ИЗ ПЕСНИЧКОГ ДНЕВНИКА
ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ
Хајде да размишљамо и приповедамо о једној расној Србкињи, о једној србској хероини нашега доба.
О једној неустрашивој, храброј, дичној и поносној Србкињи која је остала посве сама у срцу Приштине 1999. године, посве сама у окружењу дивљих и крвожедних зверова у људском обличју, зверова какве није видео цивилизован свет у последњих тисућу година.
Та расна Србкиња, та србска хероина, зове се Даринка Јеврић, србска хероина која је овај свет лажи, илузија и опсена напустила 2007. године, са шездесет година овоземаљског живота.
Преселила се у Златни Сварогов Ириј, у Ириј у којему вечно обитавају расни Срби и расне Србкиње, србски јунаци и хероји, србске јунакиње и хероине, србски песници, посвећеници и духовници.
Даринка Јеврић!
То име мора јасно и гласно да се изговори, да се изговори тако снажно и моћно да одјенке Васељеном.
Зато што је мало, веома мало, таквих Србкиња, али и Срба, одувек бивало.
Чиста Раса се ретко пројављује!
Чиста Раста јесте пелцер, јесте расадник Белога Србства.
Без чисте Расе никаквог Србства не би ни бивало.
Без чисте Расе не би ни овога света бивало.
Хајде да замислимо, хајде у својим визијама да погледамо живот ове талентоване србске песникиње и расне србске хероине у приштинском зверињаку после 1999. године.
Сама самцијата, без иједног србског витеза и ратника, међу људским зверовима чије су очи закрвављене од мржње према свему србском.
Приштински зверињак јесте пакао на земљи, дантеовски девети круг пакла.
Ко је од нас толико храбар, да сам самцијат остане у таквом зверињаку дантеовског пакла?
Мало нас је, или, можда, нимало!
Кад год се присетим Даринке Јеврић, мене обузме и обхрва јад, стид и срам.
Од Даринке се Јеврић и у овим позним годинама учим јунаштву и храбрости.
Схватам, и признајем, да је јуначнија, неустрашивија и храбрија од мене.
То што је она постигла и остварила, ја ћу, можда, постићи и остварити у једном наредном животном току.
Јунаштву се и храбрости учимо васцелога живота, кроз све прошле и будуће животне токове.
Јунаштво и храброст јесу круна нашега живота.
Јер, можемо ми знати и умети много што-шта, али, ако смо кукавице, ако смо страшљивци, све наше знање и умеће тада пада у воду.
Тада смо нико и ништа!
Београд је постао гнездо и расадник србских страшљиваца и кукавица.
Међу онима који обитавају у Београду, као и у иним нашим градовима, много је страшљиваца, кукавица и лицемера.
Страшљивци и кукавице имају ту особину да се скривају иза лажног идиотског космополитизма, иза либерализма и мундијализма.
Они су космополити из страха и кукавичлука!
И, кад год сретнете неког космополиту, знајте да је то персона, особа са маском, која космополитизмом прикрива властити страх и кукавичлук.
Све што је талентовано и храбро у Србству, кроз векове, то није рођено у градовима, већ у неким горштачким или равничарским селима.
Са села је одувек долазила чиста Раса!
О овоме се не приповеда, о овоме се не пишу књиге, но, ово јесте истина, сушта истина!
Када буде дошао тај дан, да васцело Србство борави у градовима, тада неће више бити нити србских јунака, нити србских хероја и хероина.
Тада више ничега неће бити.
Читајте поезију Даринке Јеврић, слушајте њене приче и беседе, упознајте и њу и њезин животни пут, да бисте снажили и јачали свој дух, свој карактер и, надасве, да бисте брусили властиту част.
Ако пажљиво будете читали Даринкину поезију, схватићете одмах, да је у њезиној поезији и њезина судбина, судбина записана међу звездама и сунцима.
Долази време, и већ је дошло, када ће космички ветрови одувати све србске изроде и кукавице, све страшљивце и лицемере, а на ветрометини свих ветрометина, остаће само расни Срби и расне Србкиње – попут Даринке Јеврић!
(Београд – Истер, месец сечко, други дан, 7527/2018.)
