Весело срце куђељу преде. – Народна измудрица
У именарода: У време „кулука” минулог века
Пожурде, жено, шта туцаш ваздан, виш да ћу д-окасним – вели Мијодраг Миланки, која му не да д иде међ-људе нако каконо драго, ко нека аветиња. Знаш како е казано, жена човека носи на лицу, а човек жену на кошуљи. Зато е поранила сабајле, да намири стоку и пиљеж и д-опреми Мијодрага д-иде том вражјем суду.
– Еве, турила сам жар у пеглу. За трен ока ћу д- опеглам кошуљу. Кондуре сам ти извиксала. Кад немаш паметнија посла. Мого си и ти, ко остали људи, да поднесеш молбу. Но оћеш ти како ти оћеш. Мислиш да су сви ко Миланка, па мош да ћераш по свом и да правиш башибозлук. Сад иди те дангуби на ваком дану. Још кад те клепне по новчанику, јефтиније би ти било да си купијо дрва и да ниси кусур узо. Ма каки, и да си додо бакшиш, јефтиније би прошо но што си осјеко, а да ти шумар најпрво није ишчекићо.
– Шуде, море. Немој ми и ти стајати на муку и немој ми арчити живце. И нако ми е свега, еве, довле. Виш да сам на три ћошка. Немо ме макр ти уједати. Не мож човек на својој очевини д-има ни лјечка вајде ни да бидне нако сербез. Свој на свом. Направили таки закон по ком испада да сам ја неки копилан на њиној, а јок домаћин на мојој очевини. Треба ја да камчим од кое-какијег дандара и вуњара, пошушњара и џабаљебароша да они одобре мене д-осјечем ја мој лужњак, мојом сјекиром, у мом имању. Они ће ваљда ваљатније од мене да воде рачун о мојој шуми. Ал шта ћеш. Немош д-имаш неке асне од њиг. Јок. Но само јад и чемер. Тавориш, вако, дан и комад. Да може и душу би ти узело. Цели живот ринтачим за њиг. Оставили нам само огризине. Дође ми д-узмем тољагу…
– Деде, викнидер гласније – стишава га Миланка – нек неко чуе, па јопет иди код судије те награиши. Него узмиде овај залогај те глоцни мено. Ништа ниси турио у уста, само гуташ те цигарчине, главе ће ти доћи.
– Ма нећу д-едем ништа. Не могу д-окусим ич. И немо да ме затракуеш. Сит сам свега. Еве, довле ми дошло. Пукоше трпила. Најслађе би узо сичана, Боже прости. Морам д-итам, да се торњам из овијег стопа, да не одоцним, па потље да ме заринглају у бувару, баксем, што непоштуем суд. Уапсили ономад човека из Дубца споради тога. Те године учини влас добро народу. Да не би људи ишли код судије за прекршаје чак у Гучу, једном недељно судију чезом довози писар у месну концеларију и он тујна саслушава и окривљене, и сједоке и тако то. Потље ти по поштару пошље честитку. Па се пуши. Плати, ил иди у апс толико и толико дана. Оно ти пише да мош да се жалиш, бајаги. Ако си шашав, па не знаш да врана врани очи не вади, ти се жали. Сам додаеш штети приде. Па јабогме. Платиш таксу. Платиш адвоката ил неког ко е писмен да ти натрукуе жалбу. Знао то кода нас Витомир Трашевић. Он то научио од некиг ратнијег другова кад су били на Солунском вронту. Ал и њему мораш признати дангубу ил му нешто одрадити. Таки је ред. И најпосле ништа. Појо вук магарца.
Обуче Мијодраг чисте панталоне. Рајтозне. Па попеглану кошуљу. Обу кондуре на босу ногу. Зађену буђелар у задњи џеп. Узе коверат с позивом, цигаре и машину, натуче шајкачу и изађе из куће. Љут ко шаран. Повуко ћоковину на ђеда му, сунце га гријало.
– Немо да се сјекираш. Нек си ти жив и здрав. Зарадићеш. Пушти иг нек се наале. Немој, молим те, нешто да им ланеш, па да те ребне по џепу. Да начиниш јопет јазук. Но заулари мено језик. Не може шукас с рогатим. Батали ћорава посла. Нек се наотимају. Све ће им то одњети белај. То ти јамчим ја, ијако сам женско. Доћи ће и њима, гурсузима, црни петак. Удариће иг нека чума, па ће ондак они јектати од муке. Ничија није горела до зоре.
Лакну мено Мијодрагу. Згодно се разблажи. Мисли се: Вала Богу што ми даде бар овог меродавног иксана који ме разумије колко било. Инако се све уротило противу мене. Не би човек жалијо, споради ње, и да истрпи и оно што се трпљети не може. Мешчини да е нека караконџула, да е наџак, јал језичара, лашње би ми било. Какиг све акрепа има, дабоксачувај. А она се потревила меродавна. Не жвоца. На ране да е привијеш. Алал јој вера. Не даде нам Бог ђечице… Шта ћеш, тако нам паде у исе. Таки нам усуд.
Иде он, тако, путом и присјећа се коекакијег зулума. Те нагнаше ме три пут на акцију. Брчко–Бановићи двапут. И Шамац–Сараево јанпут. Добровољно, веле. Ајде де. Аргатовак без ајлука. Па, потље, вамо ударе порез. Па прирез. Па трошарину. Па коларину. Па откуп крвави. Узму џабе и свињче, и овна, и пшеницу, и компир, и… шта им се ћефне. Чиста ајдучија. Не мош да им надаш џевапа. Да мож и душу би ти узело. Но, срећом, то бар не може. Па потље уведоше кулук. Огротик се о веселог Врања претоварајући га камењом из рјеке кад прависмо џаду. Изломисмо и канате и руду. Искидасмо запрежнице. Пуче јанпут и бијончуг. Бије, јадничак, из ћустека по онијем локвама. Оће ам да прсне. Па све јекће ко иксан. Дошло ми било да арлаукнем из петнијег жила. Ал, ајд, све мислиш засвираше, па ће ваљда и за појас зађенути. Јок, брате. Све горе и црње. Црно без ич бјелог. Направило од тебе пачвару и готова ствар. Алаво то. Оте црно иза нокта. Е сад, оно мош де се пресалдумиш па да почнеш да им кулизиш, да правиш коекаке марифетлуке… Да лочеш ш њима, па сјутрадан нако мамуран д-идеш да им узмеш муштулук тако што ћеш д-опањкаш каког поштеног човека кога они кулак зову. На њиг су имали посебан пик. Одма бидне друкчије. Постанеш им друг. И ондак ти моментално лакне. Мање даџбине, лашње деонице на кулуку, мањи разрез за откуп. Још ако те учлане у партију, не мож љепше да бидне… Могу да ти дадну неки посо у задрузи, ил неђе, па да радиш с плајвазом, с некијем пусулама и тефтерима и да биднеш рат убога. Ма нећу да се лижем с дандарама и готова ствар. Проћи ће, ваљда и њина сила… Нико мој никад и ниђе није профућко веру за вечеру. Не дам ни ја, па да би на кози оро. Да би на дрљачи спаво. Да не би имо шта да приставим на прочевље. И тако, док се Мијодраг бијо с памећу, прође време и он пристиже месној концеларији. Под багреном човек бацио на траву неку пелерину, разбашкарио се и чита неке новинчине.
– Помоз Бог! – вели Мијодраг.
– Здраво – одговара онај што сједи.
– Јел стиго онај ништак?
– Који ништак?
– Оно говно из Гуче?
– Кое говно?
– Како кое? Судија.
У томе се из концеларије помоли џгољав човечић, пискавог гласа, говорећи:
– Друже судија, испрего сам коња. Положио сам му и ја сам спреман. Ви, кад решите, изволте.
Скамени се Мијодраг. У моменту беше сагубио аваз. Ко да си му аперисо језик. Једва се прибра.
– Изволте, друже, видим да ти се жури. Како се зовеш?
– Мијодраг. Мијодраг Стевановић, гсин судија.
***
На саслушању скукуњио се Мијодраг и објаснио поштено да е осјеко свој лужњак да би приврљезио и склепо мено кошаре за овце. Запатиле се, вала Богу. Мено, мено, па се облизне. Кад гој се која близнила, даво сам алвалук комшијама. Ваља се. Једна ми се, неш ми веровати, отројанила. Вала Богу, пуна кровињара. Ал она оронула па се прибојаг да иг зазимим у њојзи. Ако бидне каке југовине мож да се скљока, па да иг поубија. Ма није ми само споради јазука. Но грота би било, госин судија, ако се сроља озго на њиг дизгину според мене жива. И то су ти Божја створења. Знаш како су умиљате. Турим ја, пођекад, мено сочице вако у шаку. А оне лижу. Ма само што не прозборе, два ми ока. Ко неки иксан, душе ми мое. Знаш каке су им окице? Тужне и умиљате. Ко у неке ђечице, љеба ми и соли. А кад јагњадма однесем мекињица, само што се не осмену. Па кад полижу, почну да ђипају око мене. Дошла нако пустошна, па се умиљавају, реко би су бенечад. Ма милина ти поглати. И кад одвркну, жао ми да иг залучим. А напредују, вала Богу, на замерак. Ко из воде, да зло не чуе. Кад иг испуштим у сампас, па потље пред ноћ оћу да иг сагнам у-тор, само иг вабнем: прс-ојце – ете иг из онијег стопа. Ко под команду. Све у-трк. Па, ет, ко велим, севап је да им мено чеклеишем кошару. А од онијег овршака и окорака, реко, да зготовим дрваци за-зиму. Да не чекам арлауџу. Отањила гомила на дрвљанику. Знаш како ти је у сељачкој кући, дрва се арче и љети. Те узвари, те усири, ђа испеци мено љеба, ђа скувај каког смока, ђа забрчи меће свињама… Таки ти је сељачки живот. И ђумара ти лашње живи но он, пусник. Славе ми мое. Устаеш ан запјевају трећи пјевци, сабајле. У разасвит. И табанаш поваздан. Потипко, од кад зађосмо у године, ал не стаемо, ко вода. Нит лјежемо кад се смркњава, но ћерамо још тамо
охохо. Почну ћукавци да се дозивљу, ми још на ногама. Према вењеру муземо краве, крунимо жито и коешта. И кад приспиш, мешто да спавнеш ко човек, тучеш главом до-неко доба ноћи. Премишљам се ку-ћу и штаћу. И како ћу.
Цео боговетни дан трапај, тегли, риљај, копај, коси, пласти, цјепај… Тирјанишем и ону моју веселницу, не зна ку-ће прије. Пођекад се у журби, нако дрјемован, скрџумам те награишем. Кој те пита. Поглај ми руке. Квргаве и избраздане, реко би идем са Солунског вронта. Мученичке.
И? Ђе си бијо? Ниђе. Шта си радијо? Ништа. Дан и комад. И то ти је, па смочи. Саџгали смо начисто. Крпи и трпи. Нисам ти ја неки трошакли човек, ал једва се састави крај с краем. Рад би био да сподигнем мено споменичка за живота мене и оној мојој мученици. Да нам се не сатре траг баш начисто, ко да нисмо ни били
Имали ми комшију. Неки Љубиша Савић. Од мое до те његове куће није диље но ко одавле до на Школско брдо. Доље према Трашевићима. Имо он добру жену – Добрилу. И они ти бијагу, вако, ково ми, бежђетни. Сподиго он спомен њима двојма, за живота, на Зимоњском гробљу. И натруково како никог не оставише иза себе и коешта. И на крају тог писанија стоји вако, од слова до слова: Ко оће свећу запалити из гроба ће њима захвалити Љубиша и Добрила.
Кад гој ме пут наведе у Зимоње, понесем свјећицу те им запалим. Бог да им душу прости. Кој зна да л ће се ико сјетити да мене и Миланки запали свјећу кад се преставимо. Кад гој им запалим свјећу, скотрља ми се суза низ образ. Не знам што. Да л споради њиг. Да л споради нас. Бога ти питај.
Него, да ти не арчим време, гсин судија. Нисам имо кад д-идем у Шумско газдинство да подносим ту вражју молбу. И није ми шумар очекићо. Што јес јес. Платићу колко велиш да е поштено. Премда, гсин судија, нисам ја премеђио, на прилику. Нити осјеко у државном, не дај Боже. Јок, брате.
У мом, што ми је још од ђеда остануло. И нисам ти ја то урадио да би избего да платим дијурину шумару. Ма јок, славе ми мое. Но нисам имо кад д-идем у Гучу, да дангубим. Неокосан сам, гсин судија. Само ја и она моја мученица.
Ми смо ти распети на стотину страна. Рекок ти, не даде нам Бог порода, те нема ко да нас одмјени нилјек. Ко два чамора. Диринчимо и таворимо, дан-ноћ. За волики посо треба снажурина. А ми – два крмеља. Спрчили се ко за двје-банке сира. Да смо задружни, ко што има, па да се шурка. Вако, не знаш куш прије. Скапасмо од-рада, ако ми веруеш. Шта ћу, из ове се коже у другу не може, што вико онај. Казни ме. Инако сам кажњен. Не мож горе да бидне.
Мене ти је, канда, на водици суђено да ми се угаси славска свјећа. А за оно што забраздик и ланук малоприје, под багреном, ребни ме колко ош.
Ма за то ми одалами до балчака. Немој да се тујнак замаријаш и забашураш ни да ми прогледнеш кроз прсте. Кад сам испо задрт и пуштијо ову погану језичину да лампара како-но-драго. То ћу да платим апетитли, како знаднем и умљеднем. Но знаш шта ћу да ти рекнем нако човечански? Извини, нако ко човеку ти кажем. Нисам ја то мишљо ништа спроћу тебе ко човека. Овога ми крста. Но знаш, нако поштено да ти речем, ми сељаци ти не бегенишемо влас. Нисам ја оно тебе реко ко тебе, но ко судији.
***
Кад је после десетак дана поштар доњо плави кове- рат и он потписо осјечак, отвори и види: Решење. Са све муром. Горенаке на вру стои: У име народа.
Шћаше да прочита на тенане. Утом се укљешти прасе у прошће и поче да скичи. Отрулијо прикољак и оно нође ћушнуло и протнуло главу. Па ни вамо ни тамо. Мијодраг стрпа оне артије у-џеп, испљуну опушак који је догоро до усне и натрк, између трмки и трлице, шмугну, преко прескакала, у свињску башчу…
СРБСКИ ЖУРНАЛ 