Све што ја знам,

знате и ви;

све што ја умем,

 умете и ви;

све што ја могу,

можете и ви;

све што ја имам,

имате и ви!

О чему да вам пишем;

чиме да вас даривам;

чиме да вас обрадујем;

шта да учиним за вас?

Шта да учиним за вас,

а да бисмо и ви ја

били задовољни,

срећни и радосни?!

Човек сам, гле!

само човек,

а то и јесте

највеће проклетство

свакога од нас!

Лирски записи

 

Боже, само кад се присетим, колико је у раној младости бивало бесаних, непроспаваних ноћи због љубавних јада, због неузвраћене љубави девојака у које сам бивао скоро до лудила заљубљен, девојака које сам видео и доживљавао као богиње!

Бивало је ноћи у којима ми се чинило да умирем од бола у прсима, да губим дах, да нестајем, да се расплињујем и распршујем; ноћи у којима ми се чинило да нећу дочекати зору, да ћу пресвиснути од туге до свитања.

Нико се у младости није тако заљубљивао попут мене, и нико тако и толико није патио, туговао и боловао попут мене!

Свако моје заљубљивање било је равно лудилу!

Због заљубљености, због љубавног лудила, напустио сам две школе, бежао више пута из родитељског дома – незнајући куда, камо и зашто! – лутајући пустим и мрачним улицама далеких, туђинских и метафизички студених градова, гладан, исцрпљен, изморен и промрзао.

Све је то, гле, у неким далеким сазвежђима, у неким најудаљенијим звезданим јатима давно записано, и у летописима Акаше сачувано, за неког будућег мене који ће се – после ко зна колико векова! – поново појавити у некој далекој земљи, у неком далеком народу, и у некој далекој и непознатој породици, са новим ликом, обличјем и именом.

Зашто о томе, овде и сада, пишем?

Зато што ми је једна млада читатељка, минулих дана, упутила писмо које је чиста поезија, чиста љубавна лирика; писмо у којему описује своје љубавне јади, своје бесане ноћи, своје душевне боли због неузвраћене љубави.

Док сам читао њено писмо, нисам знао да ли то она мени пише о својим љубавним јадима, или, гле! ја њој пишем о себи и о својим љубавним јадима из једног давно минулог времена!

Овим лирским записима, а из свог најдубљег унутарњег искуства, желим да ободрим, осоколим и охрабрим све оне који пролазе кроз љубавне јади, да знаду, да су љубавни јади велико космичко и божанско каљење и прочишћење душе.

Онај ко прође кроз велике љубавне јади, кроз љубавне патње и боли душе, тај ће бити поново рођен са једним вишим божанским знањем, умећем и искуством.

После тога, њихова душа неће више бити обична, но ће то бити душа новога божанства у новоме човеку!

 

Желим да верујем,

и морам да верујем,

да ће Љубав и Доброта

 завладати светом;

 желим да верујем,

и морам да верујем,

да је у свету све више

пробуђених и освешћених људи;

желим да верујем,

и морам да верујем,

да Истина и Правда

 увек побеђују;

желим да верујем,

и морам да верујем,

да смо одувек били

 и да ћемо заувек бити;

желим да верујем,

и морам да верујем,

да се и у највећем бесмислу

може пронаћи Смисао,

као што ће и у највећем безнађу

изненада васкрснути Нада;

желим  да верујем,

и морам да верујем,

да смо створени

 и рођени за богове,

те да ћемо богови

уистини и бити!

Лирски записи

 

И данас сам походио Ивана, Душанова сина, а у дому Савкових.

Онако како сам се негда и некад дружио с Душаном, тако се данас дружих са Иваном, сином Душановим.

Дивно је то, заиста, кад деца мога пријатеља постану такође моји пријатељи.

Разлике у годинама, за пробуђене и освешћене, уопште нису битне.

Разлике у годинама важне су и битне само за спаваче, за оне који се никада пробудити и освестити неће.

Иван је бистар, паметан, племенит, пробуђен и освешћен млад човек, млад и дичан србски соко.

Присетих се, у трену, да сам се – деведесетих година прошлога века – овако исто дружио и са Душком, најстаријим Душановим сином, а Ивановим великим братом.

У дому Савкових, потомака донских козака, вазда сам и увек био драг гост.

Иван је чиста србска, хиперборејска, аријевска раса.

Свестан и самобитан, следи свој унутарњи глас, глас древних звезданих предака, глас Белих Богова.

Дичи се својим прецима, својим пореклом, својим митом, својим предањем.

Дичи се ведским и хиперборејским Србством.

А тек му је двадесет и два лета!

Прича ми, са сетом и тугом, како је по беломе свету, у земљама и градовима Запада, сретао Србе који не знају ништа о Србству, не знају ништа ни о себи ни о својим прецима; сретао је никакве, никоје и ничије Србе који се стиде својега србског порекла.

Онај који не зна ништа о себи и својим прецима, о својему језику, писму, миту и предању, тај никуда и неће стићи, јер човек без духовне вертикале и није човек, и није биће достојно дивљења и поштивања.

Када негде у беломе свету – прича ми Иван – сретнем Србина и Србкињу, ја их најпре питам за порекло, за племе и род; питам их од којих су Срба и чији су, те, ако ништа од тога не знају, ја с таквим више, никада, и не желим да се сретнем!

(У Великом Гају, 26. цветња 7523. године)

(Иван на језеру, негде у пољима Великог Гаја)

Лирски записи

 

Првобитно су на Земљи постојале ниже људске расе, а потом се појавила божанска (звездана) раса, чији је превасходни задатак – од Белих Богова задат – чување и неговање Мајке Земље, те просвећивање и подизање на више умне, душевне и духовне ступњеве бића нижих домородачких раса.

Заведени змијоликим облинама и бедрима, те изазовним и заносним еротским плесом земаљских кћери, синови звездане расе падоше преда њ на колена, и обљубише их у стању чулне опијености и бесловесне замађијаности.

Нећу даље да вам препричавам овај древни хиперборејски мит, будући да већ све знате, из разних и различних извора.

Суштина мита је у томе, што открива узрок (и праузрок) пада и суноврата божанске (звездане) расе.

Кроз недозвољену љубав, преко љубавног, еротског и сексуалног односа са кћерима из нижих људских а још неосвешћених раса, догодио се умни, душевни и духовни пад синова звездане (хиперборејске) расе, који траје све до дана-дањег.

Древни хиперборејски митови – који су ушли у све ине земаљске митологије, у све бајке и приче света – говоре о томе, да је у Древних (Првобитних) Хиперборејаца све било усаображено са Светлосном (Божанском) Вертикалом, па и само биће секса.

За Првобитне Хиперборејце, гле, све бејаше свето и посвећено, све бејаше са вишом сврхом и вишим божанским смислом, усаображено и повезано са начелима Белих Богова, и све је следило и дословце пратило Светлосну (Галактичку) Вертикалу.

Песнички речено, љубавни, чулни, путени и полни (сексуални) однос, у Свести и Бићу Хиперборејаца, бејаше повезан и усаглашен са кретањем сунаца, сазвежђа и галаксија, усаглашен и усаображен са прожимањем Великог Мушког и Великог Женског Начела у ПраВасељени, у Роду, у Космосу.

Кроз чин љубавног, чулног, путеног и полног општења Хиперборејца и Хиперборејке низводио се Велики Дух Стварања прожимајући и просветљуљући, звезданим космичким дејствима, силама и енергијама, истовремено и подједнако, обоје љубавника.

Језиком древног песника речено, љубавни чин између Хиперборејца и Хиперборејке био је истоветан љубавном чину Белог Бога и Беле Богиње, Великог Мушког и Великог Женског Начела у Космосу.

И дан-дањи, за ретке потомке Првобитних Хиперборејаца, путена, чулна и телесна љубав јесте Светост, јесте Светлост, јесте Просветљење.

За све ниже људске расе на Земљи телесна, путена и чулна љубав је грешна и нечиста.

Све религије које су створиле ниже земаљске расе, говоре о грешној и нечистој, презрења достојној, телесној и путеној љубави.

У религији Првобитних Хиперборејаца, потомака божанске (звездане) расе, све је Чистота, Лепота, Красота, Дивота и Светост, будући да нам је све од Белих Богова дато и задато.

(Свети гај у Великом Гају, 26. цветањ 7523. године)

Драган Симовић: ВЕЧЕРАС САМ ТИХОВАО У ШУМИ…

Опремио: Стари Словен

Још у раној младости,

када сам у драгану,

изабраницу и невесту своју,

био свим бићем

 и свим срцем

 и свом душом

и свом снагом својом

заљубљен до потпуног

поништења и губитка себе,

схватио сам,

 у трену и изненада,

да радост и туга,

 да смех и плач

иду упоредо,

иду заједно руку под руку.

И што је већа радост,

 већа је и туга;

и што је већа милина,

већа је и сета!

Лирски записи

Дође надобудни и ташти атлантистички философ код хиперборејског песника мистика, и каже му: осећам сам се као младић од двадесет година.

А колико ти је година? – пита га Хиперборејац.

Близу седамдесет, – одговори Атлантиста.

То није добро! – рече песник мистик.

Зашто није добро?! – зачуди се надобудни и ташти философ.

Требало би да се осећаш као човек који има близу седамдесет година, – додаде, уз благ осмех,

хиперборејски мудрац, па настави: ми смо Хиперборејци увек у складу са својим годинама, у складу са Временом, Природом и Васељеном.

 Са двадесет се осећамо као двадесетогодишњаци, а са осамдесет као осамдесетогодишњаци, јер пратимо упоредо све временске, космичке и животне токове, како у себи тако и око себе.

Ви сте Атлантисти увек у нескладу и у раскораку, било са собом, било са окружењем.

Ви се са двадесет осећате као старци, а у старости глумите младиће.

Ваш вам затровани и поробљени ум никада не дозвољава да будете оно што уистини јесте, те да живите садашњи тренутак вечности, већ целога живота лутате за нечим, без сврхе и смисла, умишљајући да јесте оно што нисте и што никада не можете бити!

(Из Звездане Књиге Живота)

Вечерас сам тиховао у шуми;

шума је осетила и видела

све ожиљке на мојој души;

шума је зацељивала и исцељивала

 све ране и све боли моје душе;

шума је са мном тиховала и туговала,

 певала и радовала се,

узлетала, летела и прелетала

подно румених вечерњих облака

и низводила се, потом,

низ красну, чаробну и дивотну дугу

спрам малиновог, љубичастог

и пурпурног неба.

Шума је вечерас била у мојој души,

у мојему срцу,

у мојим сновима и визијама;

шума је вечерас

била моја вилинска видарица,

неговатељица и исцелитељица;

шума је вечерас била више него шума –

била је богиња сва у руменој,

 ружичастој и скерлетној светлости

тајинствених, овостраних

и оностраних небеса.

Вечерас сам тиховао у шуми;

вечерас је и шума тиховала у мени –

у мојим тајносаним световима,

у мојим јасновиђењима,

у мојим песмама.

(Свети гај у Великом Гају, 25. цветањ 7523. године)

Лирски записи

Могу да пишем, да певам, да стварам, само кад сам смирен и стрпљив, само кад сам у свом унутарњем бићу и суштаству, и само онда кад имам јасну (јасновиду) слику, кад имам потпуну визију онога о чему желим да певам и пишем.

Многи људи – чак и они веома образовани! – не могу да појме и схвате, да је песничко и уметничко стваралаштво један од најтежих видова рада и стварања у овоме свету.

Ниједан рад у овоме свету не може се – по преданости, посвећености и захтевности – поредити са стварањем поезије и уметности.

Да би се догодила песма, да би се догодило уметничко дело, песник и уметник морају да имају идеалне услове у неидеалном свету.

У свету који је далеко од сваког савршенства, ствара се и рађа нешто што је чисто небеско и божанско савршенство!

Да би се догодила песма, да би се догодила слика, да би се догодило музичко дело, за све то није довољно само знање, образовање и умеће, већ нешто што надилази и превазилази свако знање, образовање и умеће – повезаност са светом муза, повезаност са вилинским светом, повезаност са светом божанских бића, повезаност са Акашом.

То је оно што се назива инспирацијом илити надахнућем!

Но, да би се успоставила унутарња веза са вишим духовним световима, песник и уметник морају да изиђу из овога света, а да, ипак, остану у овоме свету; да изиђу из ума, а да, ипак, остану у уму; да истовремено, и упоредо, буду присутни у оба света, а да, ипак, не постану расцепани, располућени, шизофрени и слуђени.

После свега овог изреченог, намеће се, само од себе, питање свих питања: ако је већ тако тежак и захтеван песнички и уметнички стваралачи рад, зашто онда песници и уметници и даље, упркос свему, посвећенички стварају?

Зашто, једноставно, не одустану од тога, и раде нешто друго?

Одговор је веома прост: зато што морају!

Упамтите: песници и уметници морају да стварају по цену живота!

Таленат илити дар који си добио од духовних бића, од божанских бића из највиших светова, мораш до краја да употребиш и искористиш, иначе си мртав!

Зато песници, као и ини уметници, своја најлепша дела често без размишљања поклањају ближњима, без икакве плате и надокнаде у овоме свету.

Они пристају да живе и у највећем материјалном сиромаштву, и у највећој беди овога света, само ако могу да стварају и да некоме поклањају своја дела.

Имам шездесет и шест година, и најмање сам три пута старији од свих својих вршњака који нису добили песнички таленат од божанских бића, и нису били посвећени поезији.

Зашто кажем да сам најмање три пута старији од свих својих вршњака – исписника?

Зато што сам све време стварао поезију у сиромаштву и беди, што сам се из дана у дан, из часа у час, подвижнички и посвећенички борио, да у овоме свету, који је, самим својим устојством, против сваке лепоте и дивоте, против сваке поезије и уметности, створим, и на свет изнесем, лепоту и дивоту у својим песмама и лирским записима.

У тој борби без предаха и престанка, ја сам потрошио три пута више божанске животне енергије него они који стваралаштву нису били посвећени, и који су обављали неке друге мање захтевне послове.

У шездесет и седмој години живота, гле, здравље ме, ипак, добро служи, имајући у виду и на уму оно кроза шта сам пролазио и у каквим сам све условима стварао!

Чудо је – заиста је право чудо! – да сам и довде дошао, да сам и толико година поживео у свету који је, у начелу, у устројству своме, против сваке лепоте и дивоте, против сваке љубави и доброте, против свега племенитог и узвишеног!

Надам се, и верујем, да ће ми – када будем напустио овај свет – у неким другим световима бити и лепше и боље и дивотније!

(Ово сам писао само за оне који су сродни и блиски мени, за оне који су добили таленат од виших духовних бића, и, за оне који, срцем и душом, разумеју и схватају ово о чему пишем!)