Бели Богови мојих светих предака,

проведите ме кроз тамне

 и мрачне светове

и уведите ме

у свет од Чисте Беле Светлости

у којему обитава Велика Душа Мајке

и Очев Велики Дух Стварања,

 и посветите ме

у Највеће Тајне Бића,

 Суштаства,

Љубави,

Лепоте

 и

Дивоте!

(Велики Гај, 1. липња 7523. године)

Данас сам брао липов цвет.

И обичне мале ствари

имају виши божански смисао

ако се из љубави

и при пуној свести раде.

Уистини,

за пробуђеног и освешћеног

не постоје мале и велике ствари –

за њега су све ствари,

све појаве

подједнако важне и битне.

Битно је да човек препозна

 и освести – битно!

(Велики Гај, 31. цветањ 7523. године)

И дан просневах

 под липом свом у цвату,

на небу плавом и дубоком,

 уз бучање и брујање пчела

 што, у ројевима и јатима,

долећу ниоткуд и одлећу незнано куда,

 снова се враћајући и изнова одлазећи,

 без предаха и престанка.

У сутон сав од смиља

и мириса липовог цвета,

 изгрева пун Месец –

огроман, румен и жут –

понад уснулих и полеглих

кућа у даљини,

одакле,

на дашку топлом ношен,

долепрша, гле!

сребрни вечерњи звон.

(У Великом Гају, 31. цветња 7523. године)

Лирски записи

(Песник Вилењак под липом свом у цвату.)

Вечерас сам, седећи у врту под разгранатом крошњом ораха, испраћао Сунце све до самог заласка иза пурпурног обзорја.

Од детета сам, гле! волео да у вечерњи сутон седим наспрам залазећег Сунца, те да га поздрављам и испраћам док полако тоне,чили и гасне тамо негде у даљинама и дубинама руменог и љубичастог сутона.

Седео сам у врту подно ораха запљуснут неком тајинственом и неизмерном љубави, што навире из божанског језгра светлости, према свакој души, према свим бићима, према свеколикој творевини Божјој.

Све ми, у томе трену тиховања, бејаше драго и мило, и са свиме сам осећао и саосећао, у свему сам налазио и препознавао себе.

Има тренутака кад, изненада и незнано како, упаднемо у космички и божански праводеан љубави, и кад у својим мислима, сновима и визијама станемо да грлимо и љубимо сва бића, све душе, сва суштаства, без сврхе и смисла, а, ипак, са неким вишим смислом и са неком непојмљивом, недокучивом и неразјашњивом сврхом.

Тада, у дубинама свог унутарњег бића, осећам неко праисконо мистично блаженство које се ни са чим у свету поредити не може.

(Песник Вилењак под липом свом у цвату.)

Љубим све вас;

љубим ројеве и јата звезда;

љубим пун Месец над домом нашим;

љубим лавеж паса

и крекет жаба из даљина;

љубим хук сова

у модрим крошњама дрвета;

љубим даљине,

 дубине и висине

у срцима нашим

 што сневати

и љубити знаду.

О, како љубим

 све вас,

све нас!

Доле –

бруј пчела

у крошњама цватућих липа;

горе –

бруј звезданих јата

у плаветним дубинама бескраја;

 у мени –

 бруј скривених светова

који се рађају

из срца вечности.

Кад погледам у дрво –

 ја сам дрво;

кад погледам у цвет –

ја сам цвет;

кад погледам у тицу –

 ја сам тица;

кад погледам у облак –

ја сам облак!

У шта год да погледам –

то сам ја!

Ја сам Сунце,

Месец и звезде;

ја сам земља којом ходим,

 ја сам ветар који слушам,

 ја сам киша која пада.

У шта год да погледам –

то, у исти мах,

и у мене погледа;

то бивам ја!

Лирски записи

Пред мојим прозором, гле, две моћне липе у цвату!

Ројеви пчела брује и буче у крошњама попут звезданих јата у Првобитној Васељени.

Изјутра ме, уз пој, пев и цркут тица, буди умилно правасељенско бучање и брујање ројева пчела.

Те две липе засадио је мој таст кад се његов унук а мој син родио.

У Древних Белих Срба бејаше и остаде обичај да се уз рођење свакога детета засади свето дрво.

Липа, храст, оскоруша, јабука, јасен, јасика, бреза и дрен – саде се, најчешће, и намењују тек рођеном чеду, младенцу или младеници.

Наши посвећени и божански преци нису правили никакве разлике између мушког и женског чеда – свако је новорођено дете било подједнако слављено и обожавано.

Са појавом и примањем јудео-кршћанства настала је пометња и забуна у душама Белих Срба.

Од тада су почели разлито да гледају на мушко и женско дете, што је посве туђе и страно Бићу Белог Хиперборејског Србина.

Патријархат декадентни, јудео-кршћански, није у Природи, Бићу и Суштаству Древних Хиперборејаца.

За мене, Песника Вилењака, потомка звездане расе, праунука и унука Сварогових Белих Срба, јудео-кршћански патријархат одувек и заувек бејаше неприродан, болестан и бесловестан.

Пред мојим прозором, гле, две моћне липе у цвату!

Под тим се липама молим својим Белим Боговима и Белим Вилењацима, чуварима Свете Мајке Земље.

Молим се Свароговим праунуцима и унуцима; молим се Перуновим белим и светим ратницима.

Молим се Старцу Беле Браде, молим се свом Богу-Деди, молим се Великој Мајци Васељени, молим се Првобитном Духу Стварања.

Ноћу, под звезданим небом, мирише липов цвет.

Поздрављам звезде, поздрављам сазвежђа, поздрављам звездана јата.

И ја сам ваш, и ја сам један од вас! – довикујем звездама, довикујем сазвежђима, довикујем далеким звезданим јатима.

Пред мојим прозором, гле, две моћне липе у цвату!

(У Великом Гају, 30. цветња 7523. године)

Бели Хиперборејски Срби

ослобађају Свет

од Исполинске Змије Запада.

Све звездане будућности

припадају Белим

Хиперборејским Србима

који ће тисућама година

 владати Светом и Васељеном.

Исполинска Змија Запада

већ је у главу стучена,

и никада се више на Земљи –

ни у каквом обличју! –

појавити неће.

Лирски записи

 

Данас сам, у Светом гају, у стању дубоког тиховања, разговарао са Боговима и Вилењацима.

Било је вече, малиново и љубичасто и пурпурно, и румени се зраци, Сунца на заласку, преламаху кроз столетне, модро-зелене и моћне крошње сневајућих и тухујућих дрвета.

Осетио сам, гле! да се нешто дивотно, чудесно и тајинствено дешава у мени и око мене, на Земљи и у Васељени, међу сунцима, звездама, сазвежђима и звезданим јатима.

Рекоше ми, Богови и Вилењаци – кроз биљке и дрвеће –  да све време, кроз векове и светове, нетремице, без предаха и престанка, бдију над нама.

Да надолазећа и свепрожимајућа дејства Првобитне Светлости, из Језгра Звезданих Јата, запљускују Земљу, будећи и освешћујући сва бића и суштаства на Мајци Земљи.

Потом ми се, у неко доба, јави пуковник Боги Стојменовић, рекавши да будно мотри и стражари на Радан-планини, јер је ово завршница Великог светог рата против Исполинске Змије.

За који дан, поручи ми из дубина Радан-планине, Срби ће, Космичким Блавором, савладати Исполинску Змију, а онда ће се, наједном, отворити Звездане Капије за силазак Великог Духа Стварања на освешћену и посвећену Мајку Земљу.

(Свети гај у Великом Гају, 29. цветња 7523. године)