У оку те нема.

Где ми испаде?

Да ли кроз трепке

 кад око на мах капке повуче

или кроз сузе из неке давне приче?

Слушај, зеница урличе.

Фото: Зеница ока; Википедија

ВЕДСКО РОДОЉУБЉЕ
Знате ли шта је за наше звездане и
божанске претке био Род?
Шта су звали Родом?
Шта је за њих значило
Родољубље?
Род је Космос, Род је Васељена,
Род су планете, сунца и звезде.
А Родољубље је љубав према
Васељени, љубав према Космосу,
љубав према свим планетама, свим
сунцима, свим звездама, свим
сазвежђима и звезданим јатима,
свим овостраним и оностраним
световима и, свим бићима у свим
тим видљивим и невидљивим
световима.
Родољубље је Космофилија.
То је у ширем, и најширем,
значењу ове ведске речи.
У ужем значењу, Род је Племе.
Племе је Мали Род, слика и
праслика Великог Рода.
Наши су звездани преци имали
проширену Свесност унутар
Творчеве Свести.
Њихова Свесност је била толико
широка, да ју је нама данашњима
тешко и појмити.
Могло би се слободно рећи, да се
Свесност наших звезданих и
божанских предака простирала на
поткама Творечеве Свести, да је
досезала до саме рубежи
Творчеве Свести.
Ниједна савремена религија,
ниједна савремена духовна наука,
ниједна савремена филофоја и
поетика не може да досегне
границе Свесности наших
божанских и звезданих предака.
Зато наши преци и јесу богови.
Да, наши су преци заиста били и
остали богови.
Богови и богиње, подједнако,
упоредо и равноправно.
Они су и данас присутни.
Ту су међу нама, али и у нама.
На сваком месту, у сваком тренутку
– они су свуда и вазда с нама
и у нама!
Њих можемо чути, видети,
опипати и помиловати.
То је истинито и истинско ведско
Род(н)оверје, ведско Родољубље,
то је размишљање, појимање и
схватање Белог Србина – наравно, и
Беле Србкиње! – Новог доба,
Златног Свароговог доба.
Све испод овога, све што је уже и
мање од овога, и не може се
назвати Род(н)оверјем.
Јер, само онај ко силно љуби
Велики Род, тај ће још силније да
љуби и Мали Род.

Фото: Дајбог; Википедија

У освит јутра пре раноранилка Сунца

Окупан росом са здравилица-трава Тијаније

Облачим лагано дугу памук хаљину белу

Са посвећеним аријским шар-везом на прсима

На главу постављам тринаестцветни плет –

Мирисни венац са многобојним бисерима

.

Учвршћен у седу тросветог расветалог лотоса

Трооку жеравицу са два кремен камена палим

Дишем зору јутрење и тих овог по-себног дана

Низ спуст Елементе јездим ка жив-језгру Гаје

Уз свест-осет коже носа оба ока оба уха и језика

Стижем и пуним се снагом и битом Једног

.

Удесетостручен ходам путем заветних бодисатви

Грлим снажно Минерал Биљку Зверку и Људа

Четири разбрзно окрећуће елисе хладе мој дух

Док се пењем уз мердевине узлазног пута

Ка свету иза седам планина и три широка поља

Свету прародног и неизрецивог и неописивог

.

Пролазим чудесне планине ведрих боја небеских

Са врха трећег поља кроз ућут улазим у Тијанију

Душа плови по великим небеским таласима

Ка извору живе воде где царује Ти-шина

Спајам дух са Првотном искром која је истинско ја

И која је истинско ти он она ми ви они оне – свеједно

Ко сам и где сам?
Шта сам?
.
Куда кренути и наћи себе?
Колики је и какав пут?
Колико препрека има на том путу и
Да ли ћу моћи да их савладам?
Колико боли и патње
Би ме чекало на том путу?
Или можда задовољства и среће?
.
Колико опни треба пробити
На том путу до себе?
Пуно? Мало?
Колико су јаке и шта све крију унутар њих?
.
Не знам!
Хиљаду питања и неизвесности,
А одговора нема!
.
Треба кренути!
.
Треба поћи у средиште себе…
Треба наћи своју суштину,
Ма каква она била…
.
Да ли то тражење има краја?
.
А треба поћи и
Треба наћи себе!
Јер лутати около сударајући се,
А не знати којим путем ићи,
И не знати има ли циља
То је онда лавиринт
Из кога само срећници изађу.
А не желим бити срећник…
.
Треба наћи пут…
И онда свесно пробијати опне и препреке
Ма колико то болно било.

Д.Т:“Латице Булке“

Фото: Зоја Тутуш – Булке; Википедија

Ушла си на велика врата мога срца
К’о лед си под чијим притиском и стена пуца
А све у мени је супротно, растући пламен
А ти хладна ко тај лед што ломи и камен

Избила си и прогнала ми сву нађу из срца
И оставила је к’о рибу на сувом, да се копрца
Нажалост, остало је сећање на мирис твоје коже
И вапим,
да свако јутро дочекам лицем уз твоје косе прамен
и да на њему заспим
.
У грудима је остало нешто ломљиво
Сто више ништа љубавно не узима за озбиљно
Ти си ме упропастила
Нестала,
кад си од реда у мом животи направила неред
Превела ме к’о да сам неискусан, наиван бруцош
А сад сам сам и усамљен к’о поларни медвед
Око ког је само хладноћа, чамотиња и пустош
Тако си хтела
кад си нестала
Кад си од реда у мом животу направила хаос
К’о да је нешто најлакше било повући ме за нос
Најусамљеније место после тебе остао је кревет
У ком те будан сања усамљеник као ја,
Ко поларни медвед

На раскршћу наши црни дани седе

јауци се многи у срцима множе

болни звуци тихо дамаре кидају

у грудима тешким густи црви гложе.

.

И тишина хучи и сене нам плачу

док паклени ветар без станка хуји

у заносу страсном плешу мртве главе

а гробови расту у цветној олуји.

.

С разних страна и разум се губи

њише срце на криновима свелим

и ране живе и очи мртве наше

мирно ће трунути под покровом белим.

Урлам у ветар, у проваљену ноћ,

изговарам сулуде речи исконског страха,

речи самоће згуснуте у грлу,

бацам их у вихор што хара

смраченим и злослутним небесима.

Нигде одзива ни благог гласа.

Само дрвеће цвили и хучи

и повија се у бесним налетима.

Пркосим тами и страховима.

Изговарам најсветлије речи матерњег језика.

Сунце, извор,звезда, Косово,

љубав, дете, огањ,Бели Анђео

и тако редом.

Изговарам најдража имена,

призивам минуле радости из сећања.

Речи одјекују и падају ко звезде,

гаси их вихор у свом бесу.

Личим себи на белу брезу

што се до земље свија и ломи,

и опет гране уздиже ка небу.

Нека. Нека буде како је записано

за ову ноћ на небеској мапи.

Молитву изговарам страсно,

пркосим ударима полуделог вихора

који хара по мени и мојој тами.

Пут је снага,

биљег,

отврдак корака,

стотине дрвећа

изнад твог града.

У мимоходу

грију стабла

док их бројим,

дајем имена,

кумујем.

Пут је кугла,

двоглед

и сатница.

Редослијед,

нумерација,

пауза.

Пут је

календар,

часовник,

шапат

између

близине

и даљине.

Пут је пост

и Васкрсење,

Рождество,

молитва

која ме оздрављује.

Крв ми у стиховима тече
свако вече
и пече ме, пече.

.
Често ме прате у сну,
све неки оркестри црни,
и магнетски ме вуку ка дну,
велики падови стрми.

.
Зидам, не знам шта зидам,
а око мене зидови све сами ветрови,
и уместо старе ране да видам,
наилазе нове ране, као отрови.

.
Крв ми кроз стихове тече,
и пече ме, пече,
свако вече.

Двадесет и први је ово вијек
А људи и даље не виде испред себе
Магла настала; тишина и покоји цвркут
Врана свјежих што огранак стабла чачкају
У људима преостало данас ништа није
То све гори и на сав глас грди околину
На себе нажалост не жели ни да гледа
Јер он не разумије значење животног епитета
И како да свијет буде срећно мјесто за двоје
Када у другима тражимо савршенство
А испред свог прага чак ни не желимо
Да погледамо барем на један трен!
Погледи лудачки у централизованом кругу
Пријатељства и шеме од љубави за дан
Ноћ није потребна ни да се помиње
Када у спомен одлазе све меморалије наше
Част, его, душа, срце лавље
Косине тијела које чине мјесечину сјајном
Увијек је важно и битно гледати себе
А не задовољство друге стране
Али то увијек се сазна на крају живота
Можда и прије тога, овисно од ситуације
Свака бајка има неки свој почетак
Али такођер и безгрешан траг постојања
У људима остала је само црна рупа
Јер тко данас има снаге да асфалтира
Сваку емоцију након пада човјека
Али не физички – од емоција се живи
И није важно шта други ће да говоре
Важно је да осјетиш онај тренутак себе
Јер сваки дан схватиш да си битан себи
Док околини си понајмање баш и добар
Осмијехом за све плаћамо цехове
Свака камена плоча гравира име
Након младог или старог животног путовања
Од људи се очекује да буду добри
Све је данас постало нажалост бајка
Љубав мијења мржња и тровање ријечима
Ситнице мјере се новчаним приходом
Док свако од нас се руга лику у мраку!