Зло у свету

не сме да нас уплаши

 и обесхрабри,

те да одустанемо

од живота са сврхом

и смислом.

Напротив,

нека нас зло у свету

још више подстиче

у потрази за животом

са сврхом и смислом,

јер само са сврхом и смислом

можемо да превазиђемо

 и надрастемо

сав бесмисао

 и све лудило

 света у којему

обитавамо.

Највеће чудо

 у овоме свету

јесте чудо љубави.

Без чуда љубави

 у овоме свету,

наш живот, гле!

никаквога

не би имао

смисла.

Ако се не присетиш:

ко си,

и ако не сазнаш:

чији си,

то је као да се

 ни родио ниси!

Лирски записи

Од Петооктобарског државног удара, који је изведен 2000. године у режији атлантистичких обавештајних, криминалних и терористичких група, све владе у Србији као и све атлантистичке, рептилске и лихварске невладине организације, имају један једини задатак: да сатанизују, дебилизују и кретенизију србски народ.

Да опљачкају, растуре и униште Србију, те да ојађен, сатанизован, дебилизован и кретенизован србски народ расеју по беломе свету као стоку једну грдну.

Од Петооктобарског државног преврата све „србске“ владе, као и све политичке странке – како позиције тако и опозиције – здушно и марљиво раде на извршавању овог атлантистичког, лихварског и рептилског налога.

Уколико, у последњи час, не прискочи Русија у помоћ ојађеном, ошамућеном и већ исцрпљеном србском народу (не „србској“ власти!), србски ће народ нестати нетрагом.

На Русији је, у овоме времену, да разлучи и раздвоји србски народ од лажне и атлантистичке „србске“ власти.

Ако Русија не помогне Србству, и сама ће бити кажњена због тога!

(Једној Дивотној Белој Србкињи

из Републике Србске)

Већ неколико дана,

кад год изиђем на свете воде Истера,

и седнем на напуштен чун

 спрам залезећег сунца,

слети ми вилин коњиц

на леву руку,

и нешто ми нечујним шаптом

и климањем пурпурне главице,

као и лепетом танушних

сребрнастих крилашаца,

 тајинствено и дивотно шапуће.

Шапуће ми, гле,

и немуштим језиком открива

тајне из оностраних светова,

тајинства из света

 духова и вилењака,

 јер, вилин је коњиц,

по веровању сибирских племена,

гласник и благовесник

из тајинствених и оностраних

светова духова,

 вилењака,

вила

и божанских предака.

У таквим тренуцима,

не само да осећам већ и видим,

 како сам тајносано повезан

са милим и дивотним бићима

из виших и оностраних

божанских

и вилинских светова.

(На светим водама Истера,

у жуту и румену јесен, 7524.)

Онај који је изнад свих богова и богиња,

изнад свих светаца и светиља,

изнад свих религија и верских идеологија,

 изнад свих бића и светова,

 доћи ће, ускоро,

 у Сили, Слави и Моћи,

 да спасе Звезду Земљу

и на њој сва божанска бића

чија мисија почиње у Новоме добу.

Све што је од Таме и Зла,

све што сатире и убија друга бића,

биће или сажежено и спепељено

Живим Огњем Перуновим

 или, пак, протерано у најнижа пространства,

 у најмрачније и најстуденије сфере ПраВасељене,

 да у мукама,

ужасним и грозним,

чека поновно рођење бића и светова.

(Двадесетиседмо мудрованије из Тијаније)

*
Када ми се узврпољи дух лутан и када се свакодневно умноже и разиграју знакови-увиди, знам да је право време за путовање. У јасној визији мог унутарњег филма пловили су и смењивали се, позивали ме, предели јужне Праисконије која се сада зове Србија, а призивали су ме и неки унутарњи предели. За тридесетитри минута сам се спремио, спаковао ствари и књиге у пртљажник свој аута, белог пегаза, и кренуо из Егодрага преко Железника. Избегавам да путујем широким, ограђеним – ожиченим, брзим путевима јер ме потсећају на боб стазу са које нема скретања, нема застајкивања и снимања, нема отворених, красних и дугачких видика. Кренуо сам кроз предграђе необележеним путем са много раскрсница – дилема и трилема. Да бих пронашао прави пут пратио сам танане знакове које дух пред нас увек поставља. А када сам имао недоумицу бирао сам пут који је имао највише светлости.

**
Памтим своја путешествија по Јевропи, за коју ни трунке не хајем, познајем их као злу пару, али морам признати, имају обележавање… Сећам се једног свог путовања по Италији. Ознаке, стотине њих на кратким растојањима, обавештавају да постоји значајно место где је боравио неки важан папа, не сећам се имена, можда Пије нумеро икс, можда баш онај што се облачио и представљао као мушко, а био-ла је жена – Ђулијета. Дођем на то место, интересује ме шта је то тако велико због чега је ту боравио папа, питам где су замкови, јаке тврђаве, пећине, храстови стари преко шесто година, текстови историјских говора, енергетски кругови, револуционарни почеци. Ничег значајног није било, показују један омањи камен, и то је све.

***
Латини умеју да обележе и камен са кога је папа пишкио, ваљда је чучнуо, а Праисконци не умеју да обележе праисторијске градове који сами излазе из земље да промене званичну повесницу. Ген људи који су их изградили и ту живели потпуно је исти као и ген садашњих становника тих предела. Када би то наши обневидели и уплашени историчари схватили и ове истине објавили у школским уџбеницима, уместо глупица које сада деца, студенти и докторанти уче, повесница Праисконије би била у Норми Творца, и по њој би се равнале и исправљале повеснице свих садашњих народа Јевропе. Они би утврдили, мада то мањина зна, да се налазе на тлу Земље Праисконије, док сада, свету и свом народу, приказују безстидне приче кривотворке. Многе лажа нације би се сетиле себе, свога корена и зажелеле би, као библијски блудни син, да врате свој прави идентитет, да се врате браћи, роду припадном, својој кући. *** *
Чак и ми у Тијанији, где је већ почело и добрано се раширило Златно доба, сем крајпуташа, нисмо ништа значајно обележили. А могли смо, ни сада није касно, за повесницу истинозборку никада није касно, да обележимо стотине хиљада значајнијих догађаја од папиног пуштања голуба. Није обележено место где је велики Витез Праисконог Реда Мансанман Остарени извео, први у знаној и незнаној повесници – тајинствени Искон сточетрдесетичетири, Искон Одабраних. Није обележена ни тачка на месту Поглед са које је други витез – Аранђел Румених Облака извршио Мерење, мерење Васељене. Могао бих данима и вековима набрајати велике подвиге које су остварили – Видница Мануел Пламбера, Буљубша Златна Нит, Благоје Стрелац Ариљац, Бела Веверица, Надзевз Штит Штит, Суђај Пегаз Бели, Сурђон Велики Играч, Ил Конем Пилток, Драгон Пламеног Језика, Буљубша Златна Нит, Маирија Будна, Иван Златно Правило, и многи, многи други. Једног дана, сигуран сам, све ће то бити обележено. Јасно обележавање истинских догађаја и обележавање путева представља једноставно и плодовито управљање, како то подучава Нова свест, управљање које спречава лутање, расипање пажње, прочишћава свест и приближава циљ.
Обилазећи Авалу, гледајући на њен врх, обузела ме сета и жал због несувислог, незналачког чина краља Александра који је наредио да се уништи чудесна тврђава из прастарих времена, тврђава – капија живе енергије, а да на њено место вајар Мештровић, гонич духа, постави тамну кућерду – мртвачницу посвећену Незнаном јунаку. Тако је силом уништена моћна енергетска силница, а њена антена више не шаље и не прима дејство других тачака са којима је била умрежена. Ово мртво грдило призива демонска дејства, тако се пуни злоћом, а демонско дејство се појачава сваки пут када му се политичари – незналице клањају и када му се посетиоци, због незнања, диве. Да је, уместо незнанцу, неки други велики и смели уметник и патриота изградио споменик посвећен знаним јунацима са ликом Стевана Синђелића, или славним научницима које представља Никола Тесла, или посвећен светим људима са ликом патријарха Павла, праискона енергија би била очувана, жива, радила би непрекидно, а споменик би представљао веома моћно дејствено и управљачко место. На срећу, постоје свесне методе које могу успешно да оживе злонамерно умртвљена природна места… *** ***
И поново ми се отворила визија, сликовна и звучна, страшног отицања воде Панонског мора кроз поноре који су се некада испод Авале отворили. Застао сам на путу да исчезне визија и јасновидом погледао пажљиво поново у прошлост, затим у будућност– а њих нигде није било. Оне су за тренутак, као визија, бљеснуле у мом уму. Постојао је једино садашњи трен, он увек постоји, који је испунио све моје очи предивним и неоскудним пејзажима, које су јесењи духови михољци богато офарбали најразличитијим бојама. *** *** *
Настављам даље пут – Младеновац, Топола, река Јасеница,Трнава, Деспотовац. Осећам да ми срце куца лако, уједначено и да ми је дах дугачак и дубок. Свесно, научен посвећењем током многих векова у хиљаде тајни које нису описане у књигама, усклађујем срце, дах и душу са душом и уједначеним треперењем три различита ритма Васељене. На хоризонту распрострла се маглена прашина, небом плове бели облаци лоптаци, поред пута блиста златолисни храст, небо пробада високи јаблан, прелећу јата птица. Са убрусом дуго бришем влажне очи преобилно напојене и преливене Лепотом. *** *** **

*** *** **
…Крагујевац, Доња и Горња Сабанта, Липар, Пчелице, Сугубина, Цикот, Шантаровац, Шуљнава, Слатина, Ковачевац, Драгоцвет, разровани пут…, Јагодина (Ја-богина)… Каква, каква имена! Она представљају супстрат догађаја који су се овде одиграли, уписали у Потку, а она их вратила и усидрила. Имена места, имена људи, све именовано, пуни су магије и кључева. Чудесан је језик смежујућих, језик одабраних, језик рода Праисконаца, рода Арија, рода Расена – Срба! Овај језик потиче од чувеног расенског огледалног просторно – временског писма, који ствара Богове. Лукави туђинци, сенкине сенке, придошли из мрака, током дугог, дугог времена, уништавали су саавршено писмо прерађивањем. Данас се користи тридесет-словна буквица, словарица, србица, погрешно названа ћирлица. Иако унакажена и дводимензионо разапета, још је моћно и нераскидиво повезана са праписмом, прајезиком, и свака реч носи кодове препуне података, и уз сваку реч се може будно и свесно путовати уназад до прапочетка и унапред у недогледну будућност. Огледално писмо, можда, нисам сигуран, знају прваци Инглинга. Инглинзи су чувари изворног православља, од кога су преузети многи делови и уткани у хришћанство. Знања старе вере и науке су била многозначно повезана са природом и Богом и истином, и никада нису достигнута. Огледално писмо, то је сасма сигурно, налази се очувано у акаши и биће доступно неком лингвисти чиста и истрајна срца. Дух деце, подучене овим писмом, биће подигнут из садашње пљоснате равни, где се знање стиче тешким и дугим пуњењем главе бубањем и гомилањем свакојаких, и јалових, података, умеће да размишљају вишедимензионално, јер је и живот вишедимензоналан, и имаће лак и брз приступ највишим божанским знањима.

*** *** ***
Кукурузна шаша и јесење лишће злате се на сунцу. Купушњаци непосечени уздигли хиљаде зелених глава. Избедрене, напупене и влажне оранице чекају семе. Танке и стидљиве стабљике пшенице изгледају слабашно, али то је привид – оне увек, увек победе зиму. Полицајци звере на кривини, они увек на кривини замке постављју, са камерама глуме Кустурицу, пецају паре кажњавајући тешке преступнике који су на путу обишли пужа.
*** *** *** *

О, дивни, мили Господе! Срећан сам и пресрећан што си ме снажно надахнуо када си ми шапнуо да сви имамо прилику, ко то оствари, да се као висока и веома одговорна духовна бића, као највиши Учитељи које знамо из повеснице, усидримо на изабраној планети. Када поново зажелим да на данашње одредиште пођем, а моје одредиште су Наис и Сићевачко природно и духовно благо, слетећу као Аватар најпре на врх пирамиде Ртањ и ту одржати своју прву проповед. Ватри ове проповеди, коју одавно, одавно припремам, придружиће се Земља, и Вода, и Ваздух, и Етер, и проповед ће се дубоко, дубоко уткати у Потку.

*** *** *** **
О дрвећу, чије је лишће обојено у много нијанси од сеамдесетидве основне боје, које је направио лични бојар Сина божијег, избегавам да пишем и нећу да одајем њихове адресе. Чувам их од наших самоважних министара и министарки. Знам да се међу њима скрива главодрвосеча. За њих је висока идеја и истина о једности – људи, животиња, биљака и минерала, и стваралачко размишљање у корист заједнице, ван домашаја. То је за њих не-мислена именица.

*** *** *** ***
Сваки час у небо прхну птице веселице – селице, благоухане певалице и остајалице. На радију, уз красну оперску изведбу, тече дугачка прича о неоствареној љубави између Кафке и Милене Језерске, чешке паметнице и револуционарке.

*** *** *** *** *
Живот не битише иза завесе одакле за нас мора да истрчи. Неки људи мисле да живот треба да им се отвори, да им понуди нешто романтично, богато, пустоловно, лепо, сажвакано. Но, живот је божанска чудница. Прву искру упалио је Господ и дао смерове. А ми, свак за себе, и сви за-једно, треба даље, са чистим срцем и исправним деловањем, да распаљујемо његов пламен и стварамо.

*** *** *** *** **
Теку километри, теку еони. Мењају се слике пејзажа, мењају догађаји. Пролазим Наис, возим кроз клисуру. Нигде нема табле обележивачице која би подучила радозналог путника знамењу Сићева. Име планине и клисуре се везује за ветар сићевац, који уме да фијуће и да бесни низ Вилину реку која је прекрштена у Нишаву. Тринаест година после хидроценртале на Нијагари почела је да ради и мини хидроцентрала “Света Петка“ или “Вила са Нишаве“. Идејни пројектант је био Никола Тесла, касније проглашен за почасног грађанина Сићева. У овом подручју расте шездесетиосам ендемских биљака од којих помињем рамонду и жалфију. Са леве стране пута налази се мала црква, озидана каменом, а обликом потсећа на пчелињу старинску кошницу. Мало изнад налази се новија црква, украшена живом, живооком, иконом Свете Петке Иверице. Причало се у народу да су на овом простору Османлије преваром отеле, потом и закопале дванаест живих девојака. Мислило се да је то легенда. Приликом изградње храма пронађене су њихове кости, као и накит. Руку уметника који је осликао икону Свете Петке, то се лако види, водила је виша сила. Гледам у живе и дубоке очи светице, препознајемо се, и тихо, безгласно причамо. Онда нестаје духовни шапат, нестајемо обоје, а очи нам се у Вечности стапају…

*** *** *** *** ***
Прелазим Нишаву и узаним путем пењем се ка манастиру Пресвете Богородице. Место има снажно природно дество, има много цвећа, има топле и искрене очи монахиња, испране и осветљене молитвом, има меку, хладну и лековиту воду. Када са овом водом и матичном водицом добро исперемо оба ока, и треће око, потом и осталих деветнаест очију, видећемо да, осим Лепоте, на овом свету ничега нема. А Лепота је – постојање.

*** *** *** *** *** *
Посетио сам и бању и био на извору. Увек сам волео изворе! Изуо сам ципеле, заврнуо ногавице и ушао у воду. Заиста је, заиста је дивна згода кад нам ноге греје нишкобањска топла вода… Ах, што нисам мангуп! Око бање густа шума, препуна стабала – близанаца – по два стабла из једног корена. У неком животу то су били љубавни парови, али се нису довољно наволели, или их је неко раздвојио, па су одабрали да у овом животу буду дрвеће, и одабрали су да буду спојени дужи низ година, јер дрвеће живи много дуже од људи, док се људи не сете да су вечни у физичком телу.

*** *** *** *** *** **
У Наису пажњу су ми привукла два споменика покрај Вилине реке – црна наказа, ватикански поклон, сличан бауку и кошмару, и бели, Миротворац, пун стваралачке снаге и чежње за општим миром и складом. О црном имам потпуно исто мишљење као и о споменику Незнаном јунаку на Авали, По-беднику на Калемегдану, маузолеју Његошу на врху Ловћена… и неким другим радовима туђинаца и безбожника. Треба их благословити и уклонити, и вратити старе објекте и ознаке и ослободити енергију природе…

*** *** *** *** *** ***
Свесно настављам Пут. То је мој живот. Волим путовања кроз чудесне светове унутарње и предивне светове видљиве, и никада, никада нећу престати да путујем… О, путниче, намерниче, добро дошао! Изволи слатко и воду и одмори уморне ноге. Ако идеш даље, срећан ти пут! Ако тражиш Бога, посматрај широкогрудо све створено. И препречи путеве!
14. 11, 2015/7524.

Лирски записи из Акаше

Не бих могао да живим, да нисам на вези са вишим унутарњим световима.

Да нисам на вези, буквално, без престанка.

Знам да многи ово неће разумети, јер људи живе свој живот без икакве потребе да буду на вези са бићима из виших унутарњих светова.

Са боговима и прецима, са Оцем и Мајком, са Великим Духом стварања, са ПраВодеаном, са ПраВасељеном.

Ја сам другачији, другачији од свих.

Још сам у раном детињству осетио и видео, да сам посве другачији од друге деце.

Осетио сам и видео, да су сва друга деца упућена једино на спољни, видљиви и опипљиви свет, те да не осећају никакву потребу да буду повезана, да буду на вези са вишим унутарњим световима.

Од детета сам волео шутњу и тишину, од детета сам могао часима и часима да будем усамљен у тајинственим и чаровитим световима Природе: да слушам жубор потока, да гледам треперење јасика на вечерњем лахору, да посматрам плес пастрмки у горским вировима, да пратим кружење орла у бескрају плаветног неба.

Да нисам растао на селу, у праисконој и девичански чистој Природи, ко зна какво би моје детињство било!

Заиста, не бих могао да замислим своје детињство, своје одрастање, у суморном, бездушном, безличном и беживотном граду!

Градови су као куга, као лепра по темену Земље, каже један ведсрбски песник вилењак.

Одувек сам био степски вук.

Одувек сам волео самоћу, шутњу и тишину.

Никада нисам волео чопоре и крда.

Никада нисам волео светину и руљу.

Одувек сам се осећао најлепше и најбезбедније кад сам усамљен.

Када сам кренуо у први разред основне школе, одмах сам постао проблем.

Тукао сам се са свом децом, јер сам желео да будем усамљен.

Сва друга деца су била на једној, а ја посве сам на другој страни.

И нисам се плашио њих – они су зазирали и стрепели од мене.

Био сам и ратоборнији и јачи од свих њих.

Тек кад су схватили да сам степски вук, да сам вук самотњак, да сам на своју руку, оставили су ме на миру, заувек.

Они нису више дирали мене, а ја сам их од тада још мање примећивао.

Самоћа ми никада није тешко падала.

Самоћа је одувек била моје природно и праисконо стање.

У самоћи сам, увек и вазда, ја бивао – ја!

Никада нисам тражио ни очекивао да ме неко од људи штити и брани.

Нисам то ни од радитеља очекивао.

Када бих се потукао с неким, и долазио кући раскрвављеног носа, лагао бих да сам се саплео и пао, а тучу не бих ни споменуо.

Све спорове и сукобе са другим људима, познатим и непознатим, навек сам решавао сам, сам самцијат, попут степског вука.

Схватио сам, још у раној младости, да је усамљен човек – најјачи човек.

Схватио сам, да сам много смиренији, стаменији, чвршћи и јачи кад сам сам, кад сам усамљен.

У друштву се, у чопору и крду, губи божанска заштита и снага.

Друштво ти краде енергију.

 Друштво те чини рањивим, страшљивим, плашљивим и порочним.

Друштво је подмукли паразит, друштво је енергетски и астрални вампир.

И сада, једнако као и у детињству, волим самоћу, тишину и шутњу.

Волим ја све ближње, волим ја све људе, волим ја сваког човека и сва ина бића, али самоћу, тишину и шутњу – волим изнад свега!

Зашто?

Зато што само у самоћи, тишини и шутњи бивам повезан, бивам на вези, са вишим унутарњим и божанским световима.

А без те повезаности са вишим унутарњим и божанским световима, мени, уистини – и буквално –  нема живота.

Другим људима то, можда, уопште и није важно, али, мени – мени је то битно, битно веома!