Благослов Вилењаче!

Да су удари јесу свакодневни, не знам како ко осећа, кад треба да се бориш осећају се страшно, значи да се не успавамо и да  не заборавимо да су ту, пустиш их мало ближе теби и растресу се по хоризонтали, ако не обратиш пажњу избаце те из равнотеже и ови невидљиви каче се на твоју вертикалу, да је затворе, јер су ови већ на њима, а они то не осећају баш толико јер се не буне против успаваног програма, још увек су у њему и када виде тебе, ти постајеш сам против свих.

Тако ми се јуче деси, накачили се на ауру и затварају пут светлости навише, твоја самоспознаја најбоље те чува и открива нападе, ако си их већ пустио јер си морао да продреш до нечега и видиш из њиховог угла боље, онда следи борба са тобом јер их откриваш, а то никако не желе да их будиш и светлиш, да би нешто знао мораш и да уђеш у ту хоризонталу и допустиш све на теби да видиш шта се дешава, и тако се открива омаја и опсена.

Ово је  опасна зараза, невиђена и слепа која мами и успављује, слепо и лагано, зато реагуј кад осећаш и јако, бурно то се Богови и Душа боре за тебе, увек делуј онако по правди великој како ти осећаш. Откривало се откривало и боли сваки пут та борба, она још увек траје, а води се свакако, најбоље преко успаваних, делују преко њих на сваки начин, овај део  је стално нападнут, и нико ближњи се и не усуђује да брани, а како се брани, на разне начине, па и ако почну другачије да гледају почне напад на њих и онда одустају.

Колико си будан толику и одговорност у тежини носиш.

Велика већина подржава овај програм успаваности својим жељама за спољним, док је ту, ту   дубоко у нама Све један свет Љубави царује уткан и  жели да се пробуди и отвори, да Царује у Вечности Безкраја!

Доста тога смо  подигли и освестили, пут је доста проходан, само се чекају још неке ствари да се сложе  и поклопе, свако је битан на овом путу Будности, обнова нова треба да се деси, за све  нас, ово јесте Свети рат најтежи, јер је невидљив и  ми који се будимо издајемо упозорење и они то виде као опасност.

Свако у Будности је Велики Ратник у Творцу, и то Небеса знају и све Светле Силе, зато руши, буди, освешћуј успавани програм, јер ти си Сила и Снага свих Богова и Богиња у Правди!

Ту смо, подржаћемо својим светлим мислима и осећањима сваки Дан за Сварога у Светлости и  Правди, својом душом за све душе гледај!

То је задатак сваког Сунчевог Ратника и сваке Сунчеве Ратнице, само високо за Сунчани Крст у Свести Творца!

(ПЛАНЕТА ЛЖИ или как фальсифицируют прошлое нашей Родины)

„… Fleur de Lisa је власништво не само Француске, већ и других краљевских кућа, укључујући и мало познате Котроманиће, који су вероватно желели да се повежу са анжујском кућом и који су владали

Босном у 13. веку до османског освајања 1463.године .“

Fleur de Lisa или краљевски љиљани. Ево шта је Светлана Левашова о томе писала у књизи „Откривење“

Тролистник је некада давно, био борбени знак Аријеваца.

То је магична биљка која чудесно помаже у борби – она је давала војницима невероватну моћ, она лечи ране и олакшава пут улажења у други живот.

Ова дивна биљка је расла далеко на северу и њу су могли да узгоје само Волхови и Ведуни.

Она је увек била давана војницима који су одлазили да бране своју домовину.

Одласком у борбу сваки ратник је изговарао познату мантру:

„За Част!     За Савести!     За Веру! „

Радили су при томе и магичне покрете – додиривали су са два прста лево и десно раме, и последње – средину чела.

То је оно што заиста означава Тролистник  и тако су га донели са собом Меровинзи.

Онда, након погибије династије Меровинга, нови краљеви су га присвојили, као и све остало, проглашавајући га за симбол краљевске куће Француске.

Ритуал покрета (или крштење) је  „позајмила“  хришћанска црква, додајући четврти, доњи део … ђавола.

Као што је познато, још од сасвим недавно, тролист је присутан на грбу Републике Босне и Херцеговине, а занимао ме је и  „мало познати Котроманић“.

Овај слабо познати Котроманић је био Стефан Твртко Први Котроманић (Степан Твртко) (1338 -1391г.) – босански бан (намесник) из династије Котроманић 1353-1366. и 1367-1377г. Краљ Србије и Босне од 1377. г., краљ Далмације и Хрватске од 1390.г.

Као и обично у историји, све што се тиче прошлости било којег словенског народа је мало познато. Словенски народи се деле кроз измишљене приче и религију, користећи добро познати принцип  „поделити и освојити“.  

Јасан пример овога је историја српског народа бивше Југославије.

На сликама испод приказан је грб Стефана Твртка Првог Котроманића и грб куће Котроманића, а грбови се налазе и на монетама „Златник Твртко Први“. На глави Твертка је древна круна са тролистима, иста круна је и на новчићу Босански Златник.

 

Википедија нам о Твртку Првом скреће пажњу у следећој реченици: „… Међутим, Вук је тражио помоћ од папе Урбана 5., тврдећи да је његов брат – јеретик, као и покровитељ богумилства“.

О Богумилима се говори у енциклопедији Брокхауса и Ефрона, Санкт Петербург, 1880.г. Све ове чињенице говоре у прилог претпоставци да су се“… Катари из северне Италије (Ломбардије) за време инквизиције спашавали у подручјима под контролом Срба у Црној Гори и Босни. „

Из наведених података се види да је име града Котор и Боке Которске (Црна Гора) фалсификовано и да је стари назив ,,CATARO,, повезан са речју Катар.

Фалсификаторма је било неопходно да се уклоне било какве реалне чињенице о животу КАТАРА и да се створи о њима мит, „као о присталицама једне од највећих средњовековних јереси.“   И чињеница фалсификовања имена Котора и Боке Которске је у потпуности у складу са догађајима, о којима пише Светлана Левашов у књизи „Откровење“.

Вратимо се на тролистник: „…Након погибије династије Меровинг, нови краљеви су га присојили, као и све остало, проглашавајући га симболом краљевске куће Француске …“ – то се догодило у Европи тек у 8. веку.

ТРОЛИСТНИК је био борбени знак словено-аријеваца и може се видети на многим артефакатима у различитим земљама и ова чињеница показује да су све те земље биле део Ведске Славено-Аријевске Империје.

 

Још један интересантан моменат –  до средине 10. века, на мноштву карти, тролистник показаје правац према северу, а потом је замењен знаком руже ветрова.

Ако је тролистник био симбол краљева Западне Европе, онда би било логично да тролистник указује на „просветљени“ запад на картама.  Даћу само два примера: „Цртеж земљи града Иркутског “  узет је из  „ЦРТЕЖНЕ КЊИГЕ СИБИРА“  – географског атласа који је створио Семјон Ремезов са својим синовима и карту Африке.

Подсетићу вас да су Карте из  „ЦРТЕЖНЕ КЊИГЕ СИБИРА“  нацртане тако да је југ на врху, а север на дну.

Ове чињенице у потпуности кореспондирају са оним што Светлана Левашова пише о тристнику:  „Ова дивна биљка расла је далеко на северу, а само Волхови и Ведуни могли су је гајити.“

Познато је да до сада људи који живе на северу Русије говоре о северу као у множини „севера“, наглашавајући реч у последњем слогу.

Ако раставите ову реч, добијате се-ве-ра, тј. ово је ВЕРА.

 

„Прво, требало би раздвојити два концепта – ВЕРУ и РЕЛИГИЈУ!

 Реч ВЕРА је првобитно значила ПРОСВЕТЉЕЊЕ   ЗНАЊЕМ и писана је са две словено-аријевске руне и тако има два корена –   ВЕ и РА.

 Прва руна подразумевала је звук ВЕ и значила ЗНАЊЕ! …

Друга руна означавала је звук РА и значила СВЕТЛО!

А и у многим речима српског језика присутна је у облику корена, иако је у савременој „лингвистици“ све намерно изобличено тако, да се речима, заснованим на руни РА, никада не додаје РА као корен речи! “  

-извод из текста- 

-уредио текст- Душан Ми-

 

 

Ако даноноћно тежите вечном животу
И ако истински истински желите
Чути Додирнути Видети Мирисати Окусити
Оно што се налази иза видљивог поимања
Будите Витези Праисконог Реда
Будите витези развоја божанске стварности

.

Ставите у срце уши кожу очи ноздрве језик
И на још двестапедесетшест снених чула
По једну ћелију вечног живота и вечне љубави
И са моћном подлогом – силе Свеспасења
Неколико пута током дана и више дана
Певајући и играјући са Творцем свесно управљајте

 

 

Из тебе су нотне химне пропевале,
Попут громогласне, оватрене јеке.
Славио је Гуслар пејзаже далеке,
Бојишта, јунаке, светодашне главе!

.

Од Косова, Горе, путем Шумадије,
Јасенове гусле завечиле приче,
Историјске псалме преко жице сриче,
Виртуозни свирач – мелодија лије!

.

Врли Филип Вишњић на небеској хриди,
Изоштрава поглед, Србе, шуме види;
Храстови сакрили војску оклопника,

.

На челу у белом војсковођа јаше,
Обилић тик иза барјацима маше,
Мачем од инокса; то је вечна слика!

ВИЛЕЊАКОВА ПОСЛАНИЦА

САМО ЗА РАСНЕ СРБЕ И СРБКИЊЕ

 

 

 

Срби никога не мрзе, а Србе сви мрзе!

Шта нам то казује?

То нам казује да су Срби надмоћан, супериоран Род, да су Звездани Род, да су Виша Раса и Каста.

Ко имало познаје психологију, а поготову онај ко је посвећен у дубинске, вертикалне и божанске психологије, схватиће у трену, да је мржња према Србима израз инфантилности и инфериорности свих иних народа који су задојени србомржњом.

При сусрету са Западњацима, сваки је Србин надмоћан, на свим пољима и ступњевима Стварања и Присуства.

Та србска надмоћ се и у ваздуху осећа, преко Етра се преноси.

Кад год бих се у раној младости сретао са Западњацима, увек сам у њима осећао неку нелагоду, неку пометеност, неки унутарњи немир.

Знао сам одмах, да је то отуда што осећају србску надмоћ у мени, надмоћ Србских Богова кроз мене.

Са двадесетак година боравио сам и радио у Немачкој, у граду Хановеру.

Радио сам у једној великој творници гума која је запошљавала око тридесет тисућа људи из свих европских земаља.

Било је ту Гркиња, Шпањолки, Талијанки, Холађанки, Туркиња, Немица и, надасве, Србкиња.

Када би се завршавала смена, и када би све жене кренуле широким и поплочаним стазама испред фирме, Србкиње су биле најотменије, најграциозније, најстаситије и најлепше.

Ходале би као антилопе, као газеле, и свака је била лепотица.

Са лепим и грациозним Србкињама није се могла поредити ниједна друга жена.

Тада сам схватио, да Шпањолке и Талијанке – које у нас неки неосвешћени мушкарци хвале – много заостају, по лепоти и красоти, за расним Србкињама.

Са Немицама и Холанђанкама чак би, за расну и отмену Србкињу, било понижавајуће и само поређење!

О србској надмоћи већ је излишно и говорити, јер је то аксиом, јер се то и у ваздуху осећа и види, а преко Етра се простире и до најудаљенијих звезданих јата.

Срби и Србкиње, будите свесни своје надмоћи!

 

 

И долете ноћ, светла и лепа, и топла
И ветри понесоше облаке небом
И паде ко снег над земљом северном – тишина
И снове поче прастара шума да снева
И хор звезда запева, зачу се небеса песма
И душе све гледаху лепоту ван времена
И очи отвори земља и погледа
Осмех њен заблиста крајоликом Свемира!

Све добро је, јер јесте, јер бива!

 

Наша су поља, и хук ветрова,

Наша су брда и долине среће.

Наша је зима у налету сметова,

Наше воде никад усахнути неће.

.

Наш је и топли сунчани зрак,

И пољупци наши су обасјани њиме.

На то нешто наше не сме пасти мрак,

И неће, кунем ти се свачиме и свиме.

.

Наша је сва вољена нам Србија,

Наши су њени бистри потоци.

Гледају нас с неба, срећни ти и ја,

Поносито наши честити праоци.

.

 И дуго ће још, видим, наши бити

Трени најлепши у данима овим.

Нашу љубав ми не смемо крити

Ни пред каквим изазовом новим.

.

Знала си да сам од поетска соја,

Ни слутила ниси да ћу у риме

Ставити да сам дичан што си моја,

Али ти још нећу опевати име.

.

А ти, моја мила, моја вило,

Дај ми да те милујем кроз речи.

Дозволи ми певати о оном што је било,

И о оном што ће тек проистећи.

Винчанска култура

Монахиње су млађа категорија, ограничене догмама али њихова предност је што имају одмах увид у Васкрснуће, где одрицањем од страсти налазе одговоре у дубоким религијским дубинама. Оне могу да дотакну срце речима, освесте човека мудростима, пренесу духовне поруке на земљи.

Вештице су настале пре монахиња, оне су неке врсте занатлија које својим моћима треба да олакшају боравак на земљи. Прве су пасивна енергија, друге су активна. Првима страст није неопходна док друге без страсти не могу да дођу до увида и до знања. Једном су питали Теслу што се није никада женио. Одговорио је да до духовности има два пута; један је тотално одрицање од секса, други пут је интезивно конзумирање, он је изабрао први. Свему између ове две крајности, типа “понекад” се разбија се целовитост и снага духа.

У реалном животу човек треба да изабере свој пут уздизања сходно својој пророди, На нивоу чакри ( енрегетских центара ) енергија која је заробљена ствара лење особе које нису подигле енергију до снаге воље, па до срца (љубави) на крају до стварања. По њему са оба пута долазимо до спознаја, а средњи пут је породица. Значи , ако нисте остварили свој средњи пут, или ако сте сишли са њега, ваш пут је духовност до које идете подизањем фреквенције свога бића сходно вашој природи или одрицањем од страсти или потпуним посвећењем као и свим битним стварима у животу. Не морате бити ни у монашком свету , нити у свету вештица, али ваш живот мора носити есенцију и смисао постојања. Природа бића је да се духовно уздиже и еволуира. У Индији влада веровање да човек када испрати своју децу на пут, са неких педесетак година, треба да напусти световни живот и посвети се духовном.

Љубав је живот, то је порука наших предака са толико страсти, толико је здрава и целовита, толико носи радости, врхунац је духовности коју свако ко схвати додирнуће саму радост и срећу.

Можете прочитати све најлепше песме, окачити хиљаде постова о љубави, али љубав је живот. Уколико сте на средњем путу, имате породицу уносите јој само живот. Не купујте брзу храну, спремајте је, то није губљење времена јер ту уносите љубав која вас повезује кроз животну ствар. Ви тим окупљањем око огњишта ( данашњег шпорета ) преносите капацитет љубави ваше породице које ће ваше дете унети у свој дом када буде имало своју породицу. Уколико сте волели неког, које можда напустио овај свет, отишао од вас, то прихватите као пролазност, јер сви смо ми у пролазу.

Променити поглед да љубав јесте живот, значи прихватити да ствари и људи јесу пролазни, као наша душа која путује у разним облицима и у разним димензијама. Волети живот значи да можете безусловно волети и оне који су ту, и оне које нису због чега нема патње јер ви прихватите И волите са много више димензије, много шире, свесни да не поседујете никога и ништа, да све што волите је живот, све је део њега, све је део вас. Када волите живот носите једну неописиву радост која је тако опијајућа, препознају је сви који дођу са вама у контакт. Радошћу се мења ваша аура, вибрација са којиом спонтано толико љубави добијете јер улазите у људска срца као искра. То опет вас решава патњи обичног човека који је можда разочаран у љубав, у људе, у свет око себе. Нико не може да вам украде леп сунчан дан, лепу музику, смејање са пријатељима. То је живот који је овде и сада у овом тренутку немојте га пропустити сећањем на прошлост, стрепњом за будућност.

Љубав је спонтана и слободна, не везујте је за људе, не тргујте са њом јер љубав је живот. Више од љубави је емпатија тј. саосећање, никако сажаљење. Промена става, волети живот сада, у овом тренутку ствара радост, а то мења вашу фреквенцију, саним тим мења ваше животне околности на боље. Ослобађајући се везивања за било шта од партнера, до стрепње за имовину коју поседујете, навика које имате је скидате тону терете са леђа. То је управо оно што осећа душа када напушта овај свет, свесна да ништа не носи са собом да иде у светло и дубоки мир. Зашто је дубоком промисли не би растеретили и уживали овде и сада? То је само нова поставка у глави где ви нпр. не видите рачуне које требате да платите већ сунчан дан, где се не питате што се неко није јавио већ правите нешто лепо за себе или драгог пријатеља, где престајете да радите ишта више “ради реда” и одете да прошетате шумом, парком. Обичним стварима можете мењати себе када почнете да радите шта ви хоћете, а не што је тупави мозак пројектовао да радите оно што морате.

Ослободите се мисли да вам је потребна љубав јер ће сама вапа радост ка животу привући толико љубави да ће бити питање да ли можете толико да поднесете. Ослободите се тежњи да вам је потребан неко за нову везу, брак, немојте дефинисати форме односа са другим људима, него будите са њима оно где се најбоље обоје осећате. Не осуђујте ни себе ни друге ако је однос сведен на пријатељство, на кафу, на кревет, на шетњу. Будите слободни и не будите терет другима само зато што желите да неки однос буде дефинисан у неку форму.

 Винчанска култура је била блиска хипи филозофији, по исхрани, моди, начину живота, промовисању слободе и љубави. То је било много хуманије друштво где су жене бирале мушкарце, биле слободне и задовољне. То није било перверзно понашање, већ потреба, јер су имали висок наталитет, у случају да неко од родитеља страда бригу о деци би преузимала заједница.

Живети себе, значи живети живот, а то јесте идеја Универзума јер бесканочно слободни постајете сама љубав која креира овај свет. Постати сама љубав није довољно да се креира свет. То је само стање које на фином нивоу мења вашу вибрацију која привлачи добре ствари, околности, људе.

Вратићу се на крст као симбол љубави и страсти. За креирање и стварање потребна вам је страст…Према животу, према другом бићу, према свему око вас..Волим људе које носе у себи страст, јер је страст алхемијски процес која креира живот. Љубав не креира живот, јер је љубав стање. Она одржава оно што сте са пуно страсти створили. Унесите више страсти у ваш живот, она ће вас покренути да осетите живот свим чулима, живот који вам је дат да створите нешто, оставите траг за собом. Љубав је живот.

Извор- фејсбук страница- Винчанска култура-.

Винчанска култура

„Љубав је живот“ – ово је једна од најстаријих транскриптованих порука винчанске цивилизације. Те три речи јесу најдубљи смисао постојања и апсолутно другачије значење него када би рекли  “Живот је љубав”.

Ова друго је изврнута верзија и више је религијског карактера, доста често поштапалица разних гуруа, филозофија, свих оних који окупљају емотивно нестабилне око себе пропагирјући љубав као бит човековог постојања. Није тачно. Зато што човек треба да подреди љубав животу, а не живот љубави. Прво је радост, друго је вечита борба и често туга. Инстиктивно у човековом бићу је већ то познато , да ће се увек најснажније борити за живот, а не за љубав. Упознао сам људе који су прошли клиничку смрт, били на ивици живота и смрти, прошли велике кризе, дошли неком спознајом о значењу живота. Приметићете да такве особе носе огроман мир, да су изменили ставове шта им је битно а шта није у животу, да им друга јединка није толико битна да би осећели љубав, чак им није ни битно да ли их ико више воли у животу. Зашто? Зато што почивају да воле живот, прихватају пролазност свега у животу, негде подсвесно знају да смрт није крај живота. Њихов дух је отишао степеницу више, имају ширу слику живота, друго биће воле само у контексту да су те друге особе део онога што воле тј живот. Њихов извор хране и потпуности је живот, а не што ће неко други да их воли.

Хришћанство не почиње распећем, него Васкснућем, јер Бог слави живот, а не бол. Волети живот је радост, волети човека као појединца статистички је чешће бол. Живот је изнад свега како у метафизичком смислу, тако и у реалној равни. Ваш живот је у правој смисли речи искра, тј. ваша душа, поверена материјалном облику које зовемо тело. Сам крст који је најстарији икада исписан симбол људском руком заправо је симбол љубави и страсти. Да, и страсти. Љубав на крсту представља хоризонтала, која представља бескрајну ширину, зато између осталог када смо пуни љубави ширимо руке. Страст на крсту представља вертикала, јер то је стварање, долази из нематеријалног света и претвара га у материјално, рађање нове душе, новог бића. Страст је стварање, љубав је стање. Да би били страствени морате да стварате, да имате страст према нечему у реалном животу. Када престанете да стварате, гаси се искра живота, очи бивају без сјаја, ваше постојање више нема смисла и полако ваше тело постаје терет животу који вас напушта. Када изгубите стање љубави према животу, ви њега напуштате и сврха вашег постојања нема више смисла на земљи.

Дакле, љубав је стање, једна тотлно непродуктивна ствар када је усмерена ка особи или када на њу гледате на нешто што вам онолико фали у животу, као и да је љубав битнија од страсти. Љубав двоје нпр. са кокицама испред ТВ-а, краће траје од оних где нпр. њих двоје саде заједно мушкатле. Зашто? Зато што први пар посматра живот, а други има страст и нешто заједно ствара. Први пар лечи своје несигурности у изолованом свету за њих двоје, други пар схвата да је стварање пренета Божија креација на човека да би креирао живот. Љубав првог пара ће одумирати и трулити лагано, а други пар ће бити миљеник Богова и увек подржан од природе чак и ако дођу тешки дани. Верујте да се у ово црква не меша, то је тако, јер први пар живи “живот је љубав” а други живи “љубав је живот”. Навео сам два банализована примера, да би се разумела суштина, наравно не треба бити искључив па не погледати филм. Сада ћу вам објаснити смисао на још баналнији и екстремнији начин кроз два супростављена света.

Постоји безусловна љубав. То је оно што здрав човек по природи одмах осети према свом детету или према животињама. Деци и љубимцма се све опрашта и негде сваки човак тежи да је досегне барем једном у животу. Та жеља је заправо нагон за безусловну љубав, а тај нагон ствара нови живот који се огледа у нашој деци. За оне који се не остваре на овај начин Бог је послао као утеху животиње, а њихов пут је искључиво кроз духовност и док то не прихвате суочавају се са доста тешким животним околностима. Некада давно жене које нису имале ту срећу да се остваре кроз децу, повлачиле су се у шуму где су се повезивали са природом и дивљим животињама, овладавале вештинама као што су лечења травама, телепатска комуникација, управљење силама природе, прорицањем судбине, чишћењем душа. Њих су прозвали вештицама, кроз цркву би постајале монахиње, али и једнима и другима је задатак дубока посвећеност духовном раду. Обе стране морају да спознају вертикалу крста а то је љубав која треба бити окренута животу, не према човеку. Изазов је тежак, јер ако си избором природе ускраћен да осетиш безусловну љубав кроз децу, мора се превазићи осећај да је живот нешто ускратио, бити огорчен на сам живот, свенути у самосажаљењу, осећају ускраћености.

Универзум није суров да би ускратио неког да нема потомство, него је посебно изабрао такве људе да својим посвећењем у духовном смислу дају нове увиде човечанству и буду помогачи на земљи. Дакле докле буду размишљали да је живот љубав, тешили се кроз везе и бракове, ништа добро ту не може ићи. Када буду дошли до тога да је љубав живот, онда су се нашле на правом путу. Разлог зашто се разликују монахиње и тзв. вештице и ако имају исте мисије и животне околности је веровање и сам пут којим иду ка вишим духовним висинама.

-наставиће се-

Извор- фејсбук страница- Винчанска култура-.