Памтим те руке небу пружене
И капу до пола чела,
Свирку ветра и птице распеване
У храстовој долини пчела.
.
И памтим речи изговорене,
Светлом у кору дрвета уписане,
И поља житна у даљини прострта,
.
И трајао је тај дан дуго, дуго,
Све док нису све звезде засјале,
И шарене птице заспале!
.
Ја, љубављу очарана,
Непомично сам под храстом стајала!
Фото: Фототека Србског Журнала
У сан ми синоћ дође
Човјек у капици и бијелој одори
Па ми пријети
Па ми страхом збори
Не пријети ми
мрачни створе
Мене чекају величанствена постојања
Овдје сам да теби кажем
ДОСТА
Доста да се најбољи међу најбољима жртвују
Диста да се најбољи на крст разапиње
Да би овим свјетом владала тама и незнање
Он је мој анђео чувар
Разлог надолазећим чудима
Он живи у мом срцу и мојим грудима
Ил ће бити воља Божија
И наша од Бога дата Лука
у Љубави и радости мирна
Или овок пута
Неће остат ни пепела ни камена
Нема нас
Неће бити ни вас
Три првостворена змаја
Чекају знак у прави час
Чудан санак, чудан
Фото: Фототека СРбског Журнала
Живот је испит,
Стално учење,
Сазревање
До светла лучење.
Радовање,
Срећовање,
Здравовање,
Узрастање.
Светлост је наше
Природно стање,
Ниво Творца
Ни више ни мање.
Фото: И би светлост; Википедија
Станем понекад, на ивицу плаветну
и гледам како се крај Родни злати!
Душа пожели да полети, да му се врати!
.
Онда, дирну ме љубави трепераве нити,
а птица што време мери каже ми –
Не одлази, живот је овде, тво,ј звездани!
.
Негде са висина, из далеких даљина,
Чује се лира! Песник наш на њој свира!
Фото: Из фототеке Србског Журнала
Долазим ти каћуне
Плаветни и модрољубичасти
Као птица кос а кос нисам
Теби каћуну а каћун ниси
Као символ символу
Као Себство Себству
Као Душа Души
.
Птица кос и биљка каћун
Једна истина у две гралске чаше
Један Грал у два пре-чиста пехара
Могу ако хоће а хоће
Хоће ако могу а могу
Гледати у Око
.
Хајмо каћуне!
Плави и модрољубинствени
Као два символа а символи не постоје!
Да отворимо чесму живе воде
На којој ће се сасма из нас
Из пунине спина наше Једноте
На-пи-ја-ти трагаоци
Фото: Биљка каћун; Википедија
Сневајући дуси ватре
Рођени пре светова и векова
Из срца праогња живодајна
Певуше у ноћи тајносаној гле!
Умилну песму језицима пламеним
Сневајући дуси ватре
Певачи и свирачи праискони
Душе огања Васељене
Лепршају луком обзорја
У праскозорје рођено пре сна
Фото: Ватра, сибвол прочишћења; Википедија
Не могу те пустити у мој свет.
Он је саткан од стаклених фигурица,
Тако сјајан и нежан,
Али осетљив и ломљив.
Не могу те пустити у мој свет,
Јер ти желиш да га мењаш,
Да помераш фигурице,
Да их бојиш, обасјаваш.
Не могу те пустити у мој свет,
Јер он може сам да сија,
Да свира, плеше
Да ћути и сања.
Не могу те пустити у мој свет,
Док стакло не постане дијамант,
Док осетљиве фигурице
Не буду довољно јаке и неломљиве.
Не могу те пустити у мој свет,
Док не осетиш његов сјај и снагу,
Док не научиш
да посматраш без додира,
Да га волиш без тражења,
Да будеш у њему као део њега самог.
Не могу те пустити у мој свет.
Не, за сада – не.
Негде на путу…. 04.05.2013.
Фото: Мој свет; Википедија
Облаци висе, тешки ко грех,
на небу сивом, нестао осмех.
Облаци ћуте, кап кише сија,
ко да сумња сумњу по небу вија.
.
Ветар ме пита у шта верујем,
а ја ћутим, све мање смем.
Људи пролазе, свак сваком смета,
са сенком у очимма – тајна мета.
.
Сумњам у јутро, сумњам у ноћ,
у глас што ми шапуће да имам моћ.
Сумњам у речи и додир благ,
јер често лажан зна бити траг.
.
И љубав је сумњива, ко стари филм,
са изгребаним крајем, само дим.
Ко рука што се пружа из сна,
а кад је такнеш, нестати зна.
.
Па стојим, гледам, дан ми се стего,
у мени шкрипи, радо би лего.
Сиво ме гледа са неба свод,
дан сумњив – а ипак мој род.
Фото: Сумња; Википедија
За кога цвеће процвета све?
Зар не за око оног ко посматра то?
.
За кога носи мирис и Божанске боје?
За срце твоје и моје.
.
Извод из песмњ Мирис божанског – збирка песама „Из заборављеног света
у вечност“
Слика-Дима Дмитрев
Приредила Верица Стојиљковић
СРБСКИ ЖУРНАЛ 