Димитрије Николајевић: Има нешто


Нагледао се звезда и накуповао свега, само није

Онога за чим брже боље као грлом у јагоде

Кренуо до самога руба, а звоно све јаче бије;

Дакле, ништа од свих на свету знаних чуда,

Сем што је постао заробљеник сопствене слободе

Са којом, кад је има, не зна шта ће и куда.

.

Ал’ има нешто што никада није у сен избледело

Од постанка – непознато да се куша и открива

Ма не било ичега, ил’ је и те како вредело

Човеку за искорак преко неба, до нигдина и даље;

Иначе је понајгоре кад га ништа не зазива

Нити преко себе натраг ка њему шаље.

.

А срећа! – Зна ли ко шта је то и како се стиже

До њеног, ни на небу ни на земљи чардака,

Или је она та нит танка да се буде ближе

Другима и себи и у томе је свеколика тајна

Било ког пута, а пут је коло вилењака

Којег осветљава и води звезда вечно сјајна.

 

Исидора Секулић: Писма из Норвешке


Човек је номад по срцу свом,

по мисли својој, по идеалима својим.

Он је номад по вољи божијој,

која га је ставила међу огромна пространства неба и земље.

Давнашња и данашња страст, да се лети, путује без путања и

станица и граница, то је пробој номадства човечије природе.

Воља божија:

то су стазе и реке,

путовања и сретања и

низови живота и другова;

а не државе и границе,

коље и бајонети,

паланке-тамнице

у којима слободног човека као миша

дави господар, сусед, обичај, критика.

Тристан од множине жеља није могао да умре;

а сваки човек има крик оног песника који је записао:

Или аскетство или путовања, јер ништа друго нема!…

 

.

-слика-Драгош Калајић-

Милица Мирић: Камена стража


Ратниче незнани, небески,

ко ли Ти мач тај искова,

да битке славом пронесеш,

док чуваш колевке синова?

.

Јабуку носиш камену

и чврсто стежеш ка срцу.

Сто рана на Твом знамену,

уклесан стојиш на шкриљцу.

.

Чујем Ти срце ратника

што снажно у груди удара

к’ о звоно старог звоника,

срушеног давно, сред жара.

.

Скини тај оклоп камени

извежен златом и срмом

и пружи корак војнички,

крени са страже калдрмом.

.

Стићи ћеш, сигурно, до пред свануће

носећи крстове камене

кораком оштрим, до своје куће

што стоји крај стене стамене.

.

Камена стражо ратничка

опет су, ето, ратови.

Не спаваш, чекаш глас цврчка,

одоше Твоји синови!

.

Гробља су земљом расута

к’ о кад се распе сутон плав.

Гинуше и Твоји синови,

за грумен земље искричав!

М.М: Збирка – Србијо, вољена копљем и песмом“

Илустрација:  Миливоје Мирић

 

Горан Лазаревић Лаз: Јер ја се теби заувек дајем


у ноћ ванвремену силазим дахом

моја су стопала од слатке пене

будим те страсним и вечним страхом

да ће се спојити несталне сене

.

трагасмо јуче за смислом тајним

на обалама рођења река

вода џвнила врелима сјајним

и тиховасмо судбину века

.

ноћас ћу опет љубити наду

ватром у срцу дуго да трајем

знам имаћу те довека младу

.

у трену кад небу неумор бајем

кад све се отима и прети крајем

кад ја се теби заувек дајем

Радица Матушки: Жилиште – Висока


Љесак топле Jаре мило ме умива,

блажено жилиште, луча од рођења.

Лила вишње старе испуцаних нити,

јоште мирис шири, злато је покрива.

.

Макања сам била и ту су ми стопе,

први корак беше од маковог зрна.

Инокосна зграда, зидине се руше,

нема више сласног бакиног скорупа.

.

На окну се цакли фијучан отпора,

шкрипе гвозден’ шарке, гит се јоште држи.

Без сувице, блесак дрвен рам исуши,

отих се усржи дубоко у мени.

.

Висока с’ хршумом повикује силно.

Kоштаник ће и мој једном туда стићи.

Ја не искам другде с’ последњом поворком,

ту ми је жилиште, вратићу се жили!

Мира Видовић Ракановић: Чекање


Испод сам неба тако ниским

У крилу ми седе облаци блиски

Обучена прелепом маштом

Огрнута небеским плаштом.

.

Пролазношћу сам нетакнута

Чипканом душом испуњена

Сјајем и сунце обасјавам

Небески свод озвездавам.

.

Рујном зором терам тишину

Додирујем рајску месечину

У ковитлац речи се залетим

Да неправде истином испуним.

.

Милујем камењар голишави

Походим наговештај сваки

Причам са несташним рекама

Објашњавам себе биљкама.

.

Ветру кажем да ме пуно мази

И жар у мени никада не гаси

росом умивам извор живота

У срцу ми нестварна лепота.

.

Чекам иако чекати не умем

Неке одговоре не разумем

Како живот да доживљавам

Да свет добротом очаравам.

Стари словенски Божић, Сварожић и Нова Година


 

Стари словенски Божић некада се славио у време када се рађало младо Сунце, а то је време када дан постаје дужи. Тада се рађа и јача мали, сунчани бог, Божић,  Сварожић.

Божић, Коледо или Нова година је почетак новог годишњег циклуса,  новог круга, новог кола, нове календарске године.

И данас су сачувани бројни, народни,  коледарски обичаји и у Србији и у другим словенским земљама, као што је стављање Бадњака/старе године на дрвник, његово пресецање  а потом паљење на огњишту, како би се кроз огањ родило Ново Сунце, Нова година.“

Слава Коледу, Срећна Нова Година, 7529!

.

приредила текст- Верица Стојиљковић-

 

 

Милорад Максимовић: Од злата јабука


Са сребрног дрвета сија од злата јабука.

Свест признаје само оно што беше, бива и постаје.

Изашао сам у ноћ. Нисам се смејао себи ни другима нити покушавао да се надмудрујем са страним мислима већ сам тихо продужио стазом до реке.

Ту сам чекао да зрак светла долети са месеца и осветли ноћне лабудове и да скине скраму са мојих сећања које бледе па сину, бледе па нестану заувек…док опет наједном на препад не стану преда ме. 

.

Замислио сам да урадим нешто.

 

Узалуд. Није ми се дало. Али опет ме вукло нешто ка сеновитим обалама Истера како га неко још увек назива. 

Мрешкање дебеле воде и ноћни звуци су заустављали свест о свему сем о присутности ту. Где? Па ту. 

Жена је носила посуду на прање ниже доле.

Остаци неке хране и тамне боје сутона су одлазили низ реку. 

Човек је затегао лук и проверавао снагу тетиве. Узео је суд пун црвене боје и њом почео да вагри тај лук и тоболац, чудно празан без стрела. 

И онда је нагло… 

Лепет крила и стотине птица су се подигле Сунцу жарком. Одакле сад оно кад трен раније месец сјаше? 

Где сам то ја? 

Осетио сам кроз ветар мирис река и свеже рибе али ми очи сада гледају у палме које се њишу и певање неких људи у даљини на необичном језику који не разумем. 

Како се слажу гласови…као ниске бисера и како се они тако слажу ја гледам у себе и не видим. Осећам. Дишем. Постојим. 

Затварам очи не бих ли поново осетио познате мирисе. 

Још су затворене и чујем звоно,

близу оно кравље. Отварам их и скоро скачем у страну јер на мене је ишао пуном брзином бизон у трку! 

Равница нема краја а крдо управо тутњи поред мене…и…кроз мене. 

Ко сам ја?

Где сам ја?

Како сам ја?

Зашто сам ја?

Роје се питања а нема одговора и све се претвара у писак!

Тишина. 

Ничега нема и ја не постојим. Како не постојим када све осећам а ничега нема око мене…у даљини видим светлеће искре.

Немам тело, бар га не могу видети ни осетити, све док нисам спонтано испружио руку да додирнем звезде. 

Ње није било али сам је осетио како дира нешто у даљини без краја а делу мене. 

Удах.

Издах. 

Мрак.

Ништа више сада. 

 

Зора је дошла а ја сам гледао у Сунце и слушао песму набујалог планинског потока. Ватра је горела и топао чај ме грејао у рано пролеће негде на планинама западних страна. 

Шта је стварност?

Сан који се живи. Јава која је моја. 

Ватра ми у прстима и пламен сија ка небесима.

Не чудим се. Певам нечујно а арија цео Свемир обавија. Никада се нећу пробудити у мори. Јер јава је сан који творим. 

Гутљај топлине ми даде нову снагу, пут испред мене засија. Искре небројене посуте што јарко светле. 

Да…

Дух ми то мој и душа да – пут златоправа. 

Златна јабука са сребрног дрвета ме окрепила и улила нове снаге за пут којим се сада иде. 

Велики Орао је седео на стени изнад мене. Рашири своја моћна крила којима заклони поглед на све. Кликтај као порука мени „попни се“. 

Винусмо се путем којим не ходе они који не живе. Искре око нас сјакте! 

 

Прав се отвара, Јава радује а Нав исцељује. 

Слава!

 

Милан Николић Изано: Битисање Бога


МОРНАР

Те ноћи када си ми са обале махала,

знао сам да ћемо увек бити

заједно пред Богом.

Зато тихим мислима радости

скупљам речи за песму љубави,

коју ћу ти у луци са брода певати.

„Пружи ми руке као некада,

разапни једра у својим очима,

доплови ми на таласима уздаха,

прелиј се преко мене уснама,

поклони срце старом морнару,

да га у грудима својим заувек задржим,

загрли ме, жељан сам да те опет љубим.“

.

ПРИЧА НЕПОЗНАТОГ ХЕРОЈА

Спознао сам да је сваки дан нови живот и зато верујем да ће сутра бити боље него данас. Не желим да ми прође дан, а да не учиним добро дело, јер знам да не чинећи га губим један од својих живота. Сви смо ми мали богови потребни једни другима, да бисмо давали, а не узимали. Због тога нас је Отац створио, да би нам давао и кроз нас осећао лепоту живљења. У неизмерном благостању, где увек могу да добијем, никада нећу остати сиромах, јер живим у љубави, а љубав у мени научила је да види. Ја вас све видим, ја вас све волим, ви сте у мени колико и ја у вама. Сви и све око нас јесу љубав и нећу покушавати да мењам овај свет, него ћу се трудити да што више поделим оно што видим. Када не будем имао то што мислите да вам је потребно, даћу вам реч која ће вам срце разгалити, а ви ћете ми допустити да уживам у лепоти живљења и спознаји да се Отац поноси мноме. Моја храброст је у вама.

.

Светлост је увек у нама.

А када нам се учини да нас је напустила

и када сами себе заварамо да је око нас све црно,

она се појави изненада, негде у нашој близини,

да нам покаже и осветли пут којим ходимо.

.

Знаш ли, душо моја, зашто сам ја срећан човек? У срцу су ми Бог, љубав и ти. Зато за мене даљине не постоје, јер да постоје, не би било ни тебе, ни љубави, ни Бога, а самим тим ни мене. Нестао бих и растопио бих се у пространству. Али ја постојим, а постојим због вас троје. Мени су раздаљине и даљине нестале из живота када сам у себи осетио безусловну љубав, а да бих њу осетио, поред Бога било ми је потребно да имам некога као што си ти. А ти си она којој увек могу рећи ове речи знајући да ћеш их разумети: „Ти си ја, а ја сам ти, и ту смо ради Бога да бисмо живели у безусловној љубави.“

.

Замолићу твог анђела чувара да ми на месец-два позајми своја крила, па да се ја уместо њега приљубим на твоје лево раме, да пазим на стазе по којима твоје витке ноге газе. Замолићу твог анђела чувара да ми допусти да се уселим у твоје снове, да у њима распалим ватре од којих нећу тражити да горе, већ ћу се њима послужити да ти дневну машту учиним врелом, а ја у њој улогу љубавног учитеља да имам, да те научим како у себи дане са мном да проводиш, осећајући се као да крилима небом летиш.

.

Ти си моја енергетска честица моћи. Када сам поред тебе, или када само мислим на тебе, добијем снагу, да зароним у тајне дубине Васељене, док из мене блистају бескрајни зраци светлости звезда. Ти си мој штит и мој мач, ти си моја љубав, космички сан.

.

Воли себе нежно и ћутљиво, тако да никада ниједну реч о тој љубави преко усана не испустиш и научи како да је кроз очи топлином и сјајем пропустиш, да све оне око тебе жељне њене милости њоме испуниш. Дели другима своју љубав искрено и ненаметљиво и не очекуј заузврат добит, награду ни славу, већ слободно опуштено и радосно ходи по својој животној стази, јер постоји неко веома моћан који вољом Његовом на твоје добро биће пази. Воли себе ћутљиво.

.

Из човека ће увек бистра суза потећи ма колико блата било око

њега и на њему. Бог је сузу тако створио да би човек схватио да

му она душу чисти, срце омекшава и снагу очвршћава.

.

Стрпљење је најбољи партнер за љубав. Средњег је рода и зна да буде наивно као дете, а за човека не постоји у животу ништа приближније Божанској љубави од љубави човека према детету. Зато стрпљивог сâм Бог венчава са љубављу.

М.Н.Изано: “:Дневник :Душе“

Фото: Пол Гистав Луј Кристоф Доре – Морнар на јарболу у олуји

Давор Вујовић: Цвет горчице


Осмех без речи

Стихове зором твори

Ка дану сунца

.

Јутарња мисао

Лењошћу одзвањаше.

Топлина тела.

.

Цвет горчице

Мрзовољу изненадну

Лаком начини!

.

Прегусте мисли

Непрекидне, пролазе.

Бели кестене!