У митовима и легендама свих народа на земљи постоје докази о паралелним цивилизацијама људи под земљом.
Змајеви, Дракони, Дивови, Вилењаци…
Многи истраживачи, како у Русији тако и у другим земљама широм света, су нашли чудне поџемне тунеле на дубини од око 200-300 метара, са правилном формом и глатким зидовима, као да су од топљеног стакла. Мистериозни подземни универзум не постоји само у легендама. У претходним деценијама, број посетилаца пећина је значајно порастао. Све дубље и дубље у унутрашњост Земље спуштају се авантуристи и рудари и све више сусрећу трагове мистериозних поџемних становника. Испоставило се да је сада испод нас цела једна мрежа тунела, који се протежу хиљадама километара и која обавија целу Земљу, а такође и огромни, чак и поџемни градови.
Можемо рећи да је ова мистерија решена, јер су модерни научници већ дали свој закључак – ми нисмо једини становници планете Земље.
Сведочанства дугог низа година, као и открића научника 20 – 21 века, тврде да на Земљи, односно, под земљом још од древних времена до наших дана постоји мистериозна цивилизација.
Представници ових цивилизација, из било ког разлога, не долазе у контакт са људима, али ипак су се одавали и надземном човечанству- већ дуже време, постоје традиције и легенде о мистериозним и чудним људима, који понекад излазе из пећина. Осим тога, код савремених људи је све мање и мање сумњи о постојању НЛО-а, који се често виде како крећу са земље или из дубина мора.
Истраживање, које су спровели НАСА стручњаци заједно са француским научницима, открило је подземни град, као и широку мрежу подземних тунела и галерија, који се пружају десетинама па чак и хиљадама километара кроз пределе: Алтај, Урал, Пермски регион, Тјан-Шан, Сахара и Јужна Америка. И то нису древни надземни градови који су уништени и које је на крају уништења прекрила земља са шумама. То су подземни градови и објекти, подигнути нама непознатим начином право кроз подземне стене.
Пољски истраживач Јан Паенк наводи, да је под земљом положена читава мрежа тунела, која води до било које земље. Ови тунели су прављени високом технологијом, непознатом људима и то не само испод површине земље, већ и испод мора и океана. Тунели нису само пробијени, већ су зидови од истопљених стена – глатки као стакло и поседују изузетну снагу.
Паенк Јанг се састао са рударима, који су се током посла срели са таквим тунелима. Према пољском научнику и многим другим истраживачима, овим подземним комуникацијама крећу се летећи тањири са једног краја света на други. (Уфолози имају огромну количину доказа да НЛО-и полећу са земље и из дубина мора). Има их у Еквадору, Јужној Аустралији, САД-у, Новом Зеланду.
Такође, у многим деловима света откривени су вертикално савршено равни (као стреле) бунари са непорозним зидовима. Ови бунари имају различиту дубину од неколико десетина до неколико стотина метара.
Хуан Мориц, аргентински етнолог, био је један од првих који је почео да студира многокилометарске тунеле у Јужној Америци. У јуну 1965. године у Еквадору у покрајини Морона-Сантјаго је открио и мапирао непознат систем подземних тунела укупне дужине стотине километара. Они се протежу дубоко под земљом и представљају џиновски лавиринт очигледно неприродног порекла.
То изгледа овако: у дебљој стени је одсечена огромна рупа дубоко; ту се налази хоризонтална платформа и доводи до дубине од 240 м. Овде су тунели правоугаоног пресека и мењај ширину. Спајају се строго под правим углом. Зидови су глатки, као полирани. Плафони су савршено равни и као прекривени лаком. Строго периодично се налазе вентилационе шахте пречника око 70 цм, Постоје велике просторије величине дворане. У једној од тих соба је откривен намештај, који подсећа на сто и седам столица у облику престола.
Направљен је овај намештај од непознатог материјала који подсећа на пластику. У овој истој сали су откривене фигуре од злата облика диносауруса, слонова, крокодила.
Овде је Хуан Мориц открио огроман број металних плоча на којима су уклесана слова.
На неким плочама одражавају се астрономски појмови и идеје свемирских путовања. Све плоче су потпуно исте, као да су „кројене по мери“ од листова метала, направљених уз помоћ средстава високе технологије.
Без сумње, откриће Хуана Морица, у извесној мери скида завесу са оних, који су изградили тунел, њихов ниво знања и условно – епоху, када се то десило.
- године заједничка англо-еквадорска експедиција вршила је истраживање једног од подземних тунела у области Лос Тајоса, на граници Перуа и Еквадора.
Тамо је у једном од подземних просторија такође био сто, окружен столицама са наслонима висине преко два метра, израђених од непознатог материјала.
Други простор је био библиотека и представљао је дуг ходник са уским пролазима у средини. На њеним зидовима биле су полице са древним књигама – то су били дебели томови са око 400 страница сваки. Листови ових књига су направљени од чистог злата и испуњени су непознатим словима.
Почев од 1997. године експедиција „Космопоиск“ пажљиво је прегледала озлоглашеен Медвеђи гребен у региону Волге. Истраживачи су открили и нанели на карту широку мрежу тунела, који се протежу на десетине километара. Тунели имају кружни пресек, понекад овални, пречника од 7 до 20 м, одржавајући целом дужином константну ширину и правац. Тунели су на дубини од 6 до 30 метара од површине земље.
Како се приближавате узвишици на Медвеђем гребену пречник тунела се повећава са 20 до 35 метара, а даље и до 80 м и већ на самом брду пречник шупљине достиже 120 м, претварајући се испод планине у огроман ходник.
Отуда под различитим угловима одлазе три седмометарска тунела. Изгледа да је Медвеђи гребен – чвор, раскрсница, где се срећу тунели из различитих региона. Истраживачи сугеришу да је одавде могуће стићи не само на Кавказ и Крим, већ и у северне регионе Русије, на Нову Земљу и даље на Северноамерички континент.
Одлучено је да се почне копање тунела и као оријентација су постављене беле заставе. Као резултат након тога: заставе су биле распоређене као под конац! И оне су можда… места НЛО слетања.
Тако, произилази да су тунели вештачки.
Истраживачи не само да су успели да забележе приче локалног становништва, већ су и уз помоћ геофизичких инструмената доказали реалност постојања подземља.
На жалост, после Другог светског рата, улази у тунеле су дигнути у ваздух.
Кримски спелеолози открили су велику шупљину под масивом Ај-Петри, која се сликовито надвила над Алупкојом и Симеизом. Осим тога, откривени су тунели који повезују Крим и Кавказ.
Уфолози Кавкаског региона у току једне од експедиција утврдили су да испод гребена Уварова, насупрот планине Арус, постоје тунели, од којих један води ка Кримском полуострву, а други преко градова Краснодарск, Ејск, Ростов-на-Дону протежући се до региона Волге.
На Кавказу, у клисури под Геленџиком, од давнина су познати вертикални канали – прави као стрела, пречника око пола метра, дубине више од 100 м. Карактеристично су глатки, као отопљен зид. Научници који су проучавали површину зидова рудника су дошли до закључка, да је на камен извршен истовремено термички и механички утицај, који је створио изузетно издржљив слој дебљине од 1-1,5 мм. Уз помоћ савремених технологија створити то је немогуће. Поред тога, у руднику је забележена интензивна позадинска радијација. Можда је то један од вертикалних канала, који води до вертикалног тунела који стижуе из ове области Волге до Медвеђег гребена.
Зар није изненађујуће, да Мирониченко у књизи „Легенда о ЛСП“ сматра да је цела Азија, укључујући и Крим, Алтај, Урал, Сибир и Далеки Исток, препуна тунела. Остаје само да открије њихова локација.
Како пише Евгениј Врабовјев, академик РАН: „Познато је да је у послератним годинама (1950. г.) издата тајна уредба савета министара СССР-а о изградњи тунела кроз Татарски мореуз, да се повеже копно железницом са Сахалином. Временом је тајност скинута и доктор физичко-техничких наука. Л. Ц. Берман, радећи тамо у то време, причао је 1991. године о својим успоменама у Воронешком одељењу „Меморијала“, да градитељи нису толико градили, колико су обнављали већ постојећи тунел, постављен у древна времена, изузетан и добар, са обзиром на геологију дна мореуза.
Поменуо је и чудна открића у тунелу – нејасне механизме и окамењене животиње. Све то је онда нестало у тајним базама служби безбедности. Није искључено да овај тунел води кроз Сахалин у Јапан, а може бити и даље.
По први пут о непознатом подземном народу су говорили 1946. То се догодило након што је писац, новинар и научник Ричард Шејвер објавио читаоцима америчког часописа „Амазинг сториес“ („Amazing stories“), посвећеног паранормалном, о контакту са ванземаљцима који живе под земљом. Према Шејверу, живео је неколико недеља у подземном свету мутаната, сличних демонима који су описани у древним легендама и причама земљана.
Било би могуће отписати тај „контакт“ на пијану машту писца, да није било стотине одговора читалаца који су тврдили да су посетили подземне градове, разговарали са њиховим становницима и видели разна чуда технологије, не само да су осигурали подземни становници Земље удобно постојање у дубини, већ и више, имају могућност да контролишу свест Земљана …!
Постоји у Русији легенда и о мистериозним народу Чуд, који живи у подземљу планине Урал.
Занимљиво је такође, да су сасвим случајно поред једног од села градитељи ископали на старом гробљу, где су били скелети … дивова, људи раста до 2,5 метара, који су ту живели, можда дуго времена пре нове ере.
У прошлости, недалеко од ископавања, до сада се сећају, да су често у време орања налазили у тој области људске лобање, „величине два пута веће него што је уобичајено.“
А на другој страни реке Медведице, узводно, у близини истоименог села, други копачи открили су древну гробници народа Лилипутанаца, чија висина не прелази 50-60 цм. Питање „ко је живео у овој области?“ – остаје отворено ….
Протежући се од Крима на исток тунели у близини планине Урала испресецани су са другима, који се протежу са севера на исток.
Због тога, уз овај тунел можете чути приче о „ДИВИА ЉУДИМА“, који су почетком прошлог века дошли локалном становништву.
„Дивиа људи“ преовлађују у региону Урала, – живе у планинама Урала, излазе имају само у пећинама.
Њихова култура је велика. „Дивиа људи“ су малог раста, врло лепи и са пријатним гласом, а чути их могу само изабрани …
Долазио је на трг старији човек „дивиа народа“ и предвиђао шта ће бити. Недостојни људи нису могли ништа да чују, и ништа нису видели, али људи у тим местима знају све о томе, што су до сада сакривали од бољшевика.
У Јужној Америци, постоје невероватне пећине, везане бескрајним замршеним пролазима – тзв ЧИНКАНАСИ. Легенде Хопи Индијанаца кажу, да у дубини под земљом живе људи – змије. Ове пећине су практично неистражене. По налогу власти, сви улази су затворени уским решеткама. У чинканасима је већ нестало десетине авантуриста. Неки су покушали да продру у тамне дубине из радозналости, а други – због похлепе: по легенди чинканаси скривају благо Инка. Излазак из језивих пећина успео је тек неколицини. Али ова „срећа“ трајно им је оштетила здраву памет.
Од прича преживелих може да се схвати да су се састали у дубини земље са чудним створењима. Ови становници подземља су били слични и људима и змијама.
Постоје снимци фрагмента глобалних пећина у Северној Америци. Аутор књиге о Шамбали Ендрју Томас на основу пажљиве анализе прича америчких пећинских истраживача тврди да у планинама Калифорније, постоје директни подземни пролази који воде до полигона у Новом Мексику.
Једном се бавила проучавањем мистериозних тунела дугих хиљаде километара, и америчка војска. На полигону у Невади произвели су подземну нуклеарну експлозију.
Тачно два сата касније у војној бази у Канади, 20.00 километара далеко од места експлозије, забележен је ниво радијације 20 пута већа од нормалне. Геолози су спровели истраживање које је показало да је под канадском базом шупљина, која се повезује са огромним пећинским системом који пролази кроз северноамерички континент.
Посебно много легенди о подземном свету има на Тибету и Хималајима. Овде у планинама постоје тунели који иду дубоко у земљу. Кроз њих „посвећени“ могу да путују у центар планете и састају се са представницима древне подземне цивилизације.
Али нису само мудра бића, она која дају „наменске“ савете, која живе у подземном свету Индије.
Древне Индијске легенде говоре о мистериозном царству Нага, скривеном у дубинама планина.
У њему живе Нанаси – људи-змије, који чувају у својим пећинама безброј блага. Хладнокрвна, као змије, ова створења нису у стању да доживе људска осећања. Они не могу да се угреју и краду топлоту, физичку и менталну, осталим живим бићима.
Врло занимљив доказ о посети мистериозним тунела је оставио чувени путник и посвећеник Георги Сидоров, у својој књизи са једне од својих експедиција, „Светлост Виших богова“.
Цитат из књиге:
„Након брзог доручка, запрегли смо јелене и изашли на благу падину. Тридесет минута касније, сасвим се разданило и видео сам да се приближавамо ланцу ниских брда.
– Овде је наш циљ – показао је холмове. – Још мало и пустићемо јелене.
То је значило да ћемо овде бити ни један дан или два, већ много дуже. Након три или четири километра Светозар је зауставио саонице и рекао:
– Видиш, сећам се облика стене, веома је важно, то је тако близу улаза у подземни свет. Погледај, стена, само једна. Друго камење је на удаљености од двеста или више корака. То је такође знак, – указао је на удаљеност лежања камења. – Одвежи јелене, а ја ћу откопати плочу која покрива улаз у јаму.
Када сам се вратио, улаз у подземље је већ био отворен. Пљосната камена плоча која личи на велики штит је склоњена, а испод ње је могао да се види сиви базалтни слој.
– Изволи прођи! – показао ми је – Ја сам први. А ти – за мном.
– Шта је са светлом! – питао сам.
– Имам! – извукао је из џепа батеријску лампу. – А онда без светла прошао пет стотина метара, не више. Онда се све осветлио.
Нисам питао ништа, само сам тихо пратио Светозара.
Чувар са ранцем на раменима наставио је и упалио своју лампу. Около је била таква тишина да су се чули откуцаји наших срца.
За тренутак, погледао сам на зид тунела. И био сам запањен: они су покривени са нечим глатким и сјајним, као стакло.
– Шта је то? – дотакао сам руком чудну супстанцу.
– Обсидиан – Светозар се окренуо према мени. – Некада давно галерију су пробили ласером. Да ли видиш какви су зидови? Они су округли. То је оно што је остало од истопљеног базалта. Супстанца слична стаклу.
Када смо прошли неколико стотина корака, видело се слабо светло.
– Видиш! – показао је чувар. – Ово је галерија. Она је потпуно осветљена.
– Шта?! – Нисам могао да одолим.
– Видимо се ускоро, мистериозно ме је погледао Светозар – Само гледај, ничему се немој изненадити.
Када смо ушли у галерију, видео сам на плафону као стаклену цев у којој је нешто светлело. Лампа је била причвршћена на плафон, који се налази на висини од око три и по метра. Иза ове чудне лампе на удаљености од десет метара сијала је друга лампа, након чега следи трећа, четврта, и тако скроз даље. Са овим невероватним лампама галерија је била потпуно осветљена. Отворио сам уста, погледао сам невероватну слику и нисам разумео где сам.
– Зашто нема жица на лампама? – показао сам на плафон Светозару.
– А зашто? – насмешио се – Оне сијају плазму. Енергија долази из етра, његовог опсега!
– Како је то урађено? Не видим никакве уређаје!
– И нећеш видети. Од највишег димензије енергија етра прелази у нашу. Отуда и светло.
– Нема везе, то је мистерија за мене, – рекао сам.
– Током времена, разјасниће ти се. Хајде идемо!
Ми смо се кретали по глатком поду галерије. Десет минута касније, осетио сам да нисам само загрејан, већ је било вруће.
– Шта, страх те је да изгориш? – погледао сам Светозара – И мени је претопло, па предлажем да овде скинемо одећу и наставимо.
Са тим речима је волх скинуо капут и ставио га на под. Гледајући у њега, ја сам урадио исту ствар.
– У ствари, баш је топло! – подигао сам руку. – Можда светла греју?
– Управо смо ишли низбрдо. Ово је природна топлота наше Мајке Земље. Хајде, чекају нас! Није добро каснити! – рече Светозар.
– Ко? – гледао сам у њега. – Да није Минотаур? Ово је право место за то!
– Минотаур! Ха-ха-ха! – Насмејао се волх.
У том тренутку, само је изашао иза зида неко у белом. Устукнуо сам.
– Рекао сам ти да ћемо се ускоро срести – ставио је на моје раме жилаву руку. А ти си сумњао …
– Али како? – питао сам. – Како је то могуће?!
– Као што видиш! – показао је на Дадонича Светозар – рекао сам ти, да је наш дедица сакрио викендицу у снежној рупи.
– Не измишљј неверниче! – рече старац. – Није рупа. Једноставно ти не знаш много, пријатељу. Али, ово је лако поправити. Кроз две стотине година, или чак и раније.
– Две стотине !! – колена су ми задрхтала.
– Шта ти то није јасно? То је нормалан живот.Ти не желиш да живиш?
– Или ти можда две стотине година није довољно? – Светозар је подржао свог пријатеља.
– И ја желим да живим, и пар стотина година, не смета. Само ми се не уклапају у глави ваши трикови!
Смирено нас је погледао – Надам се да си показао Белославу рушевине?
– Чак смо и на ближој пирамиди били. Где је некада била опсерваторија – осмехну се
– Браво! Сада је време да покажемо нашем будућем помоћнику нешто друго. Хајде!
Старац је ходао жустро кроз галерију. Неколико минута касније, прошли смо масу неких раскрсница, а он нас је одвео до огромних бронзаних врата.
– Отварај! – Светозару је показао старац на затворена врата.
Светозар је посегнуо руком, и врата су полако почела да се отварају. Када су се отворила, ушли смо у огромну осветљену халу.
– Шта је то? – нисам ништа разумео. – Где смо?
– Пажљиво погледај, јуноша – показао је Дадонич на под ходника.
А онда сам се запањио. Испред мене из различитих врста минерала и стена стајала је огромна карта земаљског шара. На њој су били океани и мора! Било је све! Гледајући такву лепоту,, ухватио сам се за главу. Свест је одбијала да верује. „
(Овај цитат не може да покрије целу тему. Надам се да ће послужити као подстицај за нове радознале истраживаче.)
Сада ћемо се преселити на подручје западне Европе, посебно на границу Словачке и Пољске, у планински венац Татре Бескиди. Овде стоји Бабја планина висине 1725 м. Од античког доба становници суседних села чувају тајну ове планине. Како рекао је један од становника по имену Винсент, 60-их година 20. века, он је заједно са оцем отишао на Бабју планину. На надморској висини од око 600 метара гурнули су у страну једну од штрћећих стена и отворио им се велики улаз у тунел. Тунел у виду овала био је прав, широк и толико висок, да је у њега могао да стане цео воз. Глатка и сјајна површина зидова и пода изгледали су као покривени стаклом.
Унутра је било суво. Дуг пут кроз нагнут тунел их је одвео у простран ходник, облика сличном огромном бурету. Из њега је започињало неколико тунела, идући у различитим правцима. Неки од њих су троугластог пресека, други кружног. Винсентов отац је рекао, да се тунелима одавде може стићи у различите земље, па чак и на различите континенте. Тунел са леве стране води у Немачку, затим у Енглеску и даље на амерички континент. Десни тунел се протеже у Русију, на Кавказ, затим у Кину и Јапан, а одатле – у Америку, где се повезује са левим“.
-наставиће се-
линк: Радио Сербона Београд – YouTube
https://www.youtube.com/channel/UCEn0kWkNm8fU53eXlM791yQ
-аутори и водитељи емисије: Драго, Душан, Дуки
СРБСКИ ЖУРНАЛ 