Савладај у себи искушење,
одустани од крхких ријечи.
Савладај у себи гордост,
одустани од завидних обећања.
Савладај у себи сујету,
одустани од запитаних осмјеха.
Кад искушење занијеми,
гордост оглуви, а сујета обневиди
загрлиће те божанска пјесма.

Фото: Фб страница – Fractal Multiverse

1.
Ко је песник у данашње време
Слабе кичме – пише длановима
Речи празних – нису важне теме
Само да је одан клановима
.
Похвале се одају лудости
Награде се ван круга не дају
А кад неко пљуне по гадости
Круг зарежи из њег мали лају
.
Лају мали чекајући реда
Све док једни круг-два не обрну
С наградама увек истог следа
Он ће теби а ти њему круну

2.
Један пева о лименом петлу
Кога ветар ковитла на крову
Другима су уручили метлу
А баш њему награду и лову
.
Није све то баш ни чудно тако
Јер уредник часописа он је
Вратиће им паре врло лако
Кад хонорар за глупости скроје
.
Други доби и „Попу“ и „Диса“
Трећи „Бранка“, богме и „Антића“
Оног хвале за све што написа
Поезијо, има л’ за те жића

3.
Поезија умрла је давно
Метафоре сад ништа не значе
Кад песнику клан да име славно
Стих што глупљи њима јечи јаче
.
Песма тако постала је проза
Звук улице уметношћу зову
А све само обична је боза
Ко да чита поезију нову
.
О љубави зар песник да пева
Када кажу то је за слабиће
Сад је песник ко прди и зева
Поезијо, да л’ још кад те биће

Фото: Фб страница – Fractal Multiverse

Петао – ноћни стражар пробудио јутро
Кукурикић његов одјекнуо осојем и небом
Звонкији звон од поспаног црквеног звона
Када га лењо повлачи црквењак Звонило

Птице – јутарњице клизе низ Жаркове зраке.
Грличе меко јато грлица – призивају грлицане
Фићфирић препелице надлећу високи храст
Крикну фазанко – обзнањује близину лисице

Разгрћем у шпорету жар – излеће жар птица
У водопосуди угљевљујем жар и топим олово
Бајемо и скидамо нашем рођаку – нежениши
Црну басму завезаницу да га неће девојане

Комшија кува свелек чај од тринаест травки
Али не испушта из руку штап и лављу књигу…
Устаје рођак висок и стамен и румен у лицу
Осећамо мирис вруће тијањице чујемо трубе

У Тијанији Вечност је заувек скинула обруче
Са наших простора и наших одлука и живота
Ојутрена Тијанија ухрамљује нове сне и јаве
Тијанија умилна … хранилица снагодајница…

Фото: Храст Исцелитељ; Википедија

Бивајући једном на путу свом, ратник је јахао неким старим стазама њему знаним. Споља ни звука сем ноћних или у сумрак пробуђених бића, шумског света што бди док људи сневају.

Мислима далеко одавде, близу вечности, иза маглених гора негде изван схватања данашњице, један човек иђаше усуду свом.

Неоптерећен, довршен а рад за нове зоре што трепере у измаглици будућег.

Ипак, терет који носи није перјано лаган нити претешко бреме, већ лични печат, воља и знање што често знају отежати пут.

Леђа пак, носе све, рамена и прса душе која не зна за смртника терете.

Лак је њен пев сред путева Златног Ирија, негде у дубинама времена…до ког је прави пут изгубљен.

Нада је једина што носи жар, те каже „да оно што је изгубљено се још увек може пронаћи“. Нису сви што лутају – изгубљени, па ни Пут Права.

Њим ходају меке душе. Душе што сијају светлом Ирија, светлом светог Живота, самог Творца што оваплоти све. Мекоћа прекаљена мачем, струјама немира и чељустима бездана. Окупана јутарњом росом подно Свете Горе, пре нек људи почеше градити.

Мисли теку, лишће шушти, копита батају.

Одједном као да њу тражише, указа се прилика једна. Танана светлом окупана, обриса глатких а јасних очију и усана. Огњена.

„Да ли желиш путем вечности?“

Чујно нечујно упита…

Ратник и Песник у трену стаде. Коњ фркну, зарже меко и погну главу…

Да ли Валкира са Севера Старог или је Вила пред мене стала, упита себе Човек тај.

„Све оно што ти срце збори, веруј му. Зна…
Чекам те Ратниче, чекам те човече, да ли би ходио Путем Права ма да све против тебе ужасно – не спава?“

„За мене другога пута нема, ни стазе што Светлу не води, камо ми срце вазда ходи…“

Осмех и сјај.

Светла сјакнуше нестаде дан, ноћ и све. Само душа чиста и мирна остаде. Пред њом река од злата и сребра сва, воде живе што носе сјај Неба првога. Ехо првостиха одзвања тихо. 

„Ја знам. Нисам нико.“

.

Извор- Звезда Род

Приредила Верица Стојиљковић

Природа чује твоје мисли и види твоје намере!

Невидљиви свет не можете наћи ако он то не жели!

.

Слика – Олег Шупљак

Приредила Верица Стојиљковић-

Песма посвећена проф. др. о. Димитрију Калезићу

Тамо где је земља раскрсница многих привиђења
где небеска обала простире плава крила
тајна света, с тајном човека надмеће се кроз хтења
зри ружа у сомоту тела ко ујесењеног пролећа свила
.
Ту, у плодовљу, у класју житном наше обличје сни
и венац од звезда и гнезда птица око лица земље
.
А има ли сна
има ли капи росе
има ли светлог крика у тами
.
Само на живом платну неба
бол се у сјај претвара љубавним жаром раствара
вода смрти
јер севом цвета бадем, цвета и у васиони реч засветли
Над сливом река плава линија спајања бди
.
Само из плодне земље исконски се пламен јави
Обалом жића просину и сејач и семе
Зрак душе што у плавет жури
а не вене
.
Ковитлана преко далеких урвина
Реч, у свету се светлост заодене
Кроз време посвети
Оком неба измерена је душе наше дубина
Ал’тишина
Ал’тишина

Фото: Професор Димитрије Калезић; Википедија

Израз трансцеденција је безуба и избезумљена
Кованица – коју су осмислили мрзитељи Рода
Подржана од снених незналица и климоглаваца
.
То је још један у низу лукавих лингвистичких
Облика поробљавања здраве памети и мишљења
И скраћивање дубине и висине досега искуства
.
Србски-аријевски се каже онострањење озарење
И збиља! Када се окуси тип свести простор ИЗА
Иза врлих памети и осећаја доживљај је оностран
.
Наша сврха није да ходамо пијано обезмишљено
Нити да се ко тутумавке мрака играмо тутумиша
На овај свет смо дошли да се будимо пробудимо
.
Друга страна обичне свести дубоооко испуњава
Душа дух свест тело канонски складни – озарење!
Биће онострано усидрено озарено је просветљено
.
Озари се Заро! Ходај лако осмех до неба развуци!
Говори чисто јасно а понајвише тишином говори
И стварај! Стварај себе вечног и светове без ега!

Фото: Озарење ума; Википедија

Капима росе
Умивамо цвет
Загрљени нитима
Дубоког мира

У нама се
Пролеће буди

Отвара виолине
Да тамни снови
Одлећу брже

Да се планине
Овенчане звездама
Померају ближе сунцу

Бесмисао да нестаje
Док се у запупелом грању
Зором љубимо
И постајемо светлост

Беше то сан
Заблудом се храних
Погрешила сам
Нема песама о нама

Фото: Права слобода;Википедија

Знам те, исти си
Дишем те понекад
У бајковитом држању
Дама из снова
Уз одјек душе
У камену хладном
Благ наклон госпође
И ријечи “ке нова“.
.
На обали снова
Раскошна стоји
Љубави жељна
Которска рива
Не зна за вријеме
Већ дуго спава
Просто не дише,
Нити је жива.
.
Чекаће стрпљиво
У својој тишини
Неко дуго вријеме и дане
И онај посебан дух што живи
У држању и ходу которске даме.
.
Шетаће ривом најљепши момци
Једном кад се пробуде срца пламена
И с поштовањем и лијепим маниром
Извуци хладни мач из камена.

Фото: Котор; Википедија

кад ми је било шеснаест година однеле су те даљине
кањон чутанг и вртлози јанлу-а
у петом месецу то више нисам могла поднети
и крици мајмуна вапили су у небо
трагови твојих последњих корака пред вратима
један за другим прекрила је маховина
сад већ толико дубока да не могу обрисати
а први јесењи ветар већ наноси опало лишће
осми је месец и жути лептири
двоје по двоје већ долећу у наш западни врт
моје срце раздире бол
и тескоба односи руменило мога лица
у зору или сутон када будеш код санба
пошаљи нам глас о томе
да ти пођем у сусрет даљина није важна
да пођем све пешчаре вечних ветрова

Фото: Шарене планине у Кини; Википедија