Category: All
Саша МИЋКОВИЋ – СУДБИНА
Случајних сусрета нема, не постоје,
И све план свој има, закон и правила,
Судбина предвиђа да се нађу двоје,
Сличних људи које под прст је ставила!
.
Све је одређено: љубав, болест, корак,
Сваки пут, лутање, понор или беда,
Мушкарац и Жена – хлеб сладак и горак,
Судба кроји бразде хаоса и реда!
.
Она зна све наше врлине и мане,
И поставља замке, разне смицалице,
Увек нас осматра кришом и са стране,
.
Док Анђео Чувар милује нам лице…
Мушкарац и Жена у вртлогу света,
Воле се и вену попут крхког цвета!
.
Крагујевац, 24.02.2018
Женска коса…
Плетеница од три прамена косе симболизује везу три света: Јав, Нав и Прав.
Јав, Нав и Прав су према веровању старих Славена три света.Нав представља свет мртвих. Јав реалност и свет живих, док Прав представља свет који управља универзумом помоћу одређених закона и правила који се морају поштовати.
Дугачка коса служи за прикупљање суптилних енергија и информација из спољашњег света. Зато када смо у контакту са незнанцима, коса мора бити уплетена или прекривена, марамом, капом…
Неудате девојке плету једну плетеницу, која пада низ кичму и служи као диригент енергије и помаже при прикупљању снаге.
Трудне жене су носиле две плетенице, прикупљајући тако снагу за себе и за своје нерођено дете.
Мушкарци су косу своје жене сматрали најбољом заштитом како за њу тако и за себе а пре опасног или изузетно одговорног посла или путовања, супруг је чешљао женску косу, верујући да ће му она дати потребну снагу и заштиту.
Извор- интернет страница – Тајне и лепоте Мидгарда-
Лабуд Н. Лончар – НА ПУТУ ЗА СЈЕВЕР
Кад долази јесен
Остављам обалу,
Светлуцаве рибе
И шкољке што ћуте истину –
Пакујем малени кофер
И журим на сјевер.
.
И тако се
Са ластама разминем
Негдје на половини пута
На прелому Сна и Јаве
Махнемо у поздрав
И наставимо лет.
Оне одлазе на југ
А ја на сјевер…
.
Затворених очију…
.
Кад долази јесен
У мени замирише дуња
И џаба ласте крилима
Милују моје лице и
Џаба немуште приче пијаних шкољки
То ја опет миришем опали
Орахов лист под кућом
И пакујем кофер –
На путу за сјевер
.
Извор- Суштина поетике- часопис за књижевност-
Владан Пантелић – Нека све Дарије…
На Мидгард ускоро стиже красна Дар –и –ја
Вековима је чекамо – њени најближи и ја
Чекајући чврстимо стрп и јачамо мишиће
Широким срцима грлимо знано нам биће
*
Дарија је лепоока и витка чврста и висока
Вовјекн мудрица – лепотица жест ратница
У првој посети Слово Реч и Говор је донела
По њој је северна моћна земља име добила
*
Дарија долази директно из Дајбог – чертога
Ово је њен други долазак са сврхом новом
Учитељ Дајбог ју је у Ритуалу свих Ритуала
Посветио у Будност и Акцију и Учитељство
А преко ње на даљ посветио све Дарије света
*
Нека се све Дарије света потпуно пробуде
И нека све Дарије свих светова Рода Светла
Певом и пралилом моћи славе освит Сварога
Отворе све очи и чула и пропо – ведају и шире
Света Знања Правду Љибав Мудрост Мир!
*
Дар –и –ја је вечна символика Творца и давања
И символика милосрђа Водисатва – Бодидарма
Да ће вечно и радостно радити за За – једницу
Дар –и –ја је и символика свеколиког Стварања
На путу светлосне игре Вечности и Безкраја
Београд, 23.02. 2017, први дан Сварога
Драган Симовић: Колико знамо и љубимо, толико и јесмо!
Племените врлине морају да се негују.
Да се негују из дана у дан, из часа у час.
Стога, негујмо врлине како у себи, тако и у ближњима својим!
Племените врлине јесу дарови од Творца, Васељене и Богова.
Све племените врлине происходе из Знања и Љубави.
Знање и Љубав јесу Пут ка Извору Светлости, Пут ка Извору Љубави.
Ко негује Знања Богова и Љубав Богова, тај већ живи у Златном Свароговом Ирију.
Живи и овде на Мидгарду.
Колико знамо и љубимо, толико и јесмо.
Јесмо! – не само у овоме свету, већ и у свим иним световима.
Драган Симовић: О, љубљени моји!
Свакога од вас,
који сте ми,
у овоме трену,
мили и драги,
препознајем, гле!
у сновима својим.
У сновима које сам
кроз многе животе
будан сневао,
једнако као што и данас сневам.
Сви сте ви мени
већ однекуд знани,
о, љубљени моји!
И сви смо ми једни другима
љубав даривали,
једнако као што и данас
даривамо.
Хроми Вук – Перунов Ратник
Лабуд Н. Лончар – ЗАБОЛИ ЈУТРО
Кад у грудима
Заболи јутро и
Магла покрије стопе
Запјева са гране птица и
Даљина донесе слике
Заглављене у сјећању
На лик једне жене.
Вјетар ко рука дјевојачка
На прозор,тихо, закуца
И заболи у грудима јутро,
Замирише са плакара дуња –
Убрана са неба
Руком моје мајке.
.
Заболи у грудима јутро…
Извор- Суштина поетике- часопис за књижевност-
Саша Мићковић – ЈАДРАНСКО МОРЕ И ЖЕНА – IV
Док пишем тинтом на обали списе,
Сиђи у Јадран, сунцем озлати се.
Натопи ткиво лековитим јодом,
И као шкољка осветлуцај водом!
.
Потом ко нимфа насучи на стену,
И смакни с тела песковиту пену,
А када зенит у амбисе тресне,
Морске дубине постаће ти тесне!
.
Изађи затим из течности слане,
Кад прва тама са Ловћена кане,
Време за чежње нагло пробуди се,
.
Погледај звезде, изнад мора висе,
Скинућу једну ветровитим летом,
Да те украсим тим небеским цветом!
.
Сутоморе, 05.08.2017.
Душица Милосављевић – Вила са Цетиња
Дан ме буди
овенчан својим сребрним сјајем
други људи
корачају каменим вилинским гајем!
.
Гробови предака крви моје крви
стоје поносно расути у етру
тела ратничка не постају црви
од неба створени, не бивају у Свету!
.
Ветар завитла само постојање
усред врха великог што над морем стоји
поносно и гордо вила стаде сјати
ратнике разбуди и мача се лати,
а безсмртни не умиру, записано стоји!
.
Џабе људске звери бораве на власти
земаљско је пролазно и у земљу иде
погинуће живи од своје пропасти
душе Светих ратника у будућност виде!
.
Кад се камен отвори, проговори стена
тешко тада оном биће који душу нема!
.
Проговори вила, будећ своје претке
све јунаке давне што смрти пркосе
окупи их да делују на највишем вису
бејаху заспали, ал умрли нису!
