Љубав нас отвара према Вечности

 и уводи у бескрајна пространства Свесности,

сједињујући нас са Духом Стварања,

са Белим Боговима,

Светим Прецима,

и Потомцима из Звездане Будућности

 кроз које се изнова, гле! рађамо,

 за Живот вечан што не има

нити почетка нити свршетка.

Трепере нада мном

звездана јата

 у белим ноћима

кад цвату липе,

и кад из поља,

у даљини,

на ветру лепрша,

умилна и сетна,

 вилинска песма

уз гајде равнице.

Лирски записи

У Природи је све усаглашено и усаображено; у Природи је све – природно!

Седим и тихујем у светом вилин-гају.

Ближи се вече, љубичасто и пурпурно.

Румени сунчеви зраци пробијају се кроз моћне и густе крошње.

Пој и пев тица уједначен је и усаглашен с ветровим свиралама и гајдама.

Осећам присуство дрвећа, осећам присуство сваког дрвета појединачно, сваког дрвета – понаособ!

И дрво осећам и видим као биће, као особу, као личност.

Свако је дрво песма и прича за себе; свако је дрво другачије од свих других дрвета.

Дрвета су повезана међусобно; сва дрвета су умрежена у невидљиву и тајинствену мрежу под земљом.

Повезана су жилама и жилицама, повезана су енергетски и духовно.

Дрвеће се међусобно припомаже.

Јака и здрава дрвета шаљу своја животна дејства, подземним каналима и каналчићима, према оним слабим, немоћним и болесним дрветима.

И у свету дрвећа постоје видари и исцелитељи, постоје чувари и водичи.

И у свету дрвећа постоји љубав, постоји пријатељство, постоји саосећајност и самилост.

Сви људи редом воле животиње, али је редак – веома редак! –  човек који воли и осећа дрвеће као сушта бића, као сушта, душевна и духовна бића.

Само вилењаци виде и осећају дрвеће, виде и осећају свет дрвећа и биљака.

Само су вилењаци, неким тајинственим и оностраним путима, повезани са дрвећем, повезани са биљкама.

Једино дрвеће све даје, а ништа не тражи заузврат!

Једино су дрвета и биљке бескрајно несебична бића.

Дају све што имају, а ништа не траже, ништа не ишту, ништа не узимају, ништа не отимају.

Каква дивота и милина!

 

Лирски записи

Бели Србин Хиперборејац умире усправно.

Он се целога живота припрема за смрт; он целога живота развија уметност и поетику умирања.

Само онај ко се целога живота припрема за смрт, само онај ко упоредо развија уметност и поетику умирања – живи живот са Смислом.

Упамтите: само онај ко је у свом најдубљем унутарњем бићу и суштаству помирио живот и смрт – живи живот са Смислом, са највишим Смислом који није од овога света.

Не може се живети живот са Смислом, ако је човек у вечитом страху од смрти.

Не може се бити цео, потпун и испуњен човек, ако се живи живот у вечитом страху од смрти.

Страх од смрти чини човека млаким, млитавим, јадним и бедним.

Он може да заврши највише школе овога света, он може да поседује многа знања и сазнања овога света, он може да познаје многа умећа, вештине и уметности, али, ако у свом срцу није помирио живот и смрт – он је нико и ништа!

Бели Србин Хиперборејац јесте ратник Духа и Светлости, ратник Духа и Светлости који живи усправно и умире усправно.

Ја се од ране младости припремам за смрт.

Био сам чудак за све у окружењу, када сам им, на питање шта чиним и радим, одговарао да се припремам за смрт.

Нису ме разумели онда, не разумеју ме ни данас.

Још сам као дете осећао, да живот и смрт корачају упоредо са мном.

Куд год кренуо, прате ме, сустопице, живот и смрт.

Тада сам, не знам како – некако из најдубљег унутарњег, и изненада – одлучио да проучавам, истражујем, испитујем и уважавам смрт.

Много година доцније открио сам, да сви Хиперборејци, да сви Аријевци, да сви Бели Срби живе усправно и умиру усправно.

Да се по томе, управо по томе, разликују од свих иних раса и народа.

Сви атлантистички народи, за разлику од Хиперборејаца и Аријеваца, живе кукавички и умиру кукавички.

Они никада и не живе живот са Смислом, они уопште и не живе.

Они само умишљају да живе.

Јер ако живот нема Смисла, онда то и није никакав живот!

А Смисао се открива и налази тек онда, када у свом најдубљем унутарњем бићу помиримо живот и смрт.

У последње време позивају ме разни пријатељи на разне стране, да будем гост у њиховом дому, гост на њиховј родној груди, гост у њиховом граду.

Ја им пријатељски одговарам, да више никуда не путујем, јер је прошло време мојега путовања по овоме свету опсена и омаја.

У младости сам вазда путовао; у младости сам много лутао – од града до града, од земље до земље – у потрази за нечим (не знам чим!) што никада нисам нашао у овоме свету, јер никада ништа битно и није постојало у свету.

Све што сам некада тражио у спољноме свету – нашао сам у своме срцу, нашао сам у својој души!

Пријатељима који ме позивају у госте, одговарам: ја више никога не пратим у спољноме свету, ја више ни сам ким не корачам упоредо широким царским путима.

На село се вратих, да бих био ближи гробљу својих предака.

А гробови мојих предака расејани су по многим земљама, по многим горама и врлетима, по многим брдима, чукама и пропланцима, по многим долинама и равницама.

Од Невесиња, Требиња, Дурмитора, Никшића, Колашина, Златибора, Ариља, Јавора па, ево, све до Великог Гаја у Банату, гле !свуда су гробови мојих дичних предака.

Моји најближи преци, отац и мајка, сахрањени су овде, на сеоском гробљу.

Соба, из које вам сада пишем, удаљена је на свега петсто метара од гробља.

Близина гробља опомиње ме, и подсећа, у сваком трену, да будно и свесно живим сваки тренутак, само овај тренутак вечности!

Живим тако као да ми је сваки дан последњи дан, као да ми је сваки тренутак последњи тренутак у овоме свету.

Желим да се будан и освешћен сретнем лицем у лице са смрћу.

Да будан и освешћен прођем кроз двери смрти, те да избијем на Пропланак Светлости, и уђем у Звездана Пространства Вечнога Живота.

А то и јесте живот са Смислом, са највишим Смислом који није од овога света.

 

(Свети вилин-гај, 20. липња 7523. године)

 

 

У званичној историји свега има, само Истине о нама Србима нема!

Истина о Србима давно је, веома давно, протерана из званичне историје.

Зашто у званичној историји свега има, само Истине о Србима нема?

Зато што су званичну историју писали варварски, дивљи народи, који су вековима отимали србску земљу, и, на отетој србској земљи, дизали своја варварска  краљевства и царства.

Али, дошло је Време Откривања Истине.

Већ су сви ти варварски западни народи, творци лажне историје, ухваћени на делу – у лажи!

Сада је сваком словесном човеку јасно, да је све оно што су ти умишљени и измишљени народи (јер су и они сами, уистини, и као сушти народи измишљени!) вековима представљали као своје, у самој бити – од Срба отето и присвојено!

У стварању лажне историје предњачили су латински и германски полуписмени и једва писмени калуђери, у сарадњи са средоземно-грчким калуђерима ушкопљеницима.

Но, као што рекох, ово је Време Отркивања Истине, и све је те вековне историјске лажи, већ развејао ветар долазећег времена!

Сваког дана, сваког часа у дану, до мене, а сама од себе, стигне по нека објава, по нека порука, по нека вест, или по нека књига, у којој се Истина о Србима у Светлости  пројављује.

Тако ми јуче, мој пријатељ, Соко са Велебита, донесе књигу која, између осталог, обелодањује и дуго, веома дуго, скривану Истину о Србима.

Наслов књиге је Београдска школа метеорологије, издата у Београду 2010/7518. године.

Књигу су стварали и писали: Милан Т. Стеванчевић, Недељко Тодоровић, Милан М. Радовановић, Владан Дуцић и Милан Миленковић.

Књига је стручна и научна, али писана читљивим, јасним, популарним и скоро песничким стилом.

У овој књизи има једно поглавље које би сваки словесни и освешћени Србин требало да има на својему дому, јер се у том поглављу обелодањује Истина, дуго скривана и од самих Срба!

Наслов тог поглавља је: Хелиоцентрична метеорологија као пут за успостављање Српскогкалендара; почиње са 191, а завршава се са 254. страницом.

Када будете пажљиво прочитали ово поглавље, схватићете, да све оно што је вредно и значајно у културама надобудних и гордних западно-латинских народа, уистини, од Срба примљено, преузето и, потом, присвојено!

Сада вам је јасно, зашто су сви они морали вековима да се служе и бране лажима.

Али, већ је свршено са њиховим лажима!

Лаж их спасити не може!

Лирски записи

Једна једина словна грешка у песми, некада може да сруши целу песму!

Словне грешке, које откријем у својим песмама, доживљавам као тамне мрље, као ране и ожиљке на властитој души.

Одрекао сам и неких дивотних својих песама, само због тога, што сам у њима открио словне грешке тек после објављивања!

Знам да вама све то може да звучи сулудо или бесловесно, али никада нећу престати да болујем словне грешке у својим песмама.

У неким далеким световима

 рађам самога себе

из снова својих и песама.

Рађам самога себе

за један вечан живот –

у овоме трену!

Немамо више времена

 за ниске, приземне ствари.

Немамо више ни снаге ни времена,

да бисмо се бавили

трулежним и пролазним!

Живот од нас очекује много више

од трулежног и пролазног.

Живот је песма,

игра и плес сазвежђа,

светова, богова и звезданих јата.

Живот је овај тренутак вечности

 у којему се све дешава,

од почетка без почетка

па све до свршетка без свршетка.

Живети живот, значи:

живети овај тренутак вечности!

Лирски записи

Не размишљајмо о својим непријатељима, о својим вразима, о својим душманима.

Њих напросто избришимо из Свести, њих напросто избацимо из својега Ума и Срца, и усредсредимо се на Првобитну Светлост која, без престанка, попут Божје Милости, струји ка нама из Глактичког Језгра.

Јер, ако размишљамо о њима, ако их држимо у Свести, Уму и Срцу, ми их онда хранимо својом божанском животном енергијом.

Реците себи: мртви су сви моји непријатељи, сви моји врази, сви моји душмани!

Мртви су одавно, а, можда, никада и не бејаху живи!

Звездана Будућност припрема Бело Србство за неке више, суште, суштаствене и битне Задатке.

Бели Срби и Беле Србкиње морају да чувају своју лепоту, красоту, дивоту и чистоту за Једну Нову Звездану Расу, за Расу будућих Полу-Богова и Белих Богова, за Расу Божанских Исполина, Расу која ће Планету Земљу преобразити у Звезду Земљу, и подићи је у ред Звезда Разјасница, Звезда-Сунаца.