„Туга за јединцем, годинама дугим, снагу ти је српски истрошила лаве.

Бог те посла тамо, ђе те срце вукло, ал епске ће пјесме, име да ти славе.

Момир Булатовић – Човек из срца народа

.

Ђе с’ високих гора свјетлост сија јарка
И ђе’ звјезде ноћу блијеште ко’ луче,
У племену славног Миљанова Марка,
Витешко ти’ срце престаде да туче.

.

Ти’ који си био од народа вољен
А мражен’ од злијех људи и од хуља,
Позлаћеном стазом, у небеско царство,
Отишо си јутрос из земаљског муља.

.

Због тога те’ данас искрено у души,
Жали Црна Гора и сво’ јавно мнење,
Јер си био човјек, коме од свег другог
Бјеше пречи образ и људско поштење.

.

Био си онакав ко’ што су у давним
Земанима били Црногорци стари
И своијем дјелом оповрго све’ што
Кажу да власт људе, мијења и квари.

.

Живио си смјерно и ко што се вели
Прут нијеси с’ туђег поломио плота
И у родно село у врлетне Куче
Вратио се тихо у сутон живота.

.

Ђе’ сломљене сабље из бусења вире,
Ђе’ орлови сури лете у облаку,
Ишао си често да посјетиш сина
И да пустиш сузу, над његову раку.

.

Отуд си се враћо смркнутога чела
Натуштен ко’ облак што олују спрема
И скршена срца и спаљених нада
Плакао за Бошком, испред кућног трема.

.

Туга за јединцем, годинама дугим
Снагу ти је српски истрошила лаве.
Бог те посла тамо, ђе те срце вукло
Ал епске ће пјесме, име да ти славе.

.

У времена смутна , када дјеца наша
Нечастивих сила постадоше мете
На браник си стајо Немањиног рода
И био си Србин од главе до пете.

.

И кад на твом гробу изблиједи натпис
И када ти кости зуб времена смеље
Народ ће те памтит ко српског трибуна
Који није душу, продо’ рад фотеље.

.

Да би себи зидо дворове земаљске
Ти нијеси кожу са народа скино’
Ал због тога данас, с’ Миљановим Марком
На небески Медун, пијеш рујно вино.

Славко Перошевић – песник гуслар

.

Владан Пантелић: Славко Перошевић

.

Славко је савремени српски епски пјесник. Препознатљив је по бритком перу. Познаваоци његовог дела упоређују га са великаном Радованом Бећеревићем. Инспирацију за своје стваралаштво Славко налази у вечитом Његошу, иако је, како он каже, тешко корачати стопама генија и праведника. Инспирацију налази и у истини која провејава вековима провејава кроз праву веру коју осећају и подржавају верници.

Епски песници, одваjкада, деле са народом  и муку и срећу. Тако је било под турским јармом, тако је било под бауком комунизма, а тако је и сада. Власт и завојевачи мењају рухо, али ћуд остаје иста – егоистична, завојевачка, мучитељска. Али епски песници су, без страха, преузимали на своја плећа тешки крст и хранили народну душу поносом, пркосом, и снагом за пуко преживљавање и опстанак. За свој труд епски песници никада нису предлагани за награде, нису их никада ни добијали, али их је непрекидно хранила и одржавала љубав из народне душе.

Славко Перошевић је написао преко 200 епских песама. Многе је писао у трену неког мучног догађаја, а за то су потребни концентрација, снага воље и огромна љубав према Роду. У таквој атмосфери је написао и поему о Момиру Булатовићу, политичару, стручњаку, велико човеку – праведнику, кога напаст новог светског поретка није успела да приволи нити да сломи. Наравно, критичари, тај јалови сој који нема своје плодове, нису никада Славка штедели, али то њега није померило са свога Пута.