У времену долазећем,

у Новоме добу

Великог Духа Стварања,

гле, триста тридесет и тројица Белих Срба,

Хиперборејаца Арија,

владаће Звездом Земљом

у тридсет и три наредна столећа.

Све је то,

пре четрдесет и два века,

пурпурним светлосним зраком

записано и рисано,

у Звезданој и Кдеровој књизи,

 посвећених божанских Ура

 са Белог Пупка Света.

У времену долазећем,

видећемо Три Сунца

истовремено.

Видећемо Сварогово Коло

 Трију Сунаца на небу.

Видећемо млечно-белу Светлост

која ће прожети Земљу

и сва бића на Земљи.

Прожети, испунити и исцелити.

Светлост исцељујућу,

Светлост спасоносну

и животодајну.

Светлост од Светлости,

Светлост од Првобитне Светлости.

Без унутарњег мира

 и унутарње тишине

нема живота.

Не само што нема

живота са смислом,

већ нема уопште

никаквог живота.

Само онолико колико смо у себи,

 у свом унутарњем миру и тишини,

толико смо и своји,

толико смо и здрави,

 толико смо и мудри.

Мир и тишина

јесу основа и потка свега.

Када нисам у себи,

када нисам у свом

унутарњем миру и тишини,

 ја сам тада

последња луда овога света,

ја сам тада

најбесловеснији

 човек на свету.

Лирски записи

 

Данас ме походи брат, с којим се нисам видео скоро три године.

Дивно је то осећање, када те походи брат с којим се ниси сусрео скоро три године!

Када ме издаље, данас, са сеоског пута позва, имао сам осећај, да ме то позива и дозива онај брат из давнога детињства, из времена пре времена.

Као најстарији, ја сам имао задатак, да чувам, браним и штитим двојицу млађе браће.

Био сам велики брат својој браћи, и они су се, у свим детињим тучама и обрачунима, позивали на мене.

Сусрет с братом, доживех као сусрет са самим собом.

Као да сам срео нешто млађег и другачијег себе!

Свако се од нас огледа у брату, огледа у сестри.

За Беле Србе, Хиперборејце, Аријевце, брат и сестра су светиња.

Брат је бог, а сестра је богиња!

То је Хиперборејски Дух, то је Хиперборејски Законик.

Издати брата или сестру, то је као издати Живога Бога!

То је Вертикала, то је Етика, то је Естетика и Поетика Древних Белих Срба!

Није Србин онај који не љуби брата, који не љуби сестру!

Може он имати србско име и презиме, може имати све друго србско, али ако не љуби брата и сестру – није Србин!

Србин је само онај ко има србски и хиперборејски код, србски и хиперборејски днк, србски и хиперборејски светлосни запис.

Србин је или соко и орао, или бели вук!

Врана, кокош, лешинар и лисица – то не може бити Србин!

Србин је Арија, што у преводу значи: Господин!

(Велики Гај, 20. цветња 7523. године)

Лирски записи

 

Данас се поново сретох са Светим Храстом.

Седео сам на стотинак корака од њега, зурећи кроз крошње запљуснуте сипућим млазевима румене светлости залазећег Сунца.

Свети гај, утонуо у тишину древности, бејаше преливен и окупан блистајућим небесним слаповима румене, љубичасте и плаветно-зелене светлости.

Свети Храст стајаше, усправан и достојанствен, понад свих дрвета, наткриљујући све крошње у окружењу, као да будно и одговорно бдије над сваким дрветом, над сваком крошњом, у свом древном краљевству.

Зурећи кроз трепевице, из свог тихујућег унутарњег бића, видео сам огромну румено-љубичасту ауру око Светог Храста.

Његова аура, у пречнику од двеста корака, била је у виду двојне завојнице унутар титрајућег љубичастог круга од светлости.

Силазећи све дубље у своје унутарње срце, чуо сам дивотно вилинско појање уз гајде равнице и свирале ветра.

Чуо сам вилинку сазвежђа и звезданих јата, чуо сам уједначене и смирене откуцаје властита срца.

Драги, племенити и дивотни Свети Храст!

Под његовом сам моћном крошњом, негда давно, први пут загрлио и пољубио лепоту девојку која је пристала да путује са мном до накрај света, до накрај живота.

(Велики Гај, месеца цветног, 7523. године)

Лирски записи

 

Моја поезија – то је мој разговор с вама, с ближњима, са свим људима добре воље као и са свим иним словесним и освешћеним бићима у Васељени.

Песник сам, и мој је задатак да певам о љубави, лепоти, дивоти и доброти.

Моја поезија – то сам ја!

Изван поезије, гле, нема мене!

Изван поезије – то је само врећа меса и костију, како би рекао ведски мудрац.

Без духа стварања, човек је, заиста, само врећа меса и костију, ма како год та врећа меса и костију некада (у младости) била лепа, једра и здрава.

Наше физичко тело – то је само наше возило у овом привидном свету.

Поезија ме чини друштвено корисним.

Сваки освешћен човек жели да буде друштвено користан.

Ако нисмо друштвено корисни, онда нисмо ни живи.

Покушавао сам у младости да радим разне послове, али ништа од тога није ишло.

Све је бивало некако смушено, траљаво, недовршено и бесмислено.

Да нисам песник – ко зна шта бих био!

Да нисам песник – можда ништа и не бих био!

Кроз своје песме ја вам шаљем оно најлепше и најдивотније што види и осећа моја душа.

Повест моје душе – то су моје песме.

Љубим све вас, и љубим сва словесна и освешћена бића, све божанске душе у свим световима.

Љубим свеколику Божју творевину.

Љубим сазвежђа и звездана јата.

Љубим биљке и дрвеће.

Љубав је смисао у свим световима.

Ако нема смисла, онда ничега нема!

Човек мора да ствара и да негује лепоту, дивоту и доброту.

За оно најлепше, највредније и најдивотније што човек створи, никада се не прима плата у овоме свету.

Плату ће примити његова душа у неким дивотним и божанским световима.

Плата се у овоме свету прима само за оно што је противно лепоти, дивоти, доброти и љубави.

Такво је устројство овога света омаја и опсена.

Зато ће ускоро и нестати овај свет.

Овај свет мора да нестане зато што није стваран на лепоти, дивоти, доброти и љубави.

И, нека нестане што пре!

Немојте жалити за светом који нестаје, јер је од самога почетка и бивао склон трулежности и нестајању.

Рађа се нови свет у Великом Духу Стварања.

Рађа се нови свет који граде и стварају Бели Богови.

Рађа се нови свет за све будуће Беле Србе, за све будуће Хиперборејце, за све будуће Божје ствараоце.

Бело Србство – то је космичко семе будућих Богова на Новој Земљи, на Звезди Земљи –  у свету, и иним световима.

Тишина прожима све речи,

све гласе,

 све звуке,

све дубине и све висине.

У тишини се рађа светлост

 која ће обасјати

 будуће светове.

Мој завичај –

то је звездано небо

 у дубинама вечности.

Мој род –

то су сунца, звезде

и звездана јата.

Моји преци –

то су бели богови

 рођени у сновима Створитеља

пре свих знаних светова.

У једном трену буђења,

схватио сам,

и душом осетио,

 да песник вилењак

не може имати никога у свету;

 да никоме не припада

 и да никоји и ничији род није;

 да је самоме себи

 и предак и потомак;

 да је –

на почетку свих почетака –

родио самога себе кроз себе,

те да самога себе и васкрсава и спасава,

те вазда изнова рађа и препорађа,

селећи се из света у свет,

 из васионе у васиону,

из времена у време,

из простора и времена

 у вечност.

Кад ме обхрвају немири од века,

кад ме спопадну праискони бесови,

кад ми се чини да је моје унутарње биће

налик разбијеном и распршеном огледалу,

тада крикнем и завапим ка духовним бићима

 из највиших светова,

божанствима из најудаљенијих сазвежђа

 и звезданих јата,

да ми пошаљу

 макар један Зрачак Божанске Светлости,

макар један Трачак

Милости и Самилости Створитељеве,

макар један Назнак

Лепоте и Дивоте Великог Духа Стварања.

У таквим тренуцима видим, осећам и схватам

како сам нежно, танано, слабашно и крхко биће

које ни на трен један

не може да опстане на Земљи

 без Милости и Самилости Божје,

без Светлости и Љубави

из највиших божанских

и духовних светова.