Да избијем на Пропланак Свести –

 да јасно видим, јасније да чујем;

 да бистро мислим, бистрије осећам!

Да словим Словом словесних Предака,

из Суштог Суштаства,

из Језгра Светлости!

Да сневам и певам с ону страну

сете и самоће;

 с ону страну киша и ветрова;

 с ону страну умља и безумља;

 с ону страну свих ноћи

од века!

Да избијем на Пропланак Свести –

 да се снова родим у Истини;

да се снова родим у Љубави;

да се снова родим у Светлости!

Да Истину у Бићу откријем;

и да Љубав у Срцу препознам;

 и да Светлост у Души упознам!

Да избијем на Пропланак Свести –

али Свести Божанске и Суште!

Да се моје биће и суштаство,

стопе с Бићем Суштим Створитеља;

 да узлетим, летим и прелетим,

све светове и звездана јата;

 да прероним најдубље дубине,

 да надвисим највише висине!

Да се с Духом Вечнога Стварања

у Тишини Бескраја сјединим!

Прво је: сваки нека зна шта хоће?
О маглу копља никад се не ломе.
Слободе? добро! Ал’ то није воће
Што зрело пада у шешир ма коме.
Верујте прво! и стисните пести,
Па онда трести, трести!

Господин, сељак, богат и сирома’,
У успех борбе верујте – и доста.
И ваша снага биће снага грома,
И замршена питања сва проста.
Верујте прво! и стисните пести,
Па онда трести, трести!

Велика дела ишту тврду шију.
Зачеп’те уста мудрих грошићара!
Дигните срце! згаз’те сумње змију,
И бор’те се за успех без шићара.
Верујте прво, и стисните пести,
Па онда трести, трести!

Вера у успех, успех је пола.
Слободе прстен ко на руци носи,
Тај већ је јачи него сила хола,
И церов лист му већ цвета у коси,
Верујте прво, и стисните пести,
Па онда трести, трести!

– Ми сви сад знамо: хоћемо слободе,
И да смо своји у рођеној кући;
И пре но што нам мач срца прободе
О вољу нашу он ће крто пући!
Ми верујемо! и стиснутих пести,
Са руку наших ланце ћемо стрести!

Ти незаборављена моја 
на родном пољу изненада женка,
остај ми сенка, сенка.

Ко редови зарђалих коса 
кукуруз је на сунцу зрео.
Тешка си била, врела и боса
као сноп жита кад се разгрне.
Очи ти беху мале ал црне 
као рупице на фрули.
Кад ми на теби сваки заглавак врео 
од сласти поче да трне 
раширила си се, и уздрхтала,
ко земља испод грана трулих.

У црном дугом свиленом плашту 
по свету блудим.
И свуд где стигнем шапатом будим
болан осмех, сузе и машту.

Свирам смрт, 
ал ми гудало расипа нехотичне звуке.
А зидови мртве и облаке што
плове 
благо ми милују руке.
Једнако ћарлија као далек врт 
трагом мојим сенка моја,
пуна жита и неба ведра, 
врела као једра недра твоја.

И док ми се ноћу преплићу на руци 
голе жене, и звуци 
крвавих накита страшних,
тешке свиле и листови прашни,
чим пред зору сване,
небо ми је росно ко равне пољане,
а Месец се над њима сја
као срп.

Сами стварајте свет у којему ћете живети.

Немојте дозволити да ваш свет стварају паразити, предатори, гмазови, дебили и медиокритети.

Бирајте друштво, бирајте саговорнике, пљуните на свет дебила, кретена и идиота!

Ако међу људима не можете да нађете ниједног пријатеља и саговорника, онда се дружите са својим боговима, дружите се са птицама, животињама, биљкама, дрветима…

И не требају вам људи који гледају ријалитије, који се диве оргијањима старлета, проститутки, курви, кретенастих, дебиластих и настраних мушкараца што не знају ни где су све шупљи.

У друштву таквих празноглаваца и шупљоглаваца, верујте, ваш би живот био посве обесмишљен.

Но, ма какав да је овај свет, вазда ћете наћи макар једног саговорника, свагда ћете наћи некога ко је сличан вама, ко ће бити ваш искрен пријатељ и друг.

Ако само то постигнете, ви сте онда веома богат човек!