Вилењаци нису из света

и зато вазда

страдају од света.

Они људе гледају

 из свог унутарњег бића,

стварајући савршену слику о њима;

Они их виде

као богове и богиње,

 а људи су, ипак,

само људи!

Коментар Владана Праисконца, ведског шамана и чаробњака из Тијаније, на ову Вилењакову песму.

Људи јесу богови и богиње, само што не знају да су богови и богиње.

Песнички речено, људи јесу идеални, али се понашају као да су зајебани!

(Милици К. и Белој Веверици)

Рођени смо у сновима,

живимо у сновима,

путујемо сновима.

Снови су наши богови

који стварају

и обликују нас.

Умрећемо онда

када будемо

престали да сневамо.

 

 

 

Лирски записи

Жарко, врело, огњевито лето.

Већ од поднева сви се затварају у куће.

У банатске куће дебелих зидова од набоја у којима се осећа праискона свежина.

Напољу је, рецимо, четрдесет ступњева, а унутра, где ја боравим и пишем, нема више од двадесет и пет!

Када споља улазим унутра, да читам и стварам, тада облачим кошуљу и прслук.

Толика је разлика у температури.

Били су мудри наши банатски преци!

У овој равници, где су лета жарка а зиме оштре и љуте, нема боље заштите од оваквих кућа грађених од иловаче помешане са ражаном и овсеном плевом.

Такви зидови вековима одолевају: кишама, снезима, ветровима, земљотресима.

Зидови су дебљине између пола метра и метра, тако да је скоро уједначена топлота и лети и зими.

Само они који однекуд залутају у банатске равнице, граде куће у којима се лети кувају а зими смрзавају.

Седим у соби, пишем и гледам кроз широм отворен прозор.

Напољу трепери јара, али овде је пријатно као у пролеће.

Ако неко од вас пожели да се досели у Банат, нека разгледа само старинске куће, дебелих зидова, од набоја.

Нипошто нека не купује неке друге куће које су градили дошљаци скоројевићи који нису поштовали искуства древних банатских неимара.

Здрава, темељна и пространа кућа од набоја може се наћи за мање од три тисуће евра.

Уз кућу иде и башта од двадесетак ари плодне земље.

Каква дивота!

Наравно, ово казујем само вама, Белим Србима и читаоцима овог портала, јер желим да се што више Белих Срба досели у Банат.

Наши душмани не смеју да знају какве су и пошто су куће у Банату!

Њима је место у градовима-гадовима, у кућама од стакла, бетона и челика!

Лирски записи из Акаше

01

Сета ме прати од када знам за себе.

Сета је мој верни животни сапутник.

Када сам радостан, у исти мах сам и сетан; када сам сетан, у исти мах сам и радостан.

Никада у мене није ни чиста радост ни чиста сета, него су некако помешане као чаша меда и чаша жучи.

Срео сам човека који је истовремено певао и плакао.

Није знао ни зашто пева ни зашто плаче.

Такви смо ми, Срби – ми, Срби Бели Вилењаци.

Само ми на гробљу знамо запевати, и на свадби заплакати.

Наравно, ми никада не можемо бити Немци, како то прижељкују неки наши инфантилни политичари, атлантистички корисни идиоти!

Ми смо Срби, ми смо Хиперборејци, ми смо Раса.

Скоро негде, рече ми један стари Банаћанин:

Не дај ми, Боже, да личим на Швабе!

Та, боље је да се убијем, него на њих да личим!

То је србско размишљање, то је србски поглед на свет.

Упознао сам Немце, давно.

Боравио сам, и радио, у Немачкој када сам имао двадесетак лета.

Ни по чему они нису бољи од нас.

Штавише, ми смо бољи од њих, по свему.

Бистрији смо, паметнији, маштовитији, креативнији па – и вреднији!

02

Још један од наших верних животних сапутника јесте и старење.

Сви ми старимо, свеједно да ли имамо двадесет или шездесет година.

Старимо од рођења, од доласка на свет.

Ми се радујемо одрастању новорођеног детета, а у ствари, радујемо се његовом старењу!

Старење је истовремено и зревање.

Како старимо, тако и зревамо.

Да не старимо, не бисмо ни имали многа сушта, суштаствена и драгоцена – овострана и онострана –  животна искуства.

Али, у нама се упоредо одвијају два животна тока, два животна процеса.

Један део нашег бића стари, док један други – а битнији – део нашег бића уопште не стари.

Један део нашег бића путује ка прошлости, док други део хита према будућности.

Нису све ствари пролазне, већ постоје и непролазне ствари, како у нама тако и око нас.

У исти мах смо и смртни и бесмртни; у исти мах се и мењамо и не мењамо.

Моје физичко тело стари, али моја унутарња, душевна и духовна, тела уопште не старе.

Сневам и маштам онако како сам сневао и маштао са седам година.

Можда сам данас још већи сневач, још већи занесењак, него што сам онда бивао!

Сећам се свог оца, горштака и ратника, који је мене једном приликом скоро љутито упитао:

Докле ћеш ти да машташ и сањариш?

Док сам жив! – одговорио сам самоуверено и гордо.

Од тада ме отац никада више ни за шта није питао.

Гледао је на мене као на некога ко је раван њему: ко има свој став, своје мишљење, свој поглед на свет.

Видео је да сам својеглав и тврдоглав, те да је њему, старом војнику и ратнику, паметније да не води рат са својим сином.

03

Док сам јутрос седео испод моћног и разгранатог ораха у врту за тиховање, утонувши у сневање и маштање, изненада је, на стотину корака од мене, слетела огромна и снажна рода.

Одавно нисам видео тако лепу, тако моћну и снажну роду, чији је распон крила, можда, близу два метра!

И, прва помисао, која је прошла кроза ме, гласи овако:

У овоме ће се селу ове године рађати здрава и лепа деца!

Јер, Рода је наша Прамајка.

Она је Богиња плодности и зачећа.

Она је повезана са Родом, са Космосом, са Васељеном, са Боговима.

Рода и Род – то су истоветне, истозначне речи.

Изван тебе нема Истине.

Ти си Истина.

Истина је у теби,

у твојему срцу,

у твојој души.

Истина је у твојим сновима,

 у твојим визијама.

Не тражи Истину у спољноме свету,

 већ у својим унутарњим световима.

Сневај, и јеси Истина.

Певај, и јеси Истина.

Љуби, и јеси Истина.

Што год да чиниш –

то већ јесте

и бива од Истине!

Лирски записи из Акаше

ПРАСКОЗОРЈЕ ПРАИСКОНИ наслов је књиге коју смо заједнички – пре много лета – стварали, писали и опремали, а потом и објавили, Владан Пантелић и ја.

Књига је започета у Тијању, а завршена у Београду, на Бежанијској коси.

У тој књизи изнели смо, и заокружили, своје поетике, своје – сличне и различне – погледе на свет, али из Унутарњег и Оностраног.

Свет смо сазерцавали очима песника вилењака, очима сневача вилењака, очима хиперборејских чаробњака, исцелитеља и шамана.

Били смо посве откачени при стварању књиге.

Откачени у оном праисконом, најдивотнијем и најдубљем смислу и значењу.

То је вилинска књига у којој се откривају тајне унутарњих и оностраних светова.

То је књига самоосвешћења, самоостварења, самоизлечења и самоисцелења.

Упоредо са књигом, основали смо и песничко-исцелитељску академију коју смо из скромности назвали радионицом.

Кроз ту радионицу прошло је много људи који су после тога самостално наставили да раде на самоосвешћењу и самоостварењу, а неки су од њих, штавише,  постали и велики посвећеници вилењачког учења и оностраних тајних знања.

Тијање је чудесно, дивотно, тајинствено и мистично место.

Место моћи и исцелења.

Место визија и јасновиђења.

Ко није боравио у Тијању, тај се и није срео са Мистичном Србијом!

Дом Владана Пантелића налази се на најлепшем месту у Тијању, на најкраснијем и најчаробнијем месту у васцелом Драгачеву.

Све је око Владанавог дома тајинствено и мистично.

Као да су у том дому вековима боравили вилењаци, чаробњаци и ини шамани, хиперборејски посвећеници.

Ја сам у својим сновима и песничким јасновиђењима откривао места моћи, места јаких визија.

Открио сам Радичев до, место где се може доживети праискона тишина;

Открио сам Поглед, на сто четердесет и четири корака узбрдо, понад Владановог дома, одакле се, у стању дубоке тишине и тиховања, указују, и отварају, оностране звездане капије; и, одакле се се, за ведрога, јаснога и бистрога дана (када после кише окрену да дувају ветрови) види девет горских венаца (све један понад другог) у плаветним даљинама и дубинама.

Открили смо, Владан и ја, Поље каћуна, у тијањском пољу, међу столетним храстовима-записима, где се дешавају чудесна исцелења и самоисцелења, где је скривено седам прстенова божанских дејстава и енергија, и где се у сну, у сневајућем стању, дешавају вилинске и оностране визије.

Тијање је заштићено место.

Заштићен је и Владанов дом.

Заштиту су учинили највећи вилењачки чаробњаци, вешци и шамани, створивши моћно енергетско, дејствено и галактичко звоно.

Испред Владановог дома, од камена и брвана, налази се камена чесма и камена тераса, а на тераси –леје лаванде.

С вечери у сутон, када се пале звезде на небу, пале се и соларне лампице у пурпуру леја лаванде, и ти не знаш више, да ли се то горње небо пресликава у доњему небу, или си се, пак, обрео у неким оностраним пространствима где су небеса свуда око тебе!

Одавно нисам боравио у Тијању, али, имам осећај, да сам се јуче вратио отуд.

Ко само једном борави у Тијању, понеће га у својим сновима и визијама за сва времена.

У томе и јесте највећа тајна Тијања.

(Негде у банатским пољима, у сутон вечерњи, 20. жетвара 7523. године.)

(Бели Вилењак Владан Пантелић) 

Лирски записи из Акаше

Жарко лето!

Лето и јесте Жарко.

Лето је у знаку Сунца, Светлости и Ватре.

Зашто Жарко лето?

Зато што је Жарко једно од многих имена Сунца.

Древни су Сунце звали Жарком.

Они су му тепали, јер су били веома блиски с њим.

Лично име Жарко јесте од имена Сунца.

Језик је чудо, речи су чудо!

Песник зна да су речи чудо; песник осећа и зна да су речи чудесна и тајновита духовна бића.

Лето је у знаку елемента Ватре, Живога Огња.

Лето је у знаку Првобитног Огња.

Из Првобитног Огња рађа се Првобитна Светлост.

Љубав обједињује и повезује Првобитни Огањ и Првобитну Светлост.

Љубав је истовремено и Огањ и Светлост.

Ако Љубав није Огањ и Светлост, онда је то мртва љубав која се пише малим словом.

Има оних надри-песника и надри-мудријаша који кажу да је Љубав пети елемент.

А ја кажем, опет, да греше!

Љубав је Првобитни Елемент; Љубав је Пра-Елемент.

Спој Мушког и Женског начела јесте у знаку Огња и Светлости.

Зато сам Чин Љубави између Мушког и Женског јесте призивање Првобитног Огња и Првобитне Светлости.

Сам Чин Љубави јесте Божје Стварање.

Зачеће је увек у знаку Огња и Светлости.

Изнад Огња и Светлости лебди Дух Стварања.

Лето је, такође, у знаку Зачећа, у знаку Оплодње.

У Доба Праисконије наши су Древни водили Љубав у Природи, јер су толико били срасли с Природом, да су посве подражавали и опонашали Природу, у свему.

Лети жене најлепше миришу.

Лети жене миришу на богиње.

Када се, на Жаркоме Сунцу, а негде у пољу или на пропланку, жање, коси и пласти, тада жене миришу на жито, на сено, на мајчину душицу.

Тај мирис опија и омамљује, тај мирис жена буди праискона чула.

Мирис зноја, када се у Природи на Жаркоме Сунцу ради, обједуњује и повезује све елементе.

Ко није водио Љубав у Природи, у пољу ражи, пшенице и кукуруза, по откосима, пластовима и сеницима, тај неће ни разумети о чему пишем, ни зашто пишем!

Деца су се некад рађала у знаку Огња и Светлости, зато што су се и зачињала у знаку Огња и Светлости.

Зачињала су се у Природи, и бивала су повезана са Природом, са Васељеном, са Космосом!

Наши су се савременици толико удаљили од Природе, да више ни Љубав не умеју да воде у Природи.

Љубав се води у замраченим собама, у здањима од бетона и челика, на свиленим душецима, у свиленим гаћама.

Зато су сви одреда свилени, метиљави, мрљави!

У четрдесетим – већ! – многи од њих нису више полно кадри и активни, нису способни за вођење Љубави.

Урниса их свила и кадифа, урниса их лажни раскош и сјај, урниса их спекулисање и философирање, урниса их бизнис-планирање.

Жарко лето!

Лето и јесте Жарко.

Не слушајте атлантистичке демонске медије који вас застрашују – жарким летом!

Лето и мора да буде Жарко!

Лето је Жарко Сунце; лето је Жарки Сварог.

Отворите се према Жарком Сунцу и Жарком Сварогу; отворите се према Првобитном Огњу и Првотној Светлости и – гле чуда! – тада вам више неће сметати ове жарке врућине, којима вас, из дана у дан, препадају и застрашују атлинтистички демонски медији.

Дајбоже, да се овога жаркога лета зачну многа дивотна деца у Србији и иним земљама србским!

Сневао сам један сан,

 и још увек га сневам.

Сан који се само сном изразити може,

сан који ме уводи

у све прошле

 и будуће снове.

Сан који је јава с ону страну сна,

с ону страну свих снова,

сан који је украдена и скривена лепота

свих светова и звезданих јата.

Сневао сам један сан,

и гле!

још увек га сневам.

Лирски записи из Акаше

За В. и В.

Данас су ме походили пријатељи, врли и драги пријатељи вилењаци, који ме подсећају на празавичај, на прародину, на нешто праисконо и девичански чисто.

Подсећају ме на скривену и изгубљену лепоту душе, на дивотан сан из најранијег детињства.

Подсећају ме на праисконог мене из неког давнашњег живота у сну.

Сви моји пријатељи, по нечему, личе на мене; у свакоме се од њих огледам и препознајем и, надасве, сваког од њих осећам и слутим у тајинственим дубинама својега унутарњег бића.

Пријатељи су ми као сан хиперборејског песника вилењака; као сан који се само у песму, у поезију може преточити; као сан који се само на вилинским гајдама може одсвирати, у један сутон, румен и зелен, над равницом ветрова са далека горја.

 

(Негде у пољима банатским, 19. жетвара 7523. године.)

 

(Песнику Вилењаку)

У најдубљој тишини својега срца

открићеш Водеан Првобитне Светлости,

 и угледаћеш сва обличја и лица своја,

 и препознаћеш Прворођеног Себе.

И схватићеш да си одувек био;

да нити постајеш нити нестајеш,

већ биваш и јеси

кроз све кругове и токове

 у тајинственим пространствима

звезданих јата.