У ланцу љубави

Спаваш у моме срцу,

уклањам са тебе немире,

бринем о твојем миру

волим те, ти си за мене све.

Осећам топлину твоје душе,

твој сан видим и на јави,

да везани смо истим духом

ми у ланцу љубави.

Додирни моју руку,

нек срце твоје зна

да припадамо свету

мира и спокоја.

Додирни моју руку

и осети свој мир

јер припадамо свету

бескрајне љубави.

*

Најлепши осмех налази се испод очију пуних туге.

*

Питаш ме, сине, да ли је време благослов или проклетство. Не могу

ти ја одговорити на то питање. Сам ћеш добити одговор, ако дочекаш

да одбројиш године које су ти додељене. До тада, свакога дана у

огледалу посматрај своје очи док стариш, и бори се да у њима задржиш

онај сјај које су имале када си се први пут заљубио. Знам, знам!

Рећи ћеш ми како их се не сећаш јер ти је тада било важније како си

очешљао косу и да ли ти је кошуља била добро испеглана. Журио си на

састанак. Она те је чекала. Ниси имао времена за своје очи, већ

само за њене. Осећао си се благословено док је она у својим

очима носила тебе, а проклињао си и себе и друге када си из њених

очију нестао. Ето тако, сине мој, време ти је везано за љубав, а

љубав за очи. Запамти ово, благословен је само онај човек који

дочека дан своје смрти са љубавним сјајем у очима, а проклет је

онај који умре пре своје смрти, јер је на своје очи заборавио. Сада

иди сине, време је у теби.

*

Сузе су ти драгуљи које просипаш из ризнице своје душе. Никада им

се нисам обрадовао. Никада нисам пожелео да их покупим. Никада

ти о њима реч нисам рекао, јер када мушкарац жену безусловно воли,

он ћути о ономе што зна – да само душа, која је испуњена божанском

љубављу ствара тужне очи. А док плачеш, ти човечанству богатство

дарујеш и Бога због своје несебичности радујеш. Зато не

бринем, када ми кажеш да сузе лијеш зато што ти душа пати, већ се

надам, да ће се она од свих драгуља ускоро испразнити, па да се ја

у њу одмах затим слободно уселим, и да ће то и тебе и Бога

развеселити. Чекам на дан када ћеш те своје тужне очи обрадовати

тугом из мојих очију. Ти си једини драгуљ који је потребан мојој

души. Све оне које сам некада имао расуо сам и поклонио. Ја још

увек ћутим, а ове речи твојој души нечујно шапућу моје тужне очи.

Из својих одаја покушаваш да ме прочиташ, а у мојој близини

спустиш капке на очи. Стид те одаје колико ме волиш. Не, не бој се.

Приђи ми. Волим и ја да читам те твоје мисли којима шараш небо.

*

„Очи су прозори душе.“

Аха, али када ми призор пред очима испуни душу,

шта ме брига за прозоре.

У чашку кобра гу жмије,

а прсти како мравке трепкав.

Кој ми гу вика азган да бидне,

те ака по месечину.

.

И саге, овој мменче

осети д`је жена.

Како огањ крв гу настану

дамар гу чука на азган вену.

.

Сиђимку за гушу врзала,

маје се по т`мнину.

Пуце сс јелече откину.

Фирав гу груди, све ме стра`

ће се смејев људи.

.

Викам гу да си улегне

на меко троњче да легне.

Сс капке ће гу мијем,

тај азган д`гу разбијем.

Она је поскакивала из сваког мога ребра

И мамила мој недоход, моју усну

Згрчену у змију иза свих ћутања.

Она је бежала испред моје сенке

Коју је остављала моме великом сну

Између рођења и смрти,

Између блискости

И недокучивих даљина,

А дању ме потуцала од крика до мука

И свирепо волела.

:

Велики србски песници

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“

Фото: Тања Николајевић Веселинов

Где се двори усред поља беле

ту невеста скоро доведена.

Првог јутра беше прекорена

што не иде у гору за воду.

Она кука и сузе пролива,

она не зна ни гору ни воду.

Проговори Јелица девојка:

“Снахо моја, скоро доведена,

дај ти мени бурму и прстење

и дај мени беле венце твоје;

ево има три године дана

како варам Малишу хајдука

-чека мене код воде студене.“

Даде снаха бурму и прстење

и даде јој беле венце своје.

Узе ведра Јелица девојка,

она оде у гору по воду,

кад код воде тридесет хајдука,

међу њима Малиша хајдуче,

вино пију у тамбуре бију.

Спусти ведро Јелица девојка,

свима редом руку пољубила,

а Малиши руку и колено.

Малиша је ухвати за руку:

“Ој бога ти, скоро доведена,

где је теби твоја заовица,

што не дође у гору за воду?“

“Она спрема танке бошчанлуке

за некога Малишу хајдука.“

Он се маши руком за џепове,

те јој даде три дуката жута.

“На ти ово, скоро доведена,

па кад одеш двору бијеломе,

тада кажи својој заовици

да код воде нигде никог нема.“

Узе воде Јелица девојка,

па се враћа двору бијеломе.

Кад је била на сред горе чарне,

запевала танко, гласовито:

“Ој, богами, Малиша, хајдуче,

ово није скоро доведена,

већ је ово Јелица девојка!“

Тад скочише из горе хајдуци.

Кад су били на сред горе чарне,

тад Јелица на крај горе беше;

кад Јелица на сред поља била,

тад хајдуци на крај горе били,

кад хајдуци на сред поља били,

тад Јелица у двор улазила…

Вратише се у гору хајдуци.

Казивач: Рајка Шулубурић, Лиса

“Драгачевске изворне народне песме“

Сакупио Ника – Никола Стојић, Гуча

Између Каменице и Мораве некад се налазило, тамо

према Каблару, на брду, велико дрво, које се видело

из велике даљине.

Путницима је служило као путоказ.

Увек се говорило:

-види оно дрво! Тамо нам ваља ићи…

Од тог виђења село око великог дрвета доби име Видова.

Р.М.М: “Јеличке легенде“

 

Пробудио сам се

И схватио

Да сам одувек био

И да ћу

На векове бити

Свуда и у свему

У свим световима

Велика кола звездана

пољупцима ћу напунити

силама месеца

руке ћу продужити

да те помилујем

у ноћи овој

ветровитој,

а силама душе

изаткаћу ти најлепши

сан,

и спустити ти га на узглавље.

Срце ћу твоје

на крилима мисли

понети у постојбину љубави,

појићу те нектарима

сласним,

посипати песмама

умилним,

небом покривати!

С.Ђ: Збирка – “Дар употпуњења“

 

(Посвећено времену у којем живимо)

– Умро је Бакара – рече Теофилије покушавајући да веже у коњски реп своју масну и седу косу.

– Који Бакара? – зачуђено упита Бравко по навици зализујући своју већ сасвим проређену косу.

– Пјанислав.

– Не могу да се сетим ко је тај човек.

– Онај што си му пре седам-осам година дао глас за Нинову награду.

– Немам појма. Сећам се да сам гласао за књигу с неким медицинским насловом, а ко је био аутор, веруј ми, нисам ни тад знао. Искрено, мислио сам да је то писао Јован Марић, па нисам ни читао. Верујем човеку. Он је сексолог и зна све о том оралном и аналном сексу.

Бакара све слуша. Седи за истим столом с њима, покушава да покрене вилицу да им каже да је жив, да ће им све по списку у свом следећем роману, али не успева. Укочен је као смрзнута свињска полутка. Некако се трзне, обори чашу и пролије напола испијени шприцер испред Теофилија. Добро је – помисли – сад ће видети да сам жив.

– Пази шта радиш – обраћа се Теофилије Бравку. – Чиме сад да наздравим за покој душе нашег Бакаре.

– Ево ти пола мога. Живели. Нино нек му душу прости – кроз смешак ће Бравко.

Они се смеју мојој смрти. И који им је сад тај Нино? У Бога не верују, а крсте се. Исмевају ме! Хеј, мене највећег српског писца XXI века. Како ми се омаче ово српски? Глупост. Бакара се унео у своје мисли и не примети да за столом више нема Теофилија и Бравка. Сам је, али сад у свом стану. Хода. Добро је. Није укочен. Није више смрзнута свињска полутка. Мора да је од пића. Престаће да пије.

Одједном, неко га лупи по рамену. Трже се и угледа Косача. Ипак сам мртав – помисли.

– Јеси – ошину га прозукли глас. – Имаш лепу библиотеку. Чек, чек – немаш „Време смрти“?

– Имао сам. Верујте ми. Све четири књиге. И ону што је прва добила ову моју награду.

– Коју? – строго ће Смрт.

– Не могу да се сетим.

– „Корени“. И где су ти?

– Палио сам њима ватру. Зашто ме тако гледате? Тако су рекли да морам ако хоћу међу велике писце.

– Све знам – замахну Смрт косом као кад коси коров на буњишту. – Али на реку не можеш без тих књига. Мораш имати све четири. Пет, у ствари.

– Где да их сад набавим овако мртав?

– Е, где! Ено их у твојој спаваћој соби на ноћном сточићу. Узми и „Немам више времена“, „Тражим помиловање“… Све ти је то ту. И пожури, Чамџија те чека.

– Који сад Чамџија? – уплашено пита Бакара. – Не волим реке и чамце. Не знам да пливам.

– Харон, Пјаниславе. Харон те чека. Ха–ха–ха! – грохотом се смејао Косач.

Бакара се осврну око себе, док му се крв ледила у жилама од еха који му је пробијао бубне опне. Нигде Косача. Нигде његовог велелепног стана. Нигде његове велике библиотеке. Ни његових награђених књига нема. Стоји у блату на обали реке док магла притиска и реку и њега. Хладно му је.

– Која ли је ово река? – прошапта стишћући свежањ књига.

– Није Морава, не бој се – кроз језив смех му се обрати Чамџија.

Бакара се зачуди како му тако прецизно читају мисли и Косач и Чамџија. Где је он? Где су сад Теофилије и Бравко? Где је Професор који га је увек штитио од свију који су га нападали? Где су сви с којима је банчио и пијанчио? Зашто му сад нико не помогне? Сад, кад му је најтеже, док као студент држи књиге Добрице Ћосића и Десанке Максимовић испред Чамџије који му се смеје у лице.

– Хајде, улази да те превезем на другу обалу – наређује му Харон. – Али прво ми рецитуј „Срећу“ да не би пливао реком којом су сви пре тебе превезени чамцем.

– Немој. Ево: „Не мерим више време на сате, ни по сунчевом врелом ходу, дан ми је кад његове се очи врате и ноћ кад поново од мене оду“.

– Браво. Видиш да знаш. А сад „Тражим помиловање… За јерес“, та би баш легла у овом тренутку.

– Немој, молим те. Немој. Не знам та помиловања. Ево „Стрепњу“ знам… „Не, немој ми прићи…“

– Доста! – дрекну Харон. То те нисам питао. Мораш пливати до друге обале.

– Немој! – завапи снисходљиво Бакара. – Удавићу се. Не умем да пливам.

– Не можеш се удавити кад си већ мртав. А људски измет и не може да потоне. Загази! – смејао се Харон док се Бакара давио гутљајима прљаве воде из Ахерона.

⁂

– Ама, човече, пробуди се. Сви су већ отишли. Дреждим целу ноћ овде само због тебе. Ево, већ свиће. Имај душе макар мало. Жена ће ме оставити због твог пијанчења.

– Ко си ти? – трза се Бакара. – Нећу да рецитујем.

– Ко те тера! Само иди.

– Знаш ли ти ко сам ја?

– Добио си неку награду. Пувао си се целе ноћи.

– Нинову.

– Опа! Што ми ноћи немају сванућа, што кафана постаде ми кућа… – пева конобар.

– Шта ти је сад то? – већ је сасвим будан и трезан Бакара.

– Нинова песама.

– Ко ти је тај Нино?

– Како ко? – чуди се конобар. – Нино Решић. Певач. Тај чију си награду добио.

1.фебруар, 2021.година; часопис  „Суштина поетике“

В и д и м  предивно бљештаво светло
у  Срцу срца мога унутарњег бића.
Знам, осећам и  в и д и м  исто светло
што зрачи из Срца срца Васељене.
Некада су била заједно.
Некада су била Једно.

Густа  тама  н е з н а њ а  скрила  је  танане
нити  и с т о с т и, и с т о с т и  два Срца.

Изван свега
ж е л и м – не желим,
ж е л и м – н е  ж е л и м,
желим – н е ж е л и м,
да спојим светла ова два Срца.

Тихујем, тихујем,
путујем, путујем,
Расковником и Метлом,
раскивам и бришем
сене и сене и опсене.

На Путу брисања – спајања,
Додиром – Намером, исцељујем:
К р е м е н   и   Х р а с т,
Ц р в а   и   З м и ј у,
Д е л ф и н а   и   Л а в а,
О р л а   и   Ч о в е к а,
б о г о в е   и   б о г и њ е.

Ох, како си леп, Господе!
Ооох, како си леееп, Господеее!
Ооооооох, како си леееееееп Господеееееее!

Будиш ме у зору пољупцем у обрву

чешкам се – ти си комарац – мува

водиш ме на ваздух

мокрим кроз решетке

љубиш ми стопала

жмурим јер ће у супротном

светлост у мене ући

уквасила сам рукав

пресвлачиш ме

пазећи да ме при том

не дотакнеш

јер ако ме пробудиш

опет ћу бити болесна

и пена ће на уста поћи

и очи ми модре нећеш

угледати после

уђушкаваш ме у ћебе

покриваш преко главе

тако и треба.

.

Будим се

месец је пун

и сен његова у мојој постељи

говорила бих

али месечина малопре

тиха је била

миловала ми образе нестварне

прстима злим.

Х.Ш.И: Збирка –“Ритуал детета“