Најужа етничка заједница без сумње је заједница језика. Домови и насеља у којима се говори истим или сличним језиком, истим дијалектом, повезани су међусобно и просторно и временски. Простором, то јест, ужим и ширим завичајем и Отаџбином, а временски најпре заједничком прошлошћу – историјом, која ствара све манифестације културе, све њене елементе, затим заједницом садашњости, социјалном и демографском, и, најпосле, вероватном заједничком судбином у будућности.
Стога је разумљиво да је таква једна језична заједница, или другачије речено, да је племе или народ, у исти мах и заједница крви. И крв и култура и језик остали су племену и народу од прадедова, од свих ранијих генерација. А кад кажемо крв мислимо на расу, на све оно што ствара тело и дух, на све физичке и све психичке особине које су заједничке припадницима неког племена или народа.
Да наведемо један пример.Шумадинцима није само заједничка извесна територија, земља са истим ораницама и воћњацима, са оним типичним шумарицама, селима и насељима. Нису им само заједнички обичаји и навике, занимања и начин живота, рад и одмор, дани жалости и празници, већ су и они сами међу собом слични, и телом и душом. Личе оделом и говором, али и облицима тела, цртама лица, свим оним што се наслеђује од предака. Припадају једној истој раси. Не мислим на расу у стриктно антрополошком смислу речи, већ на све оне расне облике који се у том крају јављају. Мислим на расност тог становништва. И не само што им је расност заједничка, већ су слични и у свим другим биолошким манифестацијама. На исти су начин однеговани и исхрањени. Исто их је сунце грејало, исти су их ветрови били, под истим су се теретом савијали. Једнаки су услови за живот, те се и тело подједнако развило, и тело и његове радње, сва његова испољавања, од основних физиолошких до испољавања душе.
Шумадија је као кристал. Сложена је, али је у исти мах у свим својим саставним деловима хармонична и јединствена. Једна је по језику и култури, једна по свом биолошком саставу – један је народ и једна је раса.
Шумадинци су се формирали под утицајем исте средине, подједнаког начина живота. Али и пре тог преформирања – да тако тачније назовемо овај процес – у прадедова Шумадинаца текла је истоветна крв. И староседеоци, и они који су се доселили са наших динарских планина, припадали су разним варијантама једне једине расе, расе у антрополошком смислу речи Динарске, како ју је назвао Рус Деникер, односно припадали су јадранској групи раса, расама које су сродне и по својим особинама веома сличне.
Шта вреди за Шумадију, односно за сваку ужу етничку територију, вреди и за ширу етничку заједницу, за цео народ. Простор на коме живи народ, то јест, шира језичка и културна заједница, много је већи, понекад је и разбијен и пресецан, па су стога и утицаји са стране често различити, другачији и културно и биолошки.
И геоклиматске прилике нису свуда исте. Али су све те разлике у једном народу у односу према другим етничким скупинама, другим народима, једва осетне, јер је и народ, као што је и племе, као што је с мало изузетака и свако насеље, засебна културна и крвна заједница. Уже насеље, братство, племе, шира и најшира етничка заједница, народ, то су све заједнице крви, језика и културе.
Народ је једно, а друго је нација. Народ је реалност природна, нација духовна. Народ је појам научни, нација политички, идеолошки, а и социјални.
Народ је заједничка култура и заједнички крв, а нација је свест о културној и крвној заједници, свест да сви припадамо једном истом народу, да је нама свима прошлост заједничка, да смо нераздвојено везани у садашњости, да су нам исти путеви будућности. Народ добија своју вредност у цивилизацији света, своју улогу у изградњи свега позитивног што човек може да да, тек када се природној творевини – народу, додаје творевина духа – нација.
Има случајева, где се један исти народ дели именом, вером и идејом о засебној нацији, где у једном народу постоји тежња за образовањем двеју или неколико нација. Али у таквом случају ни највеће политичке разлике, ни најјачи идеолошки сукоби, не могу да разједине оно што је од природе једно. Јер крв веже, а никад не разједињује. Могу да се образују и засебне нације, али су те творевине толико блиске да стварних разлика између њима и нема. Док, напротив, без заједничке крви нема заједничке нације.
Раса и нација иду упоредо. Раса је појава природе, биолошка, она је ту, хтели је или не. Нација је свесна афирмација те чињенице, признање заједничке прошлости, а у исти мах воља ка заједничкој будућности и етничкој и политичкој.
Стога је разумљиво како појам нације већ сам по себи обухвата тежњу да се раса заштити. Одбрана расе, дакле, биолошка одбрана једног народа, јесте императив нације. Генерал Живко Павловић с правом каже: ”Раса је камен темељац на коме почива равнотежа нације. Она представља оно што је најстабилније у животу једнога народа. Када се интерес расе код једног народа потпуно стави на место нагона индивидуалног одржања, тада отпор овог народа према својим нападачима постаје бесконачан. Он се може срушити, али се не може подчинити.”
Одбрана расе је двострука: одбрана од утицаја који долазе споља, и заштита унутрашњих, биолошких, расно позитивних вредности од елемената који настају распадањем и дегенерацијом.
Одбрана споља може да се спроведе путем закона, одбраном брака. Она није туђа основном животу нашег народа. Јер се он и сада, а нарочито у дојучерашњом свом патријархалном животу, никако не жени “из белога света”, већ из суседног села, или суседног братства или племена. А и унутарња расна заштита је један од елемената нашег народног живота. Народ зна да од “зла рода не треба да је порода”. Невесту себи бира из добре, домаћинске куће, не гледа на богатство, већ на образ и здравље.
Најцелисходнија одбрана народа од туђих етничких елемената, најефикасније средство да нација дође до афирмације, без сумње је у одбрани расе. Вредност расног духа једног народа зависи од тога да ли је у народу мало или нимало страних расних елемената.
Свест о раси којој народ припада, свест о њеним позитивним вредностима, најбоља је одбрана једног народа – и биолошка и духовна, и одбрана на бојноме пољу. “Душа једне расе управља судбином. Генерације су потребне да створе душу једне расе. Отаџбину не образује само тле на коме се живи, већ њу образују сени наших предака који продужавају да живе и даље у нама и који доприносе да се формира наша судбина. Бранити Отаџбину, то за један народ истовремено значи бранити своју прошлост, своју садашњост и своју будућност. Душа расе има границе које се не могу прећи. Отаџбина се добро брани само особинама предака. Пукови и топови стварају се за неколико месеци, али столећа су потребна да се искује срце оних људи који ће њима управљати. Када човек слуша душу своје расе, смисао и значај смрти за њега постаје нов. Он разуме да се испод привремености крије вечност, и да се вечност одриче индивидуе и прилази раси којој је индивидуа само један део”. (Генерал Живко Павловић)
Ако дакле хоћемо да створимо нацију, претходно је потребно упознати расу народа, однеговати је и заштитити, јер је раса мотор нације и основна карактеристика свакога народа.

„Алманах српске омладине“ (1942.)

 

Дрхтавим говором
Невештим ломатањем
Језика
Признајем
Кривда је успела
Када се правда
Од човека разишла
Не препознавање
Истине
Успело је
Да у висине вине
Хиљаде злих језика
Палацавши пламеном
Правда беше посустала
Не посустаје
Нејак
Пред гомилом
Охолих
Гладних зверова
Он се повлачи
Да грехота
Не буде велика
Јер није грех
Кад се знања
Сучељавају
Грех
Када од не знања
Главе падају
Тама их пригрли
Никад
Не пусти
Тако повучена
Истина
Чека из прикрајка
Вести
Да сину
Искру запале
Јер огањ тиња
Никад не посустаје
На очиглед
Згариште
Пепео
Унутар масе
Вулкан узаврео
Повучен
Верује
У искон
…
Време је
Искре
Долазе
…
Неке ватре горе
Иако изнад пепела
Вода надолази
Знају оне
Да време
Огњишта
Не пролази
Одакле кренусмо
Ту се и враћамо
…

 

 

Непознати рукопис Надежде Петровић први пут објавила Библиотека града Београда. Текст драме остао је у заоставштини породице Петровић, а затим је доспео у документацију историчара уметности Катарине Амброзић, врсног стручњака за Надеждино сликарство.

Дo тада позната само у најужим круговима, драма “Војвода Мицко Поречанин” сликарке Надежде Петровић, након сто година од настанка, објављена је у издању Библиотеке града Београда 2005. године.

 

Катарина Амброзић, неуморни истраживач личности и дела велике српске сликарке, нашла га је у њеној заоставштини, чуваној у породици, и о томе обавестила у својим чланцима и књигама. Она је поуздано утврдила његову генезу, повезала га са околностима живота, политичким идејама и општим приликама, односно са ангажовањем Надежде Петровић на помоћи македонским устаницима и пострадалом народу после Илиндена (1903).

Драма је настала пред крај турске власти у Македонији, око 1903. године, као последица снажне импресије, када је Надежда са Колом српских сестара путовала по Македонији, носећи донације и пружајући помоћ српским војницима. Сликарка се на том путу разболела и остала у Македонији на лечењу око два месеца, када је драма и написана.

Приређивач рукописа проф. др Душан Иванић рекао је да је драма плод непосредног сусрета са народом из околине Кичева и да се у њој препознаје дубока импресија ауторке о страдањима Срба.

Он је драму дефинисао као причу о злочину, побуни, освети, која на крају велича пијемонтску улогу Србије, а доживљава је као занимљиву и драгоцену допуну литературе о комитским борбама у Македонији и околним земљама, иако је главна тема судбина српске жене у доба ропства под Турцима.

Војвода Мицко Поречанин је вођа устанка против Турака и чувена историјска личност, па није случајно изабран као носилац драме. Познати су детаљи његове трагичне судбине. Провео је 20 година у затвору у Битољу, одакле је ослобођен посредством српске дипломатије. Убијен је у једној заседи на путу ка свом селу. Његова породица је такође убијена са још око 200 мештана, приликом једног бугарског упада у село. Саосећање према патњама српског и македонског народа, натерала је сликарку да се посвети књижевном раду, можда у немогућности да сликама изрази своја осећања – истакао је професор др Душан Иванић.

Ова драмска прича обрађује историју српског народа преко појединачних судбина малих људи. Уклапа се у скоро потиснуту литературу о комитским борбама у Македонији. С једне стране приповеда о бројним злочинима и страдању Македонаца под Турцима, а са друге о пијемонтској улози Србије почетком 20. века. Централна тема приче посвећена је жени, њеној судбини и страдању за време сурових борби. Говори о жени која је отета и приморана на супружинство са једним арнаутом. Драма подсећа на старије драмске приче, за разлику од којих има срећан завршетак, објашњава Иванић и додаје:
– Познато је да је сликарка писала уметничке критике и путописе, а ово је за сада једина пронађена драма, чији је највећи значај у разоткривању уметничке личности српске сликарке.

Биографија војводе Поречког

Мицко Крстић (1855 – 1909.), познат као Мицко Поречки је био четнички војвода у Старој Србији (данашњој Македонији). Родио се у селу Латову у Рабетинској Реци у данашњој Македонији. Његови преци су из села Требина у Поречу, области код данашњег Македонског Брода који је у 19. и првој половини 20. века снажно неговао српску традицију. Као дечак Мицко је отишао у Скопље да испече самарџијски занат. По повратку из Скопља затекао је стару обест албанског бега Џемаил Аге који му је понижавао и уцењивао оца. Мицко одлази у Србију која те 1876. улази у рат са Османским царством. Мицко је у Српско-турском рату 1876—1878. учествовао као добровољац заједно са својим земљацима из Пореча. Након рата пребацује се у Пореч и ту учествује као четовођа заједно са Илијом Делијом, Стефом Петровићем, Ристом Костадиновићем у герилском рату 1880-1881. познатом као Брсјачка буна. Тада је и извршио освету над Џемаил агом, што је забележено у народној песми Не седи Џемо распашан. Због зиме и потера Мицко распушта чету 1882. и склања се у Пореч у село Белицу. Турске потере га хватају и одводе у битољску тамницу где је „имао да одлежи“ 101. годину робије. Због свог отвореног српског декларисања бива жртва атентата у тамници који једва преживљава. Након тога ступа у преписку са српским конзулом у Битољу Милојком Веселиновићем који настоји да га ослободи.

Године 1897. Бугарска користи Грчко-турски 1897. да издејствује амнестију за све Бугаре у турским тамницама. Мицко Крстић одбија да се користи амнестијом и да се издаје за Бугарина и остаје у тамници све до 1901. када српски конзул коначно успева да га ослободи. Од 1901. до априла 1904. Мицко живи у Битољу од скромне помоћи српског конзулата.

Када је након Илинданског устанка појачан терор ВМРО-а над Србима, Саватије Милошевић и Лазар Кујунџић успевају да га пребаце у Пореч где организује прву српску чету са десне стране Вардара. Уплашена култом Мицка као старог борца и омиљеног народног јунака, челници ВМРО крећу у напад на Мицка октобра 1904. Чете Георги Сугарева, Петра Ацева и Дамјана Груева напале су га код села Слатина у Поречу. Мицко је издржао борбу и чак однео победу у којој је заробљен и ревизиони војвода ВМРО-а Дамјан Груев. Мицко је Груеву поклонио живот и пустио га под условом да више не напада Србе. Груев је преко конзулата у Битољу и Скопљу пребачен у Бугарску и није предат Турцима. Због старости Мицко је убрзо пребачен у Србију. Након Младотурске револуције враћа се у Пореч. Турски циљ је био да обезглаве народ, па како им је Мицко Крстић био прва мета убијају га 13/16 октобра 1909. код села Ижишта у близини Кичева.

Приредила: Сања Бајић

(Извори: bgb.rs, novosti.rs, rasen.rs)

 

 

 

Ја да нисам боем знани,
Да ме приче не прате бројне,
Какви би ми тек били дани
Подно моје заставе тројне?

Да не певам на глас сав
Песме оне стихова страшних,
Од издаје бих био каљав,
И слуга подлих умова мрачних.

Стога мислим – нек’ је тако!
То је богаз којим ходим.
Туге тешке ја овако
Могу само да се ослободим.

Док се други ноћу гуше
Што “изрод” им поста име,
Сву ширину српске душе
Схватит’ неће, разуми ме.

Сред севдаха, сред те сете,
Ти уз мене, мила, буди.
Ускоро ће tango dissidente
Масовно заиграти људи.