Овде ме још има,
ћутите, нећу у неспокој,
изнићи ће нерођена трава
и њу ћемо волети
јер она ће бити права.
.
Овде мора све да подсећа
на реке које певају,
на земљу која рађа,
на усне које изричу љубав,
на уско брвно што се охоло
држи на бујици,
еј, на тебе, девојко,
што си бирала стазице
и стигла до наших сванућа.
.
Уздуж и попреко до шума,
крај багрема цветна
туда си трчала у хвалоспеву
младости вихорне.
.
Знам липе две,
мирисне
што иза нас осташе
у неким сновима,
и јабука росна
што их хрска нога боса,
а јагоде мирисне,
сочне
оставише склад
да усне памте
као жељу и успомене
без опомене.

Фото: Липа; Википедија

Када би свако казивање минулих вјекова расули у бури,
и када би сјећање прогутала измаглица заборава,
ја бих и тад прстима роварила по градини мегдана,
тражeћи коријење, макар и суве смрче, да се разграна.

Када пред зору ћук заћути и изнад бора сунце
провири крадом, чобани замакну за својим стадом,
само се бијели облак прашине од земље дигне,
нестане нетрагом, када се у врлети крша стигне.

А цеста вијуга, гола, ко змија што међ’ камењем кривуда.
Ограде сувозидом омеђене, стамене, ко да су зидане јуче.
Велебит доноси мирисе борова док годови смолу луче.
Притисла јара и поскока нема да на камену кошуљу свуче.

Ту међ кавама сваки педаљ каринске цесте знам.
Призивам сјећање, нечујно се из збиље искрадам.
Погледа прикованог јездим на брегу морског таласа
све док се о стијење не распрше и снови и пјенушава маса.

И када се безброј свитаца на небесни свод испне,
и земљу прекрије спокој ноћи и густа помрчина,
ја бродим смјело добро знаним путевима
и чекам однекуд уштап, да засвјетли бесмртна градина.

Фото: Бенковац; Википедија

Сивилом се небо обојило.
Плаштом тамним да светло заклони.
Позорницу Нечисту саздало.
Сачувај нас Боже и саклони.
.
Оргијашко коло изгмизало
па пристојни поглед обарају.
Све вредности зло је оглодало.
Уклони Боже ову адску грају.
.
Содомисти сад су коловође
кола које Господару воде.
Унатраг им обрнуте веђе.
Просветли Боже да зблуду виде.
.
Пој славујски што песму красио
прожео се крицима из Ада.
Кроз песму се Нечист огласио.
Спаси Боже свој народ од јада.
.
Љубав сила верикалног смера
оробљена дугиним нитима.
Да се тули јасна је намера.
Врати Боже љубав људевнима.

Фото: АД; Википедија

Наредит ћу стиху
да те воли
Са трепавица
росу пити
А твоје тијело
ливаду цвјетну
у завјетрину
загрљаја скрити
.
Будан стрепим
над сновима твојим
љубим те јутром
мекану и снену
И као прстеном
грлим тебе
Спокој и немир
у истом трену
.
Дрхтај скривен
у погледу сваком
уснулом трагу
твог кармина
.
У венама плеше
брзак лаве
Ил´ је то само
твоја близина
.
Не отварам очи
хоћу да траје
немир вјетра
што јутро буди
Да само још мало
у спокоју зоре
ћутим тишину
твојих груди
.
Сваки додир
као струна
гитаре старе
крај камина
.
Као срна
прилазиш ми ближе
Као вјетар
kao балерина

Фото: Балерина; Википедија

Са стене на једној стеновитој планини
У Чарној Гори – некад од неког названој Црна
Посматрам Сунце са жељом да в и д и м Свет
Недалеко испред мене врви град у равнини
Около стене међеди тигрови змије покоја срна
Тешко је видети суштину кроз мисли-авет!
.
Говорим себи и теби и свима у себи
Усредсреди мисли путниче у Вечност
Сакупи та зрнца у најмоћну идеју и делуј!
.
Хоћу могу и умем и знам – и још ближе:
У жижу жижа нек жиже све моје жиже!
.
Говорим себи и теби и свима у теби
Стваралачка сфера је Душа-Чистост
Усредсреди се по линијама Знања и веруј!
.
Расчвори се потко грлилице-стезалице душе!
Освести се и оравнај хридино суштине мене-ратника!
Мењам стваралачке слике и да стварам светове жудим
И нова пространства која границе руше
Самооткрива се дубоки смисао и Извор биитка
Са Присуством и Лепотом и Виднином се будим!

Фото: Медитација на стени; Википедија

Хоћу да пијем воду
Са мог бунара,
хоћу да берем моју шљиву.
Волим погачу што меси мајка стара,
и траг виљушке што по њој шара.
Волим да обиђем нашу њиву.
.
Волим да прођем путем кроз село,
и највише тај што води у њиве,
јер ме потсећа на дане детињства;
говеда на паши, стада бела,
пртене снегове и магле сиве.
.
Сетим се пролећа,
ливада цветних,
пресахле реке у врбаку,
веселих игри, понекад сетних.
И разазнајем стопу сваку
И сваку међу, леску, жбун,
сабласну крушку,
прастари грм.
Сећања буде.
.
А душу пуни петлова пој,
лавеж паса и крекет жаба,
шаре лептира и пчела рој;
дедина лула и приче баба.
Све је то драги
завичај мој.

Фото: Фототека Србског Журнала

Заплови сад Световима мојим,
Отворила сам своја врата Тајни,
Прођи горе, доле, свуд и спази Тачку
Сјајносану, где секу се све Праве Криве!
Ту застани!
И знај, да тек Врата има
По Световима мојим безкрајним,
Забрављена чекају, да осмелиш се,
Кренеш!
О, Ратника је душа љубовпитна,
Ено опрема се, креће у највећи Лов,
Већ чује Куцањ Срца свога,
Пред Скок и Вук заврши свој Зов!

Фото: Фототека Србског Журнала

Мудри сте, када схватите границе своје мудрости!

Људи сте, када схватите да сте понекад и будала!

Храбри сте, када победите страх и помогнете другима да га победе!

Јаки сте, када се заједно са својом тугом смејете!

Срећни сте, ка да сте захвални и благословени за све што имате!

Слободни сте, када знате да се контролишете а не желите да контролишете друге!

Живи сте, када вам данашња нада значи много више него јучерашње грешке!

Часни сте, када вам ваша реч и дела значе, и значи вам оно што кажете и радите другима! Растете, када знате ко сте, учите и мењате се!

Великодушни сте, када знате и да узмете, и да дате!

Скромни сте, када сте природни, захвални за све и када имате меру!

Пажљиви сте, када у другоме видите себе и третирате као себе!

Часни сте, када вам је част других важна као и ваша!

Милостиви сте, када не осуђујете, и опраштате другиима и себи!

Богати сте, када вам не треба више од онога што имате!

Лепи сте, када вам није потребно огледало да вам то каже!

Љубав сте, када вас бол не заслепљује, и у вама има емоција за све!

Ви сте ви, када сте у миру са собом!

Фото: Фб страница – I love Nature

Човек је потпун

тек кад се с неким дели.

Кад се даје,

тад се највише и прима.

Човек без човечице

никад цео није,

нити ће без ње

до Ирија стићи.

Свака љубав удвоје

двапут већа бива;

удвојена љубав

до звезда нараста.

Слушају стари богови словенски

и свеци хришћански

како сви ти дошли из далеке Војке,

ухваћени у коштац судбински

небо истом речи именују

и све од звезда па до ситна песка,

како истим речима запомажу

да им се сила смилује небеска.

Како сви ти дошли са далеке Војке,

са њених појата,

ти досељени с падина Карпата,

у смртном часу

истим именом призивају мајку,

и заклињу сина,

истим именом призивају правду,

и како сви кривду зову кривдом,

а стид стидом.

И ниједан од богова, у првоме трену,

не могаде да разазна

ко је нападач, а ко нападнути,

и на које треба да се обори

Перунова

или Исусова казна.

Фото –Србија за младе-

Приредила Верица Стојиљковић