Свако је од нас

мудар онолико

колико је смирен у срцу и души.

Може човек да поседује многа знања,

многа умећа,

многе вештине,

али,

ако није смирен у срцу и души,

све му је залуд!

Унутарњи мир је бесцен,

нема никакву цену у овоме свету,

као ни у иним световима.

Без унутарњег мира

у срцу и души

нема ни љубави.

Лепота, дивота и љубав

могу да се рсцветају

само у смиреној души,

у смиреном срцу,

у смиреном духу.

Суштаство и битност сваке мудрости,

сваке духовности,

сваке побожности

јесте унутарњи мир,

мир у срцу и души,

мир у стваралачком духу.

 

Једна је птица пала на пут…
друга је застала у лету свом
ка висини и чекала…
нестаде бат долазећих корака
и рука једна нежно, сасвим нежно
сићушно биће подиже,
душом га својом загрли
и Љубав му даде…

 

Длан раширен,
неколико замаха крилима,
два весела цвркута
у један се стопише и одлетеше.

 

Радости сузе у очима
и мирис Среће
у ваздуху оста…
Срећан вам пут,
малене моје птице!

 

 

Писање измишљене српске византолошке историје доносило је велику материјалну корист а многи су добили звање доктора за лични допринос измишљеном царству. Сервилни историчари су преко ноћи постајали чланови страних академија или су добијали звање почасних доктора европских универзитета.

Основни циљ новокомпонованих византолошких историја је да се сакрије велика духовна и културна баштина српског народа.

Све своје интелектуалне капацитете искористили су за разраду најситнијих историјских фалсификата а све у циљу верификације измишљене византијске историје.

Тако од шуме историјских фалсификата сервилних историчара, не може да се види дрво српске историје. 

-Измислили су да су наше цркве грађене у византијском а не у Рашком и Моравском стилу.

–Људи из наших крајева нису били римски цареви већ византијски.

–По византолозима Срби нису били у саставу Римске царевине већ измишљене византијске.

–На основу новонаписаних византолошких историја српског народа, а све у складу са циљевима Великог изумитеља, Срби су на Балкан дошли у 6. веку.

Сервилни историчари прећуткују да су сви народи у оквиру Римског царства до 6. века били Ромеји, без обележја којем племену припадају.

 

Сваки поданик Римског царства у јавном животу био је покрштаван и добијао је ново римско име.

То правило важило је и за 17 Срба римских императора:

-Костанције је рођен у Нишу,

–Ветранион рођен у селу Буштрању близу Бујановца

–Трајан рођен у селу Бубалија близу данашње Сремске Митровице(Сирмијум),

–Јовијан рођени Београђанин (Сингидунум),

–Грацијан рођен у Сирмијуму,

–Константин Велики рођен у Нишу (Наис),

–Аурелијан сељак из околине Сирмијума,

–Јустинијан 1 Велики рођен на локалитету Царичиног града,

–Клаудије 2 и

–Флавије Север рођени у Нишу итд.

На основу римских историјских докумената Римљани су покорили Србе у 167. години пре Христа.

Римско свештенство у 46. години пре Христа, није прихватало почетак календарске године за 1. јануар по Јулијанском календару, јер је тог дана пагански народ, у саставу Римског царства, славио Мали Божић.

Поставља се питање, како је свештенство у 46. години пре Христа знало да постоји Мали Божић када Мали Божић слави само српски народ.

Хришћанска Црква је преузела српски символ духовности који је исказан у броју Три, као символ хришћанства, односно Свето Тројство.

Три прста су символ нематеријалности природе и духовности српског народа и део његовог културног и историјског наслеђа.

То је највећи доказ да су Срби постојали на овим просторима још у време оснивања Хришћанске Цркве. Символи народа никада се не мењају већ се преносе са колена на колено, било у писаном облику или усменим путем.

На основу записа Плинија Старијег( 23.–73.), Срби су на нашим просторима (Moesia Superior) у првом веку гајили винову лозу.

Овај запис византолози су одбацили као непоуздан, једноставно речено, није се уклапао у измишљену византијску историју.

Плиније старији историчар и савременик Срба написао је чувено дело Naturalis Historia, које је независан извор информација. Истраживања Винчанског писма

Један од највећих научних доприноса који је Свети Сава оставио у завет српском народу је Српски календар и ћирилично писмо Винчанске културе.

Свети Сава је знао значај ћирилице и Српског календара и да би их сачувао кроз векове, унео их је у кодекс црквених правила Српске Православне Цркве и на тај начин озаконио ћирилицу и Српски Календар.

Тако је Календар Светог Саве постао званични календар Српске Православне Цркве а ћирилица званично писмо Српске Православне Цркве.

Да би се сагледао значај Винчанског писма, из 6.

миленијума п.н.е., треба рећи да је Протосумерско пиктографско писмо настало 3100 п.н.е., Грчко писмо око 900. година п.н.е. а латинско око 600. година п.н.е.

 

Све то указује да је Винчанско писмо најстарије писмо европске цивилизације.

У световном погледу, српски народ користио је и користи, оба писма, ћирилицу и латиницу, која се налазе у Винчанској култури, јер су оба писма културно и историјско наслеђе српског народа. (Види трећу свеску, Београдске школе метеорологије).

Сваки народ требало би да се поноси својим писмом ако га има. Српски народ поноси се својом ћирилицом и латиницом.

Свети Сава

Српска Православна Црква стекла је аутокефалност 1219. године, за коју се изборио Свети Сава код Васељенског патријарха у Никеји. Патријарх га је именовао за првог архиепископа Српске Православне Цркве. Српска Православна Црква је једна од помесних цркава у рангу Патријаршије која са осталим помесним црквама чини јединствену Цркву. Друге помесне цркве у рангу патријаршије су: Васељенска патријаршија, Јерусалимска, Руска, Бугарска, Антиохијска, Александријска, Румунска и Грузијска.

Српска Православна Црква чувала је календар Светог Саве све до 19. века а онда су се појавили Јулијанци и Грегоријанци и наметнули календарско питање као иструмент за нову деобу српског народа.

Српски универзитети

Српска православна црква има велики број цркава и манастира који су били српски универзитети: Хиландар, Пећка патријаршија, Дечани, Студеница, Жича, Грачаница, Сопоћани, Девич, Милешева, Раваница, Љубостиња, Ћелије, Троноша, Острог, Цетињски манастир, Вујан, Хопово, Крушедол, Враћевшница, Манасија, Ђурђеви Ступови, Лепавина, Крка, Крупа, Драговић, Бањска, Пива, Савина, Соко, Горњак, Витовница, Радовашница, Тавна, Моштаница, Добрун и други.

Српски народ је у част Светог Саве подигао највећи православни храм на Балкану. Рукописне књиге српских универзитета.

Свети српски рукопис – Српско четворојеванђеље (сачуван препис из 12.-13. века).

На другој страни Српског четворојеванђеља налази се начин писања бројева.

Свети српски рукопис – Српско четворојеванђеље је најстарији сачувани српски рукописни буквар

Може да се постави питање шта представља назив четворојеванђеље и зашто баш четворо а не тро или неко друго јеванђеље. Одговор треба тражити у културном наслеђу Срба пре хришћанства. Познато је да су Срби пре примања хришћанства имали своје паганске богове као што је Бог Свевид, Бог са четири главе Перуна, Сварога, Ладе и Виде. Богови гледају на све четири стране света и СВЕ ВИДЕ.

Срби су у четворојеванђељима својим хришћанским светитељима придавали моћ својих богова као и паганске обичаје везане за Бога Свевида који су преузети од стране Хришћанске Цркве.

-наставиће се –

 

Мудрованије из Тијаније

*

Јутрос сам просуо мисао и поглед на пољовиту реку Тијану

која благо вијуга ка свом уточишту – сестрици Белици, а потом

ће заједно да отклизе у Луч-ане, где ће их Мо-рава пригрлити.

Једним делом Тијана тече кроз пространство исцељујуће енергије,

пространство титрајућих златних, сребрних, љубичастих, плавих,

и зелених лоптица здравља, мира и спокоја, поред врба са тисућу

отворених радозналих очију, бреста-устрепталка, храста-учитеља.

У Тијанији има седам река небеских, седам река земаљских и седам

река у подземљу. Оне су увек повезане са суштом и тајинством

Вода. Када кренем из Тијаније ка другим васељенама, увек и у

ситно, испричам се са свеколиким живим околишом – белуцима,

стенама, земљом родницом – црницом и црвеницом, јасикама,

брезама, храстовима, хајдучицом, наном, рузмарином, каћуном,

 веверицама, ласицама, лисицама, медведима, шаркама, поскоцима,

крејама, орловима, гавранима, комшијама, облацима, потоцима,

изворима, ливадама. Када имам времена причам са свима појединачно,

а када журим, причам са њиховим живописним поглавицама, учим их,

благосиљам, и молим за помоћ и активно учешће у Божјем плану.

 

* *

Када се приближавам Егодрагу плућа ми се скупљају. Скупљање

увек истискује лабилнији комадић праисконе радости. Постваљам

се у вертикалу и повезујем чвршће осетилице и силнице. Лагано и

мирно зашниравам невидљиви огртач свести и пажљиво посматрам

околину, а посматрам и путнике намернике у својој близини. Једни

дремуцкају, други читају паралаже и ступидице из новина, понеко

 дубоко спава. Обичан дан, рекло би се, мада не постоје обични дани.

Сваки дан је прилика за учење, и сваки дан је добар за давање. Будимо

будни и усмерени у овом времену великог буђења и откривења, и

идимо напред без застоја. У чврстом ходу ка циљу, а циљ је стабилни

и непрекидни развој свих живих бића, спасење од порока, и спас од

безсрцих, учимо и делујмо, и дишимо неизмерну срећу Једноте.

 

* * *

Ево ме на месту где се спајају две велике реке. Сада се зову Дунав и

Сава. Река С-ава доноси сладкост и амбозију Дунаву. У андрогином

споју они настављају пут кроз српске земље. Овде је енергија веома

моћна. Сваки становник би могао, када би знао, да се непрекидно

допуњује. Потребно је да сви иду на реке, посебно на Ушће, да се

повежу са Водом и да тихују. У тиховању на срчани центар, на душу,

откривају се највећа знања и неописиви унутарњи светови.

Широким јасновиђењем летим низ Дунав, увећан реком Савом,

гледим околину, прелиставам векове. Видим вредне и мудре Србе

из Винче, Лепенског вира, и других места широм данашње Србије.

Онда се подижем високо и крећем кроз пустахију духа, коју зову

Европа. Све су то србске земље, од истока до запада, од севера до

југа, од Азије до Португалије, Ирске, Енглеске, Немачке, свуда.

Закопајте само пола метра у дубину у граду Дрездену, или било где

широм Европе. Свуда су србски гробови, србски храмови, стубови

победе, писмености, културе. Ускоро ће Арсеније Четврти, зналац и

добротвор храбри, раздвојити лажу од истине, и објавити најмоћну

повесницу света, велику сагу о Перуновом роду који је свету донео

светлост и Слово. Народу који је мачем победио репоње, и поново

ће – мачем етериним, мачем истине, мачем љубави. А док се то

издешава, повесницу ће откривати сваки човек у својој души, у

своме гену и пробуђеном неурону, а то се сада силовито догађа.

 

* * * *

Враћам се поново у језгро бога Срба, у средину геомагнетских

вратница. Овде се одиграва Армагедон нови. Он је наставак оног

недавног Армагедона који је кренуо из града Емоне*.Напада се

 на свим фронтовима, свим средствима. Рас-памећивање раде и

спољњи и унутарњи непријатељи. Раде кроз све облике отвореног

заглупљивања – серије, песме, новости у новинама и телевизији,

монтажу свакојаких бесмислица и нелогичница, отимању прошлица,

отимању богатстава, усмеравању пажње са важног ка неважном…

Најгори су унутарњи прерађени и наново обојени непријатељи.

Највише боли када брат брату вади очи. Али, видим, понестаје им

снага, пресахњују им мозгалице, и све је више рупа и глупица у

њиховим не-делима. Биће Рода се буди и нараста. Истина се шири о

свему – великим делима Рода, великим људима из прошлости, свему..

Језгро бога Срба, печат резонантног човека, лагано запљускује

моћни Тија-надо, хладно расуђујући и свезнајни електрични ветар.

И одувава безсмисле, лажице, ступидице, глупице и идиотице.

*АРМАГЕДОН = Град Емона (Љубљана)

 

* * * * *

У духу – на Великом ратном острву, узимам облик хиљадулисног

рас-цветалог лотоса. Постављам се у тачку између видног и невидног,

 где се прошлост, садашњост и будућност држе за руке, и круголетом

облећу светове. Посматрам догађаје који су се еонима одигравали,

видим како могу да се дешавају у будућности. Гледам земљу својих

предака, гледам многа, многа покољења рода свога, созерцавам.

Осећам велике промене у себи, у свима. Уздижем се и посматрам са

једног од водоказа. Видим да ми хитно треба да саградимо дугачку

 брзу пругу. За то нам је неопходна дубока ти-шина. Највећу галаму

подиже незнање. Потребно је да охладимо хемијске главе у безброју.

Свако од нас треба да постане зидар – стваралац, да поправља,

обновљено враћа, васкрсава, ствара нова сунца и целе сунчане системе,

да се смеје и игра непрекидно. Док идем у то стање, у то доба, гутам

емоције, навикавам се на вечност и безконачност. Још мало пупим

хладовину овог места, онда нестајем, а никад живљи!, у онострањењу и

озарењу. У моме уму кристалишу се кључне речи времена које надолази:

СЛОБОДА, ВЕЧНОСТ, ЗДРАВЉЕ, ОЗАРЕЊЕ, СРЕЋА

 

25. 11. 2013.

 

ПЕСНИКОВА РАЗЈАСНИЦА

Подстакнут Миличиним и Радмилим коментарима, одлучих се, да још нешто, у виду разјашњења, напишем о србомржњи и србској самомржњи.

Када сам у младости путовао Југославијом, свуда сам наилазио на болесну, а мојему духу непојмљиву, србомржњу и србску самомржњу која се осећала на сваком кораку: у ваздуху, у води, у земљи…

С краја накрај Југославије, у свим њезиним републикама, од границе до границе, све је кључало не само од притајене, већ и од јавне, нескривене и отворене србомржње.

Југославија је била и остала земља србомржње и србске самомржње.

Такве мржње, такве србомржње нема нигде другде у свету.

Чак и кад се нађете у земљама наших вековних непријатеља и душмана, нигде нећете осетити тако болесну и непојмљиву србомржњу као у границама негдашње Југославије за којом већина неосвешћених Срба и Србкиња још увек жали.

Путујући, као што рекох, у младости кроз југословенске републике, где се на сваком кораку осећаше србомржња, присетих се очевих и дединих прича које сам још у детињству слушао, а које ја дете тада нисам разумевао, који су ми говорили, да веће погани и већег зла нигде у свету нема од оних с којима смо стварали заједничку државу! 

Читам Вилењаче о Србској самомржњи, и јесам то осетила од рода најрођенијег, то су они срби још недовољно узрасли у духу и свести, нису на нигде а србски ген без Оца Небеског не  може, и он ако не ради на себи и свом узрастању полако постаје највећи непријатељ Србину, он осећа у присуству Србина своју немоћ, осећа величину које се боји, желео би и он то да достигне сву ту благодет, смиреност, испуњеност, али не зна како, јер га нико није учио, и почне да тугује и да се окреће против таквог Човека. Лакше му је да се удаљи, и да тражи себи сличне и, тако настају сва зла, патње. Значи да Србски ген треба и мора  да узраста у Знању Оца Небеског, у Чистоти, то је као да пије духовну воду за прочишћење у Јасности и Будности, а то само доносе и памте велики овде на Мидгарду, који претрпе такве ударце од својих најближих, а то највише и боли, и зато то туђинци знају и то користе већ дуго! Окрени брата против брата, па владај, и отимај, руши! Значи сваки Србин и свака Србкиња носи светли запис, али кад се он успава, па упрља, постаје лак плен за невидљиве. Радимо на себи и својој Чистоти, да би били Будни увек у Творцу!

Над класјем зрелога жита, лепрша дашак вечерњи.

Из поља далека у сутон, подно румена обзорја, на дашку вечерњем кидана, допире сетна песма.

После многих минулих лета, опхрван тугом од века, и стазом која према селу води, лагано корачам, подно високих топола.

Сетна песма из даљине, и жуборење топола у висини, сливају се, гле, у дивотан склад сутона!

Застајем, и зурим, у огроман, румен и жут Месец што над горјем изгрева.

Што ближе знаноме селу, срце све јаче бије, и сета у души све дубља бива.

После многих лета што минуше, у селу роднога дома, ја сам туђинац на земљи предака својих.