Само у тишини и шутњи,

можемо –

лицем у лице –

да се сретнемо

са властитим богом,

што у срцу нашему

вечно обитава.

ПЕСНИКОВА НАПОМЕНА

Због унутарње исцељујуће милозвучности, те космичких титраја и трептаја, реч ЋУТЊА користим у праизворном ведсрбском облику: ШУТЊА.

Многи – из незнања, илити из необавештености – сматрају облик ШУТЊА хрваштином, што, наравно, није истинито!

Глас Ш је звучан, и има унутарњу вредност самогласника, док је сугласник Ћ посве безвучан.

Ако гласно изговорите ШУТЊА и ЋУТЊА, одмах ћете схватити колика је звучна разлика између ових двају гласова.

Нека наша љубав буде наше духовно сунце.

Нека нас наше духовно сунце обасјава из нашег унутарњег неба.

Што већа љубав у нама, све мање страха у нама.

А када у нама сажегне и последње зрнце страха, тада ћемо се узнети на виши ступањ Божјега Стварања – тада ћемо постати богови!

 

-извод из лирских записа, 2014.година

 

Чин је љубави за њу већ спасење,
Пажња, доброта, дар који се цени,
Тада јој крвца ко океан пени –
А у дубини ткива букти врење,

 

И мудрост онда низ лице се слива,
Као светлило преко Бого-Мајке,
Трнци у срцу и страствене сјајке,
Показују да Она тако жива –

 

Може да прашта и када је боли,
Ако јој биће непажњом повреде,
А своје јаде, понор, недогледе…

 

Смрви у души па још јаче воли,
Јер Она блиско, одано, питомо,
За љубав живи ко за Свето Слово!

Рача, 29.12.2016.

Пролазим поред човека који збуњено чучи испред Пирамиде прекривене песком. Потпуно је из-губљен и моли ме да му помогнем. Некада је био на врху, али је пао. Са сваким отиском тела на песку, остајало је утиснуто по једно његово сећање на страници Пирамиде. Он сада више нема успомена. Када човек нема успомена и   з н а њ а, осећа се изгубљеним. О чему ће свакодневно да прича? У чему су, онда, задовољства? Зашта се онда ухватити и грчевито држати?

 

Овај човек, испод пирамиде, може поново да покуша да се успне и да, ходајући по трагу, и поново утисне сећања у свој ум. За тај подухват ће му требати остатак живота, или да крене новим путем, путем нових, нових искустава. Мора да се о д л у ч и и  да то   с п р о в е д е.

 

За све је неопходна  О д л у к а, али то није довољно. За успех је неопходно и спровођење Одлуке.

 

Многи људи, који су пали, као овај човек испод пирамиде, нису имали знања нити стрпљења, па нису успели. Или су се надали да ће им неко помоћи, или да ће им успех пасти са неба, па су чекали, чекали, дуго чекали, а успех није долазио.

 

Праисконо давање и сушти Праискон треба разумети!

Бог је све дао у првом трену   с т в а р а њ а. То је суштина броја   ј е – д а н. Све имамо, све нам је дато, али ми не видимо, и настављамо да тражимо.

Тако тражећи, и успут мрмљајући у себи неке неразговетне мрмљарице, заборавили смо шта тражимо, где се налазимо, где смо пошли, ко смо. За буђење, за исконско сећање, Милосрдни Бог је дао и друге бројеве, најпре до   с е – д а м, а касније их је бацио на Земљу, ни броја им се не зна.

 

 

Шест је број здравља духовног и физичког, број Купале.

Шест је као капљица воде коју су Словени поштовали на шести, „купални“ дан у недељи.

Кристална структура замрзнуте воде је шестоугаоник.

Све пахуљице су невероватне креације природе, од којих свака има шест кракова.

Савремене студије показале су да само чиста природна вода има својства кристала и стога је жива вода она која може имати позитивне ефекте на метаболичке процесе у различитим организмима.

Празник Купала прослављан је на дан летњег солстиција, који је пао на шести месец у години.

Двапут годишње – на Купали и Колади – Словени су правили ватрена брда, као симболе две соларне фазе – летњег и зимског солстицијума.

На Купали је овај точак је имао шест кракова (пола године), а на Колади – дванаест (завршетак годишњег круга, састављеног од 12 месеци, 6 + 6).

Шест је број Очишћења, број Здравља.

Знак највише активности ватре и воде.

Словени су тежили да буду достојни својих богова и предака  – „чистоћа наших тела и душе“.

Човек се спустио на ниво божанства (5 + 1), опрао са себе прљавштину и ниске мисли  (4 + 2 – Земља и Доњи свет)  и осећао испуњеност и радост живота (3 + 3).

Овај број захтева прелазак на нови ниво. Као, на пример, да би бројали до шест, пет прста једне руке није довољно, морате користити другу руку. То је резултат креативног приступа таквој наизглед простој ствари;  рачун који почиње од шест захтева размишљање, па је зато у астрологији покровитељ Меркур, одговоран за процесе логичког размишљања.

Рачуном до шест се напушта једностраност и дозвољава нам се да откријемо још један осећај који нас води у духовни свет, тај осећај је интуиција.

Овај број садржи све позитивне идеје везане за уметност, лепоту и хармонију.

Носи потребу за љубављу и заиста дубоку везу са другом особом, засновану на узајамном разумевању, прихватању и поштовању.

 Шест је повезано са осећањем дужности и одговорности према породици и друштву.

Она носи наду за спокојни и сигуран људски живот, захваљујући разумевању и испуњавању његових дужности и прихватању себе као духовног бића.

Шест симболизује рад и повезан је са свим радњама које захтевају тачност, прецизност и интегритет.

 Подржава научна и техничка истраживања, којима су потребни ови квалитети  доведени  до њиховог потпуног савршенства.

У негативном контексту шест указује на прекомерну педантност, навику да се држе ситних ствари (ситничаре) или тоталну неспремност да раде и да излажу се било каквом физичком напору. Човек код кога није „прорадила“ шестица, мешаће се у послове других и све ће осуђивати. Он се може ограничити искључиво на материјална питања, потпуно заборавивши на своју духовну суштину.

-текст припремио Алекс Финист-

Извор: фејсбук страница –Мидгард земља и тајне око ње-

 

 

 

 

Речи су

за песника

крилата светлосна бића

која се простиру

у дванаест пространстава;

како у овостраном

тако и у оностраном,

како у видљивим

тако и у невидљивим

световима.

Кроза сваку песничку реч

пројављују се, гле!

најдивотнија суштаства

вила и муза,

богова и богиња,

као и надсушта дејства

Великог Створитеља

и Првобитне Васељене.

Пред крај свој отићи ћу у пастире,
отићи ћу у пастире изненада.
И ја сам рођена да чувам стада,
да живим сама сред горског мира.

И мени је доста колиба мала,
и моје срце је увек малолетно.
И песме ми имају глас свирала,
као пастир певам благо и сетно.

И ја имам ћуд пустињака,
бежим од градова и машина.
И мени је дражи, сред шумског мрака,
планински извор него чаша вина.

Пред крај свој отићи ћу у пастире,
отићи ћу у пастире једног дана.
И ја волим да спим под снежним сметом,
да умрем смрћу пастирском и светом.

 

Из старих рукописних књига дознајемо да су Срби знали тајну справљања црвеног мастила који на пергаменту остаје вековима.

У природи постоје само Три основне боје: црвена, зелена и плава а све остале су мешавине.

Тројство је одлика нематеријалности природе и духовни символ српског народа.

Црвена боја је симбол српског народа.

 

Никољско четворојеванђеље писано на пергаменту посвећено апостолима Светом Матеји, Светом Марку, Светом Луки и Светом Јовану.

Прво јеванђеље посвећено Светом Апостолу Матеји са знаком анђела.

Друго јеванђеље посвећено Светом Марку са знаком крилатог лава.

Треће јеванђеље посвећено Светом Луки са знаком крилатог бика

Четврто јеванђеље посвећено Светом Јовану са знаком орла ( све слике погледати у књизи)

Српске цркве, односно српски универзитети, давали су висок степен књижевног и уметничког образовања. Писменост и уметничка обрада српских рукописних књига и државних документа стварана је хиљадама година.

Најзначајнији и најлепши Српски Псалтир, који на свакој страници има икону са деловима од чистог злата, налази се у Немачкој.

Због његове лепоте, уметничког и историјског значаја, Немци су урадили репринт а да би ми урадили репринт траже да платимо ‘‘њихова’‘ ауторска права.

О враћању “однетог“ оригинала Српског Псалтира и не помишља се.

У Европи постоје четири “оригинала“ једног јединог личног копља Константина Великог.

Међусобна борба музеја ко има оригинал копља Константина Великог показује како су присвајали и својатали историјско и културно наслеђе српског народа.

 

Крст Патријарха Павла

Истраживања Календара Светог Саве настављена су и у 7519. години(2010). Најзначајније и највредније откриће је Вујански Крст Патријарха Павла.

 

Предња страна крста – У доњем делу Крста налази се Символ Посвећеника који је издељао Блаженопочивши Патријарх Павле. То је стари српски символ Бога Нава, Бога другог света, односно Бога мртвих душа. Нав је нематеријални други свет на који одлазе душе умрлих. Мали Божић је посвећен мртвим душама. Код овог символа сусрећемо веровање српског народа у духовност исказану у душама умрлих.

Српски символ Посвећеника преузели су хришћани посвећени Богу, за свој символ. Искушеници који су желели да се посвете Богу до краја живота, користили су Символ Посвећеника који по црквеном веровању представља само крај овоземаљског живота. Искушеници су били окренути према небу па су занемарили овоземаљски живот.

Символ Посвећеника на Крсту Блаженопочившег Патријарха Павла је израз посвећености Његове Светости Богу.

Српски Символ Посвећености користи се да би се исказала посвећеност вери, народу, слободи итд.

Символ Посвећеника је само један од многих символа српског народа који потиче из пред хришћанског периода а који је преузет од стране Хришћанске цркве. (2010. Слободан М. Филиповић, Речник српско-аријски или архаично-српски)

На полеђини Крста Блаженопочившег Патријарха Павла, који је рођен као Гојко Стојчевић, 11. септембра 1914. године, у славонском селу Кућанци код Доњег Михољца, налази се датум исписан по Српском календару Српским символом за време.(видети слику у књизи) Символ за време из Винчанске културе по коме се препознаје Српски календар

То је Символ за време који издваја Српски календар од свих других европских календара. (Види, Трећу свеску Београдске школе метеорологије)

Сазнање да је Блаженопочивши Патријарх Павле датирао Крст по календару Светог Саве, односно по важећем календару Српске Првославне Цркве је највеће и најзначајније откриће.

Крст Блаженопочившег Патријарха Павла је доказ да Српски календар живи у српском народу и да није заборављен.

 

Од 6707. године (1199.), Српски календар је званични календар Српске Православне цркве, који је настао је у доба Винчанске културе и представља најстарији календар европске цивилизације.

 

Од тог времена па све до данашњих дана, Српски календар се препознаје по символу из Винчанске културе који су наши преци узели као Символ за време.

 

Истраживањем Српског календара бавили су се Шафарик и Вук Стефановић Караџић. Писмо које је Вук упутио Шафарику. Натпис који је Вук описао у свом писму налазио се на зиду Студенице, што указује да је Шафарик знао за постојање Српског календара али о њему никада није писао. Оригинал писма налази се у Бечкој библиотеци. Када се увелича датум, означен стрелицом, јасно се препознаје да се ради о Српском календару и Символу за време код српског народа Када се упореде рукописи Светог Саве и Вука Караџића видимо да се ради о истом протоколу датирања са обавезним Символом за време из Винчанске културе.

Оригинални рукопис Светог Саве у Студеничком типику.

Почевши од првог Архиепископа Светог Саве, па све до патријарха Павла, сви архиепископи и патријарси српског народа датирали су догађаје по Српском календару. Тако долазимо до сазнања да је календар Светог Саве саживео у српском народу и да није заборављен.

Српски народ дубоко верује да ће се календар Светог Саве вратити српском народу и Српској Православној Цркви.

 

Ако се зна да су заговорници туђих календара делили српски народ на исток и запад, враћање Српског календара Српској Православној Цркви и српском народу, може бити фактор уједињења целокупног српског народа и збијање српског народа око Српске Православне Цркве.

Ако се настави ћутање о календару Светог Саве, дубоко верујем да ће се у српском народу увек рађати неки нови Сава, Јанићије, Арсеније, Николај или Павле који ће датирати по Календару Светог Саве и подсећати на неопходност васкрса Савиног календара.

 

Да се зна. Београдска школа метеорологије сва своја издања датираће по Српском келендару јер српски народ треба да зна своје корене.

-.наставиће се-

 

Наш Род је толико разједињен и разрођен, да се на тренутке чини, како се никада сабрати, ујединити и сједини неће.

Зато нико од нас не сме нити да чека нити, пак, да рачуна ни на кога, но ће свако морати сам да буди, освешћује, образује и узноси самога себе на свом властитом унутарњем путу.

Од једног те истог Рода постаде на стотине родова, на стотине народа, на стотине стотина племена; а од једног те истог Језика Мајке створи се на тисуће некаквих језика и подјезика, наречја, изговора, варијанти и дијалеката, тако да свака породица данас постаде нација за себе, смишљајући и измишљајући некакав немушти језик, подјезик и међујезик за себе.

Сами смо и одговорни и криви за све што нам се дешава!

Јер, да нисмо били склони паду, не бисмо ни пали; да нисмо били склони кварењу, не бисмо се ни покварили.

Немојмо сулудо измишљати и тражити властите непријатеље негде изван нас; сви су наши непријатељи дубоко у нама самима оваквим какви јесмо!