Драгин пенџер у мој пенџер гледи,

Аох, миле, у мој пенџер гледи!

Видим драгу кад бурунџук веже,

Аох, миле, кад бурунџук веже!

Мене дика кад у јаглук везе,

Аох, миле, кад у јаглук везе!

Драга, роде, пољуби ме овде,

Аох, миле, пољуби ме овде!

Ја ћу тебе где бурунџук вежеш,

Аох, миле, где бурунџук вежеш!

Ја ти мислим, драго ме не чује,

Аох, миле, драго ме не чује!

Али драго и чује и гледа,

Аох, миле, и чује и гледа,

Аох, миле, и чује и гледа!

У драге је срце жалостиво,

Аох, миле, срце жалостиво!

Дојђе драго на мала вратанца,

Аох, миле, на мала вратанца!

Љубим драго до зорице беле,

Аох, миле, до зорице беле!

Мене, драго за недељу дана,

Аох, миле, за недељу дана!

Сакупио: Милош С. Милојевић – Песме

и обичаји укупног народа српског, III књига

Митови о вилама су део фолклора свих народа а  нарочито  код Келта и Словена. Виле су лепе девојке, обдарене чаробним моћима. Рађале су се из росе или  цветова.

Оне су вечно  младе, бујних коса, до појаса дугих, и  често у белим прозрачним хаљинама. Из косе, не сме им нестати ни једна једина влас јер онда умиру или мењају свој облик.

Вила се може контролисати једино ако јој ко украде окриље  (јер имају крила)  и тада  вила постаје жена ономе,  ко га је од ње сакрио. Међутим, дође ли до својих крила, вила нестаје и никада се више не враћа.

Живе виле у близини пећина, извора, поред река, језера, по облацима па се стога разликују виле језеркиње, планинке, облакиње…. Носе поруку земље на којој обитавају.

Места где су виле играле, певале, купале се, народ је називао „Вилин извор“, „Вилине воде“ и сл.

Јашу на коњима, на јеленима, веома су добре ратнице упркос своме нежном изгледу јер кажу.  да се земља тресе када се виле боре. Добро баратају луком и стрелом и гађају  њима оне који би их што увредили.

Када би се људи нашли у каквој невољи оне би помагале, видале ране, побратимиле се са људима (пр. Марко Краљевић и Вила Равијојла). Какве би биле према људима зависи од дела људи.

Често би дојиле децу смртника чиме би, веровало се, та деца добијала натприродне моћи. Из овога веровања проистекло је и ,,братство,, по млеку.

Данас. вилама би се сматрале девојке и жене, које у друштву заустављају дах својом појавом, имајући у виду лепоту, физичку и унутарњу.

То су жене које вас увек нечему могу подучити, лепом причом орасположити, осмехом вам лице обасјати.

То су жене које за собом остављају добро расположење, наду у бољитак.

То су разбуђене жене, свесне дарова које могу дати себи и другима.

То су оне, које често уместо вас ураде нешто и за то им не треба ваша захвалност.

То су оне које својим „чаробњаштвом“ учине, да из ваших душа одлети туга, и да се ваша срца напуне радошћу.

Ако пожелите, пронађи ћете и Ви  своју бајковиту личност, затрпану негде дубоко унутар Вас, иза седам тешких врата, иза седам високих гора, иза седам стотина хиљада туга и суза! 

КРЕНИТЕ И ЖИВИТЕ – СВОЈУ БАЈКУ!

.

Приредила Верица Стојиљковић

Извор -Стари Словени и још понешто однекуда …одасвуда..

–Посвећено времену у којем живимо-

– Умро је Басара – рече Теофил покушавајући да веже у коњски реп своју масну и седу косу.

– Који Басара? – зачуђено упита Бранко по навици зализујући своју већ сасвим проређену косу.

– Светислав.

– Не могу да се сетим ко је тај човек.

– Онај што си му пре седам година дао глас за Нинову награду.

– Немам појма. Сећам се да сам гласао за књигу с неким медицинским насловом, а ко је био аутор, веруј ми нисам ни тад знао. Искрено, мислио сам да је то писао Јован Марић, па нисам ни читао. Верујем човеку. Он је сексолог и зна све о том оралном и аналном сексу.

Басара све слуша. Седи за истим столом с њима, покушава да покрене вилицу да им каже да је жив, да ће им све по списку у свом следећем роману, али не успева. Укочен је као смрзнута свињска полутка. Некако се трзне, обори чашу и пролије напола испијени шприцер испред Теофила. Добро је – помисли – сад ће видети да сам жив.

– Пази шта радиш – обраћа се Теофил Бранку. – Чиме сад да наздравим за покој душе нашег Басаре.

– Ево ти пола мог. Живели. Нино нек му душу прости – кроз смешак ће Бранко.

 

Они се смеју мојој смрти. И који им је сад тај Нино? У Бога не верују. Исмевају ме! Хеј, мене највећег српског писца XXI века. Како ми се омаче ово српски? Глупост. Басара се унео у своје мисли и не примети да за столом више нема Теофила и Бранка. Сам је, али сад  у свом стану. Хода. Добро је. Није укочен. Није више смрзнута свињска полутка. Мора да је од пића. Престаће да пије.

Одједном, неко га лупи по рамену. Трже се и угледа Косача. Ипак сам мртав – помисли.

– Јеси – ошину га прозукли глас. – Имаш лепу библиотеку. Чек, чек – немаш Време смрти?

– Имао сам. Верујте ми. Све четири књиге. И ону што је прва добила ову моју награду.

– Коју? – строго ће Смрт.

– Не могу да се сетим.

– Корени. И где су ти?

– Палио сам њима ватру. Зашто ме тако гледате? Тако су ми рекли да морам ако хоћу међу велике писце.

– Све знам – замахну Смрт косом као кад коси коров на буњишту. – Али на реку не можеш без тих књига. Мораш имати све четири. Пет, у ствари.

– Где да их сад набавим овако мртав?

– Е, где! Ено их у твојој спаваћој соби на ноћном сточићу. Узми и Немам више времена, Тражим помиловање… Све ти је то ту. И пожури, Чамџија те чека.

– Који Чамџија? – уплашено пита Басара. – Не волим реке и чамце. Не знам да пливам.

– Харон, Светиславе. Харон те чека. Ха–ха–ха! – грохотом се смејао Косач.

Басара се осврну око себе док му се крв ледила у жилама од еха који му је пробијао бубне опне. Нигде Косача. Нигде његовог велелепног стана. Нигде његове велике библиотеке. Ни његових награђених књига нема. Стоји у блату на обали реке док магла притиска и реку и њега. Хладно му је.

– Која ли је ово река? – прошапта стишћући свежањ књига.

– Није Морава, не бој се – кроз језив смех му се обрати Чамџија.

Басара се зачуди како му тако прецизно читају мисли и Косач и Чамџија. Где је он? Где су сад Теофил и Бранко? Где је Професор који га је увек штитио од свију који су га нападали? Где су сви с којима је банчио и пијанчио? Зашто му сад нико не помогне? Сад кад му је најтеже, док као студент држи књиге Добрице Ћосића и Десанке Максимовић испред Чамџије који му се смеје у лице.

– Хајде, улази да те превезем на другу обалу – наређује му Харон. – Али прво ми рецитуј Срећу да не би пливао реком којом су сви пре тебе превезени чамцем.

– Немој. Ево:  Не мерим више време на сате, ни по сунчевом врелом ходу, дан ми је кад његове се очи врате и ноћ кад поново од мене оду.

– Браво. Видиш да знаш. А сад Тражим помиловање… За јерес, та би баш легла у овом тренутку.

– Немој, молим те. Немој. Не знам та помиловања. Ево Стрепњу знам… Не, немој ми прићи…

– Доста! – дрекну Харон. То те нисам питао. Мораш пливати до друге обале.

– Немој! – завапи снисходљиво Басара. – Удавићу се. Не умем да пливам.

– Не можеш се удавити кад си већ мртав. А људси измет и не може да потоне. Загази! – смејао се Харон док се Басара давио гутљајима прљаве воде из Ахерона.

.

– Ама човече, пробуди се. Сви су већ отишли. Дреждим целу ноћ овде само због тебе. Ево, већ свиће. Имај душе. Жена ће ме оставити.

– Ко си ти? – трза се Басара. – Нећу да рецитујем.

– Ко те тера! Само иди.

– Знаш ли ти ко сам ја?

– Добио си неку награду. Пувао си се целе ноћи.

– Нинову.

– Опа! Што ми ноћи немају сванућа, што кафана постаде ми кућа… – пева конобар.

– Шта ти је то? – већ је сасвим будан Басара.

– Нинова песама.

– Ко ти је тај?

– Како ко? – чуди се конобар. – Нино Решић. Певач. Тај чију си награду добио.

1.фебруар, 2021.година; часопис  „Суштина поетике“

 

 

 

 

 

 

Љубав је као вода.

Познаје тајну растварања

и снагом нежности пут проналази

кроз камењар неприхватања.

Мења обале,

географију срца

стрпљиво и упорно

кап по кап

тихо и неуморно

ток по ток…

.

И зато теците сузе, теците-

Извора свог се сетите!

Теците од таме ка Светлости

теците од туге ка Радости

са дна Океана Љубави

само боју мењајући…

Што се више шири круг знања, то се више шири и

круг незнања.

Што се више повећава број жеља задовољених, то се

више повећава и број жеља незадовољених.

Једини Бог, у сразмери наше доброте и чистоте,

може ограничити круг незнања и смањити број жеља

незадовољених.

Колико је и колико светих људи ускликнуло: од када

Тебе познах, Господе, исчезе мрак незнања мога, и

угаси се пламен жеља мојих.

Н.В: “Мисли о добру и злу“

ето то је она тајна света

знаш је и сам а не смеш да кажеш

Бога молиш да те издевета

ћутиш трпиш самог себе лажеш

.

памтиш дуго времешан си знам те

причало се некад и гласније

а и тебе други добро памте

јадаш ми се а није да није
.

трошио се гугутао млео

каматом си давио дужнике

ни сам не знаш у шта си се клео

.

оживеше сада бивше слике

бежиш бежиш од сопственог метка

разум просут до последњег ретка

Настављам да обрађујем палиндроме – речи које се читају двосмерно а којим србски језик обилује, користећи се Азбучним Колом Године. Наиме преко Азбучног Кола Године или азбучног низа можемо код палиндрома наћи правило које идеје те речи представљају када се читају у једном смеру азбучног низа а које идеје представљају када се читају у супротном смеру.

Доњи полукруг азбучног Кола (плаве боје) представља Небо относно Дух док горњи полукруг (црвене боје) представља Земљу относно Тело. То значи да она реч која је обликована словима у смеру Године, от зимске краткодневнице ка летњој дугодневници преко пролећа (обрнут смер казаљке на сату), от АЗ ка УК – означава појаву која са Неба силази на Земљу, док иста та реч читана уназад, от УК ка АЗ означава појаву која се са Земље уздиже ка Небу.

ГОР – РОГ

ГОР или гора, горе је старо име за Сунце. Сунце је горе, оно гори, кретањем својим описује време (хора, ура, hour) и наравно светли (ор – светлост на хебрејским, ореол, аура). Гор као име Сунца проналазимо у облику Хорс код Словена (Кијевски пантеон), у облику Хорус (Херу, Ор) у Египту и у облику Кур (Кхур) у Персији. Дакле ГОР је име Сунца које спушта своју светлост отозго, са Неба на Земљу. РОГ је обрнути принцип – шиљата кост која расте у вис – издиже се са Земље ка Небу. Јелен је у античком свету сматран за свету животињу управо због својих рогова који се величанствено издижу и гранају ка Небу. Стога јелен у нашем језику носи једно от божијих имена (Ел).

Слова Г и Р налазе се у Колу Године водоравно једно преко пута другог. ГЛАГОЛИ је треће слово от почетка а РЦИ је треће слово от краја. ГЛАГОЛИ и РЦИ представљају близке идеје ГОВОРА и РЕЧИ. Оба слова налазе се у речи ГРЛО (горило). Близкост речи ГОР – РОГ са  ГРЛОМ и грленом чакром као трећом умном чакром које припадају небеској сфери, можемо повезати са близкошћу речи ВИД – ДИВ са чеоном чакром ВИД – другом умном чакром небеске сфере. И ВИД и ГОР имена су Сунца а њихова веза са чакрама у човековом телу могу нам открити да су та два имена некада означавала различите ликове Сунца относно различите изразе сунчеве енергије. Док је ВИД сунчева светлост која је се отражава о човеково око као људски вид (али и унутарњи вид чеоне чакре), ГОР које је у етимолошкој вези са грлом може значити сунчев звук относно реч. Реч Сунца – Сина Божијег била би ГРМЉАВИНА и ГРОМ. Сунчев звук у људском искуству не може бити ништа друго до звук грома. Док је ВИД сунчева светлост – сунчево око – сферно тело Сунца (Световид) које гледа-светли на све четири стране света, ГОР је могао у давна времена да означава негативно наелектрисани простор између Сунца и Земље који проузрокује електрично пражњење у виду муња, грмљавине и ударе грома. Ипак, на основу свег предања знамо да улогу громовника као што су Перун (Св Илија), Индра или Тор никада није носило божанство по имену Гор, Хорс или Кур. Међутим ако узмемо у обзир петла као животињу која најављује излазак Сунца и која симболизује Перуна (петао се жртвује на ИЛИНДАН) а чији назив на старословенском гласи КУР ствари почињу да долазе у везу. Петао најављује Сунце гласом из ГРЛА ричући КУКУРИКУ. Петлова креста облика је попут храстовог листа и оба облика симболизују ватру сунчевих зрака. Ако узмемо да је слово К изворније у облику КУР у относу на Г и ГОР онда видимо да у Азбучном Колу Године период от слова К до слова Р тачно обухвата период силазне путање Сунца која почиње са временом Перуна (ПЕРУНДАН относно ИЛИНДАН пада отприлике месец дана након дугодневнице на улазком Сунца у знак Лава) – време летњих олуја, кише и грмљавине, а завршава се на почетак зиме (РЦИ) када Перун сасвим залази у подземни свет (знак Шкорпиона). То је дакле КУР, ГОР – ПЕРУН ГРОМОВНИК кога отликују ГОРДОСТ и КУРАЖНОСТ.

У Персији Сунце (Кхур) је представљано као Лав. Такође знаком Лава (август) у астрологији влада Сунце. Лав, као краљ животиња (Сунце је владар над осталим планетама Сунчевог система) наликује Сунцу и по ГРИВИ која се изједначава са представом зрака сунчеве светлости. Лав по свом УРЛИКУ и РЕЖАЊУ такође је представа је небеске грмљавине и грома који настају под дејством Сунчевог ветра. Лав има жуту длаку и углавном живи у топлијим пределима где је Сунце једнаком јачином присутно током целе године.

Дакле Сунце има више видова свог испољавања – различите принципе изражаја своје енергије. То су светлост – СВЕТОВИД (ВИД – чеона чакра), звук или реч у виду грома – ПЕРУН (ГОР – грлена чакра) и најзад топлина – ЖАР относно ЈАР, ЈАРА – ЈАРИЛО (ЖИВОТ – желудачна чакра).

(Илија Зипевски, АзБукВеда, петнаести наставак)

 

 

Узимам све моје беле путеве

пређене по земљи овдашњој

сабирам их у једну тачку времена

простори се нижу један на други

моје је да одаберем до које дубине

да себе одведм у сећање?

Неко ме милује по дугој коси

глава ми на скуте мајчице Мокоше.

Златна светлост прелама се у води

Радмир чувар извора силе живота

пева песму умилну и намернике поји.

Трчим по пољу складног шаренила

пењем се на брдо уцветало лепотом

кад тамо Јасни Соко седи и плаче.

Кад ме виде у чуду се нађе јер

сви га пуштају да се самоисцели.

Спремна сам да послушам његову причу.

Вратих се у свој град, до суза знан мени,

До жила, до дечјих жлезда натечених.

Дошо си – па онда гутај брже, срећан,

Рибље уље речних лењинградских свећа.

.

Препознај што брже дан децембра,, зато,

Где је у зли катран жуманце додато.

Петрограде, ја још да умирем не бих:

Мојих телефона бројке су у теби.

.

Петрограде, ја још тих адреса имам:

Гласове мртваца наћи ћу по њима.

На мом степеништу: у мозак ме лупа

Звоно што је с месом исчупано скупа.

.

Сву ноћ драге госте чекам, звецкајући

Оковима ланца с капије у кући-

Руски класични песници 

Излазак – Стари завет

“При том рече Бог: нека се

сабере вода што је под небом

на једном месту, и нека се

покаже сухо. И би тако. И сухо

назва Бог земља, а зборишта

водена назва мора; и видје

Бог да је добро.“

*

ИЗЛАЗАК

Будим се окупан росом као отворена

књига Истине.Испред мене потопљени

градови и подељена царства стоје. Све то

носим у тоболцу своје душе. Да ли

мртви, поново, устају да ли снови

постају јава. Изађох из пакла и из

лавиринта беде, јер у рату светлости и

мрака победи разум и Светлост уништи

таму. Рогатост палог анђела доживи

сумрак и речи са Голготе засјаше

Звездом пурпурне вечности.

С.С.Л: “Изгубљено царство“