Ти припадаш Великом Звезданом Роду;

ти си чедо Белих Богова и Белих Богиња;

ти си онај који је изабран и посвећен

у Велике Тајне Стварања и Постања;

ти си Бели Србин и Бела Србкиња.

Сваки Бели Србин и свака Бела Србкиња

долази из Вечности и путује ка Безкрају,

а из Безкраја се окреће ка Вечности

описујући – у Вечном Стварању и Постању Створитеља –

Велику Завојницу Првобитне Васељене,

у Овостраном и Оностраном Великог Једног.

Је ли туга, Боже,
без пријатеља бити а волети,
без људи блиских да самоћу ублаже?
Или је дар тишина та
у којој Љубав наћи треба
и спознати Тебе
у души својој
од тебе дарованој?

 

Ја сам злато безбројних руку Сунца

Ја сам сребро и мена нагнутог Месеца

Ја сам тишина што буку смирује

Ја сам милина која те милује

Ја сам ток реке што кривуда и жубори

Ја сам шум лахора на пропланку и гори

Ја сам љуљ ветра што овија гране

Ја сам тежња ноћи да зори и сване

Ја сам Мач који сваку недоумицу пресеца

Ја сам суштина Осмице свих Oсмица

Насмеши се барем
помилуј руком руку и голубије перо
којим исписујеш измишљене светове
осмехни се као што то јутро чини
као што су просветлила небеса
да оснеже сметлишта и блато
и то је нешто.

 

Макар за тренутак надмоћи
подсмехни се залуђености својој
навици да ослушкујеш милозвучне сфере
рајску птицу да належеш
у очерупан живинарник
као да је време врлих дела
као да алхемичари свих фела
нису већ излегли златне коке
и вражје птичурине
као да се задах бешчашћа са екрана
не шири уокруг освојеним атаром
у ком никако да се настаниш
никако да се скрасиш
а и како би
кад се и одомљено раселило којекуд
што у клетву што у лудило
кад мирис хлеба и постеље
благородно не пребива иза кућних врата

 

Смехом барем уједи аждаху
у чијем стомаку биће сварено све
док ти прегараш душине звездаријуме
док сажимаш векове тражећи ближње

(Из збирке ЗВОНО)

ВИЛЕЊАКОВ СУСРЕТ СА ТЕСЛОМ

У ОНОСТРАНИМ ПРОСТРАНСТВИМА

ПРВОБИТНЕ ВАСЕЉЕНЕ

 

 

Питате ме: ко сам ја?

На ово питање имам два одговора.

Први је одговор за непосвећене, и гласи:

Ја сам Бели Србин из вилењачког и посредничког племена Ведских Срба, племена што посредује и тргује Светлошћу између Богова и Људи.

Други мој одговор је за посвећене, и гласи:

Ја сам Зрак Духовног ПраСунца, Зрак који се из Љубави и Милосрђа према Људима низвео на Земљу и оваплотио у Човека.

Кад моје земаљско Време истекне, преселићу се из земаљског Света у Етар и, поново сјединити са Извором Светлости, Извором Вечног Живота.

Аксурђел, ожмиркур, курђупа, бела пчела…

На по­чет­ку основ­не шко­ле ђа­ци, али и њи­хо­ви ро­ди­те­љи, уче о срп­ским срод­нич­ким од­но­си­ма и упо­зна­ју се с ре­чи­ма ко­ји­ма се они озна­ча­ва­ју. 

О бо­гат­ству срп­ског је­зи­ка го­во­ри и чи­ње­ни­ца да ове ре­чи не са­мо да зву­че чуд­но, већ се углав­ном не мо­гу пре­ве­сти, чак ни на дру­ге сло­вен­ске је­зи­ке. Ка­сни­је се ве­ћи­на ових тер­ми­на из­гу­би у мо­ру чи­ње­ни­ца ко­је мо­ра­мо да за­пам­ти­мо, а ко­ји­ма су пре­на­тр­па­ни школ­ски про­гра­ми, али и жи­вот. ( изв-Политика-)

Му­шка ко­ле­на: Жен­ска ко­ле­на:

1. Отац   1. Мај­ка
2. Де­да   2. Ба­ба
3. Пра­де­да   3. Пра­ба­ба
4. Чу­кун­де­да   4. Чу­кун­ба­ба
5. На­вр­де­да   5. На­вр­ба­ба
6. Кур­ђел   6. Кур­ђе­ла
7. Аскур­ђел   7. Аскур­ђе­ла
8. Кур­ђуп   8. Кур­ђу­па
9. Кур­ле­ба­ло   9. Кур­ле­ба­ла
10. Су­кур­дов 10. Су­кур­до­ва
11. Сур­де­пач 11. Сур­де­па­ча
12. Пар­ђу­пан 12. Пар­ђу­па­на
13. Ожмир­кур 13. Ожми­ку­ра
14. Ку­рај­бер 14. Ку­рај­бе­ра
15. Сај­ка­тав 15. Сај­ка­та­ва
16. Бе­ли орао 16. Бе­ла пче­ла

Многи од нас, као деца, слушали од својих дедова, од својих бака о неким њиховим дедама и бабама,  о неким њиховим прадедама и прабабама па и о чукун дедама и чукун бабама. чудећи се како они знају сва њихова имена, све надимке, какве су их  особине красиле или ружиле па и како су  изгледали, како се носили.

А јесмо ли се запитали, шта су нама чукун деде наших чукун дедова?

Јесмо ли се запитали колико личимо можда баш ми, данас, на неког чукун деду нашег чукун деде или чукун бабу наше чукун бабе!?  Можда, када бисмо имали прилику да их за тренутак погледамо или сретнемо,  бисмо у чуду остали,  када бисмо сами себе у њима, у много чему препознали! Можда!

На жалост, испитивање нашег порекла данас, чак и да зажелимо,  није лако. Све ратне догађаје који су пратили србски народ  пратила је и једна сенка, не баш много видљива али веома делатна а  то је уништавање списа , књига у којима је било записано рођење па и мрење нашег народа. Наравно, није се дешавало случајно и наравно да је било са намером затирања србског племена и рода.

Данас, ако покушате да пронађете податке ове врсте изненадили бисте се колико би то било тешко јер су у  намерним и ,,ненамерним,, пожарима, нестали, што једноставно значи, да многи људи као да нису ни постојали, ни овом земљом корачали. У највећем броју случајева остало нам је предање, сећања која су се преносила са колена на колено, са генерације на генерацију. Ипак, ако постоји жеља, може се и овај,, слободно могу рећи подвиг, данас ипак и  остварити. 

-на фотографији – Бе­о­град три­де­се­тих, фа­ми­ли­ја Та­се Та­си­ћа, из ар­хи­ве Ду­ша­на Ђор­ђе­ви­ћа-

-уредила-Верица Стојиљковић-

 

Слободни вали

 

Ко вас је задржао, слободни вали,

ко вам је сковао скокове?

Ко је у бару смео да свали

потока живог токове?

…

 

Ветрови, буре, уздижите воде,

рушите преграде тесне!

О, где сте муње, симболи слободе,

да светлост над баром блесне.

 

Александар Сергејевич Пушкин је још од раног детињства пао под утицај потомка руских многобожачких свештеника – његове дадиље Арине Родионовне.

Та необична жена није случајно поникла поред Пушкина, који је сам био потомак етиопских свештеника.

Није случајно Петар Први отео његовог претка.

Арина Родионовна, бавећи се васпитавањем младог Пушкина.  испричала му је бесконачан број старих руских бајки, легенди,  прича,  песама, пословица, изрека. Њен мозак је чувао незамисливе количине сећања предака и руских Богова.
Млади Пушкин је са заносом слушао приче и бајке човека многобожачке културе.

Пушкин је био опчињен, покорен и запрепашћен тим причама. Тај раскошан многобожачки свет одушевио је младу Пушкинову душу и оставио дубок отисак на читаво његово будуће стваралаштво. Пушкин је упио и заувек сачувао бескрајну лепоту руске многобожачке религије.
Читава његова будућа поезија је испуњена многобожачким ликовима, паганским доживљавањем света.

Управо због тога је она тако дивна и привлачна за руског човека.
Никада више у зрелом узрасту тмуро, тужно и мучно хришћанство није могло да угаси у Пушкину радостан многобожачки пламен страсти и жеђ за реалним животом.
Арина Родионовна не само да је програмирала Пушкина, она га је довела у везу са руским космичким Боговима. Од њих је Пушкин добијао божанствено осветљење. Пушкин – није само руски песник.

То је пророк.
Његова поезија – није само поезија.

Она носи мистичан карактер, чији истински смисао није био јасан чак ни самоме Пушкину. У стању озарења, црпећи информацију из космоса, геније је само проводник те информације, несвестан њене дубине у пуном обиму.

Владимир Алексејевич Истархов

,,УДАРАЦ РУСКИХ БОГОВА,,

 

 

У часу кад будем

напуштао овај свет,

моје ће песме –

пред Творцем

и светлим бићима

из Вишњих светова –

бити једино сведочанство

да сам у овоме свету

живео свој живот

са сврхом

и смислом.