Раа и Подраа у Вечноме Стварању

Ананда Срб Инда беседи о раси Људи Богова,
те о расама Људи Звери и Људи Рептила.

Свет није постао на Почетку, нити ће нестати на Свршетку.
Почело и Кончело постоје само у Вечноме Сада.
Вечност је, уистини, Вечно Сада.
Створитељ Ствара у Трену Вечнога Сада.
У Стварању нема ни Прошлости нити Будућности.
Ништа није Постало, Ништа неће Нестати.
Оно што ми мислимо да је Постало, то само Јесте!
А Оно Што Јесте, то не може нестати.
У Вечноме Сада, које јесте Вечно Стварање, стварају истовремено и Раа и Подраа.
Раа је Пра Светлост; Подраа је Пра Тама.
Раа је име за Сваргу, Сварога, СвраРгу.
Он Јесте Створитељ Који Без Престанка Ствара.
Све што је Раа СваРга Створио то зрачи Милосрђем и Пра Светлошћу.
То и јесу Божанска Бића Светлости!
Подраа је Подражавалац, Опонашалац, Имитатор.
Он у свему подражава и опонаша Створитеља, будући да је веома паметан, уман, разуман, бистар, интелигентан.
Сва она Бића која Ствара Створитељ, ствара, истовремено, по угледању на Створитеља, и Подраа, само што су та бића без Милосрђа и без Светлости!
Заиста, постоје две врсте, две расе Људи!
Једни су Бића Светлости, а друга Бића Таме.
Те две врсте Људи, споља гледано, јесу по свему исте; зато што је Подраа савршено вешт у опонашању Свеколиког Створитељевог Дела.
Рекло би се исти, а у суштини тако различни!
Све је исто, на први поглед!
Само што људи које је створио Подраа немају два Створитељева Начела – Начело Милосрђа и Начело Светлости!
Начело Светлости јесте Начело Љубави!
Сада ти је јасно, сине Стриборе, зашто су људи тако различити – различити као Небо и Земља, као Светлост и Тама!
Погледај око себе, и видећеш Људе Богове, а поред њих ћеш одмах запазити и Људе Звери, Људе Рептиле.
У Праскозорје Стриборије, тамо где је Бели Пупак Света, обитаваху Људи Богови.
Потомци Људи Богова јесу Стриборјани, Прото Срби, ВедСрби, Пра Срби.
Данас више ништа није као Некад!
Стопили су се Људи Богови с Људима Зверима, с Људима Рептилима.
Због свега овога што се данас дешава, а што је последица мешања Људи Богова с Људима Зверима, тешко болују и Небо и Земља!
Праискони, правасељени бол, гле, данас осећају сва Бића и сва Суштаства у свим световима Пра Васељене!
Стога се преусмерава Сваргино Ковитло ка Језгру Пра Светлости, да би се Људи, као и сва ина Бића, ослободили праисконе боли.
Буди приправан, сине Стриборе, у Времену надолазеће Пра Светлости, која ће сва Бића, најпре на Земљи а потом и другде, запљуснути Дивотним Божанским Милосрђем.
Кад кажем: буди приправан, то значи: остани будан!
Отвори све своје унутарње висарге, да би те Пра Светлост без сажегнућа прожела, и Дивотним Милосрђем испунила, те да се узнесеш у Славу Богова и Предака!

Фото: Магија словенских Богова; Википедија

Ближа од близине ваздушног ноја
Молована, најшареније колорите
У барци ми љуља
.
Сваки немир стиша у мени
Некако ми глава високо стоји
А детиња крв проструји
У крви мојој

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

Ж и в и м данашње јутро у Тијанији блаженој
Јутро препуно увида као јучашње и сутрашње
И лепо као осмех и девојка и плаветни видици
Прелеће гавран и криком зове јато на руштук
.
Магла се придиже али бојазно обилази мој дом
Она је жива живцијата и води је дух замагљивач
Тачно зна кога или шта треба у невид да баци
Не улази никада у дом бића која знају свој пут
.
Ложим ватру кувам и пијем тротравка чај лекић
За јако Тело стваралац Дух и контакт са Душом
И гледам трооко на исток у лопту Жарка Сјајка
Учим од њега несебичност и безусловно давање
.
Мајка Природа – свеобухватни и делатни учитељ
Птичјим цвркутом збори како се узносе молитве
Камен белутком у спокојству влада ватром у себи
Планином наслоњеној на небо отвара видике дуге
.
Родна румена јабука – за загриз изазива вечни
Поветарцем учи како се милује девушка стасала

Фото: Храст Исцелитељ; Википедија

ШТА СМО НАШЛИ НА ОЗРЕНУ КОД САРАЈЕВА

У склопу планинског масива овог Озрена нашли смо брдо ВИДОТИНУ, брдо Буковик, као и врх КАПИЋ висок 1266 м. Претпостављамо да је на том врху било „капиште“, то јест да се ту налазио Видов идол са КАПОМ, која је карактеристична.

 У близини су брдо и село Озрен, као и Девина планина, брдо Бороваци Кобиља глава.

Већ смо поменули суседно брдо Рагодост, које у близини има брдо Требјеш. Тако смо претпоставили да је брдо било посвећено Радогосту, Видовом брату.
Међу воденим токовима нашли смо речицу Каљину, (Калину?), Бабин поток6, Марин бунар (могуће по Морани), као и речицу Лелетву, која своје име дугује Лелији (Љеља, Јела, Лада).

Јужно од Озрена налази се планина Требевић, на којој смо нашли Кобиљ-до, Алине воде, Требежајски поток.

На југоистоку је планина Јахорина, која чува успомену на митску воду Јахорику, воду заборава.

 Претпостављам да је планина добила име по мноштву лепих извора и потока, међу којима смо нашли поток Колуну као и Колунску реку, за које се може сматрати да су се некада звали Калина и Калинска (Калинина) река.

ШТА СМО НАШЛИ ОКО ОЗРЕНА КОД МОСТАРА?

Западно од Мостара а и од овдашњег Озрена налази се планина ВЕЛЕЖ (раније Велеш),са четири истоимена врха, успомена на дебелог („товног“) Велеса, Вељеша.

 На јужним падинама Вележа налази се Буковица, брдо и поток. Одмах у близини је и Капињак (вероватно капиште, место где се налазио кип идола), нешто северније од овог топонима налази се топоним Бован, (исто име као Бован код Сокобање), а овај назив такође означава место где се налазио дрвени кип паганског божанства, касније од хришћана погрдно назван балваном.(балван-болван-бован)
У околини овог херцеговачког Озрена налази се највише топонима са Видовим именом. Ту су Видовићи и Васиљи,

 Видово поље, варошица Вид, Витина. Веома необично је што смо петнаестак километара југоисточно од овог Озрена нашли КАЛОЈАЊ, трачко (неки аутори кажу да је дачко) божанство које одговара словенском Јарилу. Реку и речну долину Требижат смо већ поменули.

-наставиће се-

-фото-Озрен код Сарајева – Википедија

Текст приредила Верица Стојиљковић

Народа у родном селу
Пуно порода ове године
Крушака трешања
Изродило се родбине
Прва испод родне крушке оскоруше
без градског породилишта,
у природи родила се
Породица родитеља славе јој рођендан
Код рођака Родољуба
Чила ко уродна трешња
Током зиме препорађала се
Сродна мајевачи
Ко допрла рода родним гранама
Родослов читавог рода

Фото: Србски народ у ЦГ; Википедија

Она није територија, већ светилиште.
Њено тело не жели да буде освојено —
оно жели да буде примећено,
препознато,
позвано.
.
Њена кожа је храм
и свако место где је дотакнеш,
може постати молитва —
ако то не радиш као да узимаш,
већ као да дарујеш себе.
.
Њено да — више је од жеље.
То је њено поверење,
њена одлука да се открије пред тобом
као што се небо отвара само кад верујеш у сунце.
Љубав не почиње у кревету,
већ у погледу који пита, а не узима.
.
Њено не — твоја зрелост да волиш.
Ти ниси мањи кад прихватиш границу.
Ти си већи јер знаш да љубав није глад,
већ уметност чекања,
уметност слушања.

Фото: Народна ношња; Википедија

– Нико осим људи самих не може растерати ноћну тмину.
Док не упознају Светлост и не крену за њом,
све до тада ноћна тама ће живети у срцима човечијим.
– Знам да само својим делима за добробит рода морамо ићи.
Све знам, али ме нека зебња обузима…
Зашто је зло населило срце и Душу њихову?
– Жеља за туђим, стомакоугађање, лењост душе…
Све им је помутило разум. И све то ће их изједати изнутра,
и велика туга, и пометња биће у њима јер их је хлад таме обузео.
Тамне силе се труде да све душе одведу у свој Пакао,
маме их ласкањем, неистином, прождрљивошћу, похотом…
Пуне их, само да скрену са правог пута, да лутају по вечном мраку.
– Ох, љубљени мој, знам да мораш ићи само путем своје савести… Као и ја…
– Морамо чинити све што је потребно да заштитимо Род свој.
Мирни у миру, борбени у борби.

Из моје књиге – ПЛАВИ КАМЕН

Фото: Ноћна тама; Википедија

Дарујте ми дољу цветну где смисла су дарови
Блажену топлину да срце осветљава
Под крилом птице светле небески ловори
Градови расту у постељи која не спава.
.
И жутомиље – овде живот чини златним
Јер музика песме пламеном зрачи
Само када је најдражим пољупцем схватим
У сунцу жеженом где су вечни ткачи.
.
То мој стих- сав румен у тишини
Плам је оку голубице што се небом гнезди
Мој стих, лепота је нова на површини
У дољи цветој бокор, ко лепза паунова.
.
Најлепша блага прате мене – дарови
Блажена топлина што живот осветљава
На длану мом искре небески двори
И градови расту у постељи која не спава.
.
Дарујте ми дољу цветну…

Фото: Баштенско цвеће – цветна долина; Википедија

У радости да живим
Љубав да дајем
Нежност да добијам
На отвореном длану да ме држи
Овако саздану лепршаву.

Нежност да дајем
Љубав да осетим
Као ветар у коси
Као сунце на заласку
Као лет ласте ка небу.

И да летим, летим
И да се вратим и слетим
На длан отворен
На грану савитљиву
На цвет у трави.

Летњи дан, на клупи, ветар милује, 9. јул 2016,

Фото: Чежња за променом; Википедија

Да би схватили више о Уму прво морамо знати одакле Ум и шта је његова примарна улога.

Ум је прва еманација Свијести Бога, а Свијест Бога је Апсолутно-знање-о-себи-постојању (Бићу).

Карактер апсолутног знања је да је састављено из свих знања (свепрожето); из сваког индивидуалног знања Биће зна (Бог зна) сва друга индивидуална знања као Цјелину, Једно… као Себе. Дакле, свако знање је садржилац свих других знања, стога и у њима садржано. Свијест је стога свезнање или како је у свијету познато: ИСТИНА.

Апсолут (постојање) стога постоји (јесте) а Истином се потврђује да јесте. Тад је апсолут Бог.

Пошто Истина не може нестати из Бога, али такође није основа постојања (апсолута), апсолут (као Бог) схвата природу истине (Свијести) те је клонира, мултипицира у духу док при том он сам остаје непромијењен, непромјењив. Тако клонирану Свијест еманира кроз свако једно Ја, кроз свако индивидуално знање-о-себи из цјелине Свијести, с тим да то једно Ја и даље остаје једини садржилац цјелине Јаства (Свијести) док остатак Јаства у том еманираном скупу остаје без способности садржитеља.

Зашто је ово важно?

Зато што је једино садржилац присутан у истини док је садржано огољено од ње, дакле не зна цјелину, стога не зна истину о Богу.

Његов Бог постаје тај „садржитељ“. Садржитељ има задатак да собом и у себи спаја и раздваја свако индивидуално Ја (знање-о-себи) како би се преко њега и у њему вршила спознаја оног другог с циљем да се оствари потенцијал тих односа. Тај „садржитељ“ и медиум јесте УМ.

У њему и кроз (преко) њега се било који однос једино и може стварати. Он је „Владар овог свијета“, он је Христ који је Истина, пут и живот.

Како онда можемо говорити о Уму као Христу а онда тврдити да је Ум уствари Ђаво???

Христ и Ђаво нису исто.

Да бисмо схватили разлику прво морамо знати шта они јесу.

Прва грешка коју чинимо јесте да полазимо од претпоставке да човјек има Ум. Зашто? Ум је садржилац човјека у себи а не обрнуто.

Вратимо се на редослед еманације клониране Свијести из Бога и бит’ ће нам кристално јасно:

Ум је прва еманација Свијести Бога. Одатле, у њему, све друге појаве, па и човјек.

Добро, а одакле онда човјеку Ум?

Човјек нема Ум, човјек је створење Ума, једино постоји док се специфичан однос еманираног Јаства манифестује у постајућу стварност.

Дакле, да би се то десило цјелина Ума се мора исцијепати у мање цјелине. Сваки однос (субјекат-објекат) подразумијева одвојеност те мале цјелине од цјеловитости Ума, с тим да у свакој тој одвојеној цјелини још увијек постоји и Ум али овај пут не као „садржилац“ већ као мост, спона, која спаја и раздваја, која „прелама“ свјетлост=пажњу.

То говори само једно: Ум се и даље налази присутан у сваком наизглед од цјелине одвојеном скупу и ставља себе у службу да би кроз служење субјектима прикупљао све податке о њиховим индивидуалним размјенама.

Дакле, Ум се даје сваком индивидуалном ја да кроз њега постане субјекат, да његовим (Умовим) посредством оствари спознају а све што субјекат проживи сазна преко њега и самим тим донесе у његову меморију с чим он (Ум) надграђује сопствено искуство… УНИВЕРЗУМА.

*Ум је у еманацији стога садржитељ истине (свезнајући), Истина је.

*Он је пут који свако Ја као субјекат мора пријећи како би спознало шта његов објекат пажње јесте, и консеквентно шта оно као субјекат није“.

*Он је Живот, јер живот је апсолут а у еманацији једино Ум је садржитељ тог апсолутног знања о животу и стога „наша“ истинска спона са њим.

Он даје живот својим субјектима.

Све горе наведено по хришћанској догми јесте Христ.

…

Погледајмо сад шта се дешава унутар оних малих субјекат-објекат односа, када се Ум постави у службу субјектима.

У овом склопу Ум постаје (наизглед) секундаран. Центар спознаје је у субјекту те субјекат има утисак да је он сада сједиште Ума. Ум му то допушта јер зна (свезнањем) да допуштањем омогућава раст сопствене свјесности о манифестацији.

‘Наивни субјекат’ не види да је запосједнут, јер уистину он и не постоји изван Ума. Да ли то значи да се Ум претвара и глуми Христа док је у својој суштини он уистину… Ђаво?

Не, никако.

У својој примарној и истинској улози Ум је Христ садржитељ=садржилац Јаства (Истина, пут и живот). Та улога се никада не мијења.

Одакле онда Ђаво?

Ђаво се рађа у Раз-Уму субјеката.

Шта је онда Ђаво?

Ђаво је интелект без Савјести.

Без Савјести уистину значи Ум без повезаности са Свијешћу Бога, тј. Ум без свезнања и стога без Љубави.

У тој улози Ум постаје интелект који је власништво субјекта који њим оперише. Интелект више није садржилац већ процесор знања који својом логиком ствара закључке за које одатле сматра да су његова истина.

Пошто у њему уствари нема истине (цјеловите Свијести), он је само празан скуп, празнина, која чини субјекат да створи утисак тоталне одвојености од цјелине. Његов први и основни задатак у субјективној представи јесте (тако субјекат интелектом мисли) да одржи голи живот. Нагон самоодржања се тад уздиже као основни закон стварања а то је почетак стварања од којега циљ оправдава средства. Ђаво је рођен.

Пресликавањем принципа са једног на други субјекат и Ђаво расте и осваја субјективну представу свијета.

Има ли излаза из ове заблуде?

Има ли помоћи?

Наравно да има.

Излаз је у истини а истина се јавља када апсолут трансцендира своју вољу из еманације у себе. Једино тада све илузије нестају, нестаје и Ђаво и Христ а остаје оно-што-јест, постојање=апсолут, сам у себи. Његов дух увијек показује Истину а повратком у Раз-Ум субјекта остаје сјећање на Истину које нам од тад служи као путоказ ка Богу.

Гд‌је је Бог присутан ту Ђавола НЕМА.

Фото: Исус Христ; Википедија