И Бог рече:
Колико ти дадох, толико ми врати!
Мораш, човече, и ти нешто дати!

.

 

Ватра неће да пече,
нити из Праискона да запламти,
ако белутке не почнеш ударати.

– карактер вука, својствен је Србима-

„Вук добро оличава једну људску силу која је веома сложена и разнолика, а њена најупадљивија појавност је урођена потреба за слободом као основним условом живота… Вука није могуће припитомити, учинити зависним и послушним, као његовог далеког рођака пса. Није то могуће и зато што је много паметнији. За ту слободу везан је и снажан осећај самопоштовања и поноса, без премца међу животињама, а и међу огромном већином људи. Код вука је етика исто што и памет. Вук не трпи никакве компромисе, које види као издају своје етике или природе. Рекао бих да у тим својствима вука почива објашњење истинског узрока омразе коју ужива код оних што завиде туђем слободољубљу и племенитости, јер их не поседују. (…) У вуку би данас ваљало препознати и симбол устаника против модерне цивилизације Запада, јер је она потпуно преокренула све традиционалне и природне вредносне поретке те критеријуме селекције. Цивилизација Запада привилегује и умножава најгоре, а прогони и проскрибује, кажњава и затомљава најбоље.”

-одло,ак из романа “Последњи Европљанин”-

Рука Творца спустила безсмртницу,

Смарагдно  срцем бојену,

Човека да научи радости живљења

У  вечном трену! В.С.

По једном, од најстаријих насеља, познатог нам света, са тла Палестине, добила је име необична биљка, Јерихонска ружа – биљка која не познаје смрт.

Jeрихoнскa, oднoснo пустињскa ружa, мoжe дугo дa живи бeз вoдe. Због ове особине  мировања, спавања,  или како бисмо данас рекли „клиничке смрти“ од педесетак или можда много више година, предтавља симбол  среће, љубави, успеха и благостања.

Сува биљка,  уз мало воде, за неколико сати оживљава,  постаје смарагдно зелена и спремна је да распе своје семе. Без воде, она се  склупча, добије  браонкасто зелену боју и … успава се.  Овај процес, који биљка може да понови небројено пута, дао јој је симболику ускрснућа.

Верује се да отвара врата несвесног,  да је лествица за љубавни ход по облацима, подсећајући нас.  да је срећа тренутак који управо живимо,

Биљка обликом подсећа на материцу, што ју је учинило саставним делом народне медицине многих народа.Узгаја се и на нашим просторима.

-Текст приредила, Верица Стојиљковић-

Извори: Википедија; Гарден; Јутро; Стил,…

Питање:

„Здраво, Јуџине! А како сте ви осећали утицај тамних магова? Шта вам се то физички десило?“

Одговор:

„По правилу, мрачни магији су веома самоуверени људи. Обично је њихов утицај прилично тежак, мада све зависи од снаге коју имају.

Утицај долази изненада, чини ми се да су магији обично веома осетљиви;  овде је пре свега потребно одмах да се супротставите, јер пасивна заштита убија –  могућа је само активна фаза – одмах ударити.

Наравно, ако магиј жели да умреш, и оде да те уништи, све ће бити пропорционално покрету који је створио; бумеранг десетине пута јачи. Сваки магиј има своје тајне и обично их преноси само својим ученицима. Најјача снага је душа човекова. Ако се осећаш као душа (која је безсмртна), јака душа, постаћеш моћни светлосни маг.

-гугл превод–

Извор:фб страници Евгений Евгеньевич Тамчишин

Бео шљивин

и кајсијин румен цвет

на плаво-зеленом небу

 у рано јутро

пре пролећа.

Оцвале гране

шљиве и кајсије

благо се, гле!

њишу

на лахору.

А тамо негде

у даљини

чује се сетна

 јека звона.

 

Ја сам страница твоме перу:

Бела страница – све примам ведро,

ја сам ризница твоме благу – веруј,

кад узрастем, узвратићу штедро.

.

Ти си ми зрак, ти ме кишом квасиш:

ја сам црна земља око села.

Ти си мој Господ, господин, а ја сам

твоја црница – и хартија бела

У долафу мога ђеда

с десне стране у претинцу,

кад још бијах грјешно д’јете

виђах малу иконицу.

Прикрадох се да разгледам,

Каква ли је на њој слика,

Бјеше сребром опточена

Слика Ђурђа мученика.

Ја то онда нисам знао.

Зазир’о сам од аждаје,

Ал’ с аждајом ко се бори,

Осјећ’о сам, јунак да је.

Само зато, само зато,

Ја пољубих тог човјека.

Ђед униђе — ја се збуних —

А он рече: ‘Нека, нека!

Истог Ђурђа, љубили су

Наши преци ко свечари,

Па зар да ја ђунах љубнут’

Што љубљаху наши стари…

.

Осман Ђикић се национално изјашњавао Србином и религијски муслиманом, и у томе је био и страствен и доследан.

Осман Ђикић се родио 7. јануара 1879. године у Мостару, гдје је похађао основну школу и гимназију. Млади Осман Ђикић је био песник занесењак, врло активно је објављивао у листовима „Босанска вила“, „Зора“, „Бехар“ и још неким.

Осман Ђикић је умро у 33-ој години живота, у Мостару 30. марта 1912. године. Историчар Салих Селимовић каже, да сви историјиски подаци показују, да су домаћи муслимани били Срби, да Бошњаци не постоје, као ни посебан босански језик, а да не постоји ни Санџак, јер и у Турској тај појам не постоји

Извори: нет страница Видоцдан; фб страница Баштина Срба Монументика, Baština Srba Monumentika

Кроз векове плови кад!

Творчеве искре пламте кроз Кедар!

Дрво Живота Свето

Творац даде човеку

На Дар! В.С.

Мајка света рече Творцу: „Искре Огња Твог Духа могу да пруже спасење, али ко ће их сакупити и омогућити нам да их употребимо?“ Творац одговори: „Дрвеће и траве ће сачувати искре моје, али кад искре отпадну, нека Кедар и његове сестре у току целе године чувају пријемнике Огња“…

Савремени биолози су потврдили –  кедар има душу јер ово необично дрво има исти биолошки ритам као и човек.

Кедар испољава своју активност не тачно у одређеним сатима као друго дрвеће, већ у зависности од спољашњих околности, јер лети, када је облачно, он се „буди“ у 10 сати ујутру, а када је ведро, „буди се“ у зору; затим  „одмара“  од 15 до 16 сати, а  навече је  „активан“ до 23 сата. Током ноћи –  „спава“ .

Зими се његов животни циклус не прекида, као код другог дрвећа већ је „будан“, само „спава“ много дуже.

Кедар коригује и стабилизује  колебања активних тачака на телу човека,  јер оне циклично мењају своју активност (као да дишу).

Носитељи тајних сакралних знања Сумера, веровали су да је Бог створио Кедар као симбол моћи, величине и безсмртности, који би служио као сакупљач космичке енергије на Земљи.

Потражња за Кедром, у Старом свету, била је тако велика, да се у најстаријем „Епу о Гилгамешу“, помиње чудовиште, које чува Кедрову шуму од оностраних насртаја.

Дрвени детаљи саркофага египатског фараона Тутанкамона,  и многобројни предмети из његове гробнице направљени су од овог дрвета. Захваљујући кедровом уљу, све до данас су се сачували египатски папируси.

Феничани су од овог дрвета градили галије, као и Асирци. Флоту од кедра, Јерусалимски Храм и свој огромни царски дворац, изградио је и легендарни библијски цар Соломон.

Дрво од кога је Ноје изградио свој ковчег, је био Кедар са Бахреинских острва.

Неминовни атрибут посвећивања царева старе Иранске државе, Хорасане, била је чаша кедрове смоле.

Код Друида, тајанствених шумских, келтских, паганских свештеника – чаша Кедрове смоле – Живице, звала се Чаша Живота.

А данас!? Данас живи прича о Анастасији и  „Звонећим кедрима“.

Из дубоке светлости ме дозиваш.

Умом ми се твој глас освешћује.

Трепераво ми било милујеш.

Светлост твоја ми тмину разређује.

.

Освешћен јесам близином твојом

а далеко си ми у недодиру.

Успаван магијом живота мојом

којом илузије стварност навиру.

.

Да ли и сада лекције делиш?

Да ли знањем стварним храниш душе?

Избавити искрицу своју желиш

чији плам казамати таме гуше.

.

Јесам спреман на светло изаћи.

изронивши из мемле која стеже.

Истински траг вечности пронаћи

кад твоја рука окове развеже.

.

Како ме оискри на свету овом

откинувши од себе део

тако ме породи у руху новом.

Да с тобом скупа ја будем цео.

.

ДРУГА  НАГРАДА  НА  КОНКУРСУ  КЊИЖЕВНОГ  УДРУЖЕЊА  „МИКА“,  ИЗ ПАНЧЕВА