Лирски записи

 

Прошло је време страха.

Све је више пробуђених и освешћених Срба који се ослобађају страха.

Све је више оних који схватају, да живот у страху и није живот.

То је мучење и распињање живота.

Кад човек у себи, у свом унутарњем бићу, помири живот и смрт, онда нестаје сваки страх.

Дуго је у Срба био присутан страх, да ће нас Атлантисти, ако нисмо добри, поново бомбардовати.

Али, Атлантисти су већ прошлост!

Садашњост и будућност припада Итоку, Русији и ЕвроАзији.

Ма како год се ми понашали, Атлантисти не смеју ни помислити поново да нас бомбардују, као у пролеће 1999. године.

За тај космички бол Срба, из 1999. године, Атлантисти још нису платили, но, платиће ускоро, платиће скупо!

За убијену србску децу, за убијене србске очеве и мајке, платиће скупо, по Закону сетве и жетве.

Политичка фукара у Србији (јер тај сој се и не сврстава међу словесне људе!) још увек покушава да застраши Србе, али им то, канда, одвећ не иде од руке.

Срби су, најзад, схватили и освестили, да Атлантисти, из дана у дан, губе сваку моћ, те да више и не смеју, као некад, да крену у рат против Срба.

Не смеју, јер би за двадесет и четири часа били уништени.

Они су прошлост, тешка и мрачна прошлост словесног човечанства.

Могу србски изроди и издајници да причају шта хоће, јер нико разуман и словестан њих одавно не слуша.

Они од сада могу да разговарају и преговарају с Атлантистима само у своје име.

У име Србства и србског народа, нека не чине никакве договоре, јер Срби више не уважавају никакве договоре и споразуме са убицама србске деце, србских очева и мајки.

Само несувисли и бесловесни, само успавани и неосвешћени могу Атлантизам да виде као силу.

Али ту никакве силе одавно нема.

Никакве силе одавно нема, као што ни мудости никакве никада било није.

Атлантисти су само једна велика брука и срамота свеколиког словесног човечанства!

Заиста, прошло је време страха.

Лирски записи

 

Србомржња јесте тешка умна, душевна и духовна болест.

То је болест бесова (демона), како кажу сибирски шамани.

По шаманизму, постоје три врсте болести: болести од Бога, болести од Природе и болести од демона, илити бесова.

Србомржња је болест демона.

Најтеже се лече и исцељују болести бесова.

Зато србомрсци не могу никада да се излече.

Они до скончања својега, остају запоседнути бесовима.

Они с том болешћу одлазе у гроб.

Или још одређеније: они ће ту болест пренети и у будући животни ток.

И преносиће је увек изнова и изнова, из једног живота у други живот, све док, у неком добу – неким Божјим чудом! – не дођу до познања Истине.

Када посматрамо – или још боље: сазерцавамо – лица србомрзаца, са становишта тајне духовне науке, запажамо, у трену, да је њихово лице посве изобличено, схватамо да то није лице човека, словесног бића, већ да је то лице демона који се настанио у физичком телу србомрсца.

И, најзад, освешћујемо, да пред нама не стоји човек, словесно биће, већ демон који је тело србомрсца преузео и запосео, те га користи као своје возило у овоме свету.

Зато сваки разговор, свака словесна полемика са србомрсцима, бива унапред обесмишљена.

Напросто, с њима је немогуће водити разуман и словестан дијалог, јер ништа разумно и паметно не желе да чују.

Они су до тог ступња запоседнути бесовима мржње, да сем мржње, да сем унутарњих гласова демона мржње, ништа не могу ни да чују, ни да виде, ни да појме, ни да схвате.

Будућност Белог Србства

зависи од Србске Свести,

и једино од Србске Свести.

Нема ни спољашњих

ни унутрашњих непријатеља и душмана;

 постоји само Србска Свест

која је понад свега

 у овоме свету омаја и опсена.

Ако се присетимо Србске Свести,

 и ако је призовемо,

Србство ће бити спасено

за све прошле и будуће векове.

 

И наш шапат,

некада,

 допире и до најудаљенијих

 звезданих јата,

и отуд нам се враћа –

било као милина душе,

 било као душевни боли.

Ништа моје није уистини моје!

Све што видите на мени и у мени,

 ништа од тога није моје,

већ су то дела оних

који су кроз тисуће нараштаја,

кроз векове и еоне,

радили на мени,

да бих ја данас био ја,

да бих био ово што видите,

 и чему се дивите.

Многи су нараштаји земаљских предака

радили на мојим видљивим телима;

многи су нараштаји божанских предака,

из највиших светова,

 радили на мојим невидљивим телима,

која ми зовемо

Срцем, Душом, Духом и Свешћу.

А поврх свега,

у средишту свих видљивих и невидљивих тела, настанио се Онај

чије име је Светлост,

 Истина,

Љубав,

 Правда,

Лепота,

Доброта.

И, како ја могу,

и како смем,

да се дичим, узносим, надимам

и гордим оним што није моје,

 већ многих тајинствених,

светих и посвећених нараштаја,

како земаљских тако и небеских,

 како из прошлости,

које зовемо прецима,

тако и из будућности,

које зовемо потомцима!

Зато и кажем,

да ништа моје

није уистини моје!

Лирски записи

 

Већина расних хиперборејских Срба није ни до дана данашњег освестила све погубности – погубности по бит и суштаство Србства вертикале –  саме замисли, саме идеје југославенства.

Узрок расрбљавања Срба, узрок разрођавања, расејавања, падања и суновраћања србског народа јесте сама идеја југославенства, која је рођена међу јудео-кршћанским Јужним Славенима а под покровитељством србомрзачког Ватикана, идеја која се као смртоносни вирус увукла у србско тело, у србски организам и, од које србско биће болује, ево, већ дуже од стотину лета.

Сама идеја југославенства јесте одувек била, и заувек остала, посве туђа и страна праисконом Бићу Србства.

Древни Срби никада себе нису ни доживљавали ни појимали као јужнославенски народ, као јужнославенско племе, јер су несвесно, из свог унутарњег бића, и наслућивали и осећали да је сама замисао југославенства уперена против свега што је праизворно и праисконо Србско, што је ведско и хиперборејско Србство.

Срби су, као ведски и хиперборејски Род, столећима и тисућлећима одолевали свим спољним, туђинским и душманским утицајима, захваљујући свом древном аријевском Предању и Миту (а то је Предање и Мит хиперборејске Звездане Расе), захваљујући свом ведском Језику и Писму, захваљујући свом Јуначком Усменом Песништву, захвањујући Слави и Части својих Божанских Предака.

Древни Срби су вековима и тисућама лета живели издвојено, у својим затвореним племенским, хиперборејским и аријевским заједницама, одолевајући успешно свим насртајима и ударима варваских хорди, како са Истока тако и са Запада.

Одолевали су све до појаве смртоносног вируса који се зове југославенство, вируса који је произведен у ватиканско-језуитским, јудео-кршћанским и атлантистичко-германским лабораторијама, да би у Великом рату – када је васцели србски народ крварио и када је бивао скоро на издисају од љутих смртоносних рана – лукаво, потуљено и подмукло убачен у србски народ, у организам Србства, који се, у том часу, последњим атомима снаге борио за сушти и надсушти живот.

Претеча свих србских ужаса, страдања и погрома – у двадесетом, али и у овом веку – јесте сам вирус југославенства.

Југославенство је гурнуло Србство у Велики рат; југославенство је шчепало, зграбило и поробило Србство одмах по изласку из Великог рата; југославенство је изазвало расрбљавање Срба и распад Државе пред Други светски рат; југословенство је изазвало грозне, ужасне и мучне србске расколе у Другом светском рату; југослованство је узроком свих србских јама и стратишта, од Дрине до Сињега Мора; југославенство је довело на власт ватиканске и атлантистичке сатанисте, који себе назваше и прозваше  комунистима; југославенство је, на концу двадесетог века, завадило Србство са самим собом али и са васцелим светом, да би се, почетком овога века, повампирено југославенство свим својим јудео-кршћанским и сатанистичко-атлантистичким древним злом обрушило на изранављено, раскрвављено, проређено, разређено и разводњено Србство, задавајући му, без престанка, смртносне ударце, жестоко и све жешће, са свих страна, како изнутра тако и извана.

Они ретки, расни и самосвесни хиперборејски Срби, коју буду преживели ова, по Србство, најсмутнија и најгрознија времена, нека (макар!) знаду – ако им то буде за некакву утеху! – да је узрок уништења и нестанка Србства на Земљи био вирус југославенства.

Све наше мисли,

сва наша осећања,

све наше речи

и сва наша дела,

морају се усмерити

и усредсредити

на остварење наше личности;

али Личности у вишим световима,

 међу боговима,

ствараоцима нових звезданих јата,

нових светова,

нових васељена,

а у сагласности и саображењу

са Духом Стварања

и Створитељем Великог Живота –

Живота Једног Јединог,

без почетка и свршетка.

Данас је Водопол, Воданов дан или Дан вода. Празник славе углавном наша браћа из источних крајева, а везан је за буђење пролећа, отапање снега са планина и бујање река.

Наш народ велики значај придаје води, поготово у обредним радњама. Постоје разни обичаји везани за воду, и ми ћемо их овом приликом навести. По народним веровањима, у водама живе, или се у њима скривају, водена бића и духови. Када загрми, треба покрити судове с водом, да се не увуку разне зле силе, које беже испред грмљавине бога Перуна (касније св. Илије). Зајам и враћање новца обавља се код воде која се узима за пиће и домаће потребе, несумњиво у присуству доброг воденог духа или воденог божанства. По предањима, има вода које не гасе ватру. Воду трују мрачне силе (врачаре, чињарице). Уочи Јариловог дана (Ђурђевдана) прскају се стока и кошнице водом „омајом“ а воћке против гусеница и других штеточина. Стока се тера преко воде (реке) када наступе епидемичне болести. Вода се не доноси кући после заласка сунца, да се с њом не унесе неко зло; ако је прека потреба да се увече донесе, онда се од ње мало попрска ватра на огњишту. Водом се посипа породиља и говори:

„Вода из сића, а ти ђетића“ (роди)!

Вода у којој се купало мало дете не просипа се напоље после сунчева заласка. Кад невеста прелази преко реке, онда баци пару у њу и изговори:

„Прођох воду, не угазих, родих дете, не осетих!“

Пошто невеста ступа у младожењину кућу, излије котао воде пред кућним вратима, да би јој послови ишли за руком лако и брзо.

Када путник пође на пут, онда се за њим пролије вода из посуде, да би се срећно вратио с пута. Не ваља наливати воду донету и затечену. Не ваља пити воду у лежећем положају. Девојке употребљавају воду омају у врачању, да би придобиле младиће. Оне захвате воду испред воденице, купају се у њој и говоре:

„Како ова вода на млин наваљивала, тако момци мени наваљивали“ (долазили, грабили се о њу).

На Јарилов дан, рано ујутру, налије се мало воде чобанима за врат, да би стока била млечна. Изливањем и прскањем водом за време суше изазива се киша. У ту сврху полива се додола пред кућом.
Болесник који има грозницу одреже врхове свих двадесет ноката, одреске баци у реку, да их вода однесе заједно с грозницом; или оде у реку, загњури се у воду, а своју кошуљу пусти низ воду да је однесе и изговори:

„Као што вода однесе кошуљу, тако да однесе и моју грозницу.“

Исто се говорило и за све болеснике:

„Како одлазила вода, тако одлазила болест од мене“.

Мајка окупа први пут женско дете у хладној води, да не би било „вруће“ крви када одрасте. По води се гата: ако убачен угљен плива по њој, онда је то добар знак; ако потоне, онда не слути на добро.

Водановим даном (Водополом) некада се завршавала Водена недеља. О Воденој недељи у нас има записа а обичаји везани за њу сачували су се до данашњих дана, додуше, измењени. Обичаји поливања водом, у зависности од краја, негде су везани за недељу после Ђурђевдана, а негде за дане пре или после Васкрса. Некада, пре примања хришћанства, вероватно се радило о празнику који је обележаван у исто време на целом јужнословенском поднебљу – у периоду бујања река и поплава. „Српски митолошки речник“ наводи да се Водена недеља празновала „због поплава, односно водених демона“. Поплаве су настајале после отапања снега у рано пролеће и после каснопролећних провала облака. Зато ови обреди припадају кругу пролећних обичаја, да би се водени духови умилостивили.

Према веровањима, на овај дан Русалке се буде из зимског сна. Вода у којој су се оне купале лековита је: враћа вид слепима, слух глувима, хроми проходају; ако је пије нероткиња или удовица, затруднеће. По српским обичајима у рекама се не купа пре Јариловог дана. Верује се да ће риболов бити лош ако се вода не одледи до Водановог дана. Код неких словенских народа постоји обичај полагања хлеба (колача, погаче) у воду али тако опрезно да се вода при додиру са хлебом не заталаса. Обичај је повезан са давањем жртве воденом духу или, раније, богу вода. Веровало се да ће „жртва“ обезбедити бољи риболов током године.

Код свих словенских народа постоје легенде о воденим бићима или духовима:
водяно́й, водяник, водяной дедушка, водяной шут, водовик код Руса; topielci, utopielci, wodnici код Пољака; wodby muž, wodnykus код Лужичких Срба; vodni muži код Чеха и Мораваца итд.
Водени духови нису описивани исто у свим крајевима. Углавном су били патуљастог раста. Негде су имали дугу браду, дуг нос, рибљу крљушт по телу, рибљи реп, дуге уши, козје ноге итд.

Источни Словени Водопол обележавају и као рођење воденог духа – Водењака (Водяно́й). Водењак је наг и космат старац, са брадом и рибљим репом, који живи у двору у води, чији је господар. Станиште Водењака се налази на дну дубоких речних вирова, језера или мора. Његове служавке су русалке али и утопљеници. Он је предводник војске водењака, која с вечери напада оне који се нађу поред воде. Водењак може да се преобрази у неку животињу али и у човека (лепу девојку, дете које плаче) како би намамио жртву близу воде. Његови поданици понекад оштећују и воденице, рибарске мреже и мостове, јер вода је неприкосновено царство воденог духа и као таква забрањена за људе. Да би га умилостивили, воденичари, морнари и рибари приносе му разне дарове.

У Србији постоји сећање на разна водена бића и духове, али и на њиховог владара бога Водана – господара свих вода. То сећање је вероватно доста измењено примањем хришћанства али се ипак сачувало.

У 19. веку у књизи „Обичаји и песме укупног народа српског“
Милош С. Милојевић је записао више песама, у којима се спомињу стара словенска божанства, међу којима има и оних посвећених Водану:

„Ој Водане Водане,
И твој сине Моране!
Не мути нам водице
Не пушт у њу Морице.
Нама вода потребна
За прстена венчана.
Чиста вода пречиста
Љубав чиста да нам је
Без твог сина Морана
И сестрица Морица.
Што но момке морају
Од наске их отимљу.
Па јих море и љубе
У дубљине увлаче.
Те дубљине студне
И вртлоге проклете.“

Водан (Воден) је словенски бог река, језера и мора, укратко – божанство вода. Влада водама и свим бићима која се налазе у њој и око ње. Богове вода највише су славили риболовци и морнари. Први због доброг улова, а други ради личне безбедности. Водан није зло божанство, он је исто тако могао да утопи људе као што је могао и да их чува од дављења или бродолома. Постоје веровања да је Воданова функција хтонична – он води душе у свет мртвих, до кога се (према истом мишљењу) стиже преко воде. Примањем хришћанства особине водених божанстава наслеђује св. Никола.

3.4. Водопол славе родноверне заједнице:
„Велесов круг“, „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“ и др.

Извор: РОДНА ВЕРА

https://www.facebook.com/RODNA.VERA

Напомена Песникова

Зарад чистоте и лепоте србског језика, учинио сам, на овом тексту, мања језичка дотеривања.

Лирски записи

 

Јутрос ми се јави Марко, наш врли пријатељ Стари Словен, и рече ми, да је књига Вучје племе изишла из штампе, те да ће данас да је шаље претплатницима.

У Вучјем племену налазе се моји најлепши лирски записи, као и моје најдивотније песме.

Ту је моја душа, ту је моје срце, моја поетика, мој песнички и философски поглед на свет, а ту су и три прекрасне слике Татјане Кришков.

Јављају ми се читаоци – што путем телефона, што путем мејла – и питају ме, да ли имам својих књига, јер би желели да их купе.

Све моје раније књиге давно су распродате у књижарама и, сада се, вероватно, још само у некој од београдских или новосадских антикварница могу пронаћи.

Што се мене тиче, у своме дому, заиста, немам ни један једини примерак – не само за продају, но и иначе –  од било којег пређашњег издања!

Моје најновије књиге можете, од сада, да наручујете, превасходно, преко Марка, Старог Словена (тел. 064 505 1639), на кога сам, још јесенас, пренео сва песничка и ауторска права за издавање мојих књига.

На левој обали Дунава,

трећег дана лажитраве (априла),

7523/2015. године.

(Татјана Кришков: Стварање Света)