Не прихватам никакво оправдање за употребу туђица, јер оне су то што јесу, туђе и ништа друго, односно непријатељске речи нашем језику и нашем писму .
Сећам се добро давних седамдесетих година, када још ништа нисам знао, како нам је тада протурано и подметано следеће: „Што год човек у свом говору и изражавању употреби више страних речи и израза, то је његово образовање веће и богатије“ . Ово су нам, а то сам тек много доцније разумео, подмукло и злобно наметали наши крвни непријатељи.

Када год у било ком ДЕЛУ налетим на стрну, туђу и непријатељску реч, поред наших дивотних речи, ја осетим страшан ударац маљем у главу.

Да су те речи нашега порекла или да имају наш корен, не би ми толико биле одбојне, хладне, одвратне, мрске и дрске.

Примећујем да се овде још неки труде да нам припитоме ове туђице и објасне како је све то наше, ја им кажем да се грдно варају и да нас не замајавају.

Наше писмо и наш језик сигурно ми нисмо измислили и саздали, убеђен сам да нам је све то од Бога дано и да је СВЕТО, Писмо нам је СВЕТО ПИСМО  (иако осакаћено, али шта је ту је), исто тако и језик, и ја се према њима тако и односим!
Не дајте се и не поклекните ни пред чим, и ни пред ким, Бели Срби!

Сви лоши,

нама чине зло,

пакосни су,

зли,….

Ако волим да живим мирно,

не отимам,

не хајем за материјалним…

они лоши хоће да ме газе,

сатру,

униште!

Како могу бити тако бахати?

Зашто лоши живе лепо овде?

Зашто хуље уживају,

док они који желе миран живот,

морају да пате,

да се муче,

за све се муче,

 и да преживе?!

Зашто олоши живе како живе,

и нико им ништа не може?

Зашто, Боже?!

Склопио сам очи и уснуо сан

О планинама далеким и гордим

У којима спава самотно сунце

У прастарој шуми

Гдје нога не крочи

Пронађем стазу

Из моЈега сна

Планине се буде

Чујем им јеку

У јесенском јутру

Залутала срна

Око јој плахо сакрива суза

Промиче поток

У жубору лаком

И као да видим нејасну сјену

Једна се птица у мирноме лету

Враћа у гнијездо

У сигуран дом

У моме сну се отвара слика

И врата од злата сада су ту

Кључева немам

Ал пролазим смијешком

Јер тијело ми лебди ко лагани дух

Хајде још нешто да разјаснимо и освестимо, а што је сама бит и само суштаство Белога Срба.

У чему се најлепше и најдивотније огледа србска надмоћ?

Србска надмоћ се најлеше огледа и најјасније сагледава у одсуству било какве мржње!

У самом корену и језгру Белога Србства налази се бесцен-драгуљ који се зове љубав према свим иним племенима, родовима и народима, према свим иним бићима и световима.

Бели Срби су једини народ на свету целом, у свеколикој Васељени, у чијем бићу и суштаству нема никакве мржње ни према којем другом народу или роду.

Бели Срби су народ без мржње.

Бели Срби су народ свеопште космичке и божанске љубави.

И шта нам то још казује?

То нам казује да су Бели Срби изабран народ.

Давно, од Створитеља и Белих Богова, изабран народ.

Изабран и посвећен!

Љубав према свим бићима и световима, љубав према свеколикој Божјој творевини, јесте Дијамантско Језгро Белога Србства.

Србска надмоћ је изазвала србомржњу.

Србомржња је последица србске надмоћи.

Народима који нису дорасли да се са Белим Србима носе ни на којем пољу духа, стваралаштва и културе (а култура је Култ Ура) преостала је једино мржња – србомржња!

Највећа србомржња тиња у оних народа који се ни по чему не могу поредити и носити са Белим Србима.

Мржња је једини одговор и једина одбрана слабих, јадних, бедних, мрачних и злих!

Безвредност, безначајност, неспособност, малодушност, те умну и духовну незрелост једног народа, најбоље ћете измерити количином његове мржње према узвишеном, господственом и надмоћном народу.

Постоје народи у нашем окружењу чија је мржња према нама већа и од саме њихове земље и државе.

Њихове државе почивају на темељима србомржње, као што се и њихов како колективни тако и индивидуални идентитет заснива и образује на србомржњи.

Њихов поглед на свет је србомржња, њихова поетика живота и живљења је србомржња, као што је и њихова  свеколика култура, уметност и наука, такође, србомржња.

Њихов бог је бог србомрзац.

Њихова религија је религија србомржње.

Такви народи немају будућности.

Не, такви народи немају ни садашњости, а прошлости већ никада ни имали нису!

Да ли је вредно размишљати и говорити о таквим народима мржње и зла?

Боже сачувај!

Никада их не спомињати, никада им имена не изговарати, већ према њима стварати – из дана у дан, из часа у час, изнова и изнова без престанка – тако моћан енергетски и духовни штит – а то ћемо и успети уз свесрдну помоћ наших Белих Богова – који им неће дозвилити да се икада ма и наајмање приближе границама нашег ведсрбског, хиперборејског света.

(Све ово овде писах зарад оних Белих Срба и Белих Србкиња, који се још нису пробудили и освестили, а верујем и знам, да ће се ускоро и пробудити и освестити!)

Видим дивотне беле и плаве зраке Првобитне Светлости како се шире из Језгра Духовног Сунца и запљускују сазвежђа и звездана јата, и запљускују све видљиве и невидљиве светове у Материјалној и Духовној Васељени; и видим како се усаглашавају и усаображавају сва бића и сви светови са Језгром Духовног Сунца, са Самим Створитељем, са Великим Духом Стварања.

И видим како се све то на Земљу низводи и како све нас вазноси у дивотне сфере и светове, у Творчеве висине и дубине с ову и с ону страну Великог Стварања, и видим како и ми сами светлимо, како постајемо светлосна бића озарена Првобитном Светлошћу из које све настаје и постаје без почетка и свршетка.

И видим Белу Србију и Бело Србство на Путу Првобитне Светлости како побеђује све мрачне и црне силе, како распршује тмушу и тмину над Србијом, над Европом и над свеколиком Земљом, и видех и разјасних, да је Бело Србство од Творца и Белих Богова изабрано, да у Новоме добу Духа Стварања вознесе све родове и народе на Земљи, и видим како Бело Србство и саму Земљу возноси у дивотне Творчеве висне и, видим, понад свега, како и сама Плава Планета постаје Плава Звезда на путу Плавога Сунца.

(Визије из Акаше, дана 20, месеца гумника, око девет часова изјутра, 7524. лета, по Сварогу Сварги.)