Category: All

Милан Ненадић: УСКОЧКА ПЕСМА


Све чешће сте у мојим ранама
Крајишници — о, ваша страхота!
Мене носи божанска помама,
Зла судбина вашега живота.

У детињству нисам много знао,
А немир је био много већи — 
Несвесно сам на вас подсећао
И хтео се баш тога одрећи.

Сад зрачите као драге гатке,
Као вино и хлеб свакодневни,
Ваше муке — о, како су слатке,
Како светле и пристају мени.

Прве речи које изговарам
Саздане су од вашега лика.
Ја не градим, ја звучно разарам,
Ја сам ропац после вашег крика.

Вас ће бити и над мојим гробом,
Вас ће бити кад ми звезде зађу,
Кад, напокон, рашчистим са собом — 
По вама ће моћи да ме нађу.

Мирослав Антић: ПОРУКА


Mirosla Antic.jpg

Кад прођу зоре,
кад заспу кише,
и нас одавно не буде више,
ово је, мој далеки сине,
порука за твог још даљег сина
и за кћер најдаљих наших кћери
кроз много надања и година,

за снове шарене и бескрајне, 
пегаве пахуље будућих зора,

за чаврљања, 
кикот
и тајне
и за сва питања без одговора.

Кад свену зоре, 
кад згасну кише,
и нас одавно не буде више,
реци нек будући лепше сањају,
замоли да чудно лепо сањају,
нареди да боље од нас сањају,
помози им да тачније сањају,
ако не сањају – дај им да сањају,
вичи да сањају,
сањај да сањају,

док у њиховим детињим грудима 
покојна наша срца одзвањају
и чују
и кују
и одјекују
као звоници међу људима.

Кажи им: 
онамо,
близу неба,
планина једна на све њих чека.
Ми смо је зидали од сна и хлеба
да се успентрамо у светлост некад.

Ми смо је дигли. 
А никад стигли.
За људски век је огромна била.
И посрћући – у вис смо пали,
са ожиљцима најлепших крила.

Кад мину зоре, 
кад умру кише,
и видиш: нема нас никада више
реци им да смо се ко људи сложили:
мене поделили,
тебе поделили,
њих смо помножили.

Ово је, мој далеки сине, 
осмех и шапат за твога сина
и за кћер његових најдаљих кћери
кроз безброј надања и година.
И жеља да се нешто продужи.

Да се пре одужи. 

Да се не одужи, 
већ да се шаље,
од њих још даље,
много даље.

Реци им: онамо, близу неба 
још дивних треба,
још јаких треба,
наивних треба
и чудних треба.

Давно смо с муком све то сређивали. 
Сад смо на крају и то средили.
Клинци су маме и тате наслеђивали.
Сад смо ми, родитељи, децу наследили.

Зато им на ухо промрмљај тише, 
кад зоре изгоре
кад спласну кише

Нас сутра мора тамо негде 
заједно с њима да има
за једну обичну мрву најгласније,
за једну обичну мрву најчасније,
за једну обичну мрву највише.

Драган Симовић: Јунаштво и храброст јесу круна нашега живота


ИЗ ПЕСНИЧКОГ ДНЕВНИКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Хајде да размишљамо и приповедамо о једној расној Србкињи, о једној србској хероини нашега доба.

О једној неустрашивој, храброј, дичној и поносној Србкињи која је остала посве сама у срцу Приштине 1999. године, посве сама у окружењу дивљих и крвожедних зверова у људском обличју, зверова какве није видео цивилизован свет у последњих тисућу година.

Та расна Србкиња, та србска хероина, зове се Даринка Јеврић, србска хероина која је овај свет лажи, илузија и опсена напустила 2007. године, са шездесет година овоземаљског живота.

Преселила се у Златни Сварогов Ириј, у Ириј у којему вечно обитавају расни Срби и расне Србкиње, србски јунаци и хероји, србске јунакиње и хероине, србски песници, посвећеници и духовници.

Даринка Јеврић!

То име мора јасно и гласно да се изговори, да се изговори тако снажно и моћно да одјенке Васељеном.

Зато што је мало, веома мало, таквих Србкиња, али и Срба, одувек бивало.

Чиста Раса се ретко пројављује!

Чиста Раста јесте пелцер, јесте расадник Белога Србства.

Без чисте Расе никаквог Србства не би ни бивало.

Без чисте Расе не би ни овога света бивало.

Хајде да замислимо, хајде у својим визијама да погледамо живот ове талентоване србске песникиње и расне србске хероине у приштинском зверињаку после 1999. године.

Сама самцијата, без иједног србског витеза и ратника, међу људским зверовима чије су очи закрвављене од мржње према свему србском.

Приштински зверињак јесте пакао на земљи, дантеовски девети круг пакла.

Ко је од нас толико храбар, да сам самцијат остане у таквом зверињаку дантеовског пакла?

Мало нас је, или, можда, нимало!

Кад год се присетим Даринке Јеврић, мене обузме и обхрва јад, стид и срам.

Од Даринке се Јеврић и у овим позним годинама учим јунаштву и храбрости.

Схватам, и признајем, да је јуначнија, неустрашивија и храбрија од мене.

То што је она постигла и остварила, ја ћу, можда, постићи и остварити у једном наредном животном току.

Јунаштву се и храбрости учимо васцелога живота, кроз све прошле и будуће животне токове.

Јунаштво и храброст јесу круна нашега живота.

Јер, можемо ми знати и умети много што-шта, али, ако смо кукавице, ако смо страшљивци, све наше знање и умеће тада пада у воду.

Тада смо нико и ништа!

Београд је постао гнездо и расадник србских страшљиваца и кукавица.

Међу онима који обитавају у Београду, као и у иним нашим градовима, много је страшљиваца, кукавица и лицемера.

Страшљивци и кукавице имају ту особину да се скривају иза лажног идиотског космополитизма, иза либерализма и мундијализма.

Они су космополити из страха и кукавичлука!

И, кад год сретнете неког космополиту, знајте да је то персона, особа са маском, која космополитизмом прикрива властити страх и кукавичлук.

Све што је талентовано и храбро у Србству, кроз векове, то није рођено у градовима, већ у неким горштачким или равничарским селима.

Са села је одувек долазила чиста Раса!

О овоме се не приповеда, о овоме се не пишу књиге, но, ово јесте истина, сушта истина!

Када буде дошао тај дан, да васцело Србство борави у градовима, тада неће више бити нити србских јунака, нити србских хероја и хероина.

Тада више ничега неће бити.

Читајте поезију Даринке Јеврић, слушајте њене приче и беседе, упознајте и њу и њезин животни пут, да бисте снажили и јачали свој дух, свој карактер и, надасве, да бисте брусили властиту част.

Ако пажљиво будете читали Даринкину поезију, схватићете одмах, да је у њезиној поезији и њезина судбина, судбина записана међу звездама и сунцима.

Долази време, и већ је дошло, када ће космички ветрови одувати све србске изроде и кукавице, све страшљивце и лицемере, а на ветрометини свих ветрометина, остаће само расни Срби и расне Србкиње – попут Даринке Јеврић!

(Београд – Истер, месец сечко, други дан, 7527/2018.)

Сњежана Прлић: ДВЕ ПЕСМЕ


21370913_1423315874455961_6381580415071505508_n

ПЛАНЕТА СЛОБОДНЕ ВОЉЕ

 

Мир и блаженство
срж су живота.
Истинољубивост је указ чисте љубави.
Зато се љубав никад не смије глумити
нити се њој смије ругати.

Љубав је вјечна као Свемир,
унаточ честим и снажним људским огорченостима и разочарењима.

Трепери, душо, слободна, љепотом и радошћу
уз помоћ Сунца бескрајног.
У себе зађи, човјече,
и тихо попут магле преко оранице
простри се.

 

d0bbd183d187d0b0светло

 

ЧИЊЕНИЦА

 

По Земљи се развукла
Хладна и тамна суштина.
Брат убија брата.
Пријатељ пријатељу лаже и подмеће
Говорећи да тако нормално јест.
У морима се сакупљају
Најгора свједочанства небриге.
По ријекама плутају лешеви
И нечије искориштене пелене.
У језерима труле нежељени
аутомобили и телевизори.
А ти земаљски човјече, сањаш
о безувјетном опросту љубави?

 

Драган Симовић: Срби! Не бојте се! Вечан је Дух Србства!


(У спомен

на Даринку Јеврић,

самосвојну и самобитну,

благородну и храбру

србску песникињу

са Србског Косова.)

Срби! Не бојте се!
Вечан је Дух Србства!
Дух Србства обитава од Почетка Без Почетка и
обитаваће све до Свршетка Без Свршетка!
Шта су све мрачне силе овога света привида и опсене,
спрам Живога Духа Вечнога Србства!?
Шта Живом Духу Србства могу они који су мртви
рођени, који ће мртви отићи са овога света!?
Они су само јутарњи дашак над пољем зелена шаша!
Они су само одсјај на језеру горском ждралова белих
што небом прелећу у сутон!
Они су само клетва својих предака, и усуд својих
далеких потомака!

Срби! Не бојте се!
Вечан је Дух Србства!
Дух Србства није оно што се видети
и опипати може!
Дух Србства је умилно и дивотно тајинствено појање,
што допире из Дубине Вечности, када се, у пролетњој
ноћи, загледамо у далека звездана јата, сасма утонувши
у блажено тиховање Срца, Душе и Духа.
Срби! Не бојте се!
Дух Србства је, гле!
Душа Пра Васељене у нама,

и Велики Дух Стварања
над нама!
Дух Србства није само Земљина Оса, већ и Оса
Сунчева, Оса Бога Живога!
Дух Србства нико убити не може;
нико победити не може!
Сви непријатељи Србства јесу смртни и пролазни, а
Живи Дух Србства јесте Бесмртан и Вечан!
Срби! Ову Истину Свету,
Златним Сунчевим Зраком,
у Срцу Својему
упишите!

(Београд – Истер, 7520/2012.)

Даринка Јеврић: ДЕЧАНСКА ЗВОНА ИЛИ СВЕТКОВИНА СРЦА


ћутим 
вјековима ћутим твоје име
слутим како ми послије киша болујеш косу 
и како од лелека звона занијемим и ослијепим потом 
и ни молитве не разумијем 
кад падам у бездан за твојим челом 
због тебе кћери јерусалимске 
све чедне а удове јесу 
и утве златокриле рањавају паучину 
снивају 
како ти из образа кљују вино 
и круне од руку дукате од чиста злата 
невјестинске 
чемерне кад у невакат дођу 
руке ми под најдоњи камен дечански гњију 
ти светац и помор библијски 
ти седми светогорски монах 
ти мојих девет Југовића и бол царице Милице 
љепота 
што је не видјеше очи ни цара ни ћесара
нит младе Гојковице 
походе ли те кћери јерусалимске
љубави 
руку само преко бока да ми пребациш 
могла бих ја да цвјетам и бременим сваког прољећа 
грло само да ми дахом опалиш 
могла бих ја дојити и девет Обилића 
(леле ако залелечу дечанска звона 
па ти се лик са фрескама помути) 
а понека птица заборави лет 
остави гору и олтар сања 
везиље му украду очи 
на превару га преко ријеке преведу жедна 
а крв би његова укротила све водопаде свијета 
а клијале су под бедемима неке очи 
и завидјела му Гојковица 
за осјеку што дугујем крви 
грешна се дому враћам 
са клетвом дечанских звона у ушима 
прашћај љубави

Стварање и страдање Даринке Јеврић

„Ја са Косова не идем, то не би било сагласно мојој поезији“, рекла је једина српска уметница која је остала у Приштини после 1999. године.

Даринка Јеврић је најбољи песник Косова и Метохије и једна од најзначајнијих српских песникиња друге половине 20. века. Време је да се академска књижевна и шира културолошка критика у Србији озбиљније позабави делом Даринке Јеврић”, рекла је проф. др Даница Андрејевић, шеф катедре за српску књижевност и језик на Филозофском факултету Универзитета у Приштини, отварајући дводневни округли сто посвећен стваралаштву и животу познате песникиње.

Даринка Јеврић рођена је 1947. у Глођанима крај Пећи, а њен живот и стварање представљају праву парадигму савремене српске збиље, од угрожености језика до савременог уметничког стварања на Косову и Метохији. Лингвиста Митра Рељић је нагласила овај део њеног рада и наводећи речи које је, о положају српског језика, песникиња изговорила још 1987. године, а који једнако и непромењено сведоче о положају српског језика и промени имена места: „Већ јучерашњи подаци данас су, бојим се, застарели што значи да је на КиМ изгубљен највећи део ономастике на српскохрватском језику (…) Просто да се човек наљути на Турке што су нам, у петнаестом веку, оставили тефтере с прецизним називима села и пореских обвезника у њима”.

Станислав Станковић из Института за српски језик САНУ сматра да је песникиња употребом црквенословенизама и брижљиво грађеним односом према језику постала нека врста његове одбране, истовремено богатећи његов лексички потенцијал. „Даринка је себе пронашла у потрази за архетипским, митским, историјским језиком и плетиву српског историјског наслеђа,” каже у свом раду др Станковић.

Песникиња је остала да живи у Приштини, након 1999. године, у врло тешким условима као једини српски уметник који је живео у свом граду јужно од реке Ибар.

„Знамо за опредељење Даринке Јеврић и помињемо њен завет свих ових година као својеврсни етички кодекс. Зато се и сећамо њених речи: `Ја са Косова не идем, то не би било сагласно мојој поезији`”, истакла је Сунчица Денић, декан Педагошког факултета у Врању. Она сматра да су због родољубиве основе многе њене лирске песме „језичка загонетка и наговештај иза кога следе поређења и поредбене егзибиције и асоцијације”.

Поезија Даринке Јеврић, посебно њене љубавне песме, широко је прихваћена и говорена. Превођена на многе светске језике и била је, уз Десанку Максимовић, Весну Парун и Дару Секулић, препозната и прихваћена на културној сцени бивше Југославије. Зато се њено стварање не може „омеђити некаквим регионалним оквирима и аршинима”, нагласио је проф. др Драгомир Костић са Филозофског факултета. Професорица народне књижевности Валентина Питулић открила је да је песникиња „користила управо оне симболе који представљају суштину традиционалне културе Срба”, наводећи да се ради о кућном прагу, огњишту, семантици биља.

Даринка Јеврић са Десанком Максимовић

Посебан осврт на последње песничке збирке „Посланице с Проклетија”, „Јудин пољубац” и „Хвостанска земља” дао је мр Жарко Миленковић, наглашавајући документарни аспект стварања где се преплићу поезија и хроника зла. „Поетски исказ сведочења, као доказа, против зала и бестијалности, Даринка Јеврић је усавршила у свом приштинском лагуму”, сматра Миленковић.

Округли сто је одржан у Косовској Митровици и Грачаници поводом 70 година од рођења и 10 година од смрти песникиње, у организацији Филозофског факултета и Дома културе „Грачаница”, у читаоници која носи песникињино име.

Живојин РАКОЧЕВИЋ

(2017.)

Драган Симовић: Данас би било више од педесет милиона Срба…


Данас би било више од педесет милиона Срба,

да у двадесетом веку –

веку погрома над свеколиким Србством –

хрватске и германске крволочне звери

нису извршиле најсвирепије,

најгрозније и најужасније злочине –

злочине какве свет није видео од Постања до дана-дањег –

злочине над србским именом и ликом,

злочине над племенима и родовима србским,

када сатираху, клаху и спаљиваху

све што је србско,

од нејачи у колевкама

па све до стогодишњих стараца и старица,

остављајући за собом пустолине и паљевине,

грозоту ужаса и пустоши,

лелек, кукњаву, вриску и јаук

што се у небеса уздизаше.

Те ужасе и грозоте

хрватским и германским зверовима,

геноцидним и канибалским кршћанима,

не смемо никада

ни заборавити ни опростити,

заиста:

никада ни заборавити ни опростити!

Док је света и века,

док је звезда и сунаца,

док је Земље и Неба:

никада им ни заборавити ни опростити!

Данас би било више од педесет милиона Срба,

да један нараштај србских синова и кћери –

пре неких стотину лета –  

није наивно поверовао,

да кршћански Хрвати и Германи

имају душу!

(На левој обали Истера, у пролеће, 7520/2012.)

Ирена М.:НЕГДЕ ИЗА…


 

IMG_20180130_183005

 

Ја

Ја не идем више
Силом
Не посустајем
И да ме моле
Мој пут
Је мој
Макар ноге
По леду биле голе

И није то голгота
Себично уздизање
Свога наспрам других
Живота

То није
Показати да можеш
А друге да је срамота
Убеђујући себе
Величином
Друге гледати
Низином

Није
Потреба личног
Стање наизменично
Допуњавање
Сврхе са смислом
Свако види
Оно што се по глави
Мота
Вије

Затишје пред буру
Осети
Да мирно није

Тако и човек
Кад усталаса
Због мира
Не због спаса

Тражећи душевни мир
Пронађе свемир

Ја

Ја не идем више
Силом
Мени је то
Дивота

Ти

Ти кренуо си тамо
Где зов је
Твога живота
Где тон је
Нотна палета пастелних боја

 

Драган Симовић: БОЖАНСКИ ДАРОВИ


ЈЕДНО ДРЕВНО ВЕДСКО ПРЕДАЊЕ

ПРЕУЗЕТО ИЗ АКАШЕ

Када је Сварог, Врховни Бог и Отац Богова и Богиња стварао овај свет, позвао је Своје Троје Деце: Ладу, Весну и Љеља, да погледају Његову творевину, а потом и да је даривају својим врлинама.

Лада је прва иступила, и рекла: Оче Свароже, овом свету недостаје Лепота, и ја ћу га својом Лепотом даривати.

Потом се и Весна осмелила, и додала: Оче Свароже, овом свету недостаје Доброта, и ја ћу га својом Добротом даривати.

Најзад је иступио и Љељо, и прословио: Оче Свароже, ако су већ моје сестре, Лада и Весна, даривале овај свет Лепотом и Добротом, онда ћу га и ја даривати Љубављу, јер без Љубави, ни Лепота ни Доброта ништа не вреде! 

На то се Сварог грохотом насмеја, а од Његовог смеха протресоше се свеудиљ све планете, звезде и сунца, те кроз смех балгородно проговори:

Види, види, како су мудра и благословена Моја Деца!

Мени, Старцу, заузетом Стварањем силних светова, ни на Ум није пало, да је Човеку и Човечици сваки живот у свету, и световима, бесмислен и ништаван, без Лепоте, Доброте и Љубави.

Нека буде тако!

Бранко Миљковић: Поезију ће сви писати


Brankomiljkovic.jpg

сан је давна и заборављена истина
коју више нико не уме да провери
сада туђина пева ко море и забринутост
исток је западно од запада лажно кретање је
најбрже
сада певају мудрост и птице моје запуштене
болести
цвет између пепела и мириса
они који одбијају да преживе љубав
и љубавници који враћају време уназад
врт чије мирисе земља не препознаје
и земља која остаје верна смрти
јер свет овај сунцу није једина брига

али једнога дана
тамо где је било срце стајаће сунце
и неће бити у људском говору таквих речи
којих ће се песма одрећи
поезију ће сви писати
истина ће присуствовати у свим речима
на местима где је песма најлепша
онај који је први запевао повући ће се
препуштајући песму другима
ја прихватам велику мисао будућих поетика:
један несрећан човек не може бити песник
ја примам на себе осуду пропевале гомиле:
ко не уме да слуша песму слушаће олују

али:

хоће ли слобода умети да пева
као што су сужњи певали о њој