Живот је Лепота безкрајна. Лепота се налази у чистом оку посматрача. Чисто око је символика за чисто срце, чист ум. Свако јутро, одмах после буђења, треба бити с в е с т а н, и бити свестан значаја сопственог постојања и сврхе живљења. Усредсређујући се на сврху постојања, видећемо врло јасно да свеколика Васељена шаље милионе и милионе знакова радости, који су, истовремено, изазови за наше пуно испуњење, остварење.

Знакове треба в и д е т и, распознати, разумети. Природа је за то најбољи пример. Она је обучила мудрости многе наше прапретке и претке. Они су само посматрали и повезивали. Ту се огледа мудрост посматрања. Примера ради, дрво даје пример за стабилност, стрпљивост, постојаност. Корењем је чврсто везано за земљу која га држи и храни. Грањем стреми ка модрим висинама, ка небу. Што више нараста ближе је сунцу. Плод дели несебично птицама, животињама, људима. Семе ствара у великом броју. Ветар носи милионе семенки у свим правцима. Када семенка падне на плодно тле, прима се и продужава врсту.

Дрво нам обилно говори о себи изгледом, местом где расте, тлом на коме се усталило, бојом, укусом, мирисом, излучевинама. Говори нам језиком свог постојања. То важи за све врсте дрвећа, за све врсте биљака. И све што постоји учи нас својим особеним знацима. И птице, и зверке, и река, и ветар, и планина, и облаци. Тихујте о свему што постоји. Када смирите свест, јасно ће вам се показати како све у природи има дубок смисао, како се све уклапа у општу слику постојања, која се зове Природа. Ни један жубор реке, ни један крик птице жељнице, или урлик вука самотњака, миг звезде удаљенице, ни један… није вишак. Све се уклапа у хармонију опште силнице, која је Господ.

Отворите срце и непрекидно тихујте, јер je и сам Живот чисто Тиховање.

Јелен је један од великих и непролазних симбола Севера, Хипербореје. Валериј Демин цитира Паусанију, античког писца из II века, који у делу Опис Хеладе (Х, В, 8) наводи да се први свештеник–пророк Аполоновог храма у Делфима звао Олен, Олењ, тј. Јелен.

Надасве, јелен је симбол самог Сунца, које у Хипербореји никад не залази.

На полуострву Кола у руској Лапландији, на крајњем северу континента, према истом аутору, и данас се налазе сасвим карактеристична светилишта народа Саами – тзв. сејди – гомила камења на чијем врху је постављена јеленска лобања, са роговима.

Јелен је и један од најстаријих уметничких мотива, кога, са задивљујућом учесталошћу, срећемо на зидовима пећина и древним оруђима. Постоји једна фотографија, снимљена 1942. године, за време немачког бомбардовања Мурманска, на којој се у предњем плану види јелен, незнатно искренуте главе, затечен експлозијама, док сивим небом изнад њега прелећу немачки бомбардери. Ратна фотографија издигнута је на ниво симбола – као и сви други, и овај измиче тумачењима и објашњењима. Енглез Едвин Лендсир стекао је светску славу сликајући мотиве јелена у шкотским брдима, на начин који је изнад пуког реализма.

И у јелену се, слично лаву, вуку или орлу, открива један архетип и једно древно сећање – с тим што је, више него нека друга, оно непосредно везано за северну праотаџбину, за Хипербореју. У ствари, јелен – соларни јелен, јелен шума и степа севера – јесте само сећање на Хипербореју, коју је изгубио заједно са човеком. Херман Вирт тврди да је управо јелен био предмет најстаријег хиперборејског култа а да његови уздигнути рогови симболизују само соларно божанство – Сина Божјег, у тренутку кад се, високо подигнутих руку, узноси над хаосом и тамом земаљског.

Можда нам управо зато ова племенита и отмена животиња, у било којој другој средини, у било којој другој земљи, изгледа као потпуни странац.

Извор – Симболи Хипербореје, Борис Над –

Свеједно ми
хоће ли бити песма.

.

Уписујем ноћ
и јавке из понора.
глас сребрних вода.

.

Језику се подајем
за дуга сазвучја,
насумице одзивам
у гори невидној.

.

Уписујем једнако
и крхко зрно светла,
и црног лептира.
Ко зна зашто.

.

Свеједно ми
хоће ли бити песма.

.

(Из збирке ПЕЈЗАЖИ У ОГЛЕДАЛИМА)

На дрвеном мосту

већ дуго стојим

и гледам шуму

како се свлачи.

.

Светла река пода мном

листове собом

носи златножуте,

неисписане.

.

Тихо све дише,

сан од мене бежи

искиданих трака

заслепљује ме огледала зрака

.

Благи дах ветра

расплиће и сплиће

меке власи девојке

што к мени стиже.

Франц Шејн (1949- ) – песник. Завршио студије славистике и докторирао. Бави се научноистраживачким и организационим пословима у „Сербском институту“ у Будишину, посебно библиографијом и историјом лужичкосрпског књижевног језика.

Сви западни народи, јудео-кршћани, католици и ини, служе космичким вампирима, паразитима и гмазовима.

Можда неки од тих народа нису свесни тога, но, свеједно, ми знамо да они, уистини – преко својих јудео-кршћанских цркава, преко Црног Папе и Ватикана – одавно верно служе тамним небићима, те да су на све злочине и грозоте сами и добровољно пристајали.

За све ратове против Белога Србства тамна небића, космички паразити и вампири, користе своје војске створене од западних народа.

Отуда су сви западни, јудео-кршћански и католички народи напросто програмирани да гаје мржњу према Белом Србству, мржњу небића према бићу, мржњу човеколике сподобе према словесном човеку, према свему дичном, племенитом, лепом и узвишеном.

Да ли ће икада престати мржња западних народа према нама, према Беломе Србству?

Не верујем, заиста, не верујем!

Они ће пре нестати, но што ће се ослободити те мржње.

Напросто, та мржња је јача од њих и, већ је постала њихова права, истинска и сушта природа.

Ништа у свету није онако како вам се представља.

Вама се представља изокренуто пресликавање праве стварности, лажна слика света у само два пространства, у само две димензије: по дужини и ширини, и, у само две вагре: црно и бело.

У овоме тренутку вечности, у Дану Сварога, ни од какве вам помоћи више неће бити некакве материјалистичке, позитивистичке и хуманистичке науке, а од природних наука још мање можете било шта да очекујете.

Сва знања и учења из Ноћи Сварога била су лажна и, искључиво усмерена на спољни и чулни свет, на пет животињских чула илити осетила, како би се људски род држао у покорности и  бесловесности, у планетарној тамници незнања, и како би се њиме што лакше владало, поигравало и манипулисало.

Своје методе и програме преумљавања, хипнотисања и замајавања људског рода, те тиранску владавину над људима поробљеног ума и сужене свести – после многих столећа и тисућлећа проведених на Мидгарду – космички су паразити и рептили, гле! довели готово до савршенства.

Људима су одавно закржљала сва унутарња, онострана и духовна чула, изгубили су сваку моћ будног сневања, предвиђања, предосећања и визија, као и видовитог знања светлих бића и суштастава, поставши на тај начин лаким пленом свих планетарних и звезданих вампира, сисача животних сокова и дејстава, космичких гмазова, паразита и тамних небића што се хране страхом, патњама и болима суштих и словесних бића.

Истовремено су у све беле расе, родове, племена и породице убачена вештачки створена тамна небића, којима се даје одређена људска подобност, одређени и лажни идентитет, илити самосвојност и самобитност, одређено физичко тело, чак и одређени изглед и лик, одређено име, презиме и родослов, с једном једином намером и сврхом: да се што више помете, слуди и застраши бели људски род, да буде што више страдања, патњи и боли, односно, да буде што више хране за даљни опстанак космичких паразита, вамприра и гмазова на Мидгарду.

Најбоља и једина одбрана и заштита, у времену наступајућем, од кидасања невидљивих космичких вампира, паразита и гмазова биће буђење и освешћивање видовитих знања и умећа, будног сневања и моћи стваралачких визија, те обанављање, отварање, буђење и развијање свих унутарњих, оностраних и духовних чула – од шестог до дванаестог ступња.

Кад те способности и моћи развијете у себи, тада ћете моћи, без напора и у трену, да осетите и препознате, да разазнате и разлучите биће од небића, човека од нечовека, људе од нељуди.

Просто и песнички речено: све оно што на свом путу срећете, што виђате у граду, на улици и радном месту, на вечерњим забавама и чајанкама, а има људско тело, људски облик, лик и глас, можда и није људско биће, можда уопште и није биће, већ утвара и прикојаса, већ тамно небиће, вампир и паразит, који покушава да вас слаткоречивошћу намами и омами, да вас опсени и замађија, те да потом, изненада и у тренутку ваше опуштености и небудности, ви постанете његова жртва, будући да се таква тамна небића искључиво хране патњом и болима словесних бића.

Ја вам овом приликом предајем она знања и сазнања која се нигде у свету не предају, која постоје у Етру Мидгарда али су овојима таме скривена од вас, и која сам ја примио од плавих вилењака и светлих бића и суштастава из Вишњих светова и Акаше, а која вам и те како могу бити од користи, будући да нас тамна небића у овом времену свих времена жестоко нападају одасвуда, јер осећају да је све више нас пробуђених и освешћених, те да они полако али сигурно губе све моћи и сву власт на Мидгарду.

Топло јутро зора недри,

Озарује дан се једри,

А у моме сненом бићу,

Росне капи клизећ свићу!

.

Расипа се светлост етра,

Липе мазе дашци ветра,

Из пепелне смесе мрака,

Множи искре пламен зрака!

.

У зорењу усред сјаја,

Сунце небо бело ваја,

Крагујевац устрепери,

.

И дан поче да се мрешка,

Све док тама нова тешка,

Не разбуди ноћне звери!

 

Француски песник Артур Рембо наслутио је чудну, мрачну радост коју доноси гавран у својој поеми „Гавранови“:

„Господе, кад се ливада следи (…)

на природу, где цвеће бледи,

сручи с небеса јата нова

драгих и дивних гавранова“.

 

 

Сваке зиме, кад одлази у Хипербореју, Аполона прате гавранови, и песма.

Аристеј из Метапонта, који је пратио Аполона до Хипербореје, појављивао се у свом родном месту и после смрти, у виду гаврана.

Сваки пут кад се успиње на своју кулу, док посматра земљу под јутарњим сунцем, на Одинове широм испружене руке слећу две птице, два гаврана; име првог је Мисао, а име другог је Сећање.

Хиперборејски Аполон се уопште, веома лако и природно, доводи у везу са птицама. И лабуд је, слично гаврану, хиперборејска птица. Једна статуета, нађена у Дупљаји, недалеко од Вршца, у Банату, приказује загонетно божанство, човека с птичјом главом. Његове кочије кроз ваздух вуку лабудови. За тог „птицоликог идола на колицима која вуку барске птице“, Живојин Андрејић каже: „ова представа се несумњиво доводи у везу са митом о делфијском Аполону, који борави шест месеци у земљи Хиперборејаца, далекој и маглом покривеној области, (…) да би затим следећих шест месеци боравио у сунчаној Грчкој. Могао би дакле бити у питању претеча Аполона Беленуса, који је у нашим крајевима поштован као бог Сунца (…).“

Уосталом, древна германска епска традиција управо гаврана назива „лабудом црвеног кљуна“. У неко срећније време, гавран је био сматран за повољно знамење: уколико прати јунака, то је значило да ће се његов мач тог дана наситити крвљу, а да ће исход његовог подухвата бити срећан. Тајанствену везу јунака и гаврана подвачи мит: у осетском миту о народу Нарта – најјачем народу на свету – затичемо овај мотив: после битке (која се води за Небеско царство) мајци у крило пада одсечена рука сина, коју испушта гавран, те она тако сазнаје за његову злу судбину. Идентичан мотив срећемо и у песмама косовског циклуса, где се то исто дешава мајци Југовића. Гавран мајци у крило спушта окрвављену руку њеног сина Дамјана.

Симболи су вишезначни; по правилу, они поседују и свој „позитивни“, светли и „негативни“, мрачни аспект. Отуда нестали северни празавичај може да симболизује не само „бела птица“, лабуд, него и злосутни, црни гавран. Једна сведочи радост, друга опомиње на губитак.

Извор –интернет страница –  Симболи Хипербореје, Борис Над –

 

 

Ма колико хладна зима била

 

 

Ма колико хладна зима била –

душе својом љубављу саме сунце праве

свака душа користи јединствена крила

да оде у правечност и склони се од Јаве!