Шта се ноћас крије испод неба тамна

да ли крвав месец или звезда сјајна

или ће испод свода опомена Бога

пасти на поприште отворених рана.

.

Под небеско пространство ћемо лећи

лицем према Богу и пустити глас

молити се дуго и са суза много

брат за брата од Господа тражиће спас.

.

Док кроз душу нашу пролазе олује

и тече бол из крваве чесме

из хиљаду срца што гину и љубе

Србин на Србина јуришати не сме.

СНОВИ И СЕЋАЊА

Што више трагам по своме животу и покушавам да објасним необјашњиво, то све више постајем уверен да ово путовање постоји само у сећању и да другог објашњења за њега нема. С времена на време загледам се у тренутак сабијен у времену и простору и са молитвом на уснама, музиком речи и тишином срца, молим те да не напушташ мој сан. Осећам како си уронила својим плавим очима дубоко у мене, а ја сам ти поред тога и замку направио да се уплетеш у нити мојих мрежњача, тако да испливати из мене не можеш. Ослободити те не умем, а можда и не желим и нећу. Удишеш мој дах и храниш се мојим песмама, пливаш кроз моје снове, заробљена си у њима, а владаш мноме и у нави и на јави. Људи ме гледају и виде промене на мени.

Објашњавам их и они одлазе задовољни игром мојих речи, а понеко од њих упути ми благ поглед и осмех задовољства, дајући ми до знања да је разумео не само промене на мени, већ и оне у мени. А како да их сам себи објасним? Не могу никако другачије, већ само сећањем. Слике ми лете кроз главу замршене у твоје плаве косе које се играју на морском, нежном ветру, док вучеш по песку босе ноге. Чујем твој глас. То море хук свој из дубина доноси – снажан је, а опет, лагано ми милује лице. Ипак, вара ме, то је твоја рука на којој уплашен дрхти љубичасти морски јеж којег си скинула са стене и сада машеш њим испред мога носа терајући ме да помиришем на њему мирисе страсти морске пене. Причаш ми како су му бодље мекане и нежне, чудиш се и не разумеш зашто га се људи плаше и враћаш га његовом дому, молећи га да поздрави другарице – морске звезде. Скидаш све са себе, бацаш се и сламаш стаклену воду. Прскаш ме и изазиваш да кренем за тобом, а бежиш уз вриску, плашиш се шта ће бити са тобом када те ухватим и потопим. У загрљају ми мазним гласом говориш да ти је хладно. Привијаш се уз мене грлећи ми рамена снажно, љубиш ме и рукама ми пролазиш кроз косу. Показујеш ми прстићем ка Сунцу, жалиш се на њега да ти прљи и црвени кожу, а учиш ме како се у води плеше, као што на небу чине галеб и ластавица. Вучем те под воду и нестајем у дубинама твојих очију, и ођедном лежим на кревету у својој соби загледан у таваницу. Свађам се са сном и сећањем, не знам ко те од њих двоје више воли. Задржавам их обоје, драги су ми јер без њих мој пут би био пуст, а овако знам зашто те волим.

СВЕТЛОСНА НОЋ

Зар постоји даљина између нас? Зар постоје сати који деле твој сан од моје чаробне ноћи? Не! Постоји само твој глас који се лагано увије око мене када ми телефоном мазно пожелиш лаку и пријатну ноћ. Он тада застане у своме плесу. Размисли, па брзо закопча дугмад на мојој кошуљи и изведе ме у ноћ, док ме ти невидљивом руком чврсто држиш не дозвољавајући ми да одем сам. А где си заиста ти у том тренутку? Па, коме је то битно? Ти си тамо где сам ја, а ја сам тамо где си ти. Ти си у сновима, а ја сам у машти. Е, па ноћас сам решио да те одведем из твојих снова, кроз моју машту, некуд далеко, на место које нигде не постоји и где ћемо бити сами, слободни у тихој светлосној ноћи. Хмм! Неверници ће вртети главом, смејаће ми се подругљиво када им будем причао ову причу о светлосној ноћи. Али ће и они мени бити смешни, јер ће то бити тамо где не постоји време и где се свет неће окретати. Опет ће неко од њих паметовати и упозориће ме да измишљам и да нема таквог света. Јадници, они не знају колико су у праву, па то је за мене ситница. Ја стварно измишљам, зато ћу га створити за нас двоје, као и ону мистичну светлу ноћ. Каква би то шетња била а да се не попнемо на највиши врх измишљеног света, тамо где можемо звезде обрати као јабуке, крушке и поморанџе и из њих исцедити укусан сок. Наша шетња може бити и лет, зато ћу те узети у наручје и одлетећемо на ненасељено острво усред океана, на којем ћемо са високих палми слушати свађу брбљивих шарених папагаја ара. Шетаћемо босоноги по ситном песку који су таласи океана створили самлевши ситне, разнобојне шкољке, поклањајући му дугине боје.

Ваљаћемо се по њему, а у топлој, плавој води скинућемо га са својих тела. Заронићемо и испливаћемо на другом крају тог нашег магичног света. Трчаћемо заједно са децом по улицама малог рибарског места. Делићемо осмехе са њима, и уз цику и вриску малишана који ће играти око нас, затражићемо од старијих да нас одведу да посетимо њиховог сеоског шамана. Од њега ћемо чути за велике тајне космичког пространства. Зенице ће нам се раширити од добијеног знања, у неверици што смо живели у лажи, нестаћемо у трену. Сешћемо на бели, паперјасти облак и летећемо по небу. Другим очима посматраћемо наш свет и нећемо разликовати машту и сан. Људима ћемо пренети истину неба, да свуда око нас светлост влада, било да је ноћ или дан. Рећи ћемо им да не постоје даљине између свих нас, а и да нас не деле време и сати. Све је ово око нас, ипак, само један леп сан који допушта вољи да слободно игра своју игру у машти.

.

Велики број људи жели да пронађе кључ који отвара врата скривеног знања, али је мало оних који спознају да је кључаоница на њима.

.

Кафана је доказ да сећање ради на мирис. Смрдљиви дувански дим је као завеса која ме сакрије и са собом у заборав поведе све моје дневне проблеме, али ми зато мирис дуњеваче врати осмех на лице и нагна ме да се присетим младости када сам веровао да за мене долазе бољи дани. Волим кафану не да бих у њој пио, него да бих наздрављао са друговима, певао са музичарима, радовао се и захваљивао животу зато што од мене „вечну младост“ никада није сакрио.

.

Нико од нас није савршен и ништа што направимо није савршено, али је зато све у природи окупљено у савршено јединство. Из тог разлога не трудите се да постанете неко и нешто, већ једноставно останите какви јесте, природни, да бисте били све.

 

БЕЛ (Буки Људи) је бела боја светлости која долази от Сунца. Из беле боје/светлости произилазе све боје. Бела у значењу божанства светлости налази се у називу Белобога а такође је и епитет који се додаје божанству Сунца Виду као Бели Вид. БЕЛ је вид Сунца који се относи на испољавање сунчеве светлости у боје – принцип који силази са Неба на Земљу. ЛЕБ или ЛЕП, ЛЕПОТА је обрнути принцип који са Земље расте ка Небу. Бела на италијанском управо значи лепо. „Бело лице“ у народним песмама други је начин да се каже: лепо лице. Под привлачним дејством сунчеве светлости, природа испољава своју лепоту извијајући се са Земље ка Небу. Обрнути принцип Белог Вида гласи Лепи Див – било то величанствена лепота планине, дрвета или људског бића.

Испрва сам имао намеру да четврти палиндром који будем обрађивао буде ЗАР – РАЗ но то ћу оставити за неки други пут а сада ћу кратко обрадити палиндром ДАР – РАД.

ДАР (Добро Рци) долази са Небе на Земљу, то су наши таленти и дарови „от Бога“ са којима се рађамо. РАД је обрнути принцип са којим напором своје воље развијамо и умножавамо своје таленте относно дарове.

Сва ова имена која су састављена словима по редоследу Азбуке (ВИД, ГОР, БЕЛ, ЗАР, ДАР) отговарају појавама које са Неба силазе на Земљу. Обрнуто читање ових речи које дају редослед датих слова обрнут у относу на редослед Азбуке (ДИВ, РОГ, ЛЕБ, РАЗ, РАД) отговара појавама које са Земља расту ка Небу. Да ли је то случајно ?

(Илија Зипевски, АзБукВеда, шеснаести наставак)

Можда ћеш једног дана

одолети времену које нас радваја

и зауставити све у неком лепенском облутку

да приповеда историју наших вечери

између првог слова у троуглу космичке моћи

и спиралног била народа

који још трага за коренима.

Девојчице драга пупољку моје гордости

једина преостала богињо мудрости богињо љубави

небо је поцепано

континенти се померају

свет гори

и рађају се немоћни богови.

Путујем али те не остављам

посматрам сасушена стабла и усахле реке

суморно рађање сунца

у великој сеоби и бесмисленом бекству.

Свет гори свет ишчезава

у незнању у болестима у свеопштем лудилу.

А ти

можда ћеш ти једнога дана

али можда ћеш

јер те не остављам

јер си друга половина моје речи

кадре да поврати светлост

речи која је љубав

али која је љубав

али која је љубав

једино насушно спасење

овог света у распадању.

Радивоје Пешић – (Оптужујем ћутање,

Пешић и синови,Београд,2011)

*

Словенка Марић: Песма за сваку антологију србске поезије

Једна једина, али моћна, савршена; песма за потоње време, али и за сва времена; пророчка; песма узвишеног духа нашег поднебља, вечитог путника, распетог између света и завичаја; песма храброг који се усуди да види свет у свеопштем лудилу, без љубави, али се усуди и на наду.

*

“Радови професора Радивоја Пешића познати су и прихваћени у целом свету, једино су занемарени у земљи чијој су слави неизмерно допринели – Србији. Већина људи у Србији нити је чула за проф. Пешића, нити зна да је он доказао културни континуитет једног те истог народа који ове просторе насељава већ више од 8000 година.“

 

Да ли су слика, икона, опомена,

истина ил варка, глувоћа безнађа,

случајни вез од искона,

па се у годовима слојевито слаже

у времену од Микеланђела и да Винчија.

.

Да ли изроди народ оплодише,

јер погибељ означи пољубац

а трнци гтлогови славе крвави пир,

а он ће понети смрт на леђима

са молбом за опрост с неба

да земљи подари мир.

.

Златници још увек трају

за векове и покољења

да би били моћни да купе, умноже,

раскрваре незарасле ране.

.

Ал’ звезде судбински трепере,

А ми ћемо састављати дланове

Молбене, да нас заодене,

Кад молба плине у небеске висине

С питањем “Кво вадис домине“.

Д.П: Збирка – “Дубоки корени“

За људе данас,свадба је  само леп ритуал предака, а за волхове је велика одговорност, јер ће је Богови тражити.

Венчање је ритуал придруживања не само породица, већ је то  сједињење две душе. Волх мора да пита душу и да чује одговор душе – да ли  душа пристаје, да свој безсмртни живот повеже са душом друге особе, јер ће у будућности, ове душе ићи из једне инкарнације у другу заједно, и нико их не може раздвојити, јер се  воле.

Душевне муке су страшне ако душа изда другу душу. Не може свака душа да издржи овај тест и иде даље у животу – сама.

Али то је само тест душе, јер душа воли истински само једном.

Чак и ако се догоди смрт вољеног, он чека свог вољеног тамо – на небу.

Љубав је са разлогом. То је привлачност и повезаност душа.

Тренутно су многе душе затворене, многе спавају, па се дешавају  бракови из интереса.

Девојке не познају љубав.

Мушкарци жене користе за пожуду а за богате, то је само знак – симбол.

Нема душе, нема љубави. Тинејџери се и даље заљубљују, али нема истинске привлачности једне душе другој. Зато је потребно запамтити и разумети да је ритуал словенског венчања могућ, само ако постоји права љубав.

 

Ивод из текста са: фб странице Евгений Евгеньевич Тамчишина

 

Добра овца много не блеји, али вуне доста даје.

Паде Плива у Врбас, па изгуби и свој глас.

Што во буче, за рогове баца.

Толики јед из њега избија, да га змија окуси – цркла би.

Празан трбух не слуша придике.

Буди хитар чути, а спор говорити.

Са туђег ата, на сред блата.

Ћути кад не треба говорити, говори кад не треба ћутати.

Боље знање но имање.

Младост не тражи, она узима.

Ко хрче – не срче.

Јануарска киша годину попиша.

У фебруару прашина, у кошевима шашина.

Не врши нужду око куће – можда ћеш је и сам нагазити.

Без невоље нема богомоље.

Што се за годину мучила, све под пазух згучила.

Одело чувај кад је ново, а образ и када је стар.

Лети се посла прихвати, па ћеш за зиму имати.

Бели снег и црно сено поједе.

Прво кончај па теши.

Жену просеј и на ретко и на често сито.

Будала се на Божић наједе сира, па не може печења.

Кад те питају говори: ако су ти везали пупак – нису језик.

У сваки ногоступ ногу не стављај.

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац, Гуча

Ника – Никола Стојић: “Драгачевске приче и предања“

Мој добри роде, сви су те лагали,

И твој су видик сав помрачили;

За својом срећом само трагали,

И свуда крали и све тлачили.

И место млека, крв су сисали,

У страдањима твојим дугима.

Твоје су светло име брисали,

Да не знаш ко си међу другима.

.

С убицама су цркве стварали,

И с издајником горде тврђаве;

У заклетви те свакој варали,

На води дигли мосте рђаве!

.

На згаришту ти држе говоре,

На губилишту подло пирују,

На буњиштима саде ловоре…

И мртве уче сад да мирују.

.

Мој добри роде, сви су рђави,

Вапај твој не чују што тугује!

Издајник и сад још у тврђави,

С убицом жртва сада другује.

.

Ломан је, роде, мост на провали,

Свуд су у причест отров ставили…

С лупежом све су новце ковали,

С кривоклетником завет правили.