Category: All
Владан Пантелић: Ноћас сам био…

Фото: Жива вода; Википедија
Ноћас сам био весело дете у Индији
Качио се за Месец са другом децом
Бројао и гуркао мале беле кумулусе
Који лакашно мирно пловљаху небом
И јуркао лептире велике као папагаји
.
Посматрах садуе у белим хаљинама
Што се лако у лепе птице претварају
Јогин у пећини косе сплетене у пунђу
Тамнопут жилав врло снажних мишића
Гледао ме дуго продорно мојим очима
.
Друга пећина – дугачка стара кундалини
Упиљи ме и палацну двокраким језиком
У трену ми избуди свих девет жив-вира
Хладном водом са извора угасих ватру
Из уста љутог ричућег локалног змаја
.
Од воде се пробудих потпуно мокар
Мокри су били и кревет и постељина
И сви бочни зидови и под и таваница
Пробудих се натопљен Водом Живота
Што животворно тече и јавом и сном
Драган Симовић: Пут срца Сунчевог ратника (31)

Фото: Незнање је смрт; Википедија
НЕЗНАЊЕ ЈЕ ТАМА И
СМРТ
Узрок свеколике наше патње
јесте незнање.
У незнању се рађамо, у незнању
живимо и, у незнању умиремо и
одлазимо са овога света.
Незнање је тама.
Све наше грешке јесу последица
нашега незнања.
И наша судбина је обликована
нашим незнањем.
Сад, када сам дошао у неке године,
јасно видим све своје грешке на
свом животном путу.
Толико сам грешака починио у
овом животном току, да ће ми
требати три живота да их све
исправим и поништим.
У младости нисам
сагледавао своје грешке.
Живео сам у незнању, па нисам
могао ни да будем свестан
својих грешака.
Грешиo сам, а мислио
сам да не грешим!
То је највећа илузија, омаја и
опсена незнања.
Замађија те и, ти имаш илузију да
си безгрешан, а уствари, грешиш на
сваком кораку.
Толико си дубоко у грешкама, да
више и ниси кадар да видиш своје
грешке.
Са ове тачке становишта, на овом
ступњу свог животном и духовног
развоја, јасно видим све своје
грешке, а убеђен сам, да их има
још и више, негде дубоко
прикривених само што у овом
трену нисам способан да их све
видим и разјасним.
И болест и старост и смрт јесу
последице незнања.
Смрт је незнање.
Умиремо зато што
живимо у незнању.
Најстрашније је то, што живимо у
незнању, а умишљамо да све знамо!
Незнање је црна магија.
Од незнања нема црње магије!
Када би требало поново да се
родим у овом свету а у овом
животном току, трудио бих се да не
поновим ни једну једину грешку.
Грешке које сам починио заувек ће
остати негде записане.
Не тражим – попут мојих
пријатеља хришћана – ни од
Створитеља, ни од Васељене, ни од
Извора Живота да ми опросте
грехе-грешке које сам било када и
било где починио.
Моје грешке морају да сагоре
мноме и у мени, те да се заувек
пониште у Стварању, у Васељени.
Не мора нико и ништа
да ми опрости.
Грешке су моје и само моје.
А то што сам рођен и растао у
незнању – и то је, опет,
моја грешка!
Незнање је грешка свих грешака.
Незнање је мајка свих прошлих и
будућих грешака.
Све док ја сам не будем опростио
себи, нико ми
ништа опростити неће.
А опростићу себи онога тренутка
када будем поништио све своје
грешке из свих животних токова.
Радмила Ђурђевић Вукана: Свјечовек

Фото: О праоцима и Г. Исусу Христу; Википедија
И све моје узбране самоће
кришом завире у окна бескраја,
тамо гдје тугу крије срце што искраја
и гријех и опрост на вратима раја.
А шкуре душе шкрипе мукло,
само се вјетар цвилећи кроз резу провуче.
Припекло сјећање, рђаво к’о тупо сјечиво,
искрзано зубљом пролазности, кутри неизрециво.
Када изгоре вијекови,
да ли и сјећање изгори са њима,
или је вјечност шенично поље
на коме сјеме живота уз благослов тиња?
Свјетлости моја,
зракама стрељаш кроз свепростор бескраја,
воштанице моја,
гдје ли се крије свечовјек у нама,
није ли вријеме да заискри твоје лучезарно лице,
искро из вјечности рођена, наша узданице.
Драгош Павић: Божић

Фото: Божић; Википедија
Освану зимски дан, мразан, ветровит.
Породица срце отвара уз благослов вишњи.
Насмеши се олтар небески
јер се Христое роди, а он се радосно
осврте по свом свету, запечати
жалосне вапаје клете,
захвачност обузе духовне сфере,
анђели се смерно поклонише Христу,
рекоше да Земља хвали господа свога.
Срећа се узрујано рађа са Христом
у прааскозорје, а бадњаци цврче, букте,
пламте а жар свој сливају
у пуна срца људска.
Обузе душу небески пој
када се роди мајчин благословени син
који од оца намењен би
да род спаси, подари, донесе нову веру
и тако испуни завет дат Мојсију
и напаћеном народу под влашћу
фараонском.
.
Тако се роди син Исус,
дарова свету себе да мисао
свевишњу усади у залуталост душе,
да преузме учење ново
и талисман буде за нови свет
између Содоме и Гоморе разапет.
Маја Марковић: Самоћа

Фото: Фб страница – Art empire
Не питај ме
о малим стварима
које ме чине сречном
одавно знаш
да исписујем редове
да бих учинила
душу спокојном
и дала јој
скривену јачину
очеличила је
како јој
не би пришао
да бих могла
када ме дотакнеш
да осетим самоћу.
Милосава Гаћиновић Сташевић:Мера живота

Фото: Анђео; Википедија
Милени Ковачев
Колико неко вреди,
Никада не открију погледи,
Треба више времена и прилика
Да се открије права слика лика
.
Слика није тема ове песме,
Већ доброта која се заборавити не сме.
У тако малу жену велико је срце стало.
Није је случајно моје око препознало.
.
Толико добрих дела она чини често
Да јој је у многим срцима место.
Дете, унуче, праунуче и оно нерођено,
Свако је у њеној души пронађено.
.
Неме на свету за њу залуталог бића
Које би отишло гладно или без пића.
Речи су јој увек тихе и благе,
Па саговорнику дају снаге.
.
Поред ње је лако човек бити
Њеним делима ће се многи поносити.
На овом свету мало је таквих жена
Као једна и непоновљива, Милена.
.
Зато долазим до поучног закључка
На који је данас стављена тачка.
Схватам да је права мера живота
Величина звана – Људска доброта.
Симо Новаковић: Краљица живота

Једном, док сам у времену слутио о безвременом,написао сам ову поему. Три године касније слутња јеустукнула и предала мјесто истини.
…
Данас, још једном ширим руке
и поклањам се пред тобом,
краљице живота.
Ја, витез усхићења,
перјаницу златну с главе скидам,
нудим ти се, Ево…!
Опипај пулс по венама набреклим
па на врат мој погнути ослони мач.
Допусти да осјетим окаљено гвожђе
а онда замахни, сијеци!
.
Нећу ни прст помакнути,
ни трепнут’ од страха нећу кад душу
од тијела ми одвојиш…
Крв ћу само из отворених вена пустити,
млазевима нек’ обоји твоје руке у црвено.
.
Бит’ћу почашћен и још једном усхићен,
осликавајућ’ те црвенилом, цијелу,
док се мјешина тјелесна бездушно стропоштава,
ка твојим стопалима, СУДБИНО!
.
Јуна, 2004.
Душан Стојковић: Моја мајка имала је душу монахиње

Фото: Мајка; Википедија
Моја је мајка своју
душу поцепала на два
дела двојици синова.
Били су њена целина.
//Косово и Метохија//
.
Имала је со у коси,
манастир на кожи,
молитву у грудима
и крст на леђима.
Моја је мајка имала
душу монахиње и
била је моја икона.
°из циклуса „И мушкарци плачу, мајко“
Бранислава Чоловић: Нојева барка

Фото: Звезда; Википедија
једна звијезда сјајна
Алхеон је зову
по Божијиј вољи
сада свјетлост шаље
сагорјет ће све
што мрачне струје рађа
а ти човјече
види како ћеш сад даље
знаш ли, Нојева барка
сад се негдје крије
златнија од сваког постојећег злата
отворене њене све редом су капије
и чека оне што носе печате Раја
тражиш, питаш, луташ и у страху
панично се журиш
а она је близу, ухвати је у једноме даху
тако и Бог Васељену створи
удахну јој живот, рађање и радост
а сву своју Љубав
дарива у тачки што срце се зове
зато сад је вријеме и срце отвори
нек из њега сија та Божија љубав
јер она је барка за просторе рајске
и одабране синове царске
а они већ су спремни
еонима многим стрпљиво су ткали
побједу о којој већ причају звијезде
ускоро ће процвјетати липе
а ти буду спреман
да најљепше риме у души се угнијезде
и
Пјевај…..ОООООООООООООО!
Сергеј Јесењин: Хаљина бела

Фото: девојка у белој хаљини; Википедија
Хаљина бела, пурпурна трака,
Латице кидам дозрелог мака.
Славље у селу попут олује,
У колу њена песма се чује.
.
Сећам се, мину уз подсмех благи:
Леп си, ал’ ниси мог срца драги.
Плам твоје косе нек ветар гаси,
А моје други милује власи.
.
Знам да јој нисам близак и мио:
Мало сам плесао, премало пио.
Био сам тужан, увек у сени,
Док песма јечи и вино пени.
.
Срећник, јер он је бестидник мали,
Његова брада прси јој пали.
И док у плесу ватра је греје,
Она се мени у лице смеје.
.
Хаљина бела, пурпурна трака,
Латице кидам дозрелог мака.
Ту попут мака срце ми вене,
Залуд, јер она није за мене.
(Извор: Поезија суштине)
