

 

У том свијету искри истина

Тако јасна и доступна

А тако недостижна

Баш као вјечност која измиче

И одлази увијек даље и даље

Негдје између туге и среће

Постоји осјећај

Дубок и чист

То је осјећај живе језгре

Која свијетлошћу дише и пулсира

У средишту мене

У средишту тебе

У тренуцима савршеног мира

Отворе се врата

И ја крочим негдје између

Јаве и сна

У свијет тако чудесан

И познат

Владан Пантелић: Посматрајте слике


Тијанија – простор о т к р о в е њ а вила планинлица.
Кроз смирај посматрам – пиљим у Кијину и моју слику.
Роњење у слику је моћно откривање, моћно стварање.
Саветујем да и ви то радите уместо да гледате туђе прозоре. Но пазите да вам се

ова навика не укриви од догађаја! И не улажите у тај покрет несигурност или

сумњу. И ослушкујте, посматрајте, будите једно с њом. И будите активан

стваралац, догађач, не крути посматрач.

Приметићете да слика проживљава и постаје потпуно жива и да прича, мењајући се

сваког свакцијатог трена. И приметићете, ако гледате трооко, пројављивање Исцељења и пројављивање Вечности.

images

Владан Пантелић: Правоживље


Прадавно сам одлучио да напустим људе који уграђују своје снове у моје мирисе.

Већ сутра стижем на врх златне планине чудотворке, а то ће бити и за њихову корист.

Са планине се лако и у ситно угледавају сва овосветска кључања, и лакше се види и чује кључање и таласање моје далеке небеске планете – родине.

И лакше се види сушт боготворевине као Игре Вечне Промене.

У тих-трен се враћам у прадавнину када смо, ми најхрабрији и најснажнији и најхумани, одлучили да се низведемо низ дугине боје, на мукотрајну и многодугозначну авантуру дух-душе и тела

 

Јасно видим у својој свести Ур-бана и А-делу, Бранка и његову сенку – небобојазну и верујућу Лидију, Анку са Голубом у руци, и видим Витезе Праисконог Реда у строгом покрету, на челу са Аранђелом Румених Облака, који, као увек и заувек и као део себе, носи прозорљиви Мерач Васељене. Мало подаље, такође у јасној свести, видим замагљену прилику тамнооке лепотице како скакуће као она жаба од синоћ која ми је најавила нови напад љубави. Још дубље роним у дубину сећања где сам једном нашао Маирију.

И она је у мој живот дошла прескачући пре-пре-ке. Сећајући се Маирије и гледајући лепотицу како се примиче још дубље роним и чврсто хватам за косу моју другу природу, и призивам посвећену силу, да се не онесвешћујем као Кришна.

 

Враћам се у шатор из малог приручног и привременог дворишта одакле сам упирао сва три ока у звезде тражећи Месец.

Није га било у оквиру моје короне.

 Није га било на небу, али га налазим у мојој нутрини.

 Вуче ме за кораке да ме узда са снажном мрежом лажа и расправа, снова и опсена, хоће да ми украде бистрину духа, ум и наум вишвековни, и да ми продужи и искрвари Пут.

 

Како је лукав, како је скривен, и како је пре-пре-ден!
О, моја друга Природо!

 О, моја друга Истино!

 О, моје право Ја!

О, како си леп, Господе!

О, колика жељ да Те чујем и видим!..

Чинило се мојој души да је овај тешко постављени шатор за одмор и будни сан последњи у успињању, и да је ово двориште последње упориште свих унутарњих усложница које су вековима вриле и трулиле у потиљњој жлезди отпадари.

Постало је извесно да је овде судњи окршај и да је курвински почео.

Свесно се сударам са остатком својих талога.

Остали су чисти отрови.

Стога је бол тако дубок.

Просветљење ужасно боли.

Узимам виолину и струне дирам, дирам и тешко пребирам. Ожиљак са мојих прстију остао је на најтананијој жици. Виолина не воли силину.

Схватих у увидном бљеску: стигла је моја стиглогласница.

У светом троуглу моје свести отворише се и умножише многе раскрснице.

Душа је шапутала: Не брчкај се већ пливај!

Са богињом Карном раскарми сваки однос и сваку мисао. Избледи све световне амбиције, одбаци везујуће богатсво и благослови Клетву – најгору етапу свог живота.

Замени воду будућности за воду вечности.

Постави раставић између светова, отсеци помислице, огорчене истине и славе победника, правила мржње, умила и троумила, и нечисте и мрачне путеве.

Ослободи се оплођавања и алхемије полова, распусти бес бесловесни и љутњу брзилицу, заустави гадост кружења од жртве до жртве, запали венце славе.

Плати цену сваке себичности, одувај лажни осећај слободе, угуши гордост.

Свега, баш свега се ослободи!

Пусти да се током ноћи у миру, у безмисли, све одгади и издеси.

Сачекај одморан јутро целомудро, а кад Месец оде на свадбу запали шатор и биосудбу, откриј масив у себи и препознај природу ума.

Онда спретно баци ленгер на куке вечности и пењи се стамено ка врху.

1743447_10203794003111025_6412481301780768549_n

 

Драган Симовић: Вилењак са звезданом лиром


pegasus_o

Светлост и Тама воде вечити рат.

Белбог и Чернобог воде вечити рат.

Љубав и Мржња воде вечити рат.

Добро и Зло воде вечити рат.

Стваралац и Разстваралац воде вечити рат.

Градитељ и Рушитељ воде вечити рат.

Човек и Нечовек воде вечити рат.

Живот и Смрт воде вечити рат.

Вечити рат се води одувек и заувек, у свим временима, у свим световима, у свим пространствима, једнако у Вечности као и у Безкрају.

На том вечитом рату све почива, из тог вечитог рата све происходи.

Да нема вечитог рата, тада ничега и не би било.

Вилењак који је дошао до тог познања, који се узнео на тај ступањ унутарњег разјашњења и освешћења, повлачи се из света омаја и опсена у онострану Тишину и Шутњу, и, уз звездану лиру, ствара и пева умилне и дивотне љубавне песме, не желећи да икада више води икакве разговоре, нити да се укључује у икакве распре, полемике и свађе са било ким и било где.