Category: Историја

СОЛУНЦИ АНТОНИЈА ЂУРИЋА И ЦИСАНЕ МУРУСИДЗЕ


Пише: Миша Матић

solunci_2
На 73. године од немачког бомбардовања Београда, 6. Априла 2014. Бањалучани су имали прилику да премијерно чују шта су говорили они који су пре нешто мање од једног века од Аустро-угарске ослободили све Србе, а уз њих и остале поданике и сужње Беча Јужнословенског порекла. Драма Антонија Ђурића „Солунци говоре“ у режији Цисане Мурусидзе по други пут је постављена на сцену Националног театра у продукцији две Академије уметности – једне из Београда, друге из Бањалуке. Стогодишњица Првог светског рата вратила је на сцену дело које је пре више од тридесет година приказало српску заставу без петокраке, свештенство и српског краља приказало у светлу које суштински обасјава српски народ, а српске сељке-војнике, чије су груди красиле Карађорђеве звезде са мачевима, поставило на пиједестал наших националних вредности. Док Цисана Мурусидзе није добила задатак да режира Ђурићеве „Солунце“ драма је поверена једном младом редитељу који се поспрдно односио са јунацима – сељацима главним актерима „Солунаца“. Данас је он један од водећих уметника у мантији, као што је један од најгласнијих противника књиге Антонија Ђурића по којој је играна представа „Солунци говоре“ данас први заштитник лика и дела ђенера Драже Михаиловића. Срећом текст „Солунаца“ је стигао до грузинке Цисане Мурусидзе, представа је извођена 386 пsoluncima-nova-odlicja-1ута, посматрали су је у то време још живи солунци са ордењем на грудима, у публици су била и два српска патријарха… груди Антонија Ђурића и Цисане Мурусидзе украшене су орденима Светог Саве. Дело које су створили пркосећи разним комитетлијама и њиховим полтронима заслужило је да буде одликовано од тада јединог институционалног чувара српства – Српске Православне Цркве. Данас је то дело поново пред публиком, на позорници су студенти српских академија, млади, управо у годинама у којима су били Солунци који исповедају своју витешку судбину. Данас није проблем афирмативно приказати српског краља, српске војсковође и српске сељаке – војнике. Нема их више, сем у литератури. Данас није проблем исповедати православну веру, више се не записује ко је био у цркви, већ ти исти бележници сад бележе изостанке…. али је храброст рећи да смо настављачи дела оних српских сељака и јунака који поразише један део данашње уједињене Европе и да смо и даље непријатни сведоци издаје другог дела те исте Европе. У суботу 26. априла 2014. на сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта у Београду, седморо студената из Бањалуке и Београда показаће нам какви треба да будемо.
Антоније Ђурић:
„Солунци говоре“
Режија: Цисана Мурусидзе
Уметнички сарадник редитеља: Бранка Зорић Васовић
Сценограф: Драган Стојков
Костимограф: Драгана Пурковић Мацан
Сценски покрет: Рената Агостини
Фрула: Бора Дугић
Труба: Борислав Величковић
Улоге:
Солунци:
Марија Ђајић, Иван Перковић и Данило Керкез ( Академија умјетности у Бања Луци )
Саша Симовић, Стефан Ковачевић, Дарко Ивић и Срђа Бјелогрлић ( Академија уметности у Београду )
Заповест мајора Гавриловића и Плаву гробницу казује: Васа Пантелић
Регент Александар: Иван Босиљчић
Краљ Никола: Миодраг Радовановић Мргуд
Арчибалд Рајс: Танасије Узуновић
Црквено појање: Оливер Њего / Вукашин Савић
Извршни продуцент: Лука Кецман, декан Академије умјетности
Продуцент: Душан Ђоковић, председник Академије уметности

КОМУНИСТИ – СПРЕМНИ НА СВАКАКВА ЗЛА


пише: Миша Матић

        Пре 69 година, октобра 1944.,  на крушевачкој Багдали створена је масовна гробница, коју је напунило око 4000 тела, 1200 оних који су дан пре тога ослободили Крушевац од немчког окупатора, као и 2800 оних који су на било који начин подржавали Југословенску војску у отаџбини у расинском крају.[1] Јединице Друге пролетерске бригаде преузеле су град Крушевац и околину од Црвене армије, којој је пуковник Кесеровић предао ослобођени град.

Радомир Здравић и Живадин Андрејић, стрељани у Крушевцу 1944. ( архива М. Самарџића )

Радомир Здравић и Живадин Андрејић, стрељани у Крушевцу 1944. ( архива М. Самарџића )

Први посао на који су прионили комунисти и њихови борбени пролетери био је обрачун  са идеолошким непријатељем, који заправо прераста у масовни злочин према становништву. После масовног страдања од Немаца, током четири ратне године, Српски народ у Србији масовно страда и од комуниста у послератним временима. Масовне гробнице у Србији стварали су Немци и комунисти. Нацисти и интернационалисти чинили су геноцид над националистима. Како каже Антоније Ђурић у својој књизи „Устани Србине и усправи се“: Ни места ни варошице без масовне гробнице“. Тако је било на територији тзв. уже Србије.

       Масовне гробнице искључиво су прављене за Србе, а Срби не направише ни једну: ни кад су се ослобађали од Турака, ни кад су исељавали Турке, ни кад су после пробоја Солунског фронта у фантастичном јуришу ослободили прорбљену отаџбину, ни кад су са Равне горе под командом генерала Михаиловића, први у Европи пружили отпор окупатору.  Управо је војска генерала Михаиловића неопојана нашла своју кончину у тајним гробницама, које још увек стоје скривене и ни једна комунистичка власт од 1944. у континуитету, не жели да обеладни места на коме почивају војници првог герилца Европе и остали идеолошки противници, који су без суда и кривице уморени од стране коју је организовао највећи српски крвник Јосип Броз.

       На територији некадашње Краљевине Југославије, који је српска војска ослободила 1918. огроман је број српских жртава које су завршиле у масовним гробницама. Неимари тих гробница биле су Усташе. Војска Независне државе Хрватске, која је самопроглашена 10. априла 1941. свој први масовни злочин учини 19 дана по том самопроглашењу, 29. априла 1941. у селу Гудовцу код Бјеловара, где је убијено 184. Срба.[2]

Гудовац 29. април 1941. (www.jadovno.com)

Гудовац 29. април 1941. (www.jadovno.com)

То је био први масовни злочин над Србима од стране Усташа. Појединачни су почели даном самопрокламовања ове такозване државе Хрвата. Тачан број масовних гробница и жртава није утврђен ни после више од 70 година од времена кад су злочини почињени. Потврду тезе о скривању геноцида и броја жртава најбоље даје Симон Визентал у следећој изјави: „Југославија је скривала злочине усташа, и зато ја никад нећу доћи у Југославију, ви Срби сте исувише наивни и никад се нећете дозвати памети.“[3] Један од модела скривања злочина је примењен од 1956. до 1962., тако што је по налогу и договору Броза са Кардељом, Гошњаком, Бакарићем и Крајачићем  забетонирано 350 јама од 1.227 до тада регистрованих и обележених стратишта. Трошак овог монструозног подухвата сносила је ЈНА, док су за тај посао ангажовани углавном Срби, које је ЈНА позивала на војне вежбе, да под фирмом комунистичких војних обвезника до краја униште последњи траг постојања својих сународника.  Прва од тих јама је одбетонирана 1990. Овог пута трошкове је сносила родбина убијених пола века пре. То је јама Тучић, из које је тада извађено 1150 жртава и два псећа костура. Све је пренето на Институт за судску медицину у Београду. [4] Да Хрвати нису пунили масовне гробнице само на територији авнојевске Хрватске говори и биографија пуковника Марка Месића, команданта 369. Усташке

Усташки и партизански пуковник Марко Месић ( у средини )

Усташки и партизански пуковник Марко Месић ( у средини )

легионарске пуковније која се борила под Стаљинградом, када је одликован Војничким орденом железног тролиста и немачким Железним крстом првог реда. Можда ће даља Месићева каријера некоме бити невероватна, али овај усташки официр је од јуна 1944. на челу  Прве југословенске бригаде у СССР-у, која је са јединицама Црвене армије, октобра 1944, дошла у Југослвију и ушла у састав 23. српске дивизије 14. корпуса НОВЈ! Једна од скривених гробница коју је створио југословенски и усташки официр Месић налази се на месту где данас чачански ФК Борац игра своје фудбалске утакмице. Та гробница, такође још није откопана, а жртве су још увек непописане и неопојане.

   Речником хашког трибунала, у ових неколико примера, потврђен је такозвани „модел понашања“ злочинаца.  Јасно је да Срба нема међу организованим масовним злочинцима, већ само међу масовним жртвама. Поред Турака и Немаца, злочине над  српским народом чинили су усташе и комунисти, на свstaljinим територијама на којима су живели Срби. Током последњих ратова крајем 20. века и након њиховог завршетка  Српски народ је оптуживан за чињење масовних злочина.  Фабриковањем лажног броја жртава које су за собом оставили војници из Србије почели су комунисти још на крају Другог светског рата, па овај след не представља ништа ново у антисрпкој делатности комуниста и осталих интернационалиста који су се бавили питањем контролисања Срба, српске државе и слободе. Један од највећих фалсифаката из тог доба је Извештај мајора Павла Ђуришића од фебруара 1943.[5]  Комунистичка мантра била је и „злочин у Вранићу“ где се број жртава, по „историчарима НОР-а“ креће од 68 до преко 120. Аутор дела које говори о овом догађају с краја 1943. наводи на почетку свог издања „Ноћ каме“ да је „партизанско село Вранић“ настало још у „бронзано доба“. Исти аутор у својој биографији на крају истог дела каже: „За правилан однос према људима, за доследност и принцијепијелност у раду…добио је и одређена друштвена признања: Орден рада са сребрним венцем…“[6] Штета што није имао правилан однос према праисторији и бронзаном добу. Догађај у Вранићу је био чин одмазде који је због убиства 12 својих рањеника учинила једна мања јединица Авалсог корпуса ЈВуО, којом  је командовао поручник Спасоје Дрењанин Зека. Према извештајима Авалског корпуса стрељано је 38 мушких војноспособних глава из кућа у којима су поклани рањени четници, ноћ раније. За то дело командант Авалског корпуса, мајор Светислав Трифковић, ставио је под преки војни суд поручника Дрењанина. Одлучено је да се због стања на терену поступак настави по свршетку рата или ако то прилике раније дозволе, а Дрењанину је одузет чин и остала официрска обележја, па је након тога имао статус обичног војника.[7]

    Овај пример фалсификовања историје недвосмислено подсећа на пример фалсификовања догађаја у Вуковару и Сребреници током 90-их година ХХ века:  Вишеструко увећавање броја жртава, уз забрану изношења контрааргумената и пресуђивање Српском народу без суда, одлике су овог „модела понашања“. За разлику од Вранића где је број жртава од једва двоцифреног натегнут на троцифрен, овог пута број је увећаван вишеструко до 8.000 жртава, како би се српски злочини бар на тај начин приближилои усташким злочинима, док су српске жртве и даље остале у сећању и помињању породица. Оне нису премет интересовања ни домаћих ни међународних институција.

      Једини нови моменат који доносе ратови из 90-их су оптужени за злочине. Ко се појављује као потенцијални виновник ових злочина? Комунистички официри, овога пута као да су преживели катарзу, па од комуниста постају највећи Срби. Нешто попут човека чија улога у стварању масовне гробнице на Багдали није до краја разрешена, а који сам за себе каже да није прочитао ништа, да би постао најтиражнији писац, отац нације, а као преумљени комуниста, себе назива православним атеистом… Један од тих оптужених, за идоле држи Саву Ковачевића, чувеног комунистичког команданта и Николетину Бурсаћа, личност из шаљивих приповедака Бранка Ћопића. Тај исти официр је по сопственом признању бранио свог мртвог команданта Броза од свог потоњег шевенингенског сапатника, када је овај покушао д извриши егзорцистички обред пробадања брозног тела глоговим коцем.[8]  Други оптужени за масовни злочин и геноцид је приликом командовања Книнским корпусом 1991. приметио групу војника који су  поскидали комунистичку петокраку и на капе ставили четничку кокарду. Из џепа је извадио усташку ознаку „У“ и руковођен старим кому нистичким триком за изједначавање усташа и четника, поручио тим војницима: „Ово сам поскидао са мртвих усташа, а кога видим да носи кокарду, проћи ће као те усташе.“[9]

Trazimo-da-se-odmah-zabrani-crvena-zvijezda-petokraka-krvavi-simbol-komunizma_article

      Почетком 21. века, Срби се сусрећу са новим оптужбама:  Да су на сопственој територији стварали масовне гробнице народа који не живе на територији Србије!?  Те оптужбе стижу са свих страна. Од невладиног и владиног сектора,  парламентарних и непарламентарних странака, политичара из региона и ван региона, све до последња два председника Србије: Бориса Тадића и Томислава Николића. Први је тражио жртве албанске националности, док је други кренуо у потрагу за масовно убијеним Хрватима у Србији. За сада није ништа пронађено, али је као вођа злочина означен комунистичи вођа Слободан Милошевић.


[1] Миша Матић: „Страдање Веселинкино“, Видовдан 9.12.2012.

[2] Јеромонах Атанасије Јефтић „Од Косова до Јадовна“, Глас цркве, Београд 1983.

[3] Милорад Бајић: „Давид у јамама голијата“ Српско наслеђе бр. 13, Београд, јануар  1999.

[4] Исто

[5] Милослав Самарџић: Фалсификати комунистичке историје, Погледи, Крагујевац, 2010.

[6] Драгољуб Драга Пантић: „Ноћ каме“, Субнор, Београд, 1995.

[7] Милисав Марковић: „Са Дражом у победу или смрт – Путевима Авалског корпуса“Београд – Торонто, 2006.

[8] Миломир Марић, емисија „Голи живот“ Телевизија Хепи, емитовано 21. јул 2012.

[9] Дејан Анастасијевић: „Како се Младић одао геноциду“ Време, бр. 1065, Београд 2011.

Београд, 20. октобар 2013.

ВИКИЛИКС- ХРОНОЛОГИЈА ЗЛОЧИНА ИЗДАЈЕ 2. ДЕО: АРТЕМИЈЕ И СРС НАЈВЕЋА ПРЕТЊА АМЕРИЧКИМ ИНТЕРЕСИМА НА КиМ 2006.


Уводна реч аутора…

Ову анализу сам написао пре више од годину дана. Ради се о тајним депешама америчке амбасаде из Београда, из којих се јасно види да су американци 2006. године као највећу претњу, (унапред смишљеном) отимању КиМ од Србије и стварању „независног Косова“- видели часног Владику Артемија и Српску Радикалну Странку.

——————————–

Ових дана смо сведоци бескрупологног напада Српског режима на свој народ на КиМ, путем уцена, претњи, економским санкција, и ноторним обмањивањем (лажима, за које користе строго контролисане режимске медије), да би тај исти народ данас покушали да присиле да постане саучесник у њиховој велеиздаји, коју су они парафирали својим „Бранковићким потписима“ у Бриселу.

Велеиздајницима из Београда и налогодавцима из Вашингтона и Брисела (који су „легалисти“ по природи) је добро познато да сви „парафирани“, али и они усмени, противуставни акти Српских петоколонашких режима (који парадирају нашом политичком сценом више од једне деценије)– не би ни у једном нормалном суду (наравно не у садашњем „Слијепом уставном суду“ под контролом оног убогог Слијепчевића) издржали „легалистички тест“ , и да би на иницијативу, неке будуће, и национално одговорне владе, били једноставно проглашени ништавнима.

Управо зато, Западне слуге из Београда инсистирају да у ову своју прљаву велеиздајничку работу, и тешка кривична дела против властите државе и легалног система Србије (државе на чијем су нажалост челу), увуку и косметске Србе, да би за то своје злочињење обезбедили „какву такву“ форму легалности.

За случај (у шта ја лично не верујем ни један проценат) да на те илегалне изборе лажне шиптарске „државе“ изађе већина садашњих српских држављана (наравно, овде говоримо о само Србима- шиптари су изабрали своју судбину „отпадника“) са Космета (који би се таквим чином аутоматски одрекли властитог српског држављанства)– Сепаратистичко-Окупаторски-Петоколонашки Трио (Приштина-Брисел-Београд) би имали снажан формални изговор да косметске Србе лише својих, уставом гарантованих права и свих легалних српских институција (које су иначе већ скоро све противправно укинули), и гурну их у канџе Тачијевих сепаратиста, дојучерашњих терориста и ратних злочинаца, који су „границе“ своје лажне шиптарске“државе“ обележили невином Српском крвљу, и бездушном отимачином не само српске имовине, већ и људских органа- стотина, ако не и хиљада, наше браће и сестара (који се углавном још увек воде као „нестали“)

————————–

Наравно, сада када је завршни чин издаје у пуном замаху, и када Вулинови „црнокошуљаши“ шпартају севером Косова као разуларене „црне тројке“, и безочно и бестидно, пред лицем локалних и светских медија- уцењују, прете, поткупљују, „моле“- малобројне неинформисане, или малодушне косметске Србе, да „продају веру за вечеру“, и тако омогуће режимским издајницима да зараде још једну шаку „јудиних дуката“, а себи запечате судбину и укину себе као државотворни народ…

…Дакле у том контексту, данас је потпуно јасно, зашто су евроатлантски фашисти пре седам година донели одлуку да један од најчаснијих и најхрабријих Српских Епископа- Владика Артемије мора да буде уклоњен (и замењен са „овим“ што се зове Теодосије)– И зашто је највећа и најјача Српска национална и родољубива странка „Српска Радикална Странка“ морала да буде разбијена, а њен највећи „разбијач и издајник“, Томислав Николић данас буде „постављен“ за председника Србије- са једним јединим задатком, да исту укине…

Верујем да сви они имају кратко историјско памћење- и заборављају како су у нашој историји завршавали слични диктаторски, издајнички и петоколонашки режими…

С вером у Бога, за слободно Косово, и спас Отаџбине!!!

Миодраг Новаковић

 

*********

ВИКИЛИКС- ХРОНОЛОГИЈА ЗЛОЧИНА ИЗДАЈЕ 2. ДЕО: КО ЈЕ БИО НАЈВЕЋА ПРЕТЊА АМЕРИЧКИМ ИНТЕРЕСИМА НА КиМ 2006.

9 август 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Миодраг Новаковић

 

ДЕПЕША: 06BELGRADE231, 2006-02-16 13:22:00, SENSITIVE

 

У својој преписци са Вашингтоном амерички амбасадор Мур је био посебно забринут заједничким саопштењем (ставом) председника владе Војислава Коштунице и потпредседника Српске радикалне странке Томислава Николића.  Николић и Коштуница су се сложили да у случају проглашења независности Косова треба званично прогласити „окупацију Косова“ и користити сва расположива уставна средства у одбрани истог…

Наравно у то време Николић је деловао као „продужена рука“  председника СРС и његовог кума др Војислава Шешеља (заточеног у Хагу), па се може рећи да та реторика вероватно и није била одраз његових личних ставова.

У сваком случају (Про)Западне снаге у Србији након тога су одлучиле да СРС треба разбити свим средствима, а ДСС политички маргинализовати и Коштуницу уклонити са места премијера. Као резултат такве „западно-петоколонашке“ стратегије, данас у Србији СРС више не постоји  у парламенту,  а Коштуница је и даље политички изолован и маргинализован…

Поводом најаве („иминентне“) независности Косова, у петак, 2. Октобра 2006. Николић и Коштуница су издали заједничко саопштење де ће се проглашење независности Косова сматрати „окупацијом и агресијом на Србију“- захтевајући од Српског парламента да предузме све мере, у уставној и законској надлежности за заштиту суверенитета Српске државе. Према америчким дипломатским изворима тада је договорено да се по повратку српске делегације са „Бечких разговора“ (20 фебруар 2006) хитно сазове ванредна седница Народне скупштине…

Након „радикалног“ наступа Радикала у Скупштини и Српским медијима, Коштуничина влада је (према овим изворима) покушавала да ублажи ово саопштење, те је дошло до препуцавања између Радикала и ДСС. Ту је по њима предњачио Милош Алигрудић оптужујући Радикале за „политички маркетинг“ и „бомбасте изјаве“!?

Друге водеће, углавном отворено „прозападне“ партије су се такође обрушиле на СРС и ДСС. Најгласнији у нападу на Радикалско-ДСС позицију су били наравно: Г17, ДС, СПО и други. Амерички амбасадор је цитирао као највеће „про-западне“  поборнике (односно њихове „гласноговорнике“- ми знамо да су иза њих тада стајали лидери њихових партија: Борис Тадић, Вук Драшковић и Млађан Динкић) као оне који су спремни да се одрекну Косова без поговора: Чедомира Антића(Г17), Душана Петровића(ДС)  и Влајка Сенића(СПО)…

———————–

АМЕРИЧКИ ИМПЕРАТИВ 2006- УКЛОНИТИ ВЛАДИКУ АРТЕМИЈА, КАО НАЈВЕЋУ ПРЕПРЕКУ РЕАЛИЗАЦИЈИ „НЕЗАВИСНОГ КОСОВА“…

Ипак, као највећу подршку Николићевим (СРС) ставовима, и претњу (Про)Западним интересима на КиМ, ови амерички извори наводе Владику Артемија, Епискога Рашко-Призренског. За њих је нарочито била проблематична Владикина изјава за ББЦ у време његове посете Америци, где је Владика Артемије јавно „цитирао“ право сваке државе на свету да одбрани свим средствима део своје окупиране територије. Није чудо да је након таквих потеза Владике Артемије, а нарочито након његове практичне акције на КиМ где је Владика јавно устао у одбрану интереса Српског народа и СПЦ, које је кулминирало забраном посете Српским светињама једном од највећих пропагатора дивљачког НАТО бомбардовања Србије 1999- америчком потпредседнику Џозефу Бајдену- из америчке амбасаде наложено прозападном издајничком режиму и корумпираном Синоду да уклоне часног Владику са КиМ!

Према америчким изворима, након оваквих „про-западних“ притисака, Коштуница се „дистанцирао“ од Радикала, и обећао да ће у случају да дође до покушаја од стране радикала да сва та питања ставе на дневни ред Скупштине, учинити све да се седница не одржи. Нажалост Радикалима је требала трећина гласова да би могли да сазову ванредну седницу, а са 84 члана парламента, били су кратки за 4. Овде је сувишно рећи, да су им тада сви окренули леђа, укључујући и Коштуничин ДСС…

 

———————————————–

ДЕЛОВИ ФЕЉТОНА АУТОРА М. НОВАКОВИЋА: “ХРОНОЛОГИЈА ЗЛОЧИНА ИЗДАЈЕ СРПСКИХ ПОЛИТИЧКИХ ПОЛТРОНА”:

1. ВИКИЛИКС- ХРОНОЛОГИЈА ЗЛОЧИНА ИЗДАЈЕ, 1. ДЕО: КАКО ЈЕ РАЗБИЈЕНА ЗАЈЕДНИЦА СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ…

2. ВИКИЛИКС- ХРОНОЛОГИЈА ЗЛОЧИНА ИЗДАЈЕ 2. ДЕО: АРТЕМИЈЕ И СРС НАЈВЕЋА ПРЕТЊА АМЕРИЧКИМ ИНТЕРЕСИМА НА КиМ 2006.

3. ВИКИЛИКС- ХРОНОЛОГИЈА ЗЛОЧИНА ИЗДАЈЕ 3. ДЕО: ЂИЛАС ИМАО ОСЕЋАЈ ГАЂЕЊА ПРЕМА КОНУЗИНУ И ЗАХТЕВАО „ПРЕВЕНТИВНА ХАПШЕЊА ЧЛАНОВА ОБРАЗА…

4. ВИКИЛИКС- ХРОНОЛОГИЈА ЗЛОЧИНА ИЗДАЈЕ 4. ДЕО: ТАДИЋЕВ РЕЖИМ СЕЧЕ ВЕЗЕ СА МОСКВОМ…

———————————

Референца:

http://leaks.hohesc.us/?view=06BELGRADE231

http://leaks.hohesc.us/?origin=Embassy%20Belgrade

Миша Матић: Ђиласа „ни о бандеру“


328837_milovan-djilas_fУ претходним данима дневни лист Политика, свакодневно врши притисак на јавност да се придружи једном необично захтеву одређене групе грађана, која покушава да „некој великој улици или булевару на Новом Београду“1 надене име предратним речником речено: пропалог студента, или како га данас представиља Википедија: црногорски и југословенски комуниста, учесник народноослободилачке борбе, политички теоретичар, дисидент и писац из Црне Горе, док у пресуди Суда части за резервене офирице и резервне војне службенике од 15. јула 1957. стоји: „Ђилас Милован, рез. Генерал-пуковник, Црногорац, држављанин ФНРЈ, ожењен, отац двоје деце, без занимања, свршио велику матуру, са сталним местом боравка у Београду, Палмотићева бр. 8.2“ Чиме човек без занимања, црногорски комуниста и шта још већ, завређује да понесе име било какве улице, булевара, сокака, па чак ћошка или бандере у престоници Србије?

Наставите са читањем

БРАЋА СТОЈАНОВИЋ – НАЦИОНАЛНИ И ГРАЂАНСКИ ПРИМЕР СРБА ИЗ ПРИЈЕДОРА


приредио: Милован Малић

Средином XIX вијека Симин отац, Гавро Стојановић (1825-1910), знао је већ за пет генерација својих предака, и за најстаријег од њих, кнеза Вуковоја Јакшића, који се почетком ХVIII вијека из Невесињског поља са породицом доселио у Босанску Крајину, у село Миску Главу изнад Приједора. Старији Вуковојев син, Петар, постане ту кнез и његови се прозову Кнежевићи; њихови бројни огранци и данас настањују то село. Други Вуковојев син, Милан, имао је сина Стојана, и од њега се његови потомци не називају више Јакшићима, већ по њему Стојановићи. Oд једног Стојановог сина, Николе, насљедну су линију кроз три кољена чинили свештеници: прво Илија, па онда Гавро, па на крају Симо.                                                                                                                                                                                  Поп Гавро Стојановић, „снажан и велики човек, енергичан као и његови преци“, судећи по архивској докуменатацији и записима његових потомака, био је значајан, а остаће и забиљежен у сјећањима својих сународника и суграђана, не само по стаменом живљењу у једном суровом времену већ и по храбрости и упорности с којом подиже, кроз дуги низ несигурних година, парохијалну цркву у Козарцу.                                                                                                                                                               Симо Стојановић је у задарску богословску школу отишао 1872 .године послије ткз. „великог пожара“ који је опустошио Приједор и у којем је изгорјела и породична кућа свештеника Гавре – Гаврила Стојановића, његовог оца. Послије те паљевине свештеник Гавро је послао једног сина, Теофила, у Београд да учи гимназију, а другог Симу, у Задар на богословију, његов трећи син Душан је умро са шест  година живота 1896. године.  Симо Стојановић завршава богословију уз велике напоре и мукотрпан рад и враћа се у породичну кућу у Приједору гдје оснива своју породицу са Јованком  Вујасиновић, кћерком свештеника из Дубице. Тада већ прото Симо Јовановић и његова супруга Јованка  стичу деветоро дјеце: Георгину, Персиду, Јелисавету, Драгињу, Милицу, Младена, Сретена и Драгутина. Сва дјеца су била одгајана у духу правосавља. Из тако угледне породице потекла су поколења учених  и образованих потомака, надалеко познатих.

sreten stojanovicАКАДЕМИК СРЕТЕН СТОЈАНОВИЋ

Сретен Стојановић, крупан и стасит, са пријатним басом и отвореним погледом,био је природа која је привлачила људе својомсигурношћу, неуништивим оптимизмом и здравим народским хумором ; он је био њежан према породици, благ према пријатељима, умео је да слуша и да чује, да се прилагоди, да попусти, да прећути , да увек заштити своје интересе , али и да грмне на оне који му сметају у пословима, да лупи шаком кад је требало, да саспе у лице све што је мислио. Такав какав је био, уз то весео, добар певач, пун прича и досетки, бистар и промућуран, понекад  Давид Штрбац,  он је имао све што је потребно за живот међу људима и са људима.                                                                                     Рођен је у Приједору 1898. године у православних који су генерацијама проповедали и веру у снагу народа, а Русију замишљали као нешто своје, али лепше, веће, православније, ближе Богу и снажније од свега што је швапско и турско како је навео у својој аутобиографији. Управо је из такве патријахалне породице понео чврстину и сигурност људи који су израсли из саме земље и тако укорењен, неодступајући од најдубљих и непромењивих моралних начела, провео је цео живот: од припадништва младобосанском покрету због кога је као малолетник, ученик тузланске гимназије, осуђен на десетогодишњу робију од авантуристичког краткотрајног ангажовања на националним пословима непосредно пред крај и по завршетку Првог светског рата, од учења вајарског заната у Бечу до бурног боемског живота и посвећеног студирања у Паризу на почетку двадесетих година, од пута по Совјетском савезу са Драгишом Васићем и Владиславом Рибникарем 1927. до енергичног друштвеног и културног активизма после Другог светског рата, итд. Познанство, а потом и пријатељство са загребачким лекаром др. Ђурицом Ђорђевићем и његовом женом Кристом, великим заштитницима модерне уметности у међуратној Југославији чија ће кућа постати једним од најпознатијих састајалишта уметника, књижевника и ангажованих интелектуалаца, омогућило је Стојановићу да постане вајар, односно да са његовом стипендијом оде на студије право у Беч почетком 1918. године (а следеће у Париз). Имао је времена и младалачке потребе да се поред учења упусти и у позната бечка револуционарна кретања пред коначни слом црно-жуте монархије чији је још увек био поданик. Дубоко  захваћен тадашњим друштвеним процесима одмах се по окончању рата враћа у Босну где је, сходно својој већ постигнутој политичкој и робијашкој репутацији, борбености и револуционарном расположењу сместа био укључен у стварање прве Југославије – будуће краљевине Срба, Хрвата и Словенаца: предводи комитске чете и командује четничким одредима који су једини осигуравали ред у условима потпуног безвлашћа распадајуће империје пред сам долазак регуларне Александрове ослободилачке армије која је незаустављиво наступала у свом епохалном солунском залету.       1919. године у парадној четничкој униформи, добијеној од Станислава Кракова одлази у Париз на најбоље уметничко школовање у том времену, које му није омогућило искључиво потребну едукацију, већ и близак сусрет са бројним животним изазовима и стваралачким подстрецима какве пружа највећих светска метропола када је ријеч о уметности тог доба.Живот и младост тражили су своје и он је тај дуг богато одужио. После пресељења у Београд, озбиљно и професионално почиње да се бави стваралачким радом, формира свој први вајарски атеље, учестало излаже на самосталним и групним изложбама, врло активно учествује у уметничком животу и, пише ликовну критику и, објављује две књиге, често иступа у јавности због стручних, или друштвених проблема тог времена, држи популарна предавања о уметности, ствара породицу, путује… Након завршетка Другог светског рата, који је са породицом провео у Београду и где га је затекла вест о тргичној смрти брата др. Младена Стојановића, Сретен Стојановић се поновоангажује на многим функцијама: секретар Савеза ликовних умјетника Југославије, председник удружења ликовних умјетника Србије, ректор Академије уметности,  уредник часописа Уметност, у Просвети покреће едицију Сликари и вајари ( објављено 18 монографија српских уметника), професор је и декан на Академији ликовних уметности у Београду, постаје члан Српске академије наука и уметности 1950. године (што му је заправо било и једино друштвено признање које је икада добио) итд. Умро је у Београду 1960. године остављајући један од највреднијих скулпторских опуса у српској уметности XX века који је добио заслужено место и адекватну презентацију у монографијама, ретроспективним изложбама и јавним колекцијама. Родном Приједору је  уступио значајан фонд својих радова који данас услед ратних и других неприлика на жалост није  доступан публици. Његово се дело ипак може довољно прегледно сагледати у сталним поставкама Галерије Павла Бељанског у Новом Саду, Народном музеју и нарочито Музеју савремене уметности у Београду, а на отвореним просторима и у меморијалним комплексима Београда, Војводине, Црне Горе и Републике Српске постављене су неке од његових најзначајних монументалних композиција.

 

 

mladenДр МЛАДЕН СТОЈАНОВИЋ

Старији брат Сретена Стојановића, др Младен, рођен је у Приједору 1896. године. Основну школу завршио је у непосредној близини породичне куће, а затим га отац Симо шаље у тузланску гимназију, где за њим креће и млађи  брат Сретен. У Спомен кући др Младена Стојановића налази се документ којим су се браћа Сретен и Младен заклели оцу да ће марљиво учити гимназију. Као гимназијалци били су повезани са организацијом Млада Босна. Послије атентата на престолонаследника Фердинанда, 3. јула 1914. Младен и Сретен су ухапшени у Сарајеву. Младен је осуђен на 16 година робије и после 3 године је амнестиран. 1918. одлази у Беч гдје докторира на Медицинском факултету, а у родни Приједор се враћа 1930. Отвара приватну амбулатну, а сиромашне суграђане лијечи бесплатно. Често је говорио: Највећа су ми награда захвалне очи болесника, које се придижу и у живот враћајау.

Када је на почетку Другог свијетског рата формирана НДХ на територији Босне и Херцеговине др Младен Стојановић покреће устанак и организује сеоске страже, како би српски народ спасао од усташког терора. У његове страже, која нису имале идеолошких обележја, комунисти убацују своје људе који му преузимају команду и на крају га ликвидирају априла 1942., пребацујући кривицу за то убиство на четнички одред ЈВуО, којим је командовао Рада Радић, ртезервни официр и трговац из Приједора. 

Према свједочењу Драгутина Ивића са Козаре, др младена Стојановића су у селу Јошавка убили Коста Нађ, Јосип Мажар Шоша и Бошко Шиљеговић. По завршетку рата др Младен Стојановић је проглашен за народног хероја као и сва тројица његових убица.

 

извори:

1.Портрет Симе Стојановића – Младенко Саџак, 2003.

 2.Сретен Стојановић–Југословенска галерија уметничких дела, Београд, 1998.

СИЦИЛИЗАМ ЈУСЕ ИЗ БРОВИЋА


Пише: Миша Матић    

     Бровић, тамнавско село, налази се на путу од Обреновца ка Убу, кад се прође Пироман,где престаје Посавина, а настаје област  Тамнаве.  На речици Јелави, а у близини места где се Уб улива у Тамнаву. Као раселица суседног Пиромана, село добија име по породици Бровић, која је село и оформила пре око 300 година. Од свог формирања, као и у већини српских села, развија се облик Задруге. Да није реч о неуспелој измишљотини коју су по угледу на совјетске колхозе увели комунисти у Србији, назвавши га СЗР ( сељачка радна задруга ) , већ о традиционалном начину живота у српским селима, најбоље описује Љубомир Љуба Павловић у својој књизи:  „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. годин.:  „Задружни живот је у овој области на великој цени. Јединштина је последица породичних недаћа и она не мора да представља сироманштину. Иноконштина је последица деобе и материјалног упропашћавања куће и породице од стране рђавих старешина и представника. Нема дома у селу, који није био, или који није задужен или који се не спрема да буде задужен. За задружни живот везано је и благостање дома, за јединштину оскудица у радној снази, за иконоштину крајња немаштина. Па и данас ова област истиче се са највећим бројем становника на једну кућу у Краљевини. Задруга има с особинама и без особина, и уопште уређених, као што су задруге горњих ваљевских области.“tamnava

Породичних заруга у Србији више нема. Нестале су са настанком поретка који је успостављен после октобра 1944. Тада су настале такозване сељачке радне задруге, у које су, више силом, а мање милом удруживани другови сељаци како би прехранили другове раднике. И те задруге су нестале када је од глади поцркала кулачка стока којом су другови сељаци обрађивали кулачку земљу,  кулацима одузели храну,  а стоку  нису хранили. И стока је била кулачка. Морала је бити кажњена исто као и њене газде. Вођство непостојећрг пролетаријата, у српским селима тога доба, није имало свест о томе да стока, иако је кулачка, да би радила у СЗР мора да једе задружну храну. Како другде, тако и у Бровићу, газде и све газдинско било је осуђено на нестанак.  Како је то могло да се деси у селу, са тако дугом задружном традицијом, са патријахалним назорима, селу у коме ни у доба другог светског рата није било ни регуларне, а камо ли не регуларне војске? Ко је могао да буде вођа те борбе против реакције? Нестало је и презимена по коме село носи име. Славили су Јовањдан.  Опет су дивљи терали питоме.
Уђоше ослободиоци у Бровић и не затекоше никога, до простог народа. Ни немаца, ни четника, чак ни недићевих жадндарма. Рат Бровићани нису монго осетили до тад. Причају ослободиоци сељацима о револуцији,
o свом команданту кога зову Тита, и питају ко је на њиховој страни. Рекоше им:

Lenin - lived. Lenin - lives. Lenin will live!-Јуса се бори против газда. Никад није волео да ради, а волео је да украде газдинско прасе или јагње, шта ће… Био је и на робији, пре рата, па побего с робије кад се заратило, није све одлежао. Покрао газде, а кад су га џандари уапсили, он отме пушку од џандара и убије једног, млађег,  старији, официр, му побегне. После се одметнуо у ајдуке, ал су га уватили и судили на 12 година робије. `41. побегне из Пожаревца, и од тад је ту, поваздан мучи газде и пљачка, а рат је и нико му ништа не може…. 

-Такав нам треба, рече комесар. Овде народ још увек није полтички свестан, сем тог Јусе.

     Нађоше Јусу. Рече да се он одувек бори против газда. И његов брат се борио против истог класног непријатеља заједно са њим.

      Шта год замерали Јуси, храбост му се морала признати. Никога се није плашио. Крупне телесне грађе, осион и бахат, спреман да умлати било кога, он је изазивао страх код других. Једино се плашио сопствене жене.  Постао је власт, секретар месног одбора. Газде које нису завршиле под његовом руком или батином, послао је у Ваљево, да скончају на 5. Пуку  у масовној гробници, већој него што су Турци икад направили у Ваљевској нахији.

       Направио је и Јуса, као и сви секретари одбора, своју СЗР, организовао принудни откуп, хапсио житаре…. и држао говоре. И томе се научио. Сваки говор завршавао је реченицом: Другови, наш сицилизам ће да траје вечито! Као да је са Сицилије….а био је из Бровића.

Беград, 20. јун 2013.

УБСКА ПОСЛАСТИЧАРНИЦА „КОД ЧОКАЛИЈЕ“


пише: Миша Матић

пише: Миша Матић

Налази се између три области, посавске, посаво-тамнавске и колубарске, на две реке Убу и Тамнави,  уз село Ба, једино насеље у Србији са два слова у називу. Нешто је ближи Ваљеву него Шапцу, као и Коцељеви него Владимирцима. Највероватније је постао у време словенског кнеза Коцеља, по коме је име понела оближња Коцељева, док је Уб према легенди име добио по Коцељевом брату Славољубу, од чијег имена су остала само последња два слова „уб“. Име града Уба се први пут помиње у време владавине деспота Стефана Лазаревића 1426. године у уговору  потписаном између деспота Стефана и угарског краља Жигмунда.

У време детињства мајора и четничког војводе Воје Танкосића, проведеног у Убу, а пре председавања српском владом убљанина Светомира Николајевића,  Уб крајем 19. века добија своју прву посластичарницу. Отварају је Сибиновићи, досељеници из Јужне Србије, коју данас зову Македонија. Тада је тај српски крај припадао Отоманској царевини. Многе породице из тог краја су бежале од Турака у ослобођену и независну Србију, налазећи у њој мир, посао и нови дом.

Дигитална копија Ђенералштабне карте Србије. Карта је штампана у Београду 1894. године, у 94 секције, са топографским кључем и у размери 1:75.000. То је прва специјална војна карта Србије која је штампана у земљи.  Карта је штампана у Београду 1894. године, у 94 секције, са топографским кључем и у размери 1:75.000. То је прва специјална војна карта Србије која је штампана у земљи.

Дигитална копија Ђенералштабне карте Србије. Карта је штампана у Београду 1894. године, у 94 секције, са топографским кључем и у размери 1:75.000. То је прва специјална војна карта Србије која је штампана у земљи. Карта је штампана у Београду 1894. године, у 94 секције, са топографским кључем и у размери 1:75.000. То је прва специјална војна карта Србије која је штампана у земљи.

Први призводи који су освојили Убљане били су кисело млеко и боза, које су браћа Цветан и Трајан Сибиновић разносили на леђима и продавали по вароши. Породица Сибиновић је у својој посластичарници „Код Чокалије“ производила ратлук, ораснице, рибице,суџук, алву, ливени шећер у разним облицима, претечу данашњих лизалица и остале слатке оријенталне производе, а највећи успех су постигли са производњом свилених бомбона. Цветанови синови Стојан и Петар наслеђују радњу у данашњој улици Краља  Петра 25, која је од 1934. носила име Витешког Краља Александра Ујединитеља, који је те године убјен у Мрсељу. Те исте године умире и Стојан Сибиновић од последица ране коју је задобио на пробоју Солунског фронта. Из тог рата вратио се окићен са две медаље за храброст. 16 година је Стојан живео са отвореном раном, носећи је као успомену на битке за ослобођење отаџбине, у којима су учествовала оба брата Сибиновића, Убљани, досељеници из Мађедоније, Чокалије…Срби. О Стојану Сибиновићу највише говори податак о  његовом погребу, коме су присуствовали сви учитељи, ђаци и послужитељи свих школа из Уба и свих села Убске општине. Са бројем присутних Убљана на једном погребу може се само упоредити сахрана председника општине из 70-их и 80-их година Мирослава Селаковића Фаље, који је 1983. умро под неразјашњеним околностима након посете Драгослава Драже Марковића Убу. Његовој сахрани присуствовало је око 3.000 грађана Уба и околине.

Зграда поште на Убу

Зграда поште на Убу

Није било вашара, панађура или каквог масовнијег догађаја у Србији да Сибиновићи нису имали своју тезгу за продају слаткиша. Између два светска рата, 1920. почели су и производњу сладоледа. После кафеџије Добросава Марјановића, чија кафана „Мајдан“ и даље постоји, отварају другу ледару на Убу. Уочи каквог сајма и вашара запошљавали су и по 30 радника у својој радњи и радионици. Посао се ширио, и после смрти Стојана, па је у Тврдојевачкој улици ( данас Првомајска ), на старој Великој пијаци на Убу, где се данас налази парк и трг, његов син Живорад Жика Сибиновић, рођен 1912. сазидао приземну зграду 40 метара дугачку и 5 метара широку. Кренула је и производња и продаја на велико. Уочи шабачког или тополског вашара радило се и дан и ноћ. Сибиновићи су постали виђенији грађани Уба. Иако је било и богатијих људи и већих газда, суграђани и мештани околних села радо су долазили на рад код ове породице. О квалитету производа посластичарнице „Код Чокалије“ најбољи показатељ је лиценца из 1956. године, коју је Живорад Сибиновић дао фабрици „Таково“ за производњу бомбона и ратлука који се и дан данас по њој производи.

Дошао је рат. Сибиновићи нису били ни на једној страни, гледали су да извуку живу главу. Комунисти 1941. убијају једног Немца, што је главом платило 100 Убљана, а нешто касније су Немци на пијаци обесили комунисте Светислава  Поповића и Добросава Симића, а 1942. на територији Уба ухваћени су надалеко чувени комунистички зликовци Штефан Борота и Јозеф Мајер, који су пре тога у Дивцима претестерисали председника општине Велисава Петровића.  Власт у Убу се смењивала између немачких и љотићевских снага, док је град у два наврата нападнут од стране јединица ЈВуО, ђенерала Драже Михаиловића. Тамнавским корпусом ЈВуО, са седиштем у Убу, командовао је мајор Владимир Лале Комарчевић, док је у непосредним акцијама око Уба главну реч водио поручник Будимир Буда Босиљчић.

Масовно страдање грађанске класе и домаћина и газда из околине Уба  почело је од септембра 1944. Прогон грађанске класе у Убу почео је убиством жене трговца Ћираковића. Он је тог дана побего из куће, налазећи уточиште негде у Војводини, али је страдала његова жена .Њу је на кревету заклао партизан Станко звани Фрез, док се њено двоје деце крило под креветом на коме је она испустила душу под камом нових ослободилаца. Према речима старих Убљана, уз Фреза, у ликвидацијама су предњачили браћа Предраг и Берислав Тешић, Зоран звани Баца и Боца Танасијевић

Жику Сибиновића су са осталим грађанима Уба мобилисали и упутили на Сремски фронт, а Жика се у Уб враћа и као ослободилац Београда и припадник 1. пролетерске бригаде.. Није прихватио, да се активира у јединицама КНОЈ-а, јер му нису дозволили да слави крсну славу. То му је био довољан разлог за непридруживање војним формацијама нових властодржаца. Од 45. комунисти формирају цивилну власт, а на челу општине Уб постављају Крстивоја Џајића из Памбуковице, који се са женом Видосавом и сином Драгољубом усељава у кућу Сибиновића у Краља Петра 25. У тој кући му је рођен и млађи син. После се одселио у стамбену зграду преко пута Убаче, која је изграђене на месту где се налазио биоскоп, изграђен још 1920. године.

Сибиновићима је конфискована имовина, али је радња остављена у поседу. Означени су као противници нове власти и њихове идеологије. Прво им је отета кућа коју су Сибиновићи дали у закуп трговцу Раји Лазићу, оглашеном за народног непријатеља и ту се отвара државна апотека, а после 1965. та кућа прелази у имовину предузећа Тамнава у чијем је поседу и данас. Милошу Селаковићу, оцу потоњег председника општине Мирослава, званог Фаља, отет је рудник глине у оближњој Слатини. Уследиле су уцене, ситне отимачине, пљачке и изругивања. Ипак радња у Краља Петра и локали у  Тврдојевачкој улици су радили и могли да одхране Живорада и његова три сина. Тако је било све до 1948.  Летњег дана у време кад се појавио нови непријатељ Броза и његових следбеника, тзв. ибеовци, пред зграду са 6 локала Жике Сибиновића дошао је председник Крстивоје уз пратњу већ поменуте браће Тешић, Баце и Боце, који су му намтнути, иако није делио њихов револуцијонарни карактер . Ту је затекао Жику у послу. Прекидајући га, каже му показујући на објекат од 200 квадрата:

–         Овога до сутра увече има да нема!

Не схватајући речи човека који му је на силу усељен у кућу, Жика упита:

–    Крстивоје, чега да нема?

Крстивојев одговор је био језив:

–   Ове зграде и ничег твога овде! Ако не срушиш, знаш шта ти следује.

–   Знам….

Оде Жика до куће, да позове пријатеље, да му се нађу у помоћи. Дошло је 12 кола са 12 пари волова и толико рабаџија, Жикиних пријатеља и сарадника, које је он задужио у претходном времену. Нису му заборавили. Још двадесетчетворица су дошла да раде, носе и руше Жикину зграду. Са Жикиним алатом. Како је наредио председник општине Крстивоје Џајић, тако је и било. Целе ноћи су преносили иметак Сибиновића, а  сутра дан рушили. До сутра у пет поподне није више било ни камена на камену. Ништа не оста од оног што је стварано у четири генерације Сибиновића. Све је стало у 12 воловских кола. Не постоји ни један документ о наредби рушења, само усмено сведочанство које није нестало ни после смрти Живорада Сибиновића 1992. године.

Београд. 28. март 2013.

СКИДАЊЕ ЦРНОГ ВЕЛА СА ЧИЧА ДРАЖИНИХ ЧЕТНИКА


„КЊИГА О ДРАЖИНИМ ЧЕТНИЦИМА“;

АУТОР: МИЛОВАН МАЛИЋ

БАЊАЛУКА,  АРТ ПРИНТ 2012.

                                                                                           Да подигну црни вео

                                                Са прошлости моје сретне,

                                                    Што у мрачном гробу труне,

                                                                                          К’о у зиму равни цветне

   Петар Кочић  

проф. Душан Јојић, Милован Малић и Миша Матић

проф. Душан Јојић, Милован Малић и Миша Матић

По ко зна који пут смо се скупили да поменемо наше јунаке, али и јаде, наше муке, наше страдање и наше жртве. Ево и деца нам пишу о јадима и страдању. Има ли већих јада, већих мука и већег страдања под капом небеском, када и деца пишу о њима?

У другим друштвима и народима деца узраста Милована Малића пишу о срећи, о првим љубавима, о успоменама…,а код нас о јадима. Нема већег јада и злочина према једном народу, од оног, када деца пишу о страдању предака. Пре десетак година, тада 12-годишњи дечак, данас апсолвент историје Немања Девић написао је књигу „Истина под кључем“.Стихове, којима сам почео, Петар Кочић написао је као гимназијалац. Изгледа да нам је скидање црног вела постало национално наслеђе, након срећних периода из прошлости, од Светог Саве до Светог кнеза Лазара или од Карађорђа до Чича Драже.

milovanpromocija1Када се говори о књигама, попут ове, увек се сетим мисли покојног редитеља Муција Драшкића о позоришним представама, а ја је радо пресликам на књиге, јер је универзална: Добра књига има стотину мана, а лоша само једну, ту да је лоша! „Књига о Дражиним четницима“ има много мана, али завређује читалачку пажњу из много разлога.

Ухватио се Милован Малић у коштац са тешким противником, да напише књигу о војсци и војсковођи који су остали несахрањени, неопојани и преко пола века од смрти прогоњени, клеветани, забрањивани, са циљем да се о њима никад ништа не сазна и не проговори. Комунистички цензори историје нису рачунали са тим да се истина мора сазнати. Издања са равногорском тематиком су прво излазила у исељеништву, док прва озбиљна књига на тему Равногорског покрета, у Србији, излази из штампе 1992. године. Приредио ју је мр Радован Калабић, под насловом „Равногорска историја“ и она важи за најтачнију и најобимнију књигу о Равногорском покрету до данас. Уследила су дела великог Антонија Ђурића, академика др Димитрија Ђорђевића, Милослава Самарџића, др Павла Милошевића, Александра Динчића, Косте Николића, Славка Маслара… истина се полако откривала, али и ни до данас није потпуно откривена до краја. Откривене  су основе, а са њима и суштина Равногорског покрета. Остали су скривени детаљи који не значе много у односу на суштину. Ту суштину је пронашао у свом делу и Милован Малић.

Пошто сам поменуо да књига Милована Малића има мана, осврнућу се и на њих. Највећа грешка, која се Миловану мора опрости због његове младости и чистог срца, су непроверене појединости и детаљи  Та грешка не чини ову књигу мање вредном, међутим, неоткривени детаљи дају могућност даљем скарадном и бизарном деловању комунистичке пропаганде и удбине управе за дезимформисање. Налазећи понеки нетачан и непроверен детаљ, они својом пропагандном машинеријом дискфалификују дело и аутора, потежући небитне ствари као разлоге те дисквалификације. Као извршиоце тих акција, шаљу најгори олош, људе са најнижим коефицијентом интелигенције, људе који немају никаква дела за собом, људе без биографије и професије, жељне друштвене афирмације и ситне користи. Некада такве интелектуалне и моралне наказе шаљу и као лажну подршку, како би унизили читаво дело ђенерала Драже Михаиловића, али аутора који пишу и говоре о делу Равногорског покрета и ЈВуО. Ко год имао часну намеру, неће се освртати на небитне појединости. Онима без части и образа до памети не досеже ни чињеница да Милован има свега 15 година и да му се и веће грешке морају опростити само због тога, али и због тога што се он са овако мало година већ одужио српству, за разлику од њих, који су се поприлично задужили и код српског народа и код Господа Бога, наравно, у негативном смислу.

Као и свако дело, „Књига о Дражиним четницима“ има свој циљ и циљану групу читалаца. Пред нама није стручна књига, већ дело намењено најширој публици. Оној публици која је више од 60 година спутавана да сазна било шта о ђенералу Михаиловићу, сем да је као ратни злочинац осуђен и погубљен 17. јула 1946. Та огромна популација из дела Милована Малића може сазнати праву истину о ђенералу Михаиловићу и једном броју његових команданата, коју и даље покушавају да скрију  Брозови џелати и њихово идеолошко потомство. И не само идеолошко, често и биолошко. Али се истина не да скрити.

Велики професор Перо Слијепчевић, чија сабрана дела у Бањалуци чекају да буду издата и после више од 40 година од његове смрти,  једном приликом рекао је: „Највећа дужност човека је да воли своју отаџбину!“, застао је, и додао: „Још већа дужност сваког човека је да говори истину!“ Милован је својим делом, иако тек петнестогодишњак, испунио обе дужности и приказао и наменио најширој читалачкој публици, оно што многи старији од њега нису смели или нису хтели. А могли су! Управо ради те храбрости и те младости, дужни смо да подржимо и помогнемо Миловану Малићу у његовом настојању да каже истину, волећи своју отаџбину. Јер будућност васколиког српства је упаво у памети, храбрости и младости. Недостаје ли и један од та три сегмента, неће нам као Србима бити боље, па ма где се налазили на кугли земаљској. Комунисти, као што до сад видимо немају памети, ни они који би да буду бивши комунисти, ни они памети немају. Ко је једном сео за њихову трпезу отровао се за цео век. Такви немају ни храбрости јер су зарад кукавичлука сели за њихову крваву трпезу, заборављајући на речи владике Петра Петровића Његоша: Крв је људска `рана наопака! Младост су потрошили трујући се братском крвљу. Потрошоили су и младост и храброст свом потомству. Можемо неограничено дуго набрајати њихова недела и злочине, и нећемо их све набројати. Од свирепих и ритуалних убистава, пљачки, сакаћења, застрашивања…. скоро да не постоји ни једно кривично дело које нису починили и по људским и по Божјим законима. А прве жртве су им биле управо они о којима Милован Малић пише у својој књизи.

Милован Малић, својим делом не позива  никог на безобзирну освету, баш као што није чинио нико од Чича Дражиних официра,  војних и политичких сарадника. Ту суштину нам приказује, да је тај покрет имао лагитимитет и поштовао лагалитет, за разлику од оних који су у неравноправној борби физички савладали Равногорце, од домаћих комуниста до лажних савезника. Највећа казна и највећа освета према свима који су стали на страну таквих победника је откривање истине о Чича Дражи и његовим четницима, а управо то чини Милован Малић својим делом, одазивајући се свом славном земљаку Петру Кочићу и скидајући црни вео са лика ђенерала Драже Михаиловића.

Миша Матићmilovanknjiga

Изговорено на промоције „Књиге о Дражиним четницима“ 16. марта у Приједору.

ХРОНОЛОГИЈА ЗЛОЧИНА НАД КОСМЕТСКИМ СРБИМА…


Миодраг Новаковић

ЕВРОПА СРПСКИМ СУЗАМА НЕ ВЕРУЈЕ-ФЕЉТОН(1-7)

17 децембар 2010

АНАЛИЗА ИЗВЕШТАЈА Д. МАРТИЈА СА ДО САДА НЕПОЗНАТИМ ПОДАЦИМА О НАТО И ОВК ЗЛОЧИНИМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Извештај Швајцарца Дика Мартија о једној од најморбиднијих, не само криминалној и ратно-злочиначкој афери, већ и политичкој, која сада, у „огољеној“ верзији овог веома мучног за читање извештаја – поприма све размере Западне, a пре свега америчке антисрпске завере.У извештају Марти у више наврата оптужује не само Aмериканце, већ и остале западне и УН структуре које су над Косовом, у време када су се одигравали ови страшни злочини против- пре свега српских цивила и српских ратних заробљеника и консеквентно над животима људи који су живели на тој територији, неограничену контролу; као и одговорност и обавезе према међународним конвенцијама да заштите цивилно становништво под својом окупацијом. Овде се показује да када су у питању Срби, ти међународни фактори су одлучили не само да игноришу, већ и да заташкају злодела против српског народа, а малобројне поштене западне званичнике који су покушали да обелодане ту заверу – једноставно ућуткају. Како је Marti овде описао, ти злочини су се дешавали дуго времена након званичног престанка ратних активности НАТО-а према сувереној Југословенској држави.Како ћемо овде сазнати, американци  су свесно изабрали да, зарад потпуне физичке и политичке контроле отете српске земље, не само подрже свог корумпираног „минијона“ Тачија, већ и свесно заташкају његове тешке ратне злочине, злочине против хуманости и мафијашке криминалне активности.Овај извештај такође указује и на опструкцију и некомпетентност самог Хашког трибунала који је такође учествовао у заташкавању ових злочина. То све не треба да нас чуди, ако знамо да је Хашки трибунал успостављен пре свега као „победнички суд“ западних сила, и да му  је превасходна функција да докаже „геноцидност“ српске нације, како би на тај начин заташкао илегалност НАТО рата против српских ентитета у бившој Југославији и властите (западне) ратне злочине. Сва је срећа да на Западу још увек постоје људи са моралним и професионалним интегритетом попут господина Мартија, којима је истина а не прљава колонијална политика, у првом плану.Следе кључни делови извештаја- овде морамо да упозоримо да због графичких детаља, малолетне особе и особе са слабим живцима не би требало да читају овај документ:У уводном делу извештаја се каже да је Европски парламент изузетно забринут због налаза бившег тужиоца Хашког трибунала, који је сазнао да су озбиљни злочини почињени у време Косовског конфликта, укључујући трговину људским органима, злочини који су остали некажњени и нису предмет ниједне озбиљне истраге. Овде се наводи да су ти злочин били почињени против Срба (који су остали на Косову по окончању рата 1999) од стране терористичке ОВК.Даље се наводи да је, према информацијама Европског Савета, коначно почела криминална истрага и да безбројне „чврсте и конвергентне индикације потврђују да су Срби и неки косовски Албанци држани заточени у тајним затворима под контролом ОВК у северној Албанији, где су били изложени нехуманом и понижавајућем третману, пре него што би бесповратно нестали.“Такође у извештају се наводи да постоје докази – да су у периоду непосредно после рата: „у клиници на албанској територији, близу места Фуше-Крује, заточеницима „одстрањивани“ делови тела, да би били послати у иностранство за трансплантацију.“ „Та криминална активност, настала у хаосу који је владао регионом, иницирана и руковођена од стране војних лидера ОВК, повезаних са организованим криминалом, у мало измењеним формама, се наставља и данас, како је то доказано у истрази ЕУЛЕКС-а у вези са случајем клинике Медикус у Приштини.“Марти даље каже – да иако су постојали веома конкретни докази трговине људским органима почетком деценије, међународне снаге које су окупирале Косово „нису сматрале неопходним да спроведу детаљну проверу горњих чињеница, или су то чинили непотпуно и површно.“ Што указује на само једну ствар- намерно заташкавање ове крваве афере.Он даље наводи да је иницијална истрага од стране Хашког тужилаштва била праћена веома забрињавајућим чињеницама, како се у извештају дословце наводи „у току иницијалне истраге места извршења злочина, са циљем откривања доказа о трговини људским органима, истрага је нагло прекинута. Докази који су прикупљени и месту Рипе у Албанији су уништени, и због тога нису биле могуће даљне анализе. После тога није било додатних покушаја да се овај случај истражи, нити је овај случај икада више озбиљно разматран, како је бивша тужитељка Хашког трибунала изјавила, те је због свега тога сматрала да то мора да објави јавности у својој књизи.“

У овом цитату се јасно види да оптужбе за заташкавање ових злочина долазе и од стране бивше тужитељке Карле Дела Понте и истражитеља Дика Мартија. Марти у наставку директно оптужује међународну заједницу (што се односи на Западне силе које су имале контролу над окупираним Косовом) да су, по његовим речима: „…дале предност прагматичном политичком приступу, гледајући само да промовишу краткорочну стабилност без обзира на цену (и овај пут је то била цена у српским главама) жртвујући најважније принципе правде. Исувише дуго ништа није урађено да се испитају докази који су указивали на злочине ОВК према српским цивилима и неких  албанаца.  У ствари одмах по окончању рата, ОВК је имала буквално тоталну контролу на терену, где су многи „стари рачуни наплаћивани“ између разних фракција, а онима који су сматрани издајницима због сарадње са српским властима ,пресуђивано је по кратком поступку без икаквог процеса.“ И то све под носом НАТО окупатора!

Даље се наводи да је Еулекс од корумпиране УНМИК администрације наследио хаос, који с огледао у намерно уништеним, или изгубљеним доказима, оштећеним или некомплетним документима, нарочито везано за најтеже злочине према Србима. По Мартију „Консеквентно, велики број злочина ће због тога остати некажњен. Никаква или некомплетна истрага је вођена о организованом криминалу и његовим везама са косовским политичким институцијама, а нарочито у случају злочина против Срба.“ По Мартију та тема је и даље строги табу на Косову, и о њој ако се говори, то се чини приватно и веома опрезно.

У наставку се каже: „Тим међународних тужилаца и иследника у оквиру ЕУЛЕКСА, који је задужен да истражи оптужбе о злочинима против хуманости, нарочито у вези трговине људским органима, је направио одређени прогрес, нарочито у области документовања постојања тајних затвора ОВК у северној Албанији, где су нехумани поступци и убиства над (српским) заточеницима почињени.“ Такође се наводи да та истрага у свом раду наилази на опструкцију албанске владе.

„Европски парламент снажно потврђује своје опредељење за потребом да се поведе бескомпромисна борба против недодирљивости горњих починицаца најтежих кршења људских права, и наглашава да чињеница да су ти злочини почињени за време ратног конфликта, не може никада да оправда претходне одлуке да се обуставе поступци против оних који су починили такве злочине (погледај резолуцију 1675(2009)).“ Каже се у наставку овог извештаја.

Марти наставља следећим речима: „Не може и не сме да постоји једна правда за победнике, и друга за губитнике. Где год да се деси конфликт, сви криминалци морају да буду кривично гоњени и суђени за своје злочине, било којој страни да припадају и без обзира коју политичку улогу имају.“ Најосетљививије и најболније питање које остаје отворено је питање несталих особа…овде мора да се дода да је од око 500 особа које су нестале по доласку КФОР трупа 12-ог Јуна 1999, око 100 је било косовских Албанаца, а око 400 Срба.“

У наставку се тврди да је посебно забрињавајући недостатак сарадње косовских албанских власти, које спречавају ископавања наводних масовних гробница на Косову и на друге начине ометају истрагу, а посебно њихов омаловажавајући став према проналажењу око 500 особа (Срба) несталих по свршетку конфликта.

Наглашава се да радна група за проналажење несталих особа, састављена од ЕУЛЕКС-а и међународног Црвеног Крста захтева искрену подршку међународних фактора да би успешно отклонили неповерење на обе стране – „Једино права истина и прилика породицама жртви да достојно одају пошту својим најдражима – је кључни предуслов за процес помирења и мирну будућност на Балкану.“

У наставку „Европски парламент позива: све чланице Европске Уније и остале заинтересоване државе, да ставе на располагање ЕУЛЕКС-у сву логистичку и кадровску помоћ у стручњацима, да би могли да се успешно носе са изузетно комплексном и важном улогом у којој су се сада нашли – да се ЕУЛЕКС-у дају јасни задаци и политичка подршка са највишег нивоа да би се борили против организованог криминала, да би правда превладала, без обзира на политичке последице – и да се одвоје сва средства и ресурси да би се успоставила ефикасна заштита сведока.“

Од ЕУЛЕКСА се захтева да настави истражне радње према свима, без обзира коју политичку или државну функцију заузимају, и без обзира на етничко порекло жртви, као и да учине све да расветле све криминалне отмице људи, индикације о трговини људским органима, корупцију и повезаност између криминалних група и политичке елите..“

Онда се поново наглашава да ЕУЛЕКС мора да учини све да заштити сведоке у овом поступку, и да стекне њихово поверење. Од Хашког трибунала се захтева да потпуно сарађује са ЕУЕЛЕКСОМ, нарочито у обелодањивању информација и доказа које имају у свом поседу, а тичу се ових злочина у оквиру јурисдикције ЕУЛЕКСА.

Од косовских албанских власти се захтева да беспоговорно сарађују са ЕУЛЕКСОМ и Српским властима, без обзира на познато или претпостављено етничко порекло жртава. Дају се инструкције ЕУЛЕКСУ да предузме акцију да би остварио правосудну сарадњу са албанским властима у вези ОВК кампова у северној Албанији. Овде се посебно наглашава потреба да се наведени тајни затвори ОВК у Албанији детаљно истраже и сви релевантни докази везани за трговину људским органима прикупе.

На крају уводног дела овог извештаја се захтева од свих чланица Савета Европе и држава посматрача да: „Одговоре без икаквог отезања свим захтевима за правосудну сарадњу од стране ЕУЛЕКСА и Српских државних органа у оквиру важеће истраге ратних злочина и трговине органима.“ Да би Марти наставио „Опструкција таквих захтева и свако одлагање у пружању одговора било би незамисливо и неће се толерисати, с обзиром на важност и хитност међународне сарадње у решавању ових озбиљних и опасних кривичних дела.“

Посебно се захтева сарадња земаља чланица у заштити сведока, за које ће бити потребно обезбедити нови идентитет у страним земљама. Овде се види да је Марти извукао правилне закључке из случаја злочинца Харадинаја. У задњем пасусу увода, Марти наглашава да је Европски парламент свестан озбиљности троговине људским органима широм света, при чему се крше основни принципи људских права и достојанства, да би се накрају позвао на заједнички документ Савета Европе и УН, објављен 2009, где се наглашава потреба за међународним легалним актом и кривичним законима, којима би се убудуће омогућила боља заштита жртви, као и кривично гоњење починилаца тих монструозних дела…

КОМЕНТАР:

Позадина Мартијевог извештаја- Фиктивна подела Косова!?

Ту се слажем са задњим коментаром, да се многе ствари, нарочито афере оваквих размера када је Запад у питању, ретко када дешавају случајно – и да је ова (по мом мишљењу поштена) истрага Дика Мартија угледала светлост дана управо сада у ширем политичком контексту планова Запада и њихових београдских послужитеља, и то управо по питању Косова.

Оно што ме упућује на такав закључак јесте садржај тајне дипломатске депеше америчке амбасаде у Београду, датиране 5-ог Октобра, чији сам садржај презентовао на овом сајту у виду чланка „Тадићеви тајни преговори о прихватању косовске „државе“ и уласку у НАТО“ (линк: http://www.vidovdan.org/component/content/article/37-politika/5178-2010-12-11-21-16-43).

Из те депеше се јасно види да се Тадићев режим залаже за фиктивну поделу Косова (делимични суверенитет Србије над севером Косова и над пет српских манастира на југу- с тим што би Србија за узврат практично признала косовску „државу“ ускраћено за формално признање, и што би Србија дефакто остварила веома ограничену контролу над наведеним делом Косова, док би Косово у стварности и формално остало под албанским суверенитетом)- која и тако фиктивна и разводњена није по вољи окорелих терориста ОВК који су на власти, и који су више пута јавно устврдили да ништа краће од потпуне независности неће прихватити, претећи изазивањем новог рата.

Ја мислим да у томе грму лежи зец. Запад је већ „уморан“ од Косова, и поколебан недостатком потпуног међународног признања Косова. У америчкој депеши јасно видимо да је фаворизована „српска“ (Тадићева) опција управо ова горња опција, у документу означена под тачком „а“; И оно што је мени било изненађујуће јесте потпуни недостатак негативне реакције у вези те опције од стране амбасадорке Ворлик, када знамо досадашњи строги амерички став да до никакве поделе Косова не може да дође, а у овом случају ипак долази до „некакве“ (фиктивне) поделе Косова.

Та фиктивна подела Косова би била „политички успех“ за Тадићев режим, и они би је презентовали народу преко својих већинских медија у Србији сасвим друкчије од онога што јесте, и тако би се дефакто трајно одрекли Косова у име Српске нације. Истовремено, чак и тако разводњену и фиктивну опцију је немогуће продати окорелим терористима ОВК, који држе власт на Косову. Те је Запад вероватно одлучио да их се реши уз помоћ Мартијевог извештаја, а на њихово место доведе друге албанске послушнике који би прихватили ову „политичку трговину.“

За нас Србе, то у ствари не би променило пуно у тренутној ситуацији, али много тога, и то нагоре у наредним годинама. Срби на Косову, који не живе у северној енклави, не би имали пуно избора- или да се иселе, или да се „албанизују“, као резултат тих тајних преговора би сигурно изгубили и Прешевску долину- ова информација долази из извора ЦИА-е (што је документовано од стране Џулије Горин на сајту Глобал Рисерча, линк: http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=22284, где се јасно види на мапи америчке агенције ЦИА, да у скорој будућности неће бити директне границе између Србије и Македоније. Прешевска котлина постаје део Великог Косова). Пошто би српски суверенитет над Севером био само фиктиван, и постојао као тренутни гарант међународних фактора, а не као легалан међународни уговор, онда као такав не би опстао на дуге стазе- Сви знамо да би због српског негативног наталитета, временом скоро сви Срби потпуно нестали у тој енклави- и пошто тамо не би више било српске популације, онда не би више ни постојала српска аутономија- Лажна косовска држава (пошто се шиптари размножавају као зечеви) би истовремено наставила да постоји у пуној величини, увећана за отете Српске територије: са југа Србије, и вероватно великог дела територије Црне Горе.

Но на крају, то је само моја лична теорија, настала као резултат мојих аматерских анализа ових горе наведених докумената. Уосталом време ће показати своје- Једино се бојим да ми Срби немамо више времена…

———————————————–

Европа српским сузама не верујe- II

ДЕЛ ПОНТЕОВА ОТКРИВА ОНО ШТО ЗАПАД УПОРНО СКРИВАУ наставку свог извештаја о монструозним злочинима ОВК против српске популације на Косову, специјални иследник Европског Савета Дик Марти описује како је Карла Дел Понте, бивши Хашки тужилац, реагујући из фрустрације због опструкције („одозго“) у истрази ових злочина- која је долазила из самог Хашког трибунала, као и од стране водећих западних сила, пре свега Америке- одлучила да у сарадњи са Чаком Судетићем објави књигу“Трибунал- Ја и ратни злочинци“, у којој ће јавности открити  „оно“-  што су се западне силе трудиле тако очајнички да сакрију од светске јавности. Даљна анализа Мартијевог извештаја ће показати да су за то имали и више него довољно разлога, јер доказивањем албанских монструозних злочина према српском народу, овде се разоткривају и злочини и саучесништво њихових западних налогодаваца…Марти наводи у свом извештају: „У књизи, скоро десет година након косовског рата, појављују се сазнања о трговини људским органима „вађених“ из српских заробљеника, чији су извршиоци према разним изворима били команданти Ослободилачке Војске Косова (ОВК). Ти извештаји су били веома изненађујући, и изазвали су снажну реакцију „домаћина“ (илегалне косовске државе). Били су веома изненађујући пре свега, јер су дошли од особе на високом положају у међународним институцијама- тачније у самом срцу правосудног система, задужене да истражује ратне злочине почињене у оквиру разних конфликта на територији бивше Југославије. Али пре свега, они су изненађујући зато што су разоткрили веома видљиво „одсуство“ званичне реакције (окупационих снага на Косову) на те оптужбе (о овим монструозним злочинима према Србима), али је зато  очигледно да су били довољно озбиљни и узнемиравајући да присиле бившу тужитељку, да их укључи у своје мемоаре. Овде је очигледно да она није могла да игнорише мрачне и далекосежне последице тих оптужби- те је зато одлучила да их учини веома јавним.“Он даље објашњава да пошто је Комисија за правне односе и људска права Европског Савета, била презентована са овим горњим наводима поткрепљеним конкретним доказима: у форми документа број 11574, који је активирао Резолуцију за детаљну истрагу у криминалне радње, које је Дел Понтеова обзнанила светској јавности, као и њиховим последицама- И у циљу  откривања пуне истине, пружања правде жртвама, као и хапшења извршиоца ових монструозних злочина – Комисија је поставила Дика Мартија на чело ове истраге у својству Специјалног Извештача. Те му је у ту сврху наложено да припреми специјални документ- Резолуцију, као и да достави комплетан извештај Комисији.ЗА ЗАПАД СРПСКЕ ЖРТВЕ СУ СТВАР ПРОШЛОСТИМарти овде посебно наглашава, да ти злочини који су се десили пре десет година, никада нису прописно истражени, или нису уопште истраживани, од ниједне стране- „националних или међународних ауторитета који су имали јурисдикцију над територијама где су се злочини дешавали.“ Да би казао следеће: „Све су индикације да су напори да се утврде чињенице о косовском конфликту и казне извршиоци ратних злочина, били концентрисани у само једном правцу, и базирани на унапред створеној предрасуди да је једна страна (албанска) била жртва, а друга страна (српска) злочинац.“ Потом образлаже да ситуација у стварности није црно-бела и да је много више „комплексна“, и да треба имати у виду племенски и нецивилизовани карактер албанске заједнице- што је све ометало његову истрагу, нарочито у прикупљању информација на терену. Онда дословце каже: „Свуда влада страх, који често прераста у комплетан „терор“, који смо ми приметили код неких информаната, одмах након што  им је предочен разлог наше истраге.“ Овде је посебно забрињавајући данашњи однос међународних (западних) институција на Косову, које и поред свих ужасавајућих открића ове истраге, покушавају да исту саботирају.  Марти је то описао у извештају следећим речима: „Чак и  одређени представници међународних институција, нису сакривали своју „неспремност“ да се суоче са чињеницама: „Прошлост је прошлост“, речено нам је; „сада морамо да се фокусирамо на будућност.“БЕОГРАД МОРА ДА СЕ КОРИСТИ ЗАПАДНОМ ЛОГИКОМ КОЈА ЈЕ РЕЗУЛТИРАЛА У АНЕКСИЈУ КОСОВА- ДА САДА OБРНЕ ТАЈ ПРОЦЕСОвај део Мартијевог извештаја, који пластично илуструје данашње очигледно анти-рпско расположење међународних институција на Косову би требао да буде довољан аргумент „српским властима“ да покрену то питање пред Саветом безбедности УН-а, и захтевају доследну примену Резолуције 1244, као и промену политичког и етничког састава „мировних снага на Косову-  односно елиминацију западних окупационих трупа за које овај извештај (како ће се то  тек показати у наставку приказа Мартијевог извештаја овде на страницама Видовдана) доказује – да не само да су пристрасни у корист Албанаца, а на штету Српског народа, већ да су и сами директно учествовали у извршењу и прикривању многих најтежих кривичних дела против српског народа на Косову. У тој политичкој иницијативи, коју би хитно требало да предузме српска влада (користећи се тренутном међународном актуелношћу овог шокантног извештаја), мора да се примени иста „логика“  која је коришћена од стране западних сила да би „нама“ одузели Косово.У наставку Марти директно конфронтира, ових дана „слављеничку“ презентацију српског тужилаштва за ратне злочине, које се хвали да је њихова истрага далеко „напреднија“ од Мартијеве, следећим речима: „Српске власти јесу својевремено реаговале на ове индикације, додуше са „закашњењем“, али нису постигле никакве значајне резултате.“ Марти је такође веома критичан према Хашком трибуналу, наводећи „истраживачку мисију“ трибунала на локацији озлоглашене „Жуте куће“- коју он описије (истрагу) да је спроведена „веома површним истражним радњама, са стандардом професионализма који је у најмању руку збуњујући.“

МАСОВНИ ЗЛОЧИНИ ПРОТИВ СРБА БИЛИ МОГУЋИ САМО УЗ НАТО ПОДРШКУ- ПИШЕ МАРТИ

Извештај у наставку обилује оптужбама против НАТО-а, за који Марти наводи у овом документу да је „извршио агресију против Југославије кршећи међународне конвенције и без дозволе Савета Безбедности“, ограничавајући своја дејства на кукавичко бомбардовање са безбедних висина, да би на земљи користио крволочну терористичку војску ОВК, као своју пешадију-  препуштајући тим терористима неограничену контролу на терену, чак и дуго времена после званичног уласка НАТО окупационих трупа на Косово. Марти потом описује тај период следећим речима: „Управо у том критичном периоду су почињени безбројни злочини према Србима који су остали на својим огњиштима,  против косовских Албанаца осумњичених да су били „издајници или колаборатори“, као и против оних Албанаца који су страдали у оквиру унутрашњих обрачуна у оквиру ОВК и других албанских факција. Ти злочини и данас остају већински некажњени, и тек након више година им се „прилази“ са снебивањем.“

„У тој фази хаоса, граница између Косова и Албаније је ефективно престала да постоји. Тамо није постојала никаква практична контрола, а и било би готово немогуће спровести законе, узимајући у обзир огроман промет избеглица, према Албанији у време конфликта, и према Косову по окончању конфликта. У току моје истраживачке мисије испред Швајцарског парламента 1999-те године, ја сам лично био сведок размера тог феномена; Тада сам  осмотрио снажну солидарност Албанских власти и народа у прихватању косовских избеглица. У том контексту су се разне факције ОВК слободно кретале на обе стране границе, која у то време је била практично само формално раздвајујућа линија. Дакле јасно је да је ОВК имао ефективну контролу у региону у то критично време, на Косову, али такође у области Северне Албаније. НАТО снаге су сарађивале са ОВК као локалним ауторитетом у склопу војних операција као и у „завођењу реда“ Управо резултирајући из такве ситуације, разни злочини су почињени од стране ОВК, укључујући водеће лидере ОВК, да би потом били ефективно (од стране западних сила) прикривени и остали некажњени.“

СРБИ „ДЕМОНСКИ УГЊЕТАВАЧИ- АЛБАНЦИ „НЕВИНЕ“ ЖРТВЕ

Марти потом наглашаву потпуно друкчију атитуду западних сила, када су у питању Срби: „Злочини почињени од стране Српских снага су документовани, јавно критиковани, и до максимума кривично гоњени и  процесирани у судовима.“ Ту изводи закључак да данас нико не доводи у питање кривицу Милошевићевог „диктаторског режима“ у контексту ратних злочина према Албанцима почињене у време косовског конфликта, да би потом повукао следећу паралелу: „…сви ти догађаји и инциденти су посматрани упрошћено: приказујући на једној страни Србе као „демонске угњетаваче“, а на другој страни Албанце као „невине жртве“. У свом том хорору и извршењу злодела не сме да се прихвати принцип компензације. Основни принцип правде захтева да свако буде третиран на исти начин. Шта више, наша дужност да откријемо истину и спроведемо правду која  мора да се спроведе тако, да након тога може да се успостави истински мир, у коме би различите заједнице могле да се помире и почну да живе  и раде заједно.“

„Ипак, на Косову је и даље опште прихваћена кратковида логика: створити привид реда по сваку цену, пажљиво избегаваући све што може да дестабилизује овај регион који је још у стању „крхке равнотеже“. Резултат тога је врста правде, која може да се опише једино као селективна- остављајући потпуно некажњене злочине за које постоје веома кредибилне индикације да су извршени директно или индиректно од стране лидера ОВК.“

АМЕРИЧКИ ИНТЕРЕС НА КОСОВУ УНИШТИО СВАКИ ПРОСПЕКТ РАСВЕТЉАВАЊА АЛБАНСКИХ ЗЛОЧИНА ПРЕМА СРБИМА

У извештају се оптужују западне владе, да су због страха од копнених губитака определиле за „стерилни“ ваздушни рат, да би на земљи користиле терористичку ОВК као своју „савезничку“ пешадију. Ова критика се пре свега упућује Американцима, за које се каже да је њихов интерес (и учешће) у формирању косовске владе чији чланови су постали готово ексклузивно терористи ОВК, резултирало у директно америчко саучешниство у прикривању ових монструозних злочина. Он  је то описао следећим речима: „Ситуација, како смо нагласили претходно, је  потпуно уништила сваку перспективу расветљавања албанских злочина, нарочито у случајевима где су постојале индикације да су та злодела починиле особе на власти, или особе њима блиске.“ Марти је овде додатно образложио зашто је у овом случају америчка одговорност (нарочито у светлу игнорисања злочина ОВК који су им били добро познати) највећа: „САД имају на Косову амбасаду са импресивним ресурсима, као и војну базу Бондстил таквих размера и значаја да очигледно надмашује регионалне потребе.“ Овај део извештаја је такође веома критичан према УНМИКУ за кога каже да је од почетка наступио са веома ограниченим ресурсима, бројчано и кадровски недорастао задатку, да би потом указао на један податак, који уверен сам није уопште изненађујући за српску јавност, а то је да међународне институције, прво УНМИК, а потом ЕУЛЕКС нису могли да верују скоро ником из редова албанске популације на Косову када је у питању истраживање злочина према српском народу.  Овде је једна велика разлика између УНМИКа који је наставио да користи услуге албанских кадрова, који су и оне малобројне истраге злочина према Србима компромитовали или саботирали;  И ЕУЛЕКС-а који се бар потрудио да за преводиоце доведе Албанце из других држава, или преводиоце албанског језика из других етничких група, и то по Мартијевим речима из следећег разлога: „Међународни званичници су нам казали да је било немогуће сачувати поверљивост њихових извора- елемент који се сматра кључним у свакој криминалној истрази- посебно из разлога да су били „упућени“ на локалне преводиоце, који би потом директно преносили те инфрормације осумњиченима. Kао резултат тога, ЕУЛЕКС је морао да доводи преводиоце из других земаља, да би могао да спроводе безбедно истражне поступке у најосетљивијим случајевима. Исти извори су нам казали је приступ међународне заједнице (западних земаља) овој афери, био идеолошки зацементиран у пароли „мир и стабилност по сваку цену“(овде је та цена опет у српским главама). Очигледно да је такав приступ захтевао „хармоничне односе“ са локалним албанским властодршцима“

УНМИК ОСТАВИО ЕУЛЕКСУ КРИВОТВОРЕНА СУДСКА ДОКУМЕНТА- НАТО И ХАГ ВРШЕ ОПСТРУКЦИЈУ МАРТИЈЕВЕ ИСТРАГЕ

„ЕУЛЕКС мисија, која је постала оперативна крајем 2008, је наследила изузетно тешку ситуацију. Безбројни досијеи ратних злочина, наравно они у којима су „борци“ ОВК били осумњичени, су предати УНМИК-у у очајном стању (лажни и прерађени докази као и изјаве сведока, пропусти и необјашњиве празнине у иследничким поступцима), да би се на крају УНМИК одлучио да многе досијее једноставно затвори (што значи да за многе српске жртве неће никада бити правде, бар не од стране окупационих снага на Косову).“ Марти наводи да је по доласку ЕУЛЕКС-а на Косово, од стране не само Срба, већ и многих Албанаца, очекивано да ће ЕУЛЕКС кренути у обрачун са „недодирљивим“ албанским моћницима, чија је мрачна прошлост добро позната свима на Косову- да би закључио „Наравно да су таква очекивања била узалудна, све што је учињено су била празна обећања…“ Такође је навео случај Назима Блаце, терористе који је јавно признао извршење убистава по налогу највиших албанских политичара- „Требало је 4 дана пре него што је Блаца био ухапшен и стављен под заштиту. Начин на који ће Еулекс поступити у овом случају ће бити важан тест, да докажу колико далеко су спремни да иду да би промовисали правду.“ У коментару овог пасуса, Марти је описао корупцију УНМИК-а следећим речима: „УНМИКОВО наслеђе нам је описано у веома живописној форми, која не захтева никакав додатни коментар- „као 300,000 хаотичних страница (легалних докумената).““

У следећем пасусу Марти се опет бави опструкцијом од стране одређених западних земаља, која се мери са саучешниством у криминалним радњама ОВК. Овде се нарочито бави земљама чије су трупе на Косову у саставу КФОР-а, за које каже да имају у својим досијеима веома релевантне иформације о овој криминалној афери, али да те досијее не чине доступним ЕУЛЕКС-у, или то евентуално чине тек након дуготрајне процедуре и веома често некомплетно. Сличну критику упућује Хашком трибуналу. У свом коментару то описује следећим речима: „(3) Сазнали смо да су одређени КФОР контрибутори, у овом примеру Велика Британија, вратили све досијее у своје матичне земље, и да су ти досијеи давани на увид ЕУЛЕКС-у једино по основу детаљно образлаганих случајева, компликоване процедуре која изузетно успорава спровођење правде. (4) У време наше посете у јануару 2010, ЕУЛЕКС иследници често нису могли да имају приступ Хашким досијеима, да би недавно Хашки тужилац уверавао званичнике ЕУЛЕКС-а да ће имати неограничени приступ тим досијеима.“ Овде је веома индикативна дилема Дика Мартија коју он изражава по питању опструкције неких западних земаља и Хашког трибунала: „Свако би морао да се запита, који би то могли да буду разлози за саботирање таквих једноставних захтева?“

„Корупција и организован криминал представљају главни проблем у региону, како је то показало више међународних извештаја. Све је то још озбиљније због чињенице да су криминал, корупција и политика веома тесно повезани. Масовно присуство међународних снага није практично ништа побољшало ту ситуацију, чак је повећало неке аномалије; на пример, возач или чистач запошлен код неке стране организације или у страној амбасади зарађује пуно више него полицајац или судија, што неминовно доводи до поремећаја система друштвених вредности.“

——————————————————————–

Европа српским сузама не верује III

Уместо увода у овај трећи део фељтона о извештају Дика Мартија Савету Европе, о монструозним злочинима албанске ОВК према Србима на Косову, одлучио сам се за цитат коментара Нила Кларка, управо објављен у Гардијану:„САХРАНА МИТА ЗВАНОГ „ДОБРИ РАТ“Ужасно кршење људских права од стране Западног савезника: „Ослободилачке војске Косова“, које се појављује у извештају Савета Европе дискредитује тврдњу бившег енглеског премијера Тони Блера- да је НАТО рат 1999 против Југославије био „сукоб добра и зла; између цивилизације и варварства; између демократије и диктатуре“, јавно оспорава Нил Кларк у Гардијану. „То је била измишљотина коју су многи либерали прихватили,“ пише Кларк. „Ако је Запад уистину хтео да на Балкану поступа „морално“ и заштити људе на Косову постојала су друга решења осим рата против Срба, друге опције осим подршке ОВК- највише насилне групе на Косовској политичкој сцени. Запад је могао да подржи више-партијске преговоре, да понуди дизање санкција Београду ако се пронађе мирољубиво решење косовског проблема.“ Кларк заључује да је НАТО интервенција у Југославији била исто толико неморална, колико и рат 2003 против Ирака. „Али ирачки рат је био убедљиво дискредитован, и из тог разлога је творцима идеје „либералне интервенције“ било страшно важно да промовишу (лажну) идеју да је Косово било донекле успех. Овај извештај Савета Европе о монструозним злочинма ОВК  потпуно оспорава такву позицију Западних сила.“——— По Мартију најаважнији задатак из угла хуманитарне перспективе је тачно утврђивање судбине несталих лица на Косову. „Број несталих је изузетно висок, ако узмемо у обзир бројчано осредњу Косовску популацију.“ По њему 470 особа је нестало након окупације Косова од стране НАТО трупа, од тог броја он процењује да је било 375 Срба.АЛБАНЦИ ЛАЖНО ПРИЈАВЉУЈУ НЕСТАЛЕ ЗА ВРЕМЕ НАТО ОКУПАЦИЈЕ- КАО НЕСТАЛЕ ЗА ВРЕМЕ РАТА…То се све чини (лажно пријављивање несталих), по Мартију, из разлога што Косовски закон компензације „ратних жртава“ признаје само оне страдале или нестале пре 12-ог Јуна 1999 (пре доласка НАТО-а на Косово); Такође разлог за овакво прикривање истине је чињеница да су ти нестали албанци ликвидирани од стране Тачијеве терористичке ОВК као издајници, и њихове породице на тај начин сакривају „срамоту“. Овде постоји и други много важнији разлог, који је Марти описао следећим речима: „Лов на „издајнике“ је гурнуо у други план крваве сукобе у оквиру унутрашњих фракција ОВК, и добро је послужио да заташка злочине почињене од стране ОВК и њима сродних група.“Овде је важно напоменути да је процена броја несталих Срба, по међународном Црвеном Крсту, много већа од горе споменутог броја 375- и приближава се цифри од око хиљаду несталих Срба.Марти наглашава, да док је постојала пуна сарадња Српских државних органа у утврђивању судбине несталих лица, на другој страни- албанској на Косову и албанској у Албанији, не да није било такве сарадње, већ је са њихове стране истрага ометана и саботирана. Марти сматра „недостатак сарадње од стране косовских и албанских власти у утврђивању судбине несталих Срба, па чак и судбине косовских Албанаца (жртви злочина од стране ОВК) подстиче дубоку сумњу у садашњи ниво политичке воље да се сазна истина о овим трагичним догађајима.“„СВАКИ АЛБАНАЦ КОЈИ ОТКРИЈЕ ЛОКАЦИЈУ О МАСОВНИМ ГРОБНИЦАМА СРПСКИХ ЖРТАВА ЈЕ ИЗДАЈНИК“- Д. МАРТИУ наставку Марти наводи практичне примере обструкције од стране албанаца са којима се сусретала његова комисија приликом рада на Косову и у Албанији:

„Један пример како смо били конфронтирани у току наше Приштинске мисије утврђивања истине, је био везан са ископавањима у руднику где нам је речено да је око 30 убијених Срба сахрањено. Локалној грађевинској компанији која је била ангажована на том послу је било прећено од стране локалних мештана албанаца, што је довело до великих застоја те операције. Тада нам је речено, да се међу косовским албанцима сматра „издајником“ свако ко пренесе информацију о масовним гробницама са српским жртвама.“

„Иследници ЕУЛЕКС-а су нас обавестили да је ниво сарадње са албанским властима раван „нули“. На захтев за легалну међународну сарадњу за истрагу у бившем логору ОВК Кукеш, је одговорено тек након неколико месеци да мора да се одложи због „временских непогода“. Други међународни званичници су такође пријавили „снажни отпор“ косовских власти сарадњи у решавању случајева несталих Срба, као и албанских „издајника“. Албанска влада је вршила сталну обструкцију- не дозвољавајући никаква ископавања масовних гробница на својој територији.- „Овде није било рата, тако да овде нема никаквих гробова да се ископавају“.- Био је одговор који су међународни иследници добијали рутински из Тиране.

Марти такође наглашава да је његова истрага наилазила на обструкцију проналажења несталих лица после 12-ог Јуна 1999, и од стране Канцеларије за нестала лица на Косову- који заједно образују ЕУЛЕКС и косовске „власти“.

„НЕКО“ У ХАШТКОМ ТРИБУНАЛУ НАМЕРНО УНИШТАВА И ПРИКРИВА ДОКАЗЕ О ЗЛОЧИНИМА НАД СРБИМА!?

Он потом истиче, да иако је такозвана „жута кућа“ у месту Рипе, код Бурела у Албанији, „одиграла своју медијску улогу и скренула пажњу јавности на проблем несталих особа- ипак је то био само врх леденог брега „та кућа једва да је била само један елемент у далеко већој и много више компликованој епизоди.“

Марти потом описује површност и „некомпетентност“ истраге на локацији „жуте куће“ коју су заједно спровели УНМИК и Хашко тужилаштво:

„Та посета у стварности не може да буде сматрана као правилна форенсичка истрага према утврђеним „техничким правилима.“ Лица која су била присутна тој истрази, које смо ми саслушали, су осудила очигледан недостатак професионализма, посебно са становишта узимања узорака и класификације научне обзервације. Нарочито је понашање неких чланова породице „К“ која живи у тој кући, покренуло разна питања и створило сумњу у контексту различитих и контрадикторних објашњења која су давали, једно за другим, у вези присуства трагова крви (откривених коришћењем Луминола) око стола у главној соби. Домаћин је оригинално тврдио да су у тој соби клане и сечене неке животиње. После је понуђено објашњење да се једна од жена из те породице порађала у тој соби.

Након тога, нити су УНМИК, нити Хашки трибунал, и наравно нити Албанско државно тужилаштво, учинили додатне посете тој локацији, нити спровели неко додатно и темељито истраживање. Албански иследник које учествовао у иницијалној посети тој локацији, је штавише пожурио да јавно изјави да тамо нису нађени никакви докази. Физички узорци сакупљени на месту увиђаја су накнадно уништени од стране Хашког трибунала пошто су само фотографисани, као што ми је тренутни Главни тужилац Хашког трибунала потврдио у свом писму. Ми овде не можемо да се суздржимо а да не изразимо запрепашћење да је тако нешто могло да буде учињено.“

У претходно споменутом писму Мартију- Главни хашки тужилац Серџ Брамерц каже да је разговарао са Карлом Дел Понте и да га је она „уверавала да материјални докази у питању би требало да су сачувани у архивама Хашког тужилаштва, и да би њихово уништење било незамисливо.“ Као што знамо ти докази су уништени од стране „неког“ из Хашког тужилаштва; И једини логичан закључак који се овде намеће- јесте да се ради о намерној саботажи и прикривању злочина према Србима.

Ово је нажалост, један од најбољих доказа да такозвани Хашки суд није уопште неутралан према Србима, и само потврђује оптужбе о много већој мрачној завери против наше нације, нарочито у контексту огромне смртности српских заточеника у Хагу, и њихових несразмерно великих казни у односу на казне (знатно малобројнијих) заточеника других националности!?

У наставку извештаја Марти наглашава да је од стране ЕУЛЕКС-а  начињен прогрес у откривању локација тајних затвора у северној Албанији, где су поред заточавања вршене и физичке ликвидације српских талаца. Он затим поново наглашава обструкцију од стране Албанских власти, да би потом нагласио даљу обструкцију која долази из Хашког трибунала, који је по његовим речима следећа:

„У време док пишем овај извештај, ЕУЛЕКС још увек нема приступ збирци досијеа прикупљених од стране Хашког трибунала у области ове истраге.“

Извештај такође описује обструкцију из области легалне сарадње на коју је тим ЕУЛЕКСА наишао у случају „Медикус“ клинике у Приштини, и то од стране неколико чланица Савета Европе и земаља посматрача. Овде се каже да је таква сарадња захтевана од следећих земаља: Белорусије, Канаде, Израела, Немачке, Молдовије, Пољске, Русије и Турске. Једина земља која је спремно одговорила на такве захтеве је била Канада.

Марти ту обструкцију описује следећим речима: „Узимајући у обзир тежину наводног дела- трговине људским органима, такви „застоји“ су незамисливи и неодговорни.“

ИНТИМИДАЦИЈА И ЕЛИМИНАЦИЈА СВЕДОКА НА СВАКОМ КОРАКУ

У следећем пасусу Марти наводи поред примера обструкције, и велику количину доказа против лидера ОВК:

„Сазнали смо из прве руке како је на Косову тешко реконструисати догађаје у време проблематичног и хаотичног периода 1999- 2000. С изузетком неколицине иследника ЕУЛЕКСА, тамо постоји недостатак решености да се установи истина о томе шта се дешавало у том периоду, и према томе утврди одговорност. Мноштво доказа који постоје против одређених вођа ОВК изгледа да изазивају бојазан и неодлучност код ЕУЛЕКС администрације да се са истима суоче.

Постојали су сведоци који су „елиминисани“, док су остали исувише застрашени и самим проспектом учешћа у истрази. Ти сведоци немају поверења у систем наводне „заштите сведока“ који им се нуди. Ми сами смо морали да предузмемо веома детаљне мере опреза у односу на неке „сабеседнике“ да би им обезбедили потпуну анонимност. Ми смо их нашли са великом сигурношћу као поуздане сведоке и били смо у ситуацији да њихова сведочанства потврдимо са објективним доказима из више извора. У сваком случају  наш задатак није криминална истрага; Али зато тврдимо да смо сакупили довољно веома убедљивих доказа да можемо да категорично захтевамо од међународних тела и држава умешаних у овај случај, да коначно предузму све кораке да би обезбедили да је истина установљена и да су злочинци недвосмислено идентификовани, именовани и да ће одоговарати за своја недела. Знаци повезаности између криминалне класе и високих политичких и државних институција су исувише бројни и озбиљни да би били игнорисани. Основно је право грађана Косова да сазнају истину, и само истину, као један од највреднијих услова за помирење између националних заједница и просперитну будућност региона.“

„Током истраге смо обезбедили сведочанства и документоване доказе из више десетина главних извора, које овде наводимо: учесника рата и асоцираних са разним наоружаним групама које су учествовале у непријатељствима на Косову; директним жртвама насилних злочина почињених на Косову и суседним територијама; чланова породица несталих или убијених особа; садашњих и бивших представника међународних институција правде надлежним за Косова (пре свега УНМИК-а, ЕУЛЕКС-а, и Хашког Трибунала; представника националних правосудних институција са јурисдикцијом над догађајима на Косову ((Тужиоца за ратне злочине из Београда, Државног тужиоца из Тиране, тужиоце, полицајце и државне безбедносне званичнике у Приштини, као и из три суседне државе)); хуманитарне агенције ((укључујући Црвени Крст и међународну Комисију за нестала лица)); и разне  чланове цивилног друштва и група за људска права које су истраживале и извештавале о догађајима на Косову у овом материјалном периоду ((Центар за хуманитарно право)).“

У наставку извештаја Марти описује потешкоће у ступању у директан контакт са неким сведоцима, наводећи да су исти из безбедносних разлога саслушавани индиректно. У случају „Лимај“ пред Хашким трибуналом, Марти наводи албанску племенску лојалност која је евентуално резултирала у „неспремност“ сведока да сведоче, или чак и њихову елиминацију. Он нарочито цитира пар других случајева суђења албанским ратним злочинцима, где су многи сведоци убијени. Он овде вероватно мисли и на Харадинајев случај.

Овде је вредно цитирати речи Мартија о карактеру косовске албанске мафије на чијем је челу данашњи такозвани „премијер Косова“ криминалац и ратни злочинац Хашим Тачи, као и о методама истраге Мартијеве комисије:

ТАЧИЈЕВА МАФИЈА ГОРА И ОД ИТАЛИЈАНСКЕ „КОЗА НОСТРЕ“

„Многе особе које су провеле више година службујући на Косову, и које су постале најцењенији коментатори стања правосуђа у том региону, су нас подучиле да је мрежа организованог  албанског криминала(„Албанска Мафија“) у Албанији, као и у суседним територијама укључујући Косово и Македонију, као и Дијаспору- била тежа за „пробијање“ него и сама Италијанска мафија; где су чак и најнижи оперативци радије прихватали вишедеценијске затворске казне, него да „цинкаре“ своју племенску сабраћу.

Тако да смо се из нужне потребе, тамо где је то било применљиво, ослањали на аудио и видео снимање интервјуа са кључним изворима, обављено од стране других. У таквим случајевима смо предузимали сваку могућу радњу да лично установимо идентитет, аутентичност и кредибилитет тих извора; да бисмо упоређивали њихова сведочанства са информацијама из других независних извора о којима они нису имали никаква сазнања; те смо тако стицали „искуство“ из прве руке преко наших иследника, о околностима и условима тих саслушања.

Иследници који су вршили саслушања сведока су  били из редова: представника полицијских и правосудних органа из више земаља, академских истраживача, угледних и кредибилних новинара-истраживача. Увек смо инсистирали на проверљивости и кредибилности свих сведочанстава.“

———————————————

Европа српским сузама не верује- IV

МАРТИ: ЗЛОЧИНИ ПРЕМА СРБИМА НЕ СМЕЈУ ДА СЕ ЗАБОРАВЕ!- ТАДИЋ: СРБИ МОРАЈУ ДА ЗАБОРАВЕ ХРВАТСКЕ ЗЛОЧИНЕ!?У свом извештају о монструозним злочинима Тачијеве терористичке ОВК над Србима, Марти наглашава да та мрачна прошлост не сме да се заборави и да сви злочини  морају да се потпуно истраже и њихови извршиоци приведу правди. Те речи долазе из уста једног швајцарца, неутралног међународног експерта, високог моралног и професионалног интегритета, који у овом извештају, као и у својим претходним деловањима, није штедео речи да осуди поступке Милошевића и његове „бруталне“ политике на Косову. Марти нарочито истиче да када су у питању злочини, принцип компензације не сме да буде прихваћен, нити да постоји.Изгледа да таква логика и принципи не важе, када је у питању „наш про-српски“ председник Борис Тадић; Сећате се како је током његове недавне посете Хрватској (једне од његових безбројних „емотивних“ посета тој геноцидној државној творевини у чије су темеље узидане кости преко милион зверски уморених Срба) изјавио, не трепнувши, да ми Срби морамо да заборавимо прошлост (читај хрватске ратне злочине према нашем народу), и да тиме „братски“ омогућимо Хрватској да се придружи ЕУ, без суочавања са својом геноцидном прошлошћу.Дакле овде имамо два особе. Једну швајцарске националности, високог моралног интегритета, огромног угледа у својој земљи и снажне међународне репутације. И другу, „про-српске“ афилијације (што само по себи искључује српску националност), ниског моралног интегритета, никаквог угледа у својој земљи, и „бескичмене“ међународне репутације. Личности са дијаметрално различитим ставовима о томе шта је морално, а шта није када је у питању трагична судбина нашег народа на територији бивше Југославије.Осећао сам се обавезним да направим овакав увод у овај четврти наставак фељтона о извештају Дика Мартија, а све то у светлу недавне Тадићеве изјаве (још једне у низу понижавајућих за Српску нацију- којој је „он“ на челу) да ће се састати са Тачијем, без обзира на најновије веома кредибилне алегације монструозних злочина ОВК над Србима.Да не спомињемо да је Тачи добио статус терористе од стране српских власти, још давне 1997, када је издат судски налог за његово хапшење поводом правоснажне пресуде у Косовском Окружном Суду под ознаком: Процес К-1745, члан 331 и 334 Кривичног закона, где је осуђен на 10 година затвора за кривична дела тероризма против српске полиције и државних установа, која датирају још од 13-ог Маја 1993.Дакле Тачи је од стране Српске државе већ правоснажно осуђен за кривично дело тероризма, које не застарева; И за највише државне органе ове земље, укључујући председника Тадића, он мора да се сматра терористом у бекству. Али овде видимо да Тадић „хита и њему у загрљај“, као и свом „полу-хрватском“ брату Јосиповићу, без обзира на понижење које тим чињењем наноси, не само „својој“ нацији, већ и безбројним невиним српским жртвама умореним „албанском“, или „хрватском“ руком.Све ово не би требало да нас чуди, ако схватимо да нас је први пут у историји српске државотворности снашло такво „зло“. Зло да на челу Српске државе немамо Српског, већ „про-српског“ вођу са анти-српском агендом!СТВАРАЊЕ ОД КОСОВА- ЗАПАДНЕ „СЛОБОДНЕ ВОЈНО-ОБАВЕШТАЈНЕ И МАФИЈАШКЕ ЗОНЕ“

Да се вратимо на Мартијев извештај, где се у овом делу наглашава да прикупљени докази контрадиктују досадашњи имиџ ОВК, као „герилске армије“ која је бранила „косовско становништво“, и да је према тим доказима ОВК стратегија била много више комплексна, него што је јавно истицано „да победи српске опресоре.“

Ту се такође истиче да је ОВК успела да „добије“ подршку од страних држава, углавном од САД, уз „цену“ која се овде не износи у детаљима, али упућује на испуњење одређених обећања и обавеза од стране Тачијеве ОВК према западним „спонзорима“.

Ми можемо да наслутимо те ОВК обавезе, у контексту постојања највеће америчке војне базе (ван територије САД) Бондстил, као и тајних ЦИА затвора на Косову и Македонији (како је то индиректно документовано у Викиликс депеши америчке амбасаде у Скопљу, линк- http://wikileaks.ch/cable/2006/02/06SKOPJE105.html). Други највећи западни интерес, поред стратешког војног и обавештајног, је био економски који је остварен западном пљачком српских енергетских и минералних ресурса на Косову.

Из овог извештаја се види да је лажна косовска држава стварана са два главна циља: 1-    Трајна Америчка и НАТО окупација у склопу агресивне евро-азијске војне стратегије, пре свега према Русији; 2-    Стварање мафијашке „државе“ Косово под чврстом руком терористичке ОВК, којој је од стране западних господара дозвољено да се баве криминалним активностима, пре свега транзитом хероина и  опојних дрога из Азије у Европу и Америку (операције која је под директним спонзорством и контролом америчке ЦИА-е).

Овде је важно напоменути да таква западна „слободна „трговинска“ војно-обавештајна зона“ не би могла да функционише без употребе репресивне Тачијеве терористичке организације за контролу косовског цивилног друштва и наводних демократских институција. У том смислу је терористичкој ОВК и западним окупаторима била веома важна, не само елиминација Српске државе са Косова, већ и самог Српског становништва-(а онда им се десио Мартијев Извештај)!

КОСОВСКИ ПОЛИТИЧАРИ БИРАНИ ПО ДОКАЗАНОМ АНТИ-СРПСТВУ

У овом делу извештаја Марти наглашава да је по окончању рата политичка структура власти на Косову попуњена командним ОВК кадровима, који су на функције бирани по „ратном искуству и кредиту“, као и доказаном „анти-српству“, а не по моралним, професионалним и политичким квалитетима, што је све поспешило климу злочина према Србима у том периоду.

Марти потом објашњава племенски и мафијашки карактер албанске заједнице на Косову: „Што више, открили смо да је структура јединица ОВК била прилагођена  у високом степену, према хијерархији, „заклетви“ и канонима „части“ који су били у основи албанских кланова, или увећаних породица (братства), који „де факто“ формирају обичајно право познато као „Канун“, у регионима Косова из којих су дошли ОВК команданти.

Засновано на аналитичкој информацији коју смо примили од више посматрачких међународних мисија, која се поклапа са нашим властитим изворима из Европских полицијско-судских агенција, као и са информацијама које смо добијали од неких бораца ОВК, открили смо да се јединице ОВК и њихове задужене зоне дејства, перфектно поклапају, попут огледала, са структурама које контролишу организован криминал на територијама на којима је била активна ОВК.

Да то упростимо, установљавање који круг команданата ОВК и њихових сарадника је био задужен за специфичан регион где је оперисала ОВК на Косову, и наравно у одређеним деловима Албаније, је био кључ да се разуме ко је где организовао гомилу криминалних активности, попут шверца или илегалне трговине које су овде одвијале неометано.

У овој истрази смо открили да је мала, али веома моћна група „карактера“ ОВК уграбила контролу најмрачнијих криминалних организација под контролом косовских албанаца у Албанији, и то још пре 1998.

Та група мрачних карактера ОВК је саму себе назвала „Дреничком Групом“, евоцирајући повезаност Дреничке котлине на Косову, традиционалног легла албанског отпора српској „репресији“ под Милошевићем, и места где се „родила“ ОВК.“

ДРЕНИЧКА МАФИЈАШКА ГРУПА И „БОС“ ТАЧИ- ЗАПАДНО ЧЕДО

Марти наглашава да ови горњи подаци долазе из више извора: укључујући ОВК „дисиденте“, обавештајне изворе НАТО-а, КФОР-а, Организације за Европску Кооперацију и Безбедност, као и из Америчке ЦИА-е.

Потом наставља: „Открили смо да је „Дреничка група“ имала свог шефа, или по мафијашкој терминологији „боса“, касније трансформисаног „политичара“, али убедљиво највише међународно препознатљиво лице ОВК, Хашима Тачија.

Тачи је био на челу ОВК на преговорима у Рамбујеу, на терену на Косову, у иностранству. Он је такође „елиминисао“ унутрашње факције у оквиру ОВК, које су биле карактеристичне током 1998 и 1999.

Очигледно, Тачи је непобитно дуговао свој успон томе што је успео да осигура подршку и дипломатско признање од стране САД и других Западних сила, као привилеговани домаћи партнер у њиховој спољној политици на Косову. Та врста политичке подршке је створила у Тачијевој „глави“ осећај „недодирљивости“ и немерљиве вредности као косовског послератног лидера чије време тек долази.

У другу руку, према веома добро документованим обавештајним извештајима које смо пажљиво проучили и верификовали кроз интервјуе током наше истраге, Тачијева „Дреничка група“ је изградила веома чврсту и моћну базу у структурама организованог криминала које су „процветале“ на Косову и у Албанији у то време.

У том смислу, Тачи је (документовано) деловао са подршком и уз прећутну сагласност Албанских власти, укључујући Социјалистичку партију на власти у то време, али такође уз подршку Албанских тајних служби, као и моћне Албанске мафије. Многи команданти ОВК су остали на територији Албаније, неки чак делујући из главног града Тиране, за време и после ратних активности.

Током НАТО бомбардовања, које је трајало више седмица, најглавнији утицај на пораст моћи ОВК се десио као резултат уплива страног фактора у том региону, на оба начина – јавно и „легално“, као и тајним војно-обавештајним операцијама у име подршке циљевима ОВК. Због немогућности да продре на територију Косова, већина те стране(западне) подршке је каналисана кроз Албанију.“

ЗАПАДНИ ТАЈНИ ИЗВЕШТАЈИ: ТАЧИ НАЈОПАСНИЈИ МАФИЈАШКИ БОС

У извештају се такође спомиње да поред „ратовања“ током НАТО бомбардовања, главни опсесија ОВК је била и даље криминал, те су у том смислу „рекетирали“ племенске области у Албанији у пограничном појасу, бавили се шверцом украдених аутомобила и другом опљачканом српском имовином, трговином белим робљем и присилном проституцијом.

Какав је био стварни „рејтинг“ Тачија код његових западних налогодаваца показује задњи пасус овог дела извештаја: „Слично, обавештајни аналисти који су радили за НАТО, као и они који су радили за најмање четири независне стране владе, су методичким скупљањем обавештајних информација саставили веома убедљив извештај који описује период сукоба 1999. Ту је Тачи од стране свих њих идентификован, и како је дословце наведено у обавештајним извештајима, као најопаснији од свих мафијашких „босова“ ОВК.“

У ОВК ЛОГОРИМА СМРТИ УБИЈАНИ И СТРАНИ ДРЖАВЉАНИ

У закључку овог дела фељтона, желим да нагласим да је овај извештај, поред већински српских жртава и малобројних албанских „колаборатора“, документовао и отмицу, трговину, убиство и одстрањивање органа из тела више држављана Русије, Бугарске, Румуније и Молдавије, а према сведочанству Хашког заштићеног сведока К-144, као и из других поузданих извора. Те је у том смислу за очекивати да ће владе горе споменутих земаља, пре свега Русије, демонстрирати лични интерес и подршку овој истрази, као и кривичном гоњењу крволочних убица који су данас још увек на „власти“ на Косову.

Од „наше“ про-српске владе, која ће и у овом случају вероватно штитити пре свега америчке, а не српске интересе, не би требало много чему да се надамо.

———————————————–

Европа српским сузама не верује- V

ТАЧИ ОДГОВОРАН И ПО ПРИНЦИПУ „ЛАНЦА КОМАНДНЕ ОДГОВОРНОСТИ“

Као што ће Мартијев извештај то овде показати, и без сумње доказати у даљем правосудном поступку пред судом (који тек треба да буде одређен и оглашен надлежним од стране Савета Европе и шире међународне заједнице, за монструозне албанске ратне злочине, и злочине против хуманости против српског народа, и десетина, ако не и стотина, држављана више страних земаља), албански злочини киднаповања, бесправног тамничења, физичког злостављања и убистава над српским жртвама су несумњиво почињени, веома добро документовани, а неки чак јавно обелодањени у водећим западним медијима. Оно што још увек није презентовано јавности у форми форензичких доказа и сведочанстава јесте документација о самом чину одстрањивања органа из тела, пре свега српских жртава. Не сумњам да такви докази постоје, и познавајући професионални и морални интегритет истражитеља Мартија тешко је поверовати да би он изашао у јавност са овако експлозивним извештајем без додатног „кеца у рукаву“. Но, ја бих да се за сада задржим на доказима који су нам познати, и сами по себи, без икаквог додатног доказивања „крађе људских органа“, би требали да буду довољни за покретање међународног, али и домаћег правосудног поступка за горе наведена кривична дела.

У овом досадашњем истражном поступку је недвосмислено доказана кривична одговорност (за горња кривична дела) лидера Хашима Тачија и остатка руководства ОВК,  и то по истом принципу по коме је у Хагу већ суђено целокупном бившем државно-политичком врху Србије – принципу „ланца командне одговорности“. У време ових монструозних злочина Хашим Тачи је био неприкосновени војни командант терористичке ОВК и лидер лажне косовске државе- дакле „господар живота и смрти“ на просторима Косова и у неким деловима Албаније. На страну то, што постоје све индиције да је он сам лично учествовао и извршавао ове злочине- задржимо се за сада на ономе због чега би он већ морао до сада да седи на оптуженичкој клупи у Хагу.

НОВИНАР МОНТГОМЕРИ САЧУВАО КОПИЈЕ ДОКАЗА КОЈЕ ЈЕ ХАГ НАМЕРНО УНИШТИО

У априлу 2009, ББС је емитовао документарни филм „Нестали на Косову“ (линк: http://news.bbc.co.uk/2/hi/7990451.stm), у режији угледног новинара Мајкла Монтгомерија. Господин Монтгомери се, од мартовског погрома 2004 на Косову, интензивно бави сакупљањем доказа о албанским злочинима над Србима, и његова новинарска истрага је управо та које је покренула „траљаву“ УН истрагу на локацији ноторне „Жуте куће“ (да би и он сам евентуално постао „активни члан те истраге“). Његов документарац зато има посебну тежину, јер садржи изворне видео доказе који су званично заведени као доказни материјал Хашког тужилаштва (да би ти видео, као и други форензички докази касније били намерно уништени од стране антисрпске Хашке институције). Наравно господин Монтогмери је сачувао своје копије видео исказа више заштићених хашких сведока, као и видео копије форензичких доказа са локације „Жуте куће“,и потом, због личног убеђења да су ти докази намерно уништени да би се заташкали злочини над Србима и сакрила за Запад „неугодна истина“, одлучио да их овим кратким али веома снажним документарним филмом учини доступним светској јавности. Колико је та документарац постао „неугодна истина“ за многе западне политичаре, најбољи доказ је чињеница, да је упркос изузетној гледаности емитован само два пута у Априлу 2009, и после тога више никад (овде говоримо о БиБиСију).

У видео прилогу су приказани искази двојице заштићених хашких сведока и једне заштићене жртве албанске националности, али је такође наведено да постоје бројни други заштићени сведоци и неколико преживелих жртава- нажалост међу њима ниједна српска жртва!

Тај видео запис недвосмислено доказује да су српски цивили и ратни заробљеници, били киднаповани од стране Тачијеве ОВК, и у једној компликованој и „скупој“ операцији пребацивани у Албанију. Пошто се радило углавном о сиромашним српским цивилима за које никада није тражен озбиљан откуп (осим пар појединачних директних уцена српским породицама од стране нижих ОВК „кадрова“, где је одређена сума новца изнуђена, али до откупа и примопредаје талаца никада није дошло, јер то никада није ни било на „распореду“ тих „другоразредних“ разбојника), и пошто се радило о ратним заробљеницима, углавном младим српским војницима, безначајне или никакве обавештајне вредности, поставља се једно врло логично питање: зашто су ти јадни људи шверцовани у Албанију таквом компликованом и ризичном операцијом? Јер ако су шиптарски терористи желели да их муче и физички ликвидирају, то су могли да учине без много ризика на безбројним локацијама унутар Косова.

Једини логичан одговор на такво питање који се сам намеће, јесте: мрачне намере тих шиптарских крволока и њихових западних савезника да учине „нешто нечасно“ са њиховим телима. Ако ту нису били у питању сатанистички обреди жртвовања тих мученика Блеру, Клинтону, Солани, Кушнеру и осталим западним девијантима, онда опет једини логичан закључак, и сурова истина чији нам се хорор сценарио управо презентује од стране највишег легалног органа Европе, и који ова Мартијева истрага документује безбројним материјалним доказим, индицијама и сведочанствима очевидаца, јесте: „крађа“ људских органа, за „девијантно“ западно и блискоисточно тржиште. Управо док је овај текст у припреми, неки медији тврде да су у овој мучној крађи људских органа учествовали и војни лекари из састава окупационих НАТО трупа на Косову.

АУСТРАЛИЈСКИ ХИРУРГ ЈУРИШЕВИЋ- ЏЕЛАТ ОВК, „ПРИСУТАН“ НА ЛОКАЦИЈИ КУКЕШ У ВРЕМЕ УБИЈАЊА ЗАТОЧЕНИКА И КРАЂЕ ОРГАНА

У сваком случају, добро је документован случај аустралијског хирурга хрватског порекла Др Крега Јуришевића, који је јавно признао да је пришао ОВК, и потом свој „стетоскоп“ заменио за оружје, где је по властитом признању поред оружане борбе у оквиру ОВК, лично убијао српске рањенике да би им (његовим речима) „скраћивао муке“. Поред  убијања заробљених Срба, Др Јуришевић је активно сарађивао са западним обавештајним службама у току НАТО рата, и под маском доктора хуманитарца шпијунирао српске трупе. По његовом хвалисању био је одговоран за навођење НАТО авиона на српске циљеве, којом приликом је убијено преко 400 Срба.

Али оно што је индикативно за ову истрагу (напомена ово је део ауторове „истраге“)  је то да је дотични Јуришевић боравио у Априлу 1999-те на локацији Кукеш (локацији тајног затвора у коме су држани и убијани Срби којима су „одстрањивани“ органи) у Албанији, и да је тамо према његовим речима био сведок неких „аномалија“ у локалној болници која је била под контролом извесног доктора- команданта ОВК (претпостављам да се овде ради о Др Шаипу Муји). Др Крег Јуришевић данас живи и ради у аустралијском граду Аделаиди, где је запошљен као кардио-торациони хирург у Краљевској Аделаида Болници.

Ми се овде надамо да су ови подаци доступни како нашим српским истражним органима, тако и Мартијевој истрази- јер овде је веома важна улога Др Јуришевића не само као ратног злочинца, већ пре свега као, потенцијално једног од кључних сведока у овој монструозној афери.

Дакле, сва ова кривична дела су недвосмислено почињена, и можда је у овој фази истраге теже доћи до идентитета непосредних извршиоца и расветљавања сваког појединачног кривичних дела. Али, као што то знамо из горе наведеног примера суђења комплетном српском политичко-државном руководству у Хагу, чињеница да кривична дела за која су осуђени (у пред-ратном и ратном периоду до окончања рата 1999) никада нису потпуно расветљена, није сметала Хашком трибуналу да их за иста осуди по приниципу „ланца командне одгворности“, не сматрајући за потребно да доказује свако појединачно кривично дело (која су починили неки припадници и неке јединице српских снага на терену).

То је управо принцип правде на коме мора да инсистира наше правосуђе, као и патриотски део српског руководства (од издајничког дела „просрпског“ српског руководства на челу са Тадићем немамо ничему добром да се надамо). Следећи приницип на коме мора да се доследно инсистира, а који у свом извештају више пута наглашава господин Марти, јесте принцип једнакости пред судом!

ТАЧИЈА 2002 ХАПСИ ИНТЕРПОЛ ПО НАЛОГУ “FBI” И “DEA”, ДА БИ ГА УНМИК И ОЛБРАЈТОВА „ОСЛОБОДИЛИ“

Сада се вратимо самом „Мартијевом извештају“:

Господин Марти, поред Хашима Тачија, Агима Чекуа и Рамуша Харадинаја, директно именује остале заверенике у врху овог (ОВК) удруженог злочиначког подухвата шиптарских терориста: Џавита Халитија, Кадрија Веселија, Азема Силу и Фатмира Лимаја- наводећи да су сви они, на челу са горњом тројицом, били предмет темељне истраге. Не само УНМИК-а, Хашког Трибунала и ЕУЛЕКС-а, него и западних тајних служби: америчке ДИЕ-е, ФБИ-аја, ЦИА-е, немачког БНД-а, италијанског СИСМИ-иа, британског МИ16, и грчког „ИВајПиа“; Који поседују обилну документацију о криминалном деловању Тачијеве „Дреничке групе“.

Ове западне службе процењују да је „Дреничка група“, друга по величини шверцерска мафијашка група за транспорт хероина у Европу на „Балканској рути“- одмах иза турске (и свакако најсуровија).

Колико су западне тајне и полицијске агенције добро документовале ову злочиначку активност, и колико су је сматрале опасном за своје нације сведочи акција америчких полицијско-обавештајних агенција, које су документовале и процесуирале илегалну нарко активност Тачијевог клана, доказујући његову повезаност са светским мафијашким нарко картелима. Према исказу Мајкла Лавина, званичника америчке „анти-наркотик агенције“ (ДЕА), амерички суд и западне полицијске агенције су ставиле Тачија на листу Интерпола због тих злочина, те је он сабсеквентно ухапшен по међународној потерници 2002 на аеродрому у Будимпешти. Но, није дуго задржан у притвору јер је тада дошло до невиђеног притиска од стране америчког државног секретара Мадлен Олбрајт и других западних званичника. Међутим оно што је највише запрепашћујуће овај криминалац одмах је ослобођен, да би могао несметано да настави да се бави својим крвавим бизнисом.

Овде се дакле ради, не само о „окретању главе на другу страну“, највиших западних званичника и међународних институција, већ и о њиховој директној сарадњи и прикривању ових тешких кривичних дела. Надамо се да ће се Мартијева истрага позабавити и овим аспектом прљаве западне уплетености у ове најмонструозније злочине шиптарских терориста, који се на првом месту не би никада одиграли без такозване „западне хуманитарне интервенције“ на Косову (као и у другим деловима бивше Југославије).

ЗАПАДНЕ СЛУЖБЕ: ТАЧИ И САРАДНИЦИ ЛИЧНО УЧЕСТВОВАЛИ У УБИСТВИМА И ДРУГИМ ЗЛОЧИНИМА

Марти овде посебно наглашава да је у својој истрази дошао до докумената у поседу  угледних западних правосудних и полицијских агенција, попут америчког ФБИ-аја, којима се потпуно и веродостојно документује криминална активност Тачијеве „Дреничке групе“:

„Све што смо сазнали држи нас у убеђењу да би ти „људи“ до сада били осуђени за веома тешке злочине, и до сада би већ били на издржавању дугих временских казни затвора, да није дошло до два шокантна развоја догађаја који су им омогућили да наставе да делују некажњено:

– прво они су успели у елиминисању, или ућуткивању, већине потенцијалних и постојећих сведока против њих (непријатеља и доскорашњих савезника), користећи се убиствима, насиљем, претњама, уценама, „заштитничким рекетирањем“;

– и друго, због „недостатка“ политичке воље међународне заједнице да ефективно кривично гони бивше лидере ОВК.

То је све дозволило Тачију, и другим члановима „Дреничке групе“ да максимално „искористе“ своје позиције у стицању огромног богатства, које је у нескладу са њиховим званичним „занимањима“ и приходима.“

„У свим кључним обавештајним извештајима западних агенција, Тачи и његови сарадници из „Дреничке групе“, су означени као „главни играчи“ косовске мафијашке структуре. Ја сам пажљиво проучио те веома обимне и разноврсне извештаје са осећајем ужаса и моралне огорчености.

Оно што је највише упадљиво је то да је међународна заједница на Косову, од америчке владе и осталих западних савезника, од правосудних институција Европске Уније, несумњиво поседовала веома убедљиву документацију о свим аспектима криминалних активности „Дреничке групе“. Ипак изгледа да нико није био спреман да реагује у таквој ситуацији и ове криминалце изведе пред лице правде.

Наши „извори“ из прве руке су веома кредибилно означили Хаљитија, Весељија, Силу и Лимаја, заједно са Тачијем, као и других чланова „ужег круга“, да су лично наређивали и у многим случајевима лично надгледали или учествовали у убиствима, затварању, мучењу и „испитивању“ жртава, у различитим деловима Косова и, што је било од великог интереса за нашу истрагу, велики део тих криминалних активности се одиграо у контексту ОВК операција на територији Албаније, у периоду од 1998 до 2000.“

ДР ШАИП МУЈА „КОСОВСКИ ДР МЕНГЕЛЕ“ ЛИЧНО „НАДЗИРАО“ ЗЛОЧИНЕ У ТАЈНИМ ЗАТВОРИМА И ИЛЕГАЛНИМ БОЛНИЦАМА У АЛБАНИЈИ

Марти потом описује тајне затворе у Албанији и њихову стварну функцију:

„Специфично, како смо ми то утврдили, вође „Дреничке групе“, имају највећу одговорност за две групе доказаних злочина описаних у овом извештају:

-За организовање и руковођење ОВК „ад хок“ тајних затвора на територији Албаније и -За судбину затвореника који су били заточени у тим логорима, укључујући многе киднаповане српске цивиле који су ту транспортовани преко границе, са Косова у Албанију.“

„Да би схватили како су ти злочини деградирали у најнижу форму нехуманости, прецизније у насилну екстракцију људских органа са циљем шверца на црном тржишту, ми смо овде идентификовали још један кључни ОВК карактер, који припада самом врху ових криминалних завереника: Шаипа Мују.

Скоро до најситнијих детаља, биографија Шаипа Мује у „борби за ослобођење косовских Албанаца, је идентична другим члановима „Дреничке групе“, укључујући лично Хашима Тачија. Од раних студентских дана почетком 1990-их, до једног од елитних чланова ОВК „координатора“ лоцираних у Албанији, па до члана кабинета „провизионе косовске владе“, и једног од главних команданата у послератном косовском Заштитном Корпусу, да би се на крају трансформисао у цивилног политичара у Демократској партији Косова, и коначно постао косовски високи „државни“ званичник.

Заједнички фактор који карактерише Мујино учешће у овој „афери“ јесте медицински сектор. Посебно сматрамо увредљивим да се та индивидуа представља, и као такав је прихваћен у многим круговима, као „Др Шаип Муја“, не приказујући себе једино као доктора медицине и хирурга, него и као „хуманитарца“ и напредног лекара.

Открили смо безбројне убедљиве индикације да је Мујина стварна и централна улога више од једне деценије, била у оквиру много мање „звучних“ кругова, које чини трговина људским робљем, недозвољеним и илегалним хирушким операцијама, и извршењем других кривичних дела организованог криминала.“

У извештају се наглашава, да је за разлику од Тачија, Муја сво време одржавао „ниски профил“ сакривајући се иза своје медицинске професије, и његов „случај“ до сада није био познат круговима изван криминалних структура, осим пар иследника који су му сво време били на трагу.

Кредибилни извори наводе такође да је Муја, иако јавно мало познат, имао кључну улогу крајем 90-их у развоју „стратегије“ ОВК, у време када је креирала међународну подршку. Такође се наглашава да је у време ратних сукоба и НАТО „интервенције“ на Косову, Муја руководио оперативном базом ОВК у Тирани, на безбедној даљини од границе и ратних дејстава.

Овај извештај нам такође открива да је Муја, заједно са Хаљитијем и Веселијем налазио спонзоре у иностранству, и доводио на Косово стране плаћенике и америчке (владине) војне контракторе. Такође сазнајемо да је Муја у то време лично ангажовао подршку Албанске тајне службе и Израелског Мосада.

Марти потом описује „кампању“ ОВК, непосредо по окончању рата када је НАТО окупирао Косово, која се огледала у безбројним злочинима пре свега према српским цивилима, али и према Ромима и албанским такозваним колабораторима – и то све под „будним оком“ НАТО трупа.

По Мартију сви ти злочини и иживљавања од стране припадника ОВК према, пре свега Србима, а потом и другим недужним цивилима на Косову, нису били резултат појединачне недисциплине и личне освете „огорчених Шиптара“, већ пре свега део систематске политике терора Тачијеве ОВК- како он то описује следећим речима:„…ми налазимо да су главни извршиоци тих злочина били пажљиво организовани, у оквиру унапред осмишљене стратегије руководства „Дреничке групе“.

Марти наглашава да овакви злочини, нарочито транспорт и заточеништво толико пуно људи у тајним затворима, и то све „без знања“ албанских власти је било могуће само: „…у оквиру проверене методологије познатих светских мафијашких структура од којих се „Дреничка група „ није разликовала.“

„ТАЈНИ ЗАТВОРИ И НЕХУМАНО ПОСТУПАЊЕ СА ЗАТОЧЕНИЦИМА“

„У оквиру наше истраге, ми смо идентификовали најмање шест различитих тајних затвора на територији Албанске републике, смештених на територији која се простире од Кахана у подножју планине Паштрик, у северном „врху“ Албаније, до друмова и морских плажа Дуреса, на медитеранској обали западне Албаније.

ОВК није имала легалну контролу тих области, али изгледа да нису имале нити албанске власти којима је то била обавеза према закону, или једноставно нису имале „вољу“ да спроводу законе. Тај посебан пропуст Албанских власти се огледа у „неспособности“ албанске полиције и обавештајних служби да сузбију мафијашки бандитизам јединица ОВК које су, у време конфликта биле стациониране на северу и у централном делу Албаније. Према њима, старији регионални команданти ОВК су били изнад закона.

Локације „затвора“, које смо добили из наших „извора“ се поклапају са доказима које су прикупили разни „новинари-истраживачи“ (неки од тих извешаја су старији од десет година), и недавно из извора иследника и тужиоца ЕУЛЕКС-а, укључјују: Кахан, Кукеш, Бићај (околина), Бурел; Рипе (село југозападно од Бурела, Матски округ); Дурес; и, верованто најважнија од свих других, за ову нашу истрагу локација – Фуше-Крује.

Били смо у ситуацији да посетимо два бивша тајна затвора у Албанији, али нисмо добили приступ унутар тих објеката. Поред тога, што смо имали сазнања да постоје још бар четири таква објекта, ми смо додатно сазнали, из „прве руке“, од више особа које су нам потврдиле, да су лично боравиле или посетиле „тајне затворе“ док су били под контролом ОВК, или током истраживачких мисија.

Ти објекти нису постојали као независни заточенички логори, већ су били део пажљиво организованог и координисаног ланца незаконитих активности, које су надзирали одређени команданти ОВК. Заједнички инкриминирајући фактор тих објеката је био тај, да су у њима били илегално заточени цивили, на територији државе Албаније, али под контролом и у „рукама“ чланова косовске ОВК и њихових помагача.“

ЗА ЗАПАД ЈЕ УБИЈАЊЕ СРБА БИЛО ПРИХВАТЉИВО

У закључку овог дела Мартијевог извештаја морамо поново да нагласимо да овај документ сада већ хронично наглашава: или директну западну умешаност у ове монструозне злочине против српских цивила, или њихово саучешниство и заташкавање, или у најблажем случају њихово игноранство. Тако да се сада овде поставља питање, како наша Српска нација може да верује том истом инкриминисаном западу, који се овде у истрази ових злочина против хуманости до сада непобитно показао као „део проблема“, да ће сада напрасно да се покаже као „део решења“ тог истог проблема.

За наше институције би најбољи пут био да доследно инсистирају, не само на уклањању одређених западних земаља из овог истражног процеса, већ и на њиховом елиминисању из међународног присуства на Косову, као доказане инкриминисане стране, а потом и на установљавању кривичне одговорности неких водећих западних државника, ако не и целих влада. За почетак би било довољно извући из архива добро документоване оптужнице против западних лидера, за ратне злочине у току илегалног НАТО рата против наше нације 1999. Оптужнице коју је незаконито и неуставно суспендовао издајнички прозападни „српски“ режим. Што се тиче доказане умешаности или заташкивања ових монструозних злочина од стране такозваних неутралних међународних институција, пре свега мисије УН-а на Косову, овде треба нагласити и њихову неспособност, нестручност и кукавичлук у суочавању са организованим криминалом на Косову. Тај аспект „пропале међународне мисије“ у оквиру“пропале косовске државе“, најбоље је описао, непосредно након мартовског погрома над Србима 2004-те, господин Едвард Тави, Канадски саветник при полицији УН-а на Косову: „Ми нисмо желели Албанце да почну да убијају нас, зато смо им радије дозволили да наставе да убијају Србе. Уместо да смо покушали да видимо шта ће се десити ако кажемо одлучно „не“ албанским захтевима и њиховој концепцији, чак и по цену разоткривања стварне природе Америчких „најбољих пријатеља“, што би свакако довело до појачаног домаћег терора – Ми смо одлучили да створимо много већи, и временски неограничен, глобални проблем“.

———————————————

Европа српским сузама не верује VI

  
АМЕРИЧКИ СЕНАТ 1999- О КРИМИНАЛНОМ КАРАКТЕРУ ОВК У званичном документу под насловом: „Ослободилачка Војска Косова: Да ли Клинтонова политика подржава Групе повезане са Тероризмом и Дрогама?“, Америчког Сената (Републикански политички комитет), објављеном 31 Марта 1999, недељу дана након почетка бомбардовања наше отаџбине, амерички „законодавци“ отворено називају ОВК терористичком и мафијашком организацијом, и сумњају у мотиве који су се крили иза Клинтонове злочиначке одлуке да започне тај илегални рат.Тај званични амерички документ цитира следеће речи председника Клинтона непосредно уочи примене „треће опције“ на Косову (те његове речи доказују да је он свесно ишао на изазивање регионалне нестабилности и кршење међународних повеља): „Трећа опција: наоружавање сепаратистичке ОВК од стране Америке и НАТО-а у циљу да води „борбу“ на терену, док НАТО наставља са ваздушним ратом. Та опција ће претворити НАТО у ваздушну подршку ОВК-у, али ће такође резултирати у будуће насилно прекрајање Балканских граница, вероватно изазивајући широку нестабилност у региону.“У документу се даље наводи да су америчкој администрацији били добро познати планови ОВК да „ослободи“ албанске крајеве у Црној Гори, Македонији (укључујући главне градове Подгорицу и Скопље, као и Север Грчке и Југ Србије (ван Косова)), пратећи идеју стварања Велике Албаније, наводећи да су сви ти деловии били анексирани Албанији у време Хитлерове окупације Балкана у Другом светском рату, и да је та фашистичка идеја још увек жива у шиптарским главама.Амерички сенат потом наводи да им је било добро познато да ОВК нису били никакви борци за слободу, већ да та терористичка организација има следеће корене. Цитат: „…оригинално састављена од радикалних „марксиста-лењиниста“ из комунистичке Албаније и потомака фашистичких милиција из Другог светског рата.“Такође наводе да је ОВК почела терористичке акције 1996, бомбардовањем кампова са српским избеглицама из Хрватске и Босне. Да су американци знали још те 1996-те да је ОВК терористичка организација, најбоље сведоче речи члана Клинтонове администрације, тадашњег Специјалног америчког изасланика за Косово, господина Роберта Гелбарда, који је 23-ег, Фебруара 1998 изјавио следеће Француској Новинарској Агенцији (АФП): „Ми оштро осуђујемо терористичке акције на Косову. ОВК је без сваке сумње терористичка група.“ Рекао је том приликом Гелбард.АМЕРИКА КРШИ УН ЕМБАРГО- САРАЂУЈЕ СА АЛ-КАИДОМ НА БАЛКАНУДокументовани терористички карактер ОВК није сметао Клинтону да изјави следеће: „САД предузимају убрзане кораке да трансформишу ОВК, од једне примитивне герилске групе у политичку снагу…“ Амерички сенат потом наводи чињенице које поткрепљују мафијашки карактер ОВК, посебно у пољу шверца наркотика, као и повезаност ОВК са радикалним Исламом, нарочито из кругова Иранске владе и повезаност са Осама Бин Ладеном.У наставку овог извештаја се наводи Клинтонова умешаност у кршење ембарга УН у Босни и америчко учешће заједно са Ираном у наоружавању босанских муслимана. Потом се један добар део извештаја посвећује, како овај извештај дословце каже: „Највеће етничко чишћење балканских ратова“, где се мисли на етничко чишћење Срба из Крајине од стране хрватске усташке државе, али се такође наводи, и то дословце: „…и то етничког чишћења које је вероватно сама Клинтонова администрација помогла да се спроведе“. Веома озбиљне оптужбе које долазе из самог Вашингтна, од стране једног од највиших америчких законодавних тела.

Потом у овом делу наставља са тврдњом да је Хрватска овакве ратне злочине спровела не само уз прећутну подршку Клинтонове админстрације, него уз активну војно-логистичку подршку и директну помоћ на терену од стране америчких „војних саветника“ и америчких контрактора, пензионисаних америчких генерала, а све уз сагласнот америчке владе. Али то није све, извештај наводи, да када је случај дошао пред Хашки трибунал, америчка влада је уместо сарадње активно саботирала тај процес, и учествовала у заташкавању случаја и уништавању доказа.

МОТО ОВК: „ДРОГЕ, ОРУЖЈЕ, КУРАН“!

У наставку извештаја о Косову и терористичко-мафијашкој организацији ОВК се наводе конкретни докази о криминалној активности те организације, који су били добро познати америчкој администрацији у годинама пре, као и у време косовског рата 99-те. „Поседујемо доказе да постоји повезаност између шверца дрогом и активности ОВК.“ Валтер Кег, Шеф анти-наркотик одељења, обавештајног одсека Шведске полиције.

„Етнички албанци су сада најзначајнија група у дистрибуцији хероина у Западним земљама.“- Немачка Федерална Агенција за Криминал.

„Полиција у Чешкој републици је недавно ухапсила косовског албанца, дилера дрогом извесног Добошија, који је побегао из Норвешког затвора где је служио казну од 12 година. Претрес његовог апартмана је открио документа која повезује његове илегалне наркотичке активности са куповином оружја за ОВК.“ Тајмс (Лондон), 03.24.1999.

У извештају се такође наглашава да су косовски Албанци главни шверцери и дилери дрогом у следећим европским земљама: Италији, Немачкој, Шпанији, Француској и Норвешкој. Такође се наглашава да су швајцарски затвори пуни албанских криминалаца. Овде такође сазнајемо да су и у Италији, крајем 90-их, имали тако велики проблем са шиптарском нарко мафијом на чијем челу је био Гаши Агим из Приштине, да су у помоћ звали специјалне јединице карабињера предвођене генералом Мариом Моријем. Тек ово је резултирало разбијањем шиптарске мафијашке мреже и масовним хапшењима шиптарских криминалаца. Заједно са 124 других дилера, ухапшен је и сам Агим Гаши.

Извештај наводи речи италијанског детектива из РОС-а(Специјалне Оперативне Секције) при Карабињерима, који каже да је циљ шиптарске мафије и ОВК (он ту не прави разлику) не независност Косова, већ уједињење Косова са Албанијом, под следећим мотоом: „Дроге, Оружје и Куран“! Коријере дела Сера, 10.15.1998

КОСОВО- „КОЛУМБИЈСКИ СИНДРОМ НА ЈУЖНОМ БАЛКАНУ“

Овде је веома важно напоменути упозорење Америчког сената, који је још те 99-те упозоравао да ће игнорисање криминалних делатности ОВК створити, по њиховим речима: „Колумбијски синдром на Јужном Балкану, који ће резултирати у стварање ситуације где ће албанска мафија постати толико моћна да ће моћи да преузме контролу над неким регионалним државама. У практичном смислу то ће укључити контролу над Албанијом и Македонијом (над Косовом су већ имали контролу).“ Ту тврдњу документују примером Демократске партије Албаније на челу са Сали Беришом, за кога кажу да се финансира шверцом дроге, као и да тим новцем финансира сепаратистичке покрете на Косову и Македонији („Балкански Меделин“, Џејн (енглески војни часопис) 03.01.1995).

У закључку овог извештаја Америчког сената се опширно описује умешаност Иранске државе и Ал Каиде на челу са Осама Бин Ладеном, у сарадњи са Албанском владом и под директним спонзорством Сали Берише, пре свега на локалитету Тропоја. У тренирању, опремању и наоружавању терориста ОВК, као и „довођењу“ хиљада муџахедина и инструктора из Ал Каиде и Иранске Револуционарне Гарде на север Албаније.

Но сада се вратимо на Мартијев извештај-

ЛОГОРИ ИЗ КОЈИХ СЕ НИЈЕДАН СРБИН НИЈЕ ВРАТИО- ЖИВ ИЛИ МРТАВ

У наставку извештаја Марти описује тајне затворе- концентрационе логоре на територији Албаније у којима су држани углавном Срби, али често и Албанци такозвани колаборатори, као и неки страни држављани. У току описа ових објеката, Марти почиње да износи и монструозне детаље судбине која је снашла стотине Срба, од којих до данашњих дана ниједан није пронађен жив, нити су чак откривена њихова тела.

За недостатак откривања посмртних остатака и идентификовања жртава Марти криви албанску владу, за коју тврди да је не само саботирала његову и претходне истраге, већ и активно учествовала у уклањању трагова злочина и пружања уточишта злочинцима. У тим криминалним делатностима су предњачиле албанске тајне службе, претходна ШИК и садашња ШИШ. Поред претходно споменутих терориста, тзв. лидера ОВК, он овде посебно наводи веома бруталног ОВК команданта и члана Дреничке групе Кадрија Веселија, који је био задужен за тајне затворе, и директно одговоран за веома нехуман третман, мучење и убиства заточеника – углавном Срба.

Он даље набраја те концентрацион кампове-затворе:

Кахан- камп у близини границе са Косовом, који је служен углавном као војна база, али и као „прихватна станица“ за заробљенике и њихово „саслушавање“.

Кукеш- бивша метална фабрика, коју је ОВК користила за више „намена“, али овде је важно напоменути да је унутар фабрике више просторија преправљено у „затворске ћелије“.

Дурес- који је служио као ОВК истражни центар, у позадини хотела „Дреница“, али и као главни штаб и регрутни центар.

У овим горњим објектима су углавном били заточени албанци „издајници“, дезертери или под неком другом сумњом. Евидентирано је око 40 преживелих заточеника Албанаца, који су се показали као веома драгоцени сведоци за Мартијеву истрагу, првенствено у циљу расветљавања судбине отетих Срба. Као ОВК команданте задужене за те „затворе“ Марти именује: Сабита Гечија, Ризу Алију (командант Хоџа) и Џемшита Краснићија. Каже да за њих постоји обимна документација прикупљена иницијативно од стране УНМИК-а, да би под ЕУЛЕКС-ом против њих била подигнута оптужница у „косовском суду“ за ратне злочине.

За Краснићија наводи да је још увек у бекству. За ову тројицу заједно са „дреничким џелатом“ Кадријем Веселијем, као и за њиховог претпостављеног Хашима Тачија, постоји обимна документација да су у извршењу ратних злочина деловали као криминална организација у оквиру „Дреничке групе“.

Марти потом детаљно описује нехуман третман заточеника у „кампу“ Кукеш, смештеним у импровизоване ћелије у склопу фабрике за обраду метала, у веома несанитарним условима, без хране и воде, где су били нон-стоп пребијани. Тај нехуман третман је веома добро документован од стране међународних и косовских органа, на основу сведочанства преживелих албанских жртава и неких припадника ОВК.

АЛБАНСКЕ ВЛАСТИ ДИРЕКТНИ САУЧЕСНИЦИ У РАТНИМ ЗЛОЧИНИМА

Оно што је индикативно, јесте то да Албанија упорно понавља да на територији Албаније не постоје тела жртава из тих кампова, док Марти овде подвлачи да се такво нелогично побијање наставља чак и у ситуацији када су истражни органи предочили албанској влади доказе, са локацијама и именима неких жртава (Албанаца), укључујићи неке форензичке доказе. У ту сврху овај извешај наводи као пример, ексхумирано тело косовског Албанца Антона Бисакуа са гробља у Кукешу, за кога је непобитно утврђено да је био заточен у ОВК кампу Кукеш. Брутално саслушаван, мучен и на крају усмрћен хицем из ватреног оружја (4-ог Јуна 99). За њега се наводи да је само једна од многих жртава шиптарских злочина које почивају на необележеном делу гробља у Кукешу. Једини разлог за такво негирање, који се овде логично намеће, јеста тај да су албанске власти биле директно умешане у монструозне злочине ОВК на својој територији.

Марти наводи да поред стотина Срба, постоји и огроман број Албанаца за које се зна да су киднаповани и пребачени у Албанију, али до дана данашњег нису пронађени. У извештају се описује како се одвијао транспорт заточеника између читаве мреже тајних затвора и кампова ОВК у Албанији. Тај опис је истрага прибавила од бивших ОВК бораца и њихових помоћника. Киднапована лица су транспортована у необележеним возилима, углавно комбијима и камионима, често путујући у конвоју и уз пратњу. По преласку су смештани у многобројне импровизоване затворе у албанским сеоским домаћинствима и разним помоћним зградама. Локално становиштво је поткупљивано понекад новцем, али много чешће украденом робом, као и сексуалним услугама киднапованих проститутки (углавном из источно-европских земаља) које су у тим камповима држане као робље, да би многе од њих биле искоришћене за екстракцију органа и евентуално убијене, или силовањем других недужних жртава.

НАЈМОДЕРНИЈА „КЛИНИКА“ У АЛБАНСКОЈ ЗАБИТИ

Марти наводи да је један од тих „кампова“ био наменски изграђен, и да је имао најмодернију клинику са луксузним лобијем. На том месту су Србима насилно вађени органи, да би одатле били транспортовани за богате „клијенте“ широм светског црног тржишта (људским органима). У овом делу извештаја он не открива локацију те „клинике“.

У опису кампа у месту Рипе код Бурела, ноторној локацији „жуте куће“, Марти наводи да је функција тог кампа била превасходно као „прихватног центра“ за отете Србе. Ту су Срби били „медицински прегледани“, вађена им је и крв ради анализе, те су „погодни донори“ пребацивани у друге кампове у близини аеродрома, где су постојале клинике попут ове горње. На локацији „жуте куће“ су нађени докази да су неки Срби тамо били ликвидирани. Претпостављамо да су то били јадници, или можда нажалост срећници, који су избегли судбину лаганог мрцварења у рукама не само ОВК крволока, већ и „људи“ у белим мантилима који су на најпоганији начин погазили своју Хипократову заклетву.

ОТЕТЕ ЖЕНЕ И ДЕВОЈКЕ СИЛОВАЛИ И ЛОКАЛНИ МЕШТАНИ

Овај извештај поново наглашава да су безбројне отете жене и девојчице са Косова, биле силоване на локацији „жуте куће“, не само од стране ОВК шиптарских терориста, већ и локалних мештана. Марти овде наводи да су све ове тврдње поткрепљене изјавама сведока и форензичким доказима. Такође је документовано да је „жута кућа“ служила као транзитни центар преко којег су заточеници траснпортовани на више других локација, често и враћани, да би били одведени у непознатом правцу. Оно што је запрепашћујуће, а произилази из више независних извора, а то је да су ту заточеници, углавном Срби, размењивани између ОВК терориста за новац, односно продавани.

Марти на крају овог дела подвлачи да је иницијално улога „жуте куће“ као клинике била пренаглашена, јер за то нема доказа, али има доказа да су ту вршени медицински тестови, укључујући вађење крви, са намером утврђивања подобности за „доноре“, као и да постоје докази о злостављању и ликвидацији заточеника. Али, како Марти на крају каже непобитно је утврђена функција „жуте куће“ као прихватног кампа и транзитног центра, на коме су албански крволоци, и вероватно неки од њихових западних спонзора, одлучивали судбину, пре свега невиних Српских жртава, по таквом мрачном сценарију, са којим не могу да се пореде ни најморбиднији холивудски хорор филмови.

Top of Form

———————————————–

Европа српским сузама не верује- VII

Пре него што се вратимо на закључак овог фељтона који прати извештај реномираног швајцарског тужиоца и дипломате Д. Мартија о монструозним злочинима над српским становништвом на Косову од стране шиптарске ОВК на челу са Хашим Тачијем, овде морамо да нагласимо да такви злочини нису могли да се одиграју, не само без прећутне сагласности водећих НАТО земаља (пре свега американаца), већ пре свега, и уз њихово директно учешће у тим тешким кривичним делима. Уосталом, ништа боље нисмо могли ни да очекујемо од такозване „западне цивилизације“ која је активно учествовала у распаду бивше Југославије и (документованом) подстицању међуетничких сукоба, све до употребе голе оружане силе против Српске нације на страни сецесиониста, која је кулминирала илегалним бомбардовањем Републике Српске, Црне Горе и Србије од стране злочиначке НАТО алијансе; као и директним учешћем у етничком чишћењу српског становништва са територија бивше административне југословенске републике Хрватске и Српске аутономне покрајине Косово и Метохија.

Овај уводни део је резултат мог истраживања, и није директно повезан са Мартијевим извештајем, али га зато допуњује (бар овај јавни прелиминарни део његовог извештаја) и директно доказује да је у извршењу монструозних злочина над косовским Србима постојао „удружени злочиначки подухват између шиптартске ОВК и водећих НАТО земаља на челу са Америком…

БЕРНАРД КУШНЕР ЛИЧНО ПРИКРИВА РАТНЕ ЗЛОЧИНЕ ОВК

Најупечатљивије сведочанство о горњем удруженом злочиначком подухвату Тачијевих шиптарских терориста и водећих западних земаља долази од стране бившег шефа УНМИК-ове полицијске јединице за борбу против „тешког“ криминала на Косову, реномираног криминалистичког стручњака и анти-терористичког експерта, канадског полицијског иследника (резервног капетана канадске војске и бившег члана Њујоршке специјалне анти-терористичке јединице- јединог страног држављанина који је икада трениран у оквиру те јединице) господина Стјуа Келока. Господин Келок, је поред небројених других тешких кривичних дела против Срба, руководио истрагом масакра над Српским цивилима 2001 у Подујеву када је приликом бомбашког напада на цивилни аутобус „Ниш Експреса“ (у коме су се поред осталих путника масакрирана и деца) убијено 13 невиних српских цивила а рањено 45, од стране шиптарске терористичке ОВК; Као и истрагом убиства новинара Асошијејтед Преса Керима Лотона на македонско-косовској „граници“ у селу Кривеник, такође од стране шиптарских терориста ОВК(ОНА).

У оба случаја истрага је ометана, саботирана и заташкавана од стране водећих НАТО земаља, Америке и највишег руководства УНМИК-а, са циљем да се спроведу зацртани амерички и НАТО политички циљеви на Косову и прикрије западно учешће у терористичким и криминалним активностима у садејству са шиптарским терористима. У свом интервјуу из 2006, медију „Balkanalys.com”, господин Келок је документовао ту своју тврдњу и објаснио „западне мотиве“ за такво срамно деловање у спрези са терористима и злочинцима Тачијевог „калибра“:

Господин Келок на почетку тог интервјуа наглашава да је мандат његове мисије на Косову био у оквиру резолуције 1244, али да је од самог почетка био угрожен „сакривеним агендама у игри“, и то на првом месту од стране оних чија је улога била да тај мандат спроведу. Најупечатљивији је пример Бернарда Кушнера. На прву велику обструкцију у свом раду је наишао у процесу хапшења и доказивања кривице за тешка криминална дела Сабита Геција, једног од оснивача ОВК. Тада су господину Келоку први пут у току његове службе на Косову, упућене директне претње смрћу.

Геци је ухапшен у Октобу 2000-те, након гангстерског оружаног обрачуна у приштинском озлоглашеном ноћном клубу „Мајами Бич“, да би Келоков полицијски тим пратећи тај инцидент извршио претрес 13 кућа и газдинстава шиптарских мафијаша и терориста и ухапсио још 25 шиптарских криминалаца. Због добро обављене професионалне истраге детектива Келока и његовог тима, на суду је предочено обиље доказа, те је Геци осуђен на 5 година и 6 месеци затвора. Ту казну је под тим условима морао неизбежно да потврди надлежни косовски УН суд. По Келоку та пресуда је имала веома снажан „одјек“ на Косову, јер су у то време Тачи и Геци сматрани на Косову малтене „реинкарнацијама самог Скендербега“!

Келоку је његов претпостављени у УНМИК-у казао да су у то време били под великим притиском „одозго“ да обуставе ту полицијску истрагу. Иза тог великог притиска се наравно, пре свих других, крио УНМИКОВ шеф Бернард Кушнер, који је још у Јануару 2000-те наредио УНМИК полицији да не сме да врши претресе ниједног лидера ОВК, или њихових ближих рођака, без његове изричите дозволе!?

УНМИК: ОВК СЕРВИС

Господин Келок и овде наглашава „да упркос јавног залагања за моралну, етичку и легалну улогу мисије УНМИК-а, водећи лидери те организације (на челу са Кушнером) су спроводили у „закон“ само интересе лидера ОВК.“ Како он појашњава, постојао је снажан отпор било каквој истрази и суђењима члановима ОВК, да би то описао следећим речима: „Одмах сам разумео „компликовану природу“ наше мисије и да је УНМИК уствари постојао да би једино штитио људска права косовских Албанаца. Из тог разлога хапшење и процесуирање тих индивидуа за „обична“ кривична дела и ратне злочине није било „политички подобно“.

Стално нам је понављано од стране међународних представника на Косову да- „суђење „господарима рата“(ОВК) ће само изазвати реваншизам против КФОР-а и УНМИК-а. То је у стварности значило да је у протеклих шест и по година, УН на Косову био „виртуални таоц“ терористичких лидера наводно „расформиране“ ОВК, који су напрасно постали легални функционери косовске полиције или ушли у друге политичке и државне структуре лажне косовске државе.

У том статусу су наставили да шире страх и „ауторитет“ међу косовском популацијом, наставивши да буду недодирљиви.“ „Након свега“, цинично је закључио господин Келок, „они су били „хероји“, а не ратни злочинци, зар не?“

Господин Келок такође наглаша амерички стратешки интерес за „снажним војним присуством“ на Балкану, који је био одсликан у стварању огромне војне базе Бондстил, за чији опстанак им је било кључно одржавање на власти њиховог „протежеа“ терористе Тачија. Било каква друга стварна демократска опција на Косову би могла да угрози америчку војну окупацију и трајно присуство на Косову (Бондстил је „узет“ на 99 година лизинга са Тачијевим потписом на легално неважећем(међународно) документу- примедба аутора). Келок је то описао следећим речима: „…било је јасно да је Америци овде било потребно стално војно присуство, и права особа која је то могла да им формално легално обезбеди је био Хашим Тачи. Из тог разлога обезбеђивање његовог опстанка на власти је било од критичне важности за америчке планове са Косовом.“

МИНИРАЊЕ ЦИВИЛНОГ АУТОБУСА СА СРБИМА У ПОДУЈЕВУ- ДОКАЗАНА ЗАПАДНА САБОТАЖА И ЗАВЕРА!

Детектив Келок описује овај тежак злочин следећим речима: „Најнижа (морална) тачка у заташкавању злочина терориста и убица на Косову је достигнута 17-ог Фебруара 2001, када је аутобус који је превозио Србе свих доба да би посетили своја напуштена гробља на Косову, дигнут у ваздух од стране шиптарских терориста, и то на путу који је наводно био проверен и осигуран од стране мировних снага.“

„Сандеј Тајмс“ је у то време писао да су енглески војници „грешком“ пропустили да провере и осигурају кључни мост на том друму, који је истовремно био једна од најпогоднијих тачки за такву врсте диверзије!? Већ сама та чињеница да је такав пропуст окупационих НАТО трупа, за које су многи још тада тврдили да није био случајан, као и због терористичког карактера тог тешког злочина и масовних цивилних жртава, је навела господина Келока да од својих претпостављених захтева да се формира специјална криминалистичка група у циљу темељне и квалитетне истраге овог терористичког акта.

Тај његов захтев, не само да је одбачен (овде не треба сумњати да су жртве били шиптари, да би било управо супротно), „него (оно што доказује „западну“ заверу) докази са места злочина су уклоњени или уништени, пре него што је званична полицијска истрага и почела. Није било никакве сарадње нити координације међународних структура у овом случају, што ме је само учврстило у убеђењу да је постојало званично заташкавање злочина ОВК“ наставља Келок.

КФОР УНИШТАВА ФОРЕНЗИЧКЕ И САКРИВА ДРУГЕ ДОКАЗЕ

У то време је и Вашингтон Пост известио, да су одмах по дизању у ваздух аутобуса, у року од неколико сати, НАТО трупе (вероватно оне исте трупе које су наводно претходно провериле тај мост и послале невине српске цивиле у сигурну смрт) попуниле асфалтом кратер од експлозије уништивши на тај начин већину форензичких доказа. Да то није била случајна грешка, доказује патерн криминалног заташкавања шиптарских злочина од стране „западних сила“ који се огледао у следећем: НАТО је одбио да уступи своје обавештајне податке о овом злочину полицији УН-а, такође је УН полицији онемогућен увид у телефонске рекорде осумњичених терориста ОВК, а оно што „побија сваку логику“ да је главни осумњичени за овај тежак злочин Флорим Ејупи, чије ДНК пронађен на месту извршења злочина, „неким чудом“ побегао из најбоље чуваног места на Косову, америчке војне базе Бондстил.

Касније ће истрага господина Келока сазнати, да је Ејупи, као и већина водећих или истакнутих чланова ОВК био на платном списку ЦИА-е и других западних служби, и да у ствари није побегао како је то званично саопштено, већ да је од стране американаца пребачен на неку другу тајну локацију ради даљег „саслушавања“.

Ове тврдње детектива Келока су потврђене и са највишег места тадашње косовске међународне правосудне структуре, и то од стране Кристера Карфамара, шведског тужиоца и првог западног судије при УН суду на Косову; који је изјавио, да када су се појавили докази о умешаности бивших чланова ОВК (који су у време извршења злочина били чланови косовске полиције), више високих званичника из КФОР-а и УН-а су спречили или блокирали њихову просекуцију. То је по шведском судији значило, да су чланови ОВК од стране „запада“ имали гарантовани имунитет што им је омогућавало да извршавају некажњено и најтежа кривична дела. Господин Карфамар је нагласио да су овакве „интервенције“ стизале са највиших места (Б. Кушнер!?)

КРИМИНАЛЦИ ИЗ РЕДОВА УНМИКА, УМЕСТО У ЗАТВОР, ПОСЛАТИ НАЗАД У МАТИЧНЕ ЗЕМЉЕ БЕЗ ИКАКВИХ КОНСЕКВЕНЦИ

По Келоку не само да је „запад“ институционално и политички прикривао и заташкавао злочине ОВК, него су се шиптарски терористи директно снабдевали диверзантским средствима, посебно електроником, из база КФОР-а. Келок такође оптужује УНМИК за директно учешће у трговини белим робљем, нарочито присилне проститиције, у спрези са ОВК. Када је својевремено детектив Келок такве кривичне радње од стране званичника УНМИК-а документовао и захтевао налоге за њихово хапшење, у томе је био спречен, док су истовремено ти криминалци из редова УНМИК-а били „дискретно уклоњени“ са Косова и враћени у своје матичне земље без икаквих легалних консеквенци.

Колико је далеко ишла западна завера против српске нације на Косову сведочи следећа документована информација о другом осумњиченом за овај тежак злочин у Подујеву – Самију Луштакуу. У његовом случају је амерички дипломата Џок Кови, који је у то време био на функцији заменика шефа УН мисије на Косову (Кушнера), лично, и у два наврата спречио хапшење Луштакуа. Ту своју интервенцију (саучешниство у прикривању овог тешког терористичког дела) Кови је објаснио „чињеницом“, да ако би Луштаку, који је био „популаран на Косову“, био ухапшен, то могло политички дестабилизовати Косово, уочи наилазећих општинских избора, као и да би могло да утиче на долазак на власт „десничарских снага“ (читај патриотских) у Српском парламенту, на предстојећим децембарским изборима. Сувишно је напоменути да амерички дипломата Кови није до сада сносио никакве консеквенце свог криминалног деловања у оквиру „мировне мисије“ УН-а на Косову.

Чињеница да је Кови почео своју политичку каријеру као асистент „највећег ратног злочинца свих времена“ Хенрија Кисинџера, да би своје политичко обликовање наставио под Холбруком служећи у дипломатској мисији у Босни средином деведесетих, баца додатно светло на његову „мрачну биографију“.

АМЕРИЧКА ВОЈНА ИНТЕРВЕНЦИЈА НА СТРАНИ ШИПТАРСКИХ ТЕРОРИСТА У МАКЕДОНИЈИ

Колико далеко су западни спонзори тероризма на Балкану били спремни да иду најбоље сведочи случај убиства новинара Асојшијетед Преса, енглеског држављана Керима Лотона у селу Кривек на македонско-косовској „граници“, крајем Марта 2001, кога су убили шиптарски терористи из „112-те муџахединске бригаде“, наоружани најмодернијим америчким наоружањем, уз учешће 17 америчких „војних саветника“, који су били у саставу те терористичке јединице, која је опкољена јаким македонским снагама безбедности очајнички покушавала да се пробије преко „границе“ назад на Косово.

Иронично, у косовско село Кривек, у коме је тада боравио енглески новинар Керим радећи „редован медијски прилог“ (детектив Келок верује да је и овај новинар, попут и већине других западних новинара у то време имао у улогу обавештајца- у овом случају за британски МИ16), је послата америчка војна јединица из састава КФОР-а да спречи овај продор шиптарских терориста назад на Косово, да би и сама дошла под минобацачку ватру, не само шиптарских терориста, већ и својих „колега“ америчких „војних саветника“. Приликом те баражне ватре убијен је новинар Керим и још два цивила, три америчка војника и десетине цивила су рањени.

НЕМАЧКА ВЛАДА „ДОЗВОЛИЛА“ МАРТОВСКИ ПОГРОМ 2004 НАД КОСОВСКИМ СРБИМА

Тада је ЦИА у садејству са америчком командом за специјална дејства на Балкану, у то гранично подручје послала ескадрилу војних хеликоптера са 80 паратрупера из састава 502-ог батаљона, да изврше „екстракцију“ шиптарских терориста и 17 америчких саветника, како би се права истина о овом инциденту и америчком обавештајно-диверзантском учешћу у истом прикрила. Овде је важно напоменути да је на челу ове тзв. „112-те муџахединске бригаде“ био озлоглашени командант ОВК и терориста Семадин Џезар, познатији као „Командант Хоџа“. С. Џезар је у то време био на платном списку ЦИА-е и немачког БНД-а, и био је асоциран са Ал Каидом (Осамом Бин Ладеном), и прошао је разне „тренинге“ у терористичким „муџахединским“ камповима у Афганистану и Чеченији, а све под спонзорством ЦИА-е.

Иначе, он је био један од главних организатора Мартовског погрома 2004, над српским цивилима на Косову. Непосредно пре почетка погрома над Србима, Џезар је био прислушкиван од стране немачког БНД-а (као двоструки агент коме „нису веровали“), те је на тај начин немачка тајна служба и немачка влада имала рана сазнања о планираном погрому над Србима, али није ништа учинила да их спречи. Ови подаци су дошли из извора самог БНД-а, да би непосредно после „мартовског погрома“ над Србима, били јавно обелодањени на немачкој ЗДФ телевизији..

Детаљи овог терористичког злочина у селу Кривек су својевремно такође објављени у америчком листу „Обичан Кливлендски Дилер“ 2004-те. Када је бивши амерички војни контрактор Тања Гаврилова, која је у време инцидента била у том селу у саставу регуларне јединице америчке војске из састава КФОР-а- која је спречавала тај „терористички продор“, фрустирана заташкавањем тог „инцидента“ од стране америчког војног врха и америчке владе, одлучила да о томе објави чланак у горњим америчким новинама и на тај начин јавно открије праву позадину тог инцидента.

У том чланку Т. Гаврилова је цитирала речи једног америчког генерала, НАТО команданта на Косову, који је резигнирано изјавио: „Како можемо да се окренемо против исте „групе“ којој смо званично овде дошли да помогнемо? Ми очигледно нисмо знали са киме имамо посла. Бомбардовали смо погрешну страну!“

ПОШИЉКА БРИТАНСКЕ ВЛАДЕ СА ФОРЕНЗИЧКИМ ДОКАЗИМА МИСТЕРИОЗНО НЕСТАЈЕ НА ПРИШТИНСКОМ АЕРOДРОМУ

Но прави заплет овде настаје, када господин Келок, у улози шефа специјалног истражног одељења УН полиције, преузима истрагу о овом инциденту да би чак и пре почетка истраге био суочен са завером „колосалних размера“. У овом инциденту, након што је у Приштину допремљено тело убијеног британског новинара Керима (остале цивилне жртве су локално сахрањене), било је кључно извршити аутопсију и установити „порекло минобацачких гелера“ којима је Керим био усмрћен и чији сегменти су тада били присутни у његовом телу.

То је било важно за детектива Келока, јер би се тако установило да је британски новинар био усмрћен америчким оружјем од стране ОВК терориста, а не од стране македонских снага безбедности, како је то тврђено од стране ОВК и „неких западних извора“. Из тог разлога је господин Келок захтевао да се његов „пост-мортем“ увиђај обави на приштинској судској медицини. Томе су се супротставиле британске власти, које су биле „убеђене“ да ће на Косову током тог увиђаја доћи до „заташкавања“ и уништења форензичких доказа (што ми сви иначе знамо да је била редовна пракса када су у питању били злочини према Србима).

Истовремено су американци захтевали такође аутопсију, али на некој „другој локацији“ (претпостављам у Бондстилу, тако да могу да исфабрикују доказе како им одговара). На крају је УН судија у Приштини одлучио да аутопсија не мора да се изврши уопште на Косову, да би одмах након те његове одлуке, у највећој тајности на приштински аеородром био послат енглески војни авион, у кога је транспортовано тело новинара Керима у специјалном ковчегу који је био „запечаћен“ више пута (према детективу Келоку) и хитно пребачен у Велику Британију, где је евентуално извршена аутопсија.

Господин Келок потом наводи да је након његовог захтева британској влади да му доставе налазе аутопсије, из Лондона послата специјална пошиљка, којој се по доласку на приштински аеродром мистериозно изгубио сваки траг. Као што овде видимо, завера је у свом „финишу“ попримила размере Хичкоковског трилера, и била је само један од кључних фактора који су утицали да господин Келок изађе у јавност са свим овим детаљима „западне завере“ и удруженог злочиначког подухвата у спрези са шиптарским терористима.

Овде сам сматрао за сходно да документујем у детаље ова два драстична случаја, где је, очигледно уз криминално саучешће водећих западних сила, обезбеђено да шиптарски терористи прођу некажњено. Наравно, то је све само врх „леденог брега“, који се сада полако помаља пред нашим очима из мрачних дубина косовског терористичког театра. Убеђен сам да ће након прелиминарног извештаја Д. Мартија о монструозним злочинима над Србима, право клупко, не само шиптарске завере, већ и „оне“ њихових западних спонзора, почети да одмотава, и да ће и неке друге главе (а не само српске) почети „да се котрљају“.

СРПСКИ ТАОЦИ УБИЈАНИ МЕТКОМ У ЧЕЛО НА САМОМ ПРАГУ МОНСТРУОЗНЕ „КЛИНИКЕ“

У наставку се враћамо на завршни део извештаја Д. Мартија, где ћу се задржати само на неким „специфичним „ деловима, јер је пун превод тог извештаја доступан на нашем сајту, на следећем линку: http://www.vidovdan.org/2010-04-26-12-27-13/37-politika/5602-2010-12-22-12-44-26:

Марти у свом извештају описује како су српски заточеници још у току транспорта били изложени нељудском третману и невиђеном психолошком терору, нарочито када би сазнали каква им је монструозна судбина била намењена. Та „сазнања“ су добијали већ по доласку у „транзиционе кампове“ где је вршена селекција и медицински преглед оних несрећника који су били изабрани за „орган-доноре“. Те „транзиционе станице“ су биле лоциране у Бићају у приватној кући; у Бурелу на некој врсти газдинства, у Рипеју- ноторној „жутој кући“; и у Фуше-Крујеу сеоској двоспратници у оквиру фарме- кампу који је имао вишеструку намену за терористе ОВК, пре свега „клинике“ где су довођене и ликвидиране невине жртве.

У Рипеу, у „жутој кући“ и на фарми у Фуше-Круји су над заточеницима обављани медицински тестови и вађена им је крв, као и обављан преглед од стране „доктора“. Тада је већ већини тих јадника била јасна судбина, и многу су молили своје крвнике, да их радије одмах убију, него да их полако комадају. Марти је документовао у свом извештају да су у завршној фази ових морбидних злочина, „таоци донори“ довођени на локацију „клинике“ у Фуше Крујеу (која је изабрана због близине Тиранског аеродрома), где су на самом улазу убијани углавном метком у чело, да би њихова још „неохлађена“ тела била стављана на операционе столове, где су им одређени органи, углавнм бубрези били уклањани „пост-мортем“ процедуром.

То је по њему чињено из разлога смањења трошкова и оперативне процедуре, јер у том случају није био потребан анестизиолог и други пратећи „медицински“ протоколи. Ми само можемо да замислимо осећај ужаса код тих мученика, који су били извођени из својих ћелија да би били бездушно погубљени на улазу у „клинику“ која је овде за њих била оличење самих „врата пакла“ да би њихова тела била предата у руке људских наказа које су се „скривале“ под маском хуманитарне докторске професије, да би овде на најпоганији начин погазили „свету“ Хипократову заклетву.

МАРТИ: НАЈМРАЧНИЈИ ДОГАЂАЈИ СЕ ОДИГРАВАЛИ У „СРЦУ“ ЕВРОПЕ

У закључку свог извештаја Д. Марти наглашава, да је у току своје истраге не само потврдио иницијалне налазе Карле Дел Понте, већ је успео да документује много ширу заверу иза такозване „трговине људским органима“ (која је обављана готово ексклузивно над киднапованим Србима). Он наглашава да је његов извештај није базиран на гласинама, већ веома објективним доказима, што ће по њему даља истрага и доказати. Те доказе је описао следећим речима: „Докази, које смо прикупили, се тичу најмрачнијих догађаја који су се одиграли у самом „срцу“ Европе. Европски Савет и његови чланови не смеју да буду равнодушни у тој ситуацији…“

Ја овде једино желим да приметим да не сумњам да ће даља истрага резултирати у хапшење и просекуцију мафијашких лидера ОВК, јер на крају крајева изгледа да је бар један добар део европског дела запада одлучио да зада „смртоносни“ ударац у главу балканској „мафијашкој гуји“. Не толико из солидарности са српским народом, колико пре свега због тога што се тај „змијски отров“ (симболизиран у „Змији Тачију“) све више шири њиховом „просперитном“ Европом, те се и они осећају угрожени не само том мафијашком активношћу, већ и балканским извозом „пламена исламске револуције“ (који су сами потпалили).

Но, оно чега се прибојавам јесте то да ће водеће западне земље, нарочито Америка, учинити све да заташкају своје учешће у овој монструозној завери против наше нације, и избегну властиту одговорност, која је по мени много већа од одговорности шиптарских крволока. Из тог разлога сам у завршници овог фељтона више пажње посветио аспекту раскринкавању западне завере, који је кључан за разумевање овог неописивог злочина над нашом косовском српском браћом и сестрама.

Наравно прави посао на том „раскринкавању“ ће лежати на некој будућој српској патриотској власти, јер од ових садашњих „српских“ власти, немамо чему добром да се надамо. На крају крајева, и нема неке велике разлике између њих и терористичке шиптарске власти на Косову. И једни и други су само обичне западне марионете, којима је заједничка: анти-српска агенда!

КРАЈ

Miodrag portretМиодраг Новаковић

 

 

 

1

ПОВРАТАК КРАЉА ПЕТРА II


пише: Миша Матић

Луј XVI

Луј XVI

Луј XVI као 20 – годишњак, 1774. наслеђује француски престо и државу која је у расулу. Са 17 година жени се аустријском надвојводкињом, кћерком царице Марије Терезије, Маријом Антоанетом. По ступању на престо, Луј XVI враћа законодавну власт у руке парламента, који је његов отац распустио, а 1789. постаје и уставни монарх државе у којој парламент има потпуну власт у својим рукама. После победе револуције и проглашења републике 21. септембра 1792. краљ је збачен са престола, а неуспешно се завршава и његов покушај повратка на власт, уз помоћ страних сила, па га заправо ти његови савезници гурају под гиљотину у рукама револуционара. Луј XVI је убијен 21. јануара 1793. у Паризу, пошто је претходно оглашен издајником, два дана раније. На исти начин погубљена је и краљица Марија Антоанета, девет месеци касније. Њихов син, Луј XVII, као осмогодишњак, од стране револуционара одведен је у затвор, где умро 1795. од последица физичког мучења и изгладњивања. На тај начин се револуционарне и антимонархистичке снаге разрачунавају са носиоцима круне, када им ови падну шака.

kraljpetarII

Краљ Петар II по ступању на престо

Краљ Петар II Карађорђевић, са непуних 18 година долази на престо Југославије 27. марта 1941. Југославија се налазила пред вратима рата, после демонстрација које је изазвало потписивање Тројног пакта, два дана раније у Берлину. Убрзо, по почетку рата, 6. априла, краљ Петар напушта Београд, да би са Никшићког аеродрома одлтео за Грчку, а затим у Египат. У госте као избеглица код савезника Британаца стиже јуна 1941. За разлику од Луја XVI, који није успео да ужива у заштити савезлика, а већ је био ожењен, када је преузео француску круну, Петар се по наговору британског премијера Черчила и под окриљем свог кума, британског краља Џорџа, жени марта 1944. Александром, грчком принцезом без мираза, којој многи оспоравају ту титулу. Изузев Черчила и њене мајке, грађанке Аспазије Манос. У то доба, на тлу Југославије је одавно беснео и грађански рат, највише између снага оданих краљу, под командом ћенерала Драгољуба Драже Михаиловића и комунистичко-револуционарних снага под командом самозваног маршала Јосипа Броза, коме се ни дан данас не може утврдити тачан датум рођења, али ни многи други биографски податци. У време своје женидбе, краљ Петар је већ знао каква би га судбина задесила у случају победа било које од ових снага. Пред собом је имао већ прокламоване „одлуке Авној-а“ од  29. новембра 1943. и Резолуцију са Башког конгреса, Равногорског покрета од Савиндана 1944. На своју жалост, знао је и одлуке Техеранске конференције, само један дан старије од одлука комунистичког Авноја, које су такорећи биле усаглашене. По том сагласју, круна је већ била скинута са главе краља Петра и стављена на располагање комунистичком вођи Брозу. Званично је то учињено 29. новембра 1945. после реферндума, познатог под народним називом „ћораве кутије“. Као и Луј XVI, краљ Петар је од нових власти оглашен издајником, па је та одлука Авној-а, као и она о забрани повратка краља и династије у земљу, званично постала важећа, две године по њеном доношењу. Робеспијерову тезу: да ће слободе и правде бити када о црева последњег попа, буде обешен последњи краљ, енглези су у својој револуцији решили једним ударцем, јер им је краљ био и верски поглавар. Срећом по живот краља Петра, комунистима у Србији је утекао и „последњи поп“, сада свети владика Николај Велимировић, али су они током своје револуције побили више свештеника и монаха него у истом периоду усташе и немци заједно. Аналогију између ових догађаја дао је и Карл Маркс, 1848.године: „Има у историји фрапантних аналогија. Јакобинац из 1793. године је постао данашњи комуниста

Живећи под окриљем оних који су му радили о круни, а понекад и о глави, Петар II, краљ Југославије, умире 1970. године у Денверу у САД, у својој 48. години. У својим мемоарима и краљ Петар једном реченицом описује своју трагичну судбину: „Ја сам незапослени краљ а једини посао који знам је како бити краљ. Обучавали су ме за краљевство откако сам рођен.  Оваква судбина задесила је носиоца круне који није допао шака револуционарима у својој земљи. За разлику од Луја XVI, који је сахрањен у Француској, краљ Петар је одлуком комунистичког режима изгубио, сем права на живот и право на гроб у својој земљи, у цркви коју је подигао његов деда, по коме и носи име, на свом имању. Та црква је одређена од свог градитеља, да буде вечно почивалиште српске краљевске династије Карађорђевић, попут базилике у Сен Денију, која је и гробна црква француских краљева. Последњи у њој сахрањен је десетогодишњи принц Луј XVII. 1824. a његови родитељи, краљ Луј XVI и краљица Марија Антоанета, пренети су уз државне почасти, и сахрањени ту  1815. године.

У цркви Светог Георгија на Опленцу, последњи сахрањени је кнежевић Никола, син кнеза Павла и кнегиње Олге, који су, када и он, пренети из Лозане и сахрањени 6. октобра 2012. Њиховом погребу на Опленцу, предходила је тзв. рехабилитација кнеза Павла, пред београдским судом. На неопходност доношења тог акта подсетио нас је и председник владе. Рече да се  тим актом стичу услови за сахрану кенза Павла, кнегиње Олге и кнежевића Николе на Опленцу, у цркви коју је сазидао Павлов стриц и његов покровитељ од развода Павлових родитеља, краљ Патар I. Пре мање од пола године тај исти човек обећао је повратак Брозове бронзане статуе у Ужице .О рехабилитацији краља Луја XVI, његове супруге и сина, нити постоје податци, нити је иком била потребна, јер у Француској се „тековине револуције“ одавно сматрају злочином.

посмртна маска Оливера Кромвела

посмртна маска Оливера Кромвела

О томе какав је однос Британаца према првој револуционарној победи у историји у Енглекој револуцији, под Оливером Кромвелом, говори и то да је та република трајала од 1649. до 1658., а Кромвелова смрт је означила њен престанак. У том периоду, револуционари су побили око 30% становништва. Велика Британија је од тад поново монархија. Француска револуција однела је животе око 700.000 жртава, док се жртве револуције у Русији броје десетинама милона мртвих. Код нас тај број још увек није ни приближно утврђен. Ни Британцима, ни Французима нису биле потребне рехабилитације да би схватили историјски значај жртава револуција, али је то потребно мртвим члановима династије Карађорђевић, који су своје кости посејали на два континента, како би остварили право да почивају у својој задужбини и на својој имовини, која је још увек отета.

Приликом сахране кнеза Павла, председник републике, нас је обавестио, да је његов следећи посао пренос посмртних остатака краља Петра из Либертвила код Чикага. Да ли ће нас, ако му се укаже прилика, поново подсетити на то да он исправља неправду коју смо починили сви ми, иако се тачно зна ко је чинио и злодела и неправде? Да ли ће тражити рехабилитацију краља Петра пред београдским судом, иако поступак рехабилитације краљевог министра војске и морнарице и начелника штаба ЈВуО, генерала Михаиловића безуспешно траје већ 6 година? Да ли ће и последњег југословенског краља последњи пут превозити бордо комбијем? Да ли ће и његово тело, попут тела кнеза Павла сместити у сандук већи од гробнице у крипти цркве Светог Ђорђа на Опленцу? Хоће ли од сахране последњег српског монарха правити скарадну сахрану по угледу на „Лионску

заупокојену литургију“, на сахрани распопа и трговца, „мученика слободе“, револуционара Шалијеа, током Француске револуције? Да ли је он тај који ће предводити комунистичке идеолошке и биолошке потомке у одавању почасти или још

Драгиша Кашиковић

Драгиша Кашиковић

једном ругању последњој српској крунисаној глави? Да ли је он тај који је достојан да испуни аманет Драгише Кашиковића који је у свом некрологу

над одром краља Петра рекао:

Збогом наш миљени сапатниче, тешку Круну ниси дуго носио. Морао си у изгнанство. Постао си наш први емигрант. Збогом наш честити господару, рат се завршио али нашом земљом нису поља цветала. Пшеница није дозрела међу дрвеним крстовима. Збогом мили земљаче, судбина ти је трнов венац наметнула. Носио си га храбро – Карађорђевски. Ми ти се кунемо својом чашћу и именом да ћемо те пренети на Опленац. У слободну Србију коју ти судбина није доделила да поново видиш.

http://srboslov.info/feljton/istorija/492-p-vr-r-lj-p-r-ii-u-srbi-u