Осмех без речи

Стихове зором твори

Ка дану сунца

.

Јутарња мисао

Лењошћу одзвањаше.

Топлина тела.

.

Цвет горчице

Мрзовољу изненадну

Лаком начини!

.

Прегусте мисли

Непрекидне, пролазе.

Бели кестене!

Када је Свевишњи изкорачио из Празнине поставши АЗ (свестан Себе), покренуо је таласе пра-тварних вода које су произвеле звук ОМ (WМ). У одразу пра-тварних вода Свевишњи је почео да се огледа – отворио је своје очи дајући светлост свом отразу. Огледајући се из сваког следећег угла обода Своје свести Свевишњи је Себе изпољио у множтво Својих облика. Заљубљујући се у сваки следећи Свој изпољени облик (заборављајући да су то у питању само Његови отрази) Свевишњи је плодио Материју стварајући светове док није створио читав Свемир. Ово изпољавање Свевишњег у створене светове познајемо као Велики Празак (ПРА-АЗ-АК).

Након Свести као прве изпољене вибрације Свевишњег, следећа изпољена вибрација је Звук – БУКИ а за њом и Светлост – ВИДИ.

Словенско предање (Дети Сварога – Татјана Бујанова) овде говори да је Род унутар златног јајета почео да сања и заљубивши се у своје снове створио Љубав којом је пробио љуску златног јајета створивши светове.

Трећи стих библијског Постања (стрслв) на то има да каже: И РЕЧЕ БОГ ДА БУДЕТ СВЕТ (светлост) И БИСТ СВЕТ.

Овај ступањ стварања отговара азбучним словима БУКИ и ВИДИ која припадају истој равни.

Слово БУКИ се  данас често међу неопаганима који се дотичу Азбуке погрешно преименује у БОГИ јер она по њима тобоже означава богове. Слово БУКИ не значи богови (множина от бог на старословенском гласи боѕи а не боги) већ значи БУКА и то бука Великог Празка относно огроман ЗВУК као прва вибрација након свести от које су саздани светови. Свака вибрација је звук (чули га ми или не) који се у духовним наукама углавном назива водом (јер таласа – трепери). Тек на отређеној густини треперења звук постаје светлост а светлост даље постаје етер, ватра, ваздух итд. Да је Буки звук показује и сличност речи БУК – ЗВУК – СЛУХ – УХО. Реч Бог је могла једино произаћи из Буке, не обрнуто. Како свако слово има своју вибрацију и свој звук, други назив за слово је управо буква. Енергетске вибрације букви су се урезивале у кору дрвета које стога носи назив Буково дрво. Букве могу бити богови у смислу да су оне представе природних начела којима је подређен и човек. Буки означава и знање које примамо СЛУШАЊЕМ као наУК – УЧИТИ – УШИТИ – СЛУШАТИ. Овакво знање се на санскрту зове ШРУТИ (чути). Чути је метатеза от учити.

Слово ВИДИ (на икавици) или ВЕДЕ (на екавици, мада се често каже и ВЕДИ) означава ВИД относно светлост. Божији Вид је светлост от које су саздани светови. Након звука, светлост је прва следећа вибрација изпољености Свевишњег. Веде су и знања – оно што се види то се и познаје. За чисту свест је довољно да ВИДИ да би ЗНАЛА. То данас углавном није случај. Искуство чисте свести код савременог човека је реткост због загађености свих врста. Казивање, говорење знања зове се ПОВЕДАЊЕ а прича о ономе што је било, што је виђено ПОВЕСТ. Облик слова В је представа два ока што је још јасније у глаголичној варијанти где оно представља два ока и нос. Светлост је бела, стога вид узима значење беле боје у германским језицима (white, hvid, vit).  Како је све саздано от светлости, вид у латинским језицима узима значење самог живота (vita, vida).

„Бог рече: нека буде светлост“ – Божја Реч је звук који моментално ствара (БУКИ) и у овом случају створила је светлост (ВИДИ). Реч тече као река јер је саздана от пра-тварних вода а покренута је Вољом Свевишњег. Зато су Свест (А), Звук (Б) и Светлост (В) три пра-елемента от којих је саздан Свемир. То је тројединствена животварна сила Свест/Звук/Светлост или АзБукВеда. У прва три стиха Постања објашњено је дејство ова три слова Азбуке – А, Б, В.

Ширење Свевишњег у изпољени Свемир је Велики Празак Свести/Звука/Светлости. Када нешто ПУКНЕ оно БУКНЕ – направи буку. Свака експлозија се састоји от буке и бљеска светлости. Експлозија Великог Празка је експлозија оргазма Свевишњег којим је Он оплодио Материју створивши Свемир.

Слова Б и В у Азбуци стоје на истој равни. Слова Б и В у многим древним писмима представљају две варијанте једног слова (јеврејски алефбет, индијски деванагари и некада старогрчки алфабет) па се стога пишу врло слично. То је и један от разлога због чега се ова два слова најчешће замењују у речима индоевропских језика. Међутим један догађај је томе посебно допринео. Наиме, при преводу јеврејског Старог Завета на грчки језик у 3 в. пне. преводиоци су занемарили читање хебрејског БЕТ као Б (што отређује присуство тачке у средини слова) из разлога јер су Грци већ тада изгубили двојако читање своје Бете относно Вите па су јеврејско БЕТ на сваком месту преводили као В (које се тако чита само када је без тачке). Касније када се овај грчки превод користио за превођење на латински, с обзиром да се азбучно (и грчко) В у латиници чита као Б, свако В из грчког текста је постало латинско Б. Тако имамо сада варијанте Бабилон (лат) и Вавилон (грч) док је рецимо изворни хебрејски облик: Бавел.

Како је словенска азбука наследила грчку бројчану скалу, број 2 се обележава словом В (које је једино обстало у грчком алфабету док се Б као знак изгубио па се данас записује са МП) док се слово Б у бројчаној скали прескаче. Прасловенско В се изговарало као енглеско W, дакле без спајања усана. Док је глас Б представа буке он се изговара са тврдо спојеним уснама (када нешто пукне кажемо БУМ или БАМ). В је касније прешло у савремени глас В док је на неким местима постало У (унутар – внутар, укус – вкус итд).

Зрак стварања се очитава и у човеку једнако као и у Свемиру (јер смо саздани по лику Божијем). Слова Азбуке говоре и о вертикали по којој је саздан човек. Аз је свест – крунска чакра, Буки је слух а Види је вид. Буки и Види су у истој равни у човековој енергетској вертикали као што су то и очи и уши у глави. Буки и Види отговарају чеоној чакри која је у вези са радом пинеалне жлезде која се налази унутар лобање између обрва. Ова три чула – свест (0), слух (-) и вид (+), (крунска и чеона чакра) чине пирамидално тројство човековог вишег ума. Док је свест јединствена (0), и слух и вид имају поларитете као лево и десно ухо относно лево и десно око. И оно што видимо и оно што чујемо може бити штетно (бука може бити и загађивач, светлост може и да ослепи) или пријатно по нас док је чиста свест (без уплива ума) непристрасна – неприклоњена ни добру ни злу. От свести или от темена човек се дели на две стране, на осећајну (-) и разумну (+) којом управљају десна и лева хемисфера мозга.

У наредним објавама настављам да поведам о вертикалном зраку стварања кроз остала слова Азбуке.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, седми наставак)

Рукама хваташ звезда репове

Слажеш их у кутку

Где се буде загрљаји

.

Твој мирис, слатка небула

Спаја све нити мене

Трудим се да схватим

Колики део тебе

Успевам да видим

.

Видим те свуда

Али то ниси ти

Целу тебе не могу да видим

Можда ћу моћи

Када ме поведеш на станицу

Где почиње наш свемир

.

И док путујемо, просипамо звезде

Небуле се граде у најлепсе облике

Твој поглед прати мој

И од свих најблиставијих сунчаних прашина

Показујем ти најмању, у облику белог пилета

.

Једно зрно покушава да схвати свемир

А свемир увелико пева кроз њега

Не могу заједно, а да нису у хармонији

Читав свемир, и његово зрнце

Саздано од љубави

Саздано од мира

И зове ме далеки сјај,

звезде што домом мирише,

одакле гледам мраве,

како праве земљане колибе

а лист им сваки, џин изнад главе!

И гледам земљу, како њом расту,

ко највишље дрвеће, уозбиљене траве,

где врхови планина се гледају,

а речи им теку из највећих им дубина!

И топи се Сунца милина,

грлећи сав земаљски чар,

ено, код река стаде,

огледну  у њима свој жар!

Не могу више да будем сама

Сама сред људи, а улице шумне у граду

сама сред сале а она врви од света

Нећу да ме занавек прогута тама

Да ми се последњи кораци полако прикраду

.

Мени се с тобом обалом шета

Крај наше брезе, крај сенке њене на зиду

.

Свеједно да л’ сам ти друга, трећа или пета

Или ко зна која жена по реду

Осећам, последња сам ти драга жена

.

Она која се увек највише воли

Она с којом се сан недосањан сања,

Она с којом растанак највише боли

.

Видим последњим путем неповратног трена

вранце времена обвија предсмртна пена

мру нежни тренуци пролећа и јесени

Идемо и осећам да је остала мени

Сва она у теби љубав недоречена

 

Не могу више да будем сама

Сама сред људи, а улице шумне у граду

сама сред сале а она врви од света

Нећу да ме занавек прогута тама

Да ми се последњи кораци полако прикраду

.

Мени се с тобом обалом шета

Крај наше брезе, крај сенке њене на зиду

.

Свеједно да л’ сам ти друга, трећа или пета

Или ко зна која жена по реду

Осећам, последња сам ти драга жена

.

Она која се увек највише воли

Она с којом се сан недосањан сања,

Она с којом растанак највише боли

.

Видим последњим путем неповратног трена

вранце времена обвија предсмртна пена

мру нежни тренуци пролећа и јесени

Идемо и осећам да је остала мени

Сва она у теби љубав недоречена

 

“Поетско стварање је необјашњива тајна,

као тајна рађања човека.“ (Лорка)

.

Мисао космички луда

вине се у просранство,

хоће да дохвати звезде

у њиховом шару и на

божијем олтару.

.

Прене се учмалост ума,

зацари, овенча оплоди где се

посустало, подстицај дадне

где се изнемогло,

раставља или растаче или окрутно,

без пардона звижди за нама,

нашим надама и сновима.

.

Каткад отежа посусталим ходом,

ни боса нога није лака,

а већ следећег трена,

сва омађијана и опијена,

дигнуте главе пркоси,

не преза да боле наноси,

с лакоћом и презиром

одбаци све, измами усклике,

радости и туге,

дарује само умне да људски век

овенча славом, да себе

дарује нектаром кад Олимп приволимо

да богови дароносно и нама подаре

бар мало онога што оста

у кутији лажљиве Пандоре.

Фото: Планина Олимп, Википедија

 

Несрећа, коју Бог попушта на нас, боља је од среће, коју ми сами себи зидамо. На своје верне Бог увек благовремено попушта несрећу. То је глас пријатељ, који у поноћи виче заспалим: пожар!

Мудар оставља запаљену кућу да гори, а он бежи са животом. А луд кука усред огња и чека,да и он изгори у пламену куће.

Јата тромих птица

лете поврх мирни вода

наших забарених жеља.

Забадају се крилимау руменило неба

остављајући непостојан траг

у океану смлачене крви.

Хорови електронских жаба

крекећу синтетичким гласовима

из бразди Новог поретка…

Козари последњих посивелих стада

и последњи пуштачи змајева

исписују поруке

првог растанка:

тражим те у прашуми додира.

П.Ш: Збирка – “Антикварница срца“

Проговори светлошћу Својом, Господе!

Јер облаци отровне куге свемиром горе,

јер Златно јаје у безнађу блата вришти.

Чујем пуцкетање Небеских Саоница.

И гле светлост се јавља на истоку.

Ода радости на мом препланулом лицу.

Голорук са Распећа Те скидам,

Пророцима Твојим у сусрет хрлим.

Ослепех од те слике вечне.