Category: All

TANGO DISSIDENTE – Владимир Шибалић


V-for-Vendetta-v-for-vendetta-27694429-1920-1200

Ја да нисам боем знани,
Да ме приче не прате бројне,
Какви би ми тек били дани
Подно моје заставе тројне?

Да не певам на глас сав
Песме оне стихова страшних,
Од издаје бих био каљав,
И слуга подлих умова мрачних.

Стога мислим – нек’ је тако!
То је богаз којим ходим.
Туге тешке ја овако
Могу само да се ослободим.

Док се други ноћу гуше
Што “изрод” им поста име,
Сву ширину српске душе
Схватит’ неће, разуми ме.

Сред севдаха, сред те сете,
Ти уз мене, мила, буди.
Ускоро ће tango dissidente
Масовно заиграти људи.

Драган Симовић: Отварају се звездане капије


 

Отварају се звездане капије

 у дубинама звезданих јата,

с ону страну видљивих светова,

 с ону страну појавних небеса,

с ону страну уснулих сазвежђа.

Отварају се звездане капије

у дубинама свести и снова,

 у вечним пространствима

душе и духа,

с ону страну свих привида,

с ону страну свих опсена,

 с ону страну свих празнина,

 с ону страну свих тишина.

Отварају се звездане капије,

и већ из пролазности излазимо

и – гле! – у вечност улазимо.

Владан Пантелић: ЧАРНА ГОРА


ПУТОПИС

Увек сам се осећао добро када сам путовао у Чарну Гору. Тај осећај се и сада поновио. Прво угледавање ноћас је било кроз прозор воза. Предивно планинско шаренило! Онда је преко те лепоте испружио своје дугачке руке Жарко Сјајко и све се почело преливати и играти. Треба видети јесен исплетену и испевану на овим планинама. Но, и јесен, као и све друго, налази се у човеку, будна или успавана. Када кренеш у Чарну Гору разбуди сва доба у себи и гледај, гледај и в и д и.

Иде, застаје и шкрипи воз према Подгорици и Бару. Онда стаје, ко зна због чега, али видимо да није због сигнала. Касниће опет пар сати. То је постало нормално. Чудно је то што је за нас много штошта што није нормално, постало нормално.Али на дан отварања ове пруге он је пошао и дошао на време. За наше прилике и то је превише тачности. Сва та стењања воза ми не сметају да уживам у пејзажима који се смењују, наново ме опчињавајући својом лепотом. Ех што нисам неки властелин па да узмем хеликоптер и камеру и да кружим, кружим!

Кањон Мораче прича о протеклим вековима и силини Воде. И Цијевна, коју прелазимо, река чудесница, која истиче у Албанији и дуби стене кроз Подгорицу, пева једну друкчију, али у бити исту песму. Једном ћемо, ми људи, живети у дубљем садејству са стенама и водама и птицама. Једном ћемо, ми људи, живети у много дубљем садејству са људима, без лажи, без мржње, без љутине, без туге, и без себичности, у једном светлом свету. Једном ћемо, ми људи, стварно видети једни друге, видети Човека у свакоме, видети Себе у свакоме, видети Бога у свима и себи. Затварам очи, умиљујем унутарње трептаје, разабирам и гледам тај свет. Нестају сви боли од света и века. Боже, Ти си чиста Лепота!

И опет стаје воз, овога пута испред Скадарског језера. Е па нека си стао! Знам да сам стигао на одредиште свог живота и за мене више ни једна замка света није стварна. Посматрам различита јата птица која искачу из густих трстика и локвања и са врба. Прелећу, надлећу, кликћу, хитро и брзо, али у међусобном миру.

А језеро, симболика душе, препуно јесењег лишћа и свог расцветавања, огледа околне планине и дише благоталасасто. Сиве зидине једног несталог града говоре о пролазности свега осим пролазности саме.

Враћам се из Бара према Подгорици. Море ведро као небо и модрозелено. Свраћам у Ратац (а где би другде ратник Светлости требао и могао свратити!), на исто место где сам се овогодишњег пролећа окупао пре Руса. Бацам плочасте каменове, слушам звуке њиховог утопљавања, проигравам вечност. И намењујем: први за Данијелу, други за мене, трећи за Соњу, четврти за Сашу, пети за Иву, шести за Жељка, па за Борку, Данила. Каменови причају шапатом, напрежем уши и чујем: Данијела оклева и контролише, плаши се среће, Соња је бучна, али јасна, Жељко се таласа према ветрима, Ива иде све одлучније и финије… Сашин камен је скоро нечујно бућнуо, без много приче, али танано и тајинствено и делатно, као Саша. Како су каменови крaтки и јасновиди! Они су исклесали Његоша, а Дух га је напоjио виђењем далеким.

Улазим у воду отворена срца. Када се човек отвори, радост упуњава груди, мало и згужвано ја се испрси и тече ка великом Себе, свест нараста. Освајање једне велике тврђаве…. Опет нема Руса овог двадесет и четвртог октобра. Кроз слане очи гледам Ватру, угледавам врата и пролазим на другу страну. Лед у моме срцу постаје врео и почиње да се отапа све брже и брже. Многи, тек изникли светови у моме новом видокругу, пружају своје тајне, чарне као што је Чарна Гора

Милан Ненадић: УСКОЧКА ПЕСМА


Све чешће сте у мојим ранама
Крајишници — о, ваша страхота!
Мене носи божанска помама,
Зла судбина вашега живота.

У детињству нисам много знао,
А немир је био много већи — 
Несвесно сам на вас подсећао
И хтео се баш тога одрећи.

Сад зрачите као драге гатке,
Као вино и хлеб свакодневни,
Ваше муке — о, како су слатке,
Како светле и пристају мени.

Прве речи које изговарам
Саздане су од вашега лика.
Ја не градим, ја звучно разарам,
Ја сам ропац после вашег крика.

Вас ће бити и над мојим гробом,
Вас ће бити кад ми звезде зађу,
Кад, напокон, рашчистим са собом — 
По вама ће моћи да ме нађу.

Мирослав Антић: ПОРУКА


Mirosla Antic.jpg

Кад прођу зоре,
кад заспу кише,
и нас одавно не буде више,
ово је, мој далеки сине,
порука за твог још даљег сина
и за кћер најдаљих наших кћери
кроз много надања и година,

за снове шарене и бескрајне, 
пегаве пахуље будућих зора,

за чаврљања, 
кикот
и тајне
и за сва питања без одговора.

Кад свену зоре, 
кад згасну кише,
и нас одавно не буде више,
реци нек будући лепше сањају,
замоли да чудно лепо сањају,
нареди да боље од нас сањају,
помози им да тачније сањају,
ако не сањају – дај им да сањају,
вичи да сањају,
сањај да сањају,

док у њиховим детињим грудима 
покојна наша срца одзвањају
и чују
и кују
и одјекују
као звоници међу људима.

Кажи им: 
онамо,
близу неба,
планина једна на све њих чека.
Ми смо је зидали од сна и хлеба
да се успентрамо у светлост некад.

Ми смо је дигли. 
А никад стигли.
За људски век је огромна била.
И посрћући – у вис смо пали,
са ожиљцима најлепших крила.

Кад мину зоре, 
кад умру кише,
и видиш: нема нас никада више
реци им да смо се ко људи сложили:
мене поделили,
тебе поделили,
њих смо помножили.

Ово је, мој далеки сине, 
осмех и шапат за твога сина
и за кћер његових најдаљих кћери
кроз безброј надања и година.
И жеља да се нешто продужи.

Да се пре одужи. 

Да се не одужи, 
већ да се шаље,
од њих још даље,
много даље.

Реци им: онамо, близу неба 
још дивних треба,
још јаких треба,
наивних треба
и чудних треба.

Давно смо с муком све то сређивали. 
Сад смо на крају и то средили.
Клинци су маме и тате наслеђивали.
Сад смо ми, родитељи, децу наследили.

Зато им на ухо промрмљај тише, 
кад зоре изгоре
кад спласну кише

Нас сутра мора тамо негде 
заједно с њима да има
за једну обичну мрву најгласније,
за једну обичну мрву најчасније,
за једну обичну мрву највише.

Драган Симовић: Јунаштво и храброст јесу круна нашега живота


ИЗ ПЕСНИЧКОГ ДНЕВНИКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Хајде да размишљамо и приповедамо о једној расној Србкињи, о једној србској хероини нашега доба.

О једној неустрашивој, храброј, дичној и поносној Србкињи која је остала посве сама у срцу Приштине 1999. године, посве сама у окружењу дивљих и крвожедних зверова у људском обличју, зверова какве није видео цивилизован свет у последњих тисућу година.

Та расна Србкиња, та србска хероина, зове се Даринка Јеврић, србска хероина која је овај свет лажи, илузија и опсена напустила 2007. године, са шездесет година овоземаљског живота.

Преселила се у Златни Сварогов Ириј, у Ириј у којему вечно обитавају расни Срби и расне Србкиње, србски јунаци и хероји, србске јунакиње и хероине, србски песници, посвећеници и духовници.

Даринка Јеврић!

То име мора јасно и гласно да се изговори, да се изговори тако снажно и моћно да одјенке Васељеном.

Зато што је мало, веома мало, таквих Србкиња, али и Срба, одувек бивало.

Чиста Раса се ретко пројављује!

Чиста Раста јесте пелцер, јесте расадник Белога Србства.

Без чисте Расе никаквог Србства не би ни бивало.

Без чисте Расе не би ни овога света бивало.

Хајде да замислимо, хајде у својим визијама да погледамо живот ове талентоване србске песникиње и расне србске хероине у приштинском зверињаку после 1999. године.

Сама самцијата, без иједног србског витеза и ратника, међу људским зверовима чије су очи закрвављене од мржње према свему србском.

Приштински зверињак јесте пакао на земљи, дантеовски девети круг пакла.

Ко је од нас толико храбар, да сам самцијат остане у таквом зверињаку дантеовског пакла?

Мало нас је, или, можда, нимало!

Кад год се присетим Даринке Јеврић, мене обузме и обхрва јад, стид и срам.

Од Даринке се Јеврић и у овим позним годинама учим јунаштву и храбрости.

Схватам, и признајем, да је јуначнија, неустрашивија и храбрија од мене.

То што је она постигла и остварила, ја ћу, можда, постићи и остварити у једном наредном животном току.

Јунаштву се и храбрости учимо васцелога живота, кроз све прошле и будуће животне токове.

Јунаштво и храброст јесу круна нашега живота.

Јер, можемо ми знати и умети много што-шта, али, ако смо кукавице, ако смо страшљивци, све наше знање и умеће тада пада у воду.

Тада смо нико и ништа!

Београд је постао гнездо и расадник србских страшљиваца и кукавица.

Међу онима који обитавају у Београду, као и у иним нашим градовима, много је страшљиваца, кукавица и лицемера.

Страшљивци и кукавице имају ту особину да се скривају иза лажног идиотског космополитизма, иза либерализма и мундијализма.

Они су космополити из страха и кукавичлука!

И, кад год сретнете неког космополиту, знајте да је то персона, особа са маском, која космополитизмом прикрива властити страх и кукавичлук.

Све што је талентовано и храбро у Србству, кроз векове, то није рођено у градовима, већ у неким горштачким или равничарским селима.

Са села је одувек долазила чиста Раса!

О овоме се не приповеда, о овоме се не пишу књиге, но, ово јесте истина, сушта истина!

Када буде дошао тај дан, да васцело Србство борави у градовима, тада неће више бити нити србских јунака, нити србских хероја и хероина.

Тада више ничега неће бити.

Читајте поезију Даринке Јеврић, слушајте њене приче и беседе, упознајте и њу и њезин животни пут, да бисте снажили и јачали свој дух, свој карактер и, надасве, да бисте брусили властиту част.

Ако пажљиво будете читали Даринкину поезију, схватићете одмах, да је у њезиној поезији и њезина судбина, судбина записана међу звездама и сунцима.

Долази време, и већ је дошло, када ће космички ветрови одувати све србске изроде и кукавице, све страшљивце и лицемере, а на ветрометини свих ветрометина, остаће само расни Срби и расне Србкиње – попут Даринке Јеврић!

(Београд – Истер, месец сечко, други дан, 7527/2018.)

Сњежана Прлић: ДВЕ ПЕСМЕ


21370913_1423315874455961_6381580415071505508_n

ПЛАНЕТА СЛОБОДНЕ ВОЉЕ

 

Мир и блаженство
срж су живота.
Истинољубивост је указ чисте љубави.
Зато се љубав никад не смије глумити
нити се њој смије ругати.

Љубав је вјечна као Свемир,
унаточ честим и снажним људским огорченостима и разочарењима.

Трепери, душо, слободна, љепотом и радошћу
уз помоћ Сунца бескрајног.
У себе зађи, човјече,
и тихо попут магле преко оранице
простри се.

 

d0bbd183d187d0b0светло

 

ЧИЊЕНИЦА

 

По Земљи се развукла
Хладна и тамна суштина.
Брат убија брата.
Пријатељ пријатељу лаже и подмеће
Говорећи да тако нормално јест.
У морима се сакупљају
Најгора свједочанства небриге.
По ријекама плутају лешеви
И нечије искориштене пелене.
У језерима труле нежељени
аутомобили и телевизори.
А ти земаљски човјече, сањаш
о безувјетном опросту љубави?

 

Драган Симовић: Срби! Не бојте се! Вечан је Дух Србства!


(У спомен

на Даринку Јеврић,

самосвојну и самобитну,

благородну и храбру

србску песникињу

са Србског Косова.)

Срби! Не бојте се!
Вечан је Дух Србства!
Дух Србства обитава од Почетка Без Почетка и
обитаваће све до Свршетка Без Свршетка!
Шта су све мрачне силе овога света привида и опсене,
спрам Живога Духа Вечнога Србства!?
Шта Живом Духу Србства могу они који су мртви
рођени, који ће мртви отићи са овога света!?
Они су само јутарњи дашак над пољем зелена шаша!
Они су само одсјај на језеру горском ждралова белих
што небом прелећу у сутон!
Они су само клетва својих предака, и усуд својих
далеких потомака!

Срби! Не бојте се!
Вечан је Дух Србства!
Дух Србства није оно што се видети
и опипати може!
Дух Србства је умилно и дивотно тајинствено појање,
што допире из Дубине Вечности, када се, у пролетњој
ноћи, загледамо у далека звездана јата, сасма утонувши
у блажено тиховање Срца, Душе и Духа.
Срби! Не бојте се!
Дух Србства је, гле!
Душа Пра Васељене у нама,

и Велики Дух Стварања
над нама!
Дух Србства није само Земљина Оса, већ и Оса
Сунчева, Оса Бога Живога!
Дух Србства нико убити не може;
нико победити не може!
Сви непријатељи Србства јесу смртни и пролазни, а
Живи Дух Србства јесте Бесмртан и Вечан!
Срби! Ову Истину Свету,
Златним Сунчевим Зраком,
у Срцу Својему
упишите!

(Београд – Истер, 7520/2012.)

Даринка Јеврић: ДЕЧАНСКА ЗВОНА ИЛИ СВЕТКОВИНА СРЦА


ћутим 
вјековима ћутим твоје име
слутим како ми послије киша болујеш косу 
и како од лелека звона занијемим и ослијепим потом 
и ни молитве не разумијем 
кад падам у бездан за твојим челом 
због тебе кћери јерусалимске 
све чедне а удове јесу 
и утве златокриле рањавају паучину 
снивају 
како ти из образа кљују вино 
и круне од руку дукате од чиста злата 
невјестинске 
чемерне кад у невакат дођу 
руке ми под најдоњи камен дечански гњију 
ти светац и помор библијски 
ти седми светогорски монах 
ти мојих девет Југовића и бол царице Милице 
љепота 
што је не видјеше очи ни цара ни ћесара
нит младе Гојковице 
походе ли те кћери јерусалимске
љубави 
руку само преко бока да ми пребациш 
могла бих ја да цвјетам и бременим сваког прољећа 
грло само да ми дахом опалиш 
могла бих ја дојити и девет Обилића 
(леле ако залелечу дечанска звона 
па ти се лик са фрескама помути) 
а понека птица заборави лет 
остави гору и олтар сања 
везиље му украду очи 
на превару га преко ријеке преведу жедна 
а крв би његова укротила све водопаде свијета 
а клијале су под бедемима неке очи 
и завидјела му Гојковица 
за осјеку што дугујем крви 
грешна се дому враћам 
са клетвом дечанских звона у ушима 
прашћај љубави

Стварање и страдање Даринке Јеврић

„Ја са Косова не идем, то не би било сагласно мојој поезији“, рекла је једина српска уметница која је остала у Приштини после 1999. године.

Даринка Јеврић је најбољи песник Косова и Метохије и једна од најзначајнијих српских песникиња друге половине 20. века. Време је да се академска књижевна и шира културолошка критика у Србији озбиљније позабави делом Даринке Јеврић”, рекла је проф. др Даница Андрејевић, шеф катедре за српску књижевност и језик на Филозофском факултету Универзитета у Приштини, отварајући дводневни округли сто посвећен стваралаштву и животу познате песникиње.

Даринка Јеврић рођена је 1947. у Глођанима крај Пећи, а њен живот и стварање представљају праву парадигму савремене српске збиље, од угрожености језика до савременог уметничког стварања на Косову и Метохији. Лингвиста Митра Рељић је нагласила овај део њеног рада и наводећи речи које је, о положају српског језика, песникиња изговорила још 1987. године, а који једнако и непромењено сведоче о положају српског језика и промени имена места: „Већ јучерашњи подаци данас су, бојим се, застарели што значи да је на КиМ изгубљен највећи део ономастике на српскохрватском језику (…) Просто да се човек наљути на Турке што су нам, у петнаестом веку, оставили тефтере с прецизним називима села и пореских обвезника у њима”.

Станислав Станковић из Института за српски језик САНУ сматра да је песникиња употребом црквенословенизама и брижљиво грађеним односом према језику постала нека врста његове одбране, истовремено богатећи његов лексички потенцијал. „Даринка је себе пронашла у потрази за архетипским, митским, историјским језиком и плетиву српског историјског наслеђа,” каже у свом раду др Станковић.

Песникиња је остала да живи у Приштини, након 1999. године, у врло тешким условима као једини српски уметник који је живео у свом граду јужно од реке Ибар.

„Знамо за опредељење Даринке Јеврић и помињемо њен завет свих ових година као својеврсни етички кодекс. Зато се и сећамо њених речи: `Ја са Косова не идем, то не би било сагласно мојој поезији`”, истакла је Сунчица Денић, декан Педагошког факултета у Врању. Она сматра да су због родољубиве основе многе њене лирске песме „језичка загонетка и наговештај иза кога следе поређења и поредбене егзибиције и асоцијације”.

Поезија Даринке Јеврић, посебно њене љубавне песме, широко је прихваћена и говорена. Превођена на многе светске језике и била је, уз Десанку Максимовић, Весну Парун и Дару Секулић, препозната и прихваћена на културној сцени бивше Југославије. Зато се њено стварање не може „омеђити некаквим регионалним оквирима и аршинима”, нагласио је проф. др Драгомир Костић са Филозофског факултета. Професорица народне књижевности Валентина Питулић открила је да је песникиња „користила управо оне симболе који представљају суштину традиционалне културе Срба”, наводећи да се ради о кућном прагу, огњишту, семантици биља.

Даринка Јеврић са Десанком Максимовић

Посебан осврт на последње песничке збирке „Посланице с Проклетија”, „Јудин пољубац” и „Хвостанска земља” дао је мр Жарко Миленковић, наглашавајући документарни аспект стварања где се преплићу поезија и хроника зла. „Поетски исказ сведочења, као доказа, против зала и бестијалности, Даринка Јеврић је усавршила у свом приштинском лагуму”, сматра Миленковић.

Округли сто је одржан у Косовској Митровици и Грачаници поводом 70 година од рођења и 10 година од смрти песникиње, у организацији Филозофског факултета и Дома културе „Грачаница”, у читаоници која носи песникињино име.

Живојин РАКОЧЕВИЋ

(2017.)

Драган Симовић: Данас би било више од педесет милиона Срба…


Данас би било више од педесет милиона Срба,

да у двадесетом веку –

веку погрома над свеколиким Србством –

хрватске и германске крволочне звери

нису извршиле најсвирепије,

најгрозније и најужасније злочине –

злочине какве свет није видео од Постања до дана-дањег –

злочине над србским именом и ликом,

злочине над племенима и родовима србским,

када сатираху, клаху и спаљиваху

све што је србско,

од нејачи у колевкама

па све до стогодишњих стараца и старица,

остављајући за собом пустолине и паљевине,

грозоту ужаса и пустоши,

лелек, кукњаву, вриску и јаук

што се у небеса уздизаше.

Те ужасе и грозоте

хрватским и германским зверовима,

геноцидним и канибалским кршћанима,

не смемо никада

ни заборавити ни опростити,

заиста:

никада ни заборавити ни опростити!

Док је света и века,

док је звезда и сунаца,

док је Земље и Неба:

никада им ни заборавити ни опростити!

Данас би било више од педесет милиона Срба,

да један нараштај србских синова и кћери –

пре неких стотину лета –  

није наивно поверовао,

да кршћански Хрвати и Германи

имају душу!

(На левој обали Истера, у пролеће, 7520/2012.)

Дизајнирајте овакво веб-место уз помоћ WordPress.com
Започни