Давно планетом задруга Дивова,

Ходала, расла, причала, дисала…

Та силна гарда орјашких синова,

Праисторију светску исписала!

.

Постојбина им беше Дивонија,

Обрасла шумом, опасана морем,

А престоница стара Панонија,

Којом владаше главешина Зорем!

.

Жене дивова рађаше горштаке,

Високе, гипке, отпорне и јаке.

На главама су носиле крчаге;

 

Воду за коње – у наручју дрва,

Зорена била у племену прва,

Те жене Небу биле миле, драге!

 

II

 

Њихове куће од камених греда,

Досезале су храстову висину,

Испред њих зелен појас дрвореда,

О који муње сред ноћи ошину!

 

У Дивонији џиновске колевке,

Истесане од грађе јасенове,

Мајке мекано шапутале певке,

А деца снила озмајене снове!

 

Очеви снажни ловили су срне,

И хитрим трком сустизали птице,

А када ноћу задња звезда трне,

 

Џиновчићима миловали лице.

У складу с Небом живеше дивони,

Верни планети, Сунцу, васиони!

.

Крагујевац, 23.01.2018.

 

Остављен од Рода, пробуђен од сна,

у клопци канџи махнитих, црних звериња…

Кад намрачи се небо, а земља трусом тресе

Перун бес свој пусти да таму однесе!

..

Док последњи ратник под његовом Правдом

веран њему буде свом огњеном снагом

опстаће нам Род!

Док се муње вију из ратника смелих, док из срца јуначких има муња врелих,

спасиће се Код!

.

Знао је то последњи, онај што га звери опколише тада,

Перунов потомак, витез што не страда!

Из чељусти сивих у муњу се створи, па распали по зверињу док задња не изгори!

.

Али и сам Перун тад стаде да бије, по земљи и небу ватру да прелије!

А синови његови и ратничке кћери из огња се подижу, бесмртни и врели!

Да сачува се Код!

 

Судите, ја одавно мирно стојим,

Нисам од оних што речима тргују.

Због истине као песник постојим,

Лажима не дам да ми душу трују.

.

Судите већ, ако част спознасте,

Песнику ноћи  што вам пркоси.

Засадићу клицу да из ње израсте

Нова нада да се с неправдом носи.

.

Ја признајем јавно да сам пио,

Да сам се млад кафани дао.

Видим да вам се зној низ чело слио

Јер сам пред вас овако дично стао.

.

Чекам пресуду, часни мој суде,

Чекам правду писану по вама.

 Није истина да ја мрзим људе,

Ал’ душе је ваше већ појела тама.

.

У тој тами, ваших душа дубини,

Још увек одзвањају стихови моји.

Ја веран бејах увек судбини,

Нисам онај што се ње ње боји.

Вечерњи звон,

из поља,

на ветру,

подно румених

облака од пене,

на зелен-плавом небу

што дном обзорја гасне

у пурпур сутона.

 

Седим на пропланку ветрова,

загледан у даљине снене,

одакле допире мирис

снежних врхова

горја.

 

Опхрван сетом од века,

а да не знам што,

слушам шапат лишћа

модрих топола

нада мном.

 

Једна давнашња љубав,

чијег се имена не сећам,

прати ме, гле!

сустопице,

на свим путима

мојим –

из света у свет!

 

Под овим именом подразумева се биће хтонских карактеристика, о којем нам најдетаљније говоре предања из Источне Србије.
У различитим крајевима рудари су га познавали још под именима: земски дух, земаљски дух, подземни дух, рударски цар или чувар, јамски ћоса, дивљи човек, као и перкман [Bergmann]. Последњи од тих назива дошао је на ове просторе са немачким рударима у средњем веку, који су са собом донели и своја веровања о патуљцима, па није сасвим јасно разграничено шта је то што је њиховим присуством измењено у домаћим легендама.
Сребрни цар је у већини прича замишљан као сребрни, или бели човечуљак, на ког се могло наићи дубоко у ходницима рудника како се сија „као јарко Сунце“. У зависности од опхођења рудара према утроби Земље, он их је награђивао или кажњавао, тако што би поплавио руднике призвавши копнене воде у помоћ.
Ово господарење над рудинм богатствима ставља га у везу са богом Велесом, чија је једна од главних функција управо надзор над свим земаљским благом.

Текст: Александра Божиловић

Литература:
Александар Лома – „Interpretation Slavicae: Some Early Mythological Glosses“, Studia mythologica Slavica 1, Љубљана/Писа, стр. 45–53, 1998
Веселин Чајкановић – „О врховном богу у старој српској религији“, Просвета, Београд, 1994
Тихомир Ђорђевић – „Сребрни цар [Der Silbergeist – Srebrni car]“, „Гласник Етнографског музеја“, књига 7, Београд, 1932
Милиленко Филиповић – „Сребрни цар [Der ,,Silbergeist“ – Srebrni car]“, „Гласник Етнографског музеја“, књига 8, Београд, 1933

Слика: Душан Божић – „Сребрни Цар“

Извор: Српска родноверна жупа „Луг Велеса”

Тишина Тијаније
Обасјана распршеним зрацима
Златног доба које надолази

.

Тишина Тијаније
Моћна мирујућа трка
Алхемије мога средишњег Срца

.

Тишина Тијаније
Посматрам прсте на рукама
Созерцавам једнакост неједнаког

.

Тишина Тијаније
Голокож непоседован – све волим
Ничега више нема осим Лепоте

.

Ти-шина Ти-ја-ни-је
Богојав у поноћ отвара Небо
Са прхом узлећем крилима Слободе
И летим тамо где у себи нећу моћи
Васцелу-разиграну Васељену да зауставим

 

Митолошко објашњење ове атмосферске појаве јавља се широм словенских земаља. Нека од веровања су да росу сеју виле или русалке, да она излази из земље односно да је то зној земље а такође да се змајеви хране млеком и росом. Гатање о времену се такође радило помоћу где је обилна роса наговештавала лепо време док је роса која се дуже задржавала предсказивала кишу. Роси се приписују лековита и магијска својства те су за њу везани и многи магијски обреди. Један од таквих обреда је и ваљање по росној трави где се сматра да ће учеснику ове магијске радње роса подарити снагу и здравље. Умивање росом је саветовано ономе ко се спремао за лечење бајањем или за друге магијске ритуале и то се сматрало предусловом њиховог успеха.

Текст: Милош Костић – Литература:
С. М. Толстој , „Роса“, „Словенска митологија – енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001

Фотографија: Jonas Weckschmied

Извор:Српска родноверна жупа „Луг Велеса”

 

Вишњева киша, светла киша.

У ораху, у храсту киша.

У сваком окну око нас

светли светица златна, киша.

.

Време је да се дуго спава.

Ко да се баци седло на талас,

ко на таласу да се језди,

тако дубоко да се спава.

.

Под мојом брадом њена глава.

.

Од кише светли цео стан.

Сија петао из мокре вишње.

Жена се окреће наузнак.

Из њеног пупка гледа и светли

велико златно око кише.

.

У сваком окну гори ватра.

Шушти и блиста цео дан

та златна црква око куће.

Стићи ћемо изнад облака,

иза звезда, у своје лице,

стићи ћемо далеко, далеко,

не излазећи из ове куће.

 

Као што јецави ветар кроз ноћ жури,
тако моја жеља теби хрли,
тако се моја чежња за тобом буди.
О, ти због које болујем,
шта знаш ти о мени?

.

Полако гасну ова касна светла,
долазе дуги и бесни сати.
Ноћ има твоје лице,
и ветар који о љубави прича
осмехује се као ти.