Category: Историја
СОЛУНЦИ АНТОНИЈА ЂУРИЋА И ЦИСАНЕ МУРУСИДЗЕ
Пише: Миша Матић
На 73. године од немачког бомбардовања Београда, 6. Априла 2014. Бањалучани су имали прилику да премијерно чују шта су говорили они који су пре нешто мање од једног века од Аустро-угарске ослободили све Србе, а уз њих и остале поданике и сужње Беча Јужнословенског порекла. Драма Антонија Ђурића „Солунци говоре“ у режији Цисане Мурусидзе по други пут је постављена на сцену Националног театра у продукцији две Академије уметности – једне из Београда, друге из Бањалуке. Стогодишњица Првог светског рата вратила је на сцену дело које је пре више од тридесет година приказало српску заставу без петокраке, свештенство и српског краља приказало у светлу које суштински обасјава српски народ, а српске сељке-војнике, чије су груди красиле Карађорђеве звезде са мачевима, поставило на пиједестал наших националних вредности. Док Цисана Мурусидзе није добила задатак да режира Ђурићеве „Солунце“ драма је поверена једном младом редитељу који се поспрдно односио са јунацима – сељацима главним актерима „Солунаца“. Данас је он један од водећих уметника у мантији, као што је један од најгласнијих противника књиге Антонија Ђурића по којој је играна представа „Солунци говоре“ данас први заштитник лика и дела ђенера Драже Михаиловића. Срећом текст „Солунаца“ је стигао до грузинке Цисане Мурусидзе, представа је извођена 386 п
ута, посматрали су је у то време још живи солунци са ордењем на грудима, у публици су била и два српска патријарха… груди Антонија Ђурића и Цисане Мурусидзе украшене су орденима Светог Саве. Дело које су створили пркосећи разним комитетлијама и њиховим полтронима заслужило је да буде одликовано од тада јединог институционалног чувара српства – Српске Православне Цркве. Данас је то дело поново пред публиком, на позорници су студенти српских академија, млади, управо у годинама у којима су били Солунци који исповедају своју витешку судбину. Данас није проблем афирмативно приказати српског краља, српске војсковође и српске сељаке – војнике. Нема их више, сем у литератури. Данас није проблем исповедати православну веру, више се не записује ко је био у цркви, већ ти исти бележници сад бележе изостанке…. али је храброст рећи да смо настављачи дела оних српских сељака и јунака који поразише један део данашње уједињене Европе и да смо и даље непријатни сведоци издаје другог дела те исте Европе. У суботу 26. априла 2014. на сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта у Београду, седморо студената из Бањалуке и Београда показаће нам какви треба да будемо.
Антоније Ђурић:
„Солунци говоре“
Режија: Цисана Мурусидзе
Уметнички сарадник редитеља: Бранка Зорић Васовић
Сценограф: Драган Стојков
Костимограф: Драгана Пурковић Мацан
Сценски покрет: Рената Агостини
Фрула: Бора Дугић
Труба: Борислав Величковић
Улоге:
Солунци:
Марија Ђајић, Иван Перковић и Данило Керкез ( Академија умјетности у Бања Луци )
Саша Симовић, Стефан Ковачевић, Дарко Ивић и Срђа Бјелогрлић ( Академија уметности у Београду )
Заповест мајора Гавриловића и Плаву гробницу казује: Васа Пантелић
Регент Александар: Иван Босиљчић
Краљ Никола: Миодраг Радовановић Мргуд
Арчибалд Рајс: Танасије Узуновић
Црквено појање: Оливер Њего / Вукашин Савић
Извршни продуцент: Лука Кецман, декан Академије умјетности
Продуцент: Душан Ђоковић, председник Академије уметности
КОМУНИСТИ – СПРЕМНИ НА СВАКАКВА ЗЛА
пише: Миша Матић
Пре 69 година, октобра 1944., на крушевачкој Багдали створена је масовна гробница, коју је напунило око 4000 тела, 1200 оних који су дан пре тога ослободили Крушевац од немчког окупатора, као и 2800 оних који су на било који начин подржавали Југословенску војску у отаџбини у расинском крају.[1] Јединице Друге пролетерске бригаде преузеле су град Крушевац и околину од Црвене армије, којој је пуковник Кесеровић предао ослобођени град.
Радомир Здравић и Живадин Андрејић, стрељани у Крушевцу 1944. ( архива М. Самарџића )
Први посао на који су прионили комунисти и њихови борбени пролетери био је обрачун са идеолошким непријатељем, који заправо прераста у масовни злочин према становништву. После масовног страдања од Немаца, током четири ратне године, Српски народ у Србији масовно страда и од комуниста у послератним временима. Масовне гробнице у Србији стварали су Немци и комунисти. Нацисти и интернационалисти чинили су геноцид над националистима. Како каже Антоније Ђурић у својој књизи „Устани Србине и усправи се“: Ни места ни варошице без масовне гробнице“. Тако је било на територији тзв. уже Србије.
Масовне гробнице искључиво су прављене за Србе, а Срби не направише ни једну: ни кад су се ослобађали од Турака, ни кад су исељавали Турке, ни кад су после пробоја Солунског фронта у фантастичном јуришу ослободили прорбљену отаџбину, ни кад су са Равне горе под командом генерала Михаиловића, први у Европи пружили отпор окупатору. Управо је војска генерала Михаиловића неопојана нашла своју кончину у тајним гробницама, које још увек стоје скривене и ни једна комунистичка власт од 1944. у континуитету, не жели да обеладни места на коме почивају војници првог герилца Европе и остали идеолошки противници, који су без суда и кривице уморени од стране коју је организовао највећи српски крвник Јосип Броз.
На територији некадашње Краљевине Југославије, који је српска војска ослободила 1918. огроман је број српских жртава које су завршиле у масовним гробницама. Неимари тих гробница биле су Усташе. Војска Независне државе Хрватске, која је самопроглашена 10. априла 1941. свој први масовни злочин учини 19 дана по том самопроглашењу, 29. априла 1941. у селу Гудовцу код Бјеловара, где је убијено 184. Срба.[2]
Гудовац 29. април 1941. (www.jadovno.com)
То је био први масовни злочин над Србима од стране Усташа. Појединачни су почели даном самопрокламовања ове такозване државе Хрвата. Тачан број масовних гробница и жртава није утврђен ни после више од 70 година од времена кад су злочини почињени. Потврду тезе о скривању геноцида и броја жртава најбоље даје Симон Визентал у следећој изјави: „Југославија је скривала злочине усташа, и зато ја никад нећу доћи у Југославију, ви Срби сте исувише наивни и никад се нећете дозвати памети.“[3] Један од модела скривања злочина је примењен од 1956. до 1962., тако што је по налогу и договору Броза са Кардељом, Гошњаком, Бакарићем и Крајачићем забетонирано 350 јама од 1.227 до тада регистрованих и обележених стратишта. Трошак овог монструозног подухвата сносила је ЈНА, док су за тај посао ангажовани углавном Срби, које је ЈНА позивала на војне вежбе, да под фирмом комунистичких војних обвезника до краја униште последњи траг постојања својих сународника. Прва од тих јама је одбетонирана 1990. Овог пута трошкове је сносила родбина убијених пола века пре. То је јама Тучић, из које је тада извађено 1150 жртава и два псећа костура. Све је пренето на Институт за судску медицину у Београду. [4] Да Хрвати нису пунили масовне гробнице само на територији авнојевске Хрватске говори и биографија пуковника Марка Месића, команданта 369. Усташке
Усташки и партизански пуковник Марко Месић ( у средини )
легионарске пуковније која се борила под Стаљинградом, када је одликован Војничким орденом железног тролиста и немачким Железним крстом првог реда. Можда ће даља Месићева каријера некоме бити невероватна, али овај усташки официр је од јуна 1944. на челу Прве југословенске бригаде у СССР-у, која је са јединицама Црвене армије, октобра 1944, дошла у Југослвију и ушла у састав 23. српске дивизије 14. корпуса НОВЈ! Једна од скривених гробница коју је створио југословенски и усташки официр Месић налази се на месту где данас чачански ФК Борац игра своје фудбалске утакмице. Та гробница, такође још није откопана, а жртве су још увек непописане и неопојане.
Речником хашког трибунала, у ових неколико примера, потврђен је такозвани „модел понашања“ злочинаца. Јасно је да Срба нема међу организованим масовним злочинцима, већ само међу масовним жртвама. Поред Турака и Немаца, злочине над српским народом чинили су усташе и комунисти, на св
им територијама на којима су живели Срби. Током последњих ратова крајем 20. века и након њиховог завршетка Српски народ је оптуживан за чињење масовних злочина. Фабриковањем лажног броја жртава које су за собом оставили војници из Србије почели су комунисти још на крају Другог светског рата, па овај след не представља ништа ново у антисрпкој делатности комуниста и осталих интернационалиста који су се бавили питањем контролисања Срба, српске државе и слободе. Један од највећих фалсифаката из тог доба је Извештај мајора Павла Ђуришића од фебруара 1943.[5] Комунистичка мантра била је и „злочин у Вранићу“ где се број жртава, по „историчарима НОР-а“ креће од 68 до преко 120. Аутор дела које говори о овом догађају с краја 1943. наводи на почетку свог издања „Ноћ каме“ да је „партизанско село Вранић“ настало још у „бронзано доба“. Исти аутор у својој биографији на крају истог дела каже: „За правилан однос према људима, за доследност и принцијепијелност у раду…добио је и одређена друштвена признања: Орден рада са сребрним венцем…“[6] Штета што није имао правилан однос према праисторији и бронзаном добу. Догађај у Вранићу је био чин одмазде који је због убиства 12 својих рањеника учинила једна мања јединица Авалсог корпуса ЈВуО, којом је командовао поручник Спасоје Дрењанин Зека. Према извештајима Авалског корпуса стрељано је 38 мушких војноспособних глава из кућа у којима су поклани рањени четници, ноћ раније. За то дело командант Авалског корпуса, мајор Светислав Трифковић, ставио је под преки војни суд поручника Дрењанина. Одлучено је да се због стања на терену поступак настави по свршетку рата или ако то прилике раније дозволе, а Дрењанину је одузет чин и остала официрска обележја, па је након тога имао статус обичног војника.[7]
Овај пример фалсификовања историје недвосмислено подсећа на пример фалсификовања догађаја у Вуковару и Сребреници током 90-их година ХХ века: Вишеструко увећавање броја жртава, уз забрану изношења контрааргумената и пресуђивање Српском народу без суда, одлике су овог „модела понашања“. За разлику од Вранића где је број жртава од једва двоцифреног натегнут на троцифрен, овог пута број је увећаван вишеструко до 8.000 жртава, како би се српски злочини бар на тај начин приближилои усташким злочинима, док су српске жртве и даље остале у сећању и помињању породица. Оне нису премет интересовања ни домаћих ни међународних институција.
Једини нови моменат који доносе ратови из 90-их су оптужени за злочине. Ко се појављује као потенцијални виновник ових злочина? Комунистички официри, овога пута као да су преживели катарзу, па од комуниста постају највећи Срби. Нешто попут човека чија улога у стварању масовне гробнице на Багдали није до краја разрешена, а који сам за себе каже да није прочитао ништа, да би постао најтиражнији писац, отац нације, а као преумљени комуниста, себе назива православним атеистом… Један од тих оптужених, за идоле држи Саву Ковачевића, чувеног комунистичког команданта и Николетину Бурсаћа, личност из шаљивих приповедака Бранка Ћопића. Тај исти официр је по сопственом признању бранио свог мртвог команданта Броза од свог потоњег шевенингенског сапатника, када је овај покушао д извриши егзорцистички обред пробадања брозног тела глоговим коцем.[8] Други оптужени за масовни злочин и геноцид је приликом командовања Книнским корпусом 1991. приметио групу војника који су поскидали комунистичку петокраку и на капе ставили четничку кокарду. Из џепа је извадио усташку ознаку „У“ и руковођен старим кому нистичким триком за изједначавање усташа и четника, поручио тим војницима: „Ово сам поскидао са мртвих усташа, а кога видим да носи кокарду, проћи ће као те усташе.“[9]
Почетком 21. века, Срби се сусрећу са новим оптужбама: Да су на сопственој територији стварали масовне гробнице народа који не живе на територији Србије!? Те оптужбе стижу са свих страна. Од невладиног и владиног сектора, парламентарних и непарламентарних странака, политичара из региона и ван региона, све до последња два председника Србије: Бориса Тадића и Томислава Николића. Први је тражио жртве албанске националности, док је други кренуо у потрагу за масовно убијеним Хрватима у Србији. За сада није ништа пронађено, али је као вођа злочина означен комунистичи вођа Слободан Милошевић.
[1] Миша Матић: „Страдање Веселинкино“, Видовдан 9.12.2012.
[2] Јеромонах Атанасије Јефтић „Од Косова до Јадовна“, Глас цркве, Београд 1983.
[3] Милорад Бајић: „Давид у јамама голијата“ Српско наслеђе бр. 13, Београд, јануар 1999.
[4] Исто
[5] Милослав Самарџић: Фалсификати комунистичке историје, Погледи, Крагујевац, 2010.
[6] Драгољуб Драга Пантић: „Ноћ каме“, Субнор, Београд, 1995.
[7] Милисав Марковић: „Са Дражом у победу или смрт – Путевима Авалског корпуса“Београд – Торонто, 2006.
[8] Миломир Марић, емисија „Голи живот“ Телевизија Хепи, емитовано 21. јул 2012.
[9] Дејан Анастасијевић: „Како се Младић одао геноциду“ Време, бр. 1065, Београд 2011.
Београд, 20. октобар 2013.
ВИКИЛИКС- ХРОНОЛОГИЈА ЗЛОЧИНА ИЗДАЈЕ 2. ДЕО: АРТЕМИЈЕ И СРС НАЈВЕЋА ПРЕТЊА АМЕРИЧКИМ ИНТЕРЕСИМА НА КиМ 2006.
Уводна реч аутора…
Ову анализу сам написао пре више од годину дана. Ради се о тајним депешама америчке амбасаде из Београда, из којих се јасно види да су американци 2006. године као највећу претњу, (унапред смишљеном) отимању КиМ од Србије и стварању „независног Косова“- видели часног Владику Артемија и Српску Радикалну Странку.
——————————–
Ових дана смо сведоци бескрупологног напада Српског режима на свој народ на КиМ, путем уцена, претњи, економским санкција, и ноторним обмањивањем (лажима, за које користе строго контролисане режимске медије), да би тај исти народ данас покушали да присиле да постане саучесник у њиховој велеиздаји, коју су они парафирали својим „Бранковићким потписима“ у Бриселу.
Велеиздајницима из Београда и налогодавцима из Вашингтона и Брисела (који су „легалисти“ по природи) је добро познато да сви „парафирани“, али и они усмени, противуставни акти Српских петоколонашких режима (који парадирају нашом политичком сценом више од једне деценије)– не би ни у једном нормалном суду (наравно не у садашњем „Слијепом уставном суду“ под контролом оног убогог Слијепчевића) издржали „легалистички тест“ , и да би на иницијативу, неке будуће, и национално одговорне владе, били једноставно проглашени ништавнима.
Управо зато, Западне слуге из Београда инсистирају да у ову своју прљаву велеиздајничку работу, и тешка кривична дела против властите државе и легалног система Србије (државе на чијем су нажалост челу), увуку и косметске Србе, да би за то своје злочињење обезбедили „какву такву“ форму легалности.
За случај (у шта ја лично не верујем ни један проценат) да на те илегалне изборе лажне шиптарске „државе“ изађе већина садашњих српских држављана (наравно, овде говоримо о само Србима- шиптари су изабрали своју судбину „отпадника“) са Космета (који би се таквим чином аутоматски одрекли властитог српског држављанства)– Сепаратистичко-Окупаторски-Петоколонашки Трио (Приштина-Брисел-Београд) би имали снажан формални изговор да косметске Србе лише својих, уставом гарантованих права и свих легалних српских институција (које су иначе већ скоро све противправно укинули), и гурну их у канџе Тачијевих сепаратиста, дојучерашњих терориста и ратних злочинаца, који су „границе“ своје лажне шиптарске“државе“ обележили невином Српском крвљу, и бездушном отимачином не само српске имовине, већ и људских органа- стотина, ако не и хиљада, наше браће и сестара (који се углавном још увек воде као „нестали“)…
————————–
Наравно, сада када је завршни чин издаје у пуном замаху, и када Вулинови „црнокошуљаши“ шпартају севером Косова као разуларене „црне тројке“, и безочно и бестидно, пред лицем локалних и светских медија- уцењују, прете, поткупљују, „моле“- малобројне неинформисане, или малодушне косметске Србе, да „продају веру за вечеру“, и тако омогуће режимским издајницима да зараде још једну шаку „јудиних дуката“, а себи запечате судбину и укину себе као државотворни народ…
…Дакле у том контексту, данас је потпуно јасно, зашто су евроатлантски фашисти пре седам година донели одлуку да један од најчаснијих и најхрабријих Српских Епископа- Владика Артемије мора да буде уклоњен (и замењен са „овим“ што се зове Теодосије)– И зашто је највећа и најјача Српска национална и родољубива странка „Српска Радикална Странка“ морала да буде разбијена, а њен највећи „разбијач и издајник“, Томислав Николић данас буде „постављен“ за председника Србије- са једним јединим задатком, да исту укине…
Верујем да сви они имају кратко историјско памћење- и заборављају како су у нашој историји завршавали слични диктаторски, издајнички и петоколонашки режими…
С вером у Бога, за слободно Косово, и спас Отаџбине!!!
Миодраг Новаковић
*********
ВИКИЛИКС- ХРОНОЛОГИЈА ЗЛОЧИНА ИЗДАЈЕ 2. ДЕО: КО ЈЕ БИО НАЈВЕЋА ПРЕТЊА АМЕРИЧКИМ ИНТЕРЕСИМА НА КиМ 2006.
9 август 2012, СРБски ФБРепортер
Пише: Миодраг Новаковић
ДЕПЕША: 06BELGRADE231, 2006-02-16 13:22:00, SENSITIVE
У својој преписци са Вашингтоном амерички амбасадор Мур је био посебно забринут заједничким саопштењем (ставом) председника владе Војислава Коштунице и потпредседника Српске радикалне странке Томислава Николића. Николић и Коштуница су се сложили да у случају проглашења независности Косова треба званично прогласити „окупацију Косова“ и користити сва расположива уставна средства у одбрани истог…
Наравно у то време Николић је деловао као „продужена рука“ председника СРС и његовог кума др Војислава Шешеља (заточеног у Хагу), па се може рећи да та реторика вероватно и није била одраз његових личних ставова.
У сваком случају (Про)Западне снаге у Србији након тога су одлучиле да СРС треба разбити свим средствима, а ДСС политички маргинализовати и Коштуницу уклонити са места премијера. Као резултат такве „западно-петоколонашке“ стратегије, данас у Србији СРС више не постоји у парламенту, а Коштуница је и даље политички изолован и маргинализован…
Поводом најаве („иминентне“) независности Косова, у петак, 2. Октобра 2006. Николић и Коштуница су издали заједничко саопштење де ће се проглашење независности Косова сматрати „окупацијом и агресијом на Србију“- захтевајући од Српског парламента да предузме све мере, у уставној и законској надлежности за заштиту суверенитета Српске државе. Према америчким дипломатским изворима тада је договорено да се по повратку српске делегације са „Бечких разговора“ (20 фебруар 2006) хитно сазове ванредна седница Народне скупштине…
Након „радикалног“ наступа Радикала у Скупштини и Српским медијима, Коштуничина влада је (према овим изворима) покушавала да ублажи ово саопштење, те је дошло до препуцавања између Радикала и ДСС. Ту је по њима предњачио Милош Алигрудић оптужујући Радикале за „политички маркетинг“ и „бомбасте изјаве“!?
Друге водеће, углавном отворено „прозападне“ партије су се такође обрушиле на СРС и ДСС. Најгласнији у нападу на Радикалско-ДСС позицију су били наравно: Г17, ДС, СПО и други. Амерички амбасадор је цитирао као највеће „про-западне“ поборнике (односно њихове „гласноговорнике“- ми знамо да су иза њих тада стајали лидери њихових партија: Борис Тадић, Вук Драшковић и Млађан Динкић) као оне који су спремни да се одрекну Косова без поговора: Чедомира Антића(Г17), Душана Петровића(ДС) и Влајка Сенића(СПО)…
———————–
АМЕРИЧКИ ИМПЕРАТИВ 2006- УКЛОНИТИ ВЛАДИКУ АРТЕМИЈА, КАО НАЈВЕЋУ ПРЕПРЕКУ РЕАЛИЗАЦИЈИ „НЕЗАВИСНОГ КОСОВА“…
Ипак, као највећу подршку Николићевим (СРС) ставовима, и претњу (Про)Западним интересима на КиМ, ови амерички извори наводе Владику Артемија, Епискога Рашко-Призренског. За њих је нарочито била проблематична Владикина изјава за ББЦ у време његове посете Америци, где је Владика Артемије јавно „цитирао“ право сваке државе на свету да одбрани свим средствима део своје окупиране територије. Није чудо да је након таквих потеза Владике Артемије, а нарочито након његове практичне акције на КиМ где је Владика јавно устао у одбрану интереса Српског народа и СПЦ, које је кулминирало забраном посете Српским светињама једном од највећих пропагатора дивљачког НАТО бомбардовања Србије 1999- америчком потпредседнику Џозефу Бајдену- из америчке амбасаде наложено прозападном издајничком режиму и корумпираном Синоду да уклоне часног Владику са КиМ!
Према америчким изворима, након оваквих „про-западних“ притисака, Коштуница се „дистанцирао“ од Радикала, и обећао да ће у случају да дође до покушаја од стране радикала да сва та питања ставе на дневни ред Скупштине, учинити све да се седница не одржи. Нажалост Радикалима је требала трећина гласова да би могли да сазову ванредну седницу, а са 84 члана парламента, били су кратки за 4. Овде је сувишно рећи, да су им тада сви окренули леђа, укључујући и Коштуничин ДСС…
———————————————–
ДЕЛОВИ ФЕЉТОНА АУТОРА М. НОВАКОВИЋА: “ХРОНОЛОГИЈА ЗЛОЧИНА ИЗДАЈЕ СРПСКИХ ПОЛИТИЧКИХ ПОЛТРОНА”:
1. ВИКИЛИКС- ХРОНОЛОГИЈА ЗЛОЧИНА ИЗДАЈЕ, 1. ДЕО: КАКО ЈЕ РАЗБИЈЕНА ЗАЈЕДНИЦА СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ…
2. ВИКИЛИКС- ХРОНОЛОГИЈА ЗЛОЧИНА ИЗДАЈЕ 2. ДЕО: АРТЕМИЈЕ И СРС НАЈВЕЋА ПРЕТЊА АМЕРИЧКИМ ИНТЕРЕСИМА НА КиМ 2006.
3. ВИКИЛИКС- ХРОНОЛОГИЈА ЗЛОЧИНА ИЗДАЈЕ 3. ДЕО: ЂИЛАС ИМАО ОСЕЋАЈ ГАЂЕЊА ПРЕМА КОНУЗИНУ И ЗАХТЕВАО „ПРЕВЕНТИВНА ХАПШЕЊА ЧЛАНОВА ОБРАЗА…
4. ВИКИЛИКС- ХРОНОЛОГИЈА ЗЛОЧИНА ИЗДАЈЕ 4. ДЕО: ТАДИЋЕВ РЕЖИМ СЕЧЕ ВЕЗЕ СА МОСКВОМ…
———————————
Референца:
Миша Матић: Ђиласа „ни о бандеру“
У претходним данима дневни лист Политика, свакодневно врши притисак на јавност да се придружи једном необично захтеву одређене групе грађана, која покушава да „некој великој улици или булевару на Новом Београду“1 надене име предратним речником речено: пропалог студента, или како га данас представиља Википедија: црногорски и југословенски комуниста, учесник народноослободилачке борбе, политички теоретичар, дисидент и писац из Црне Горе, док у пресуди Суда части за резервене офирице и резервне војне службенике од 15. јула 1957. стоји: „Ђилас Милован, рез. Генерал-пуковник, Црногорац, држављанин ФНРЈ, ожењен, отац двоје деце, без занимања, свршио велику матуру, са сталним местом боравка у Београду, Палмотићева бр. 8.2“ Чиме човек без занимања, црногорски комуниста и шта још већ, завређује да понесе име било какве улице, булевара, сокака, па чак ћошка или бандере у престоници Србије?
БРАЋА СТОЈАНОВИЋ – НАЦИОНАЛНИ И ГРАЂАНСКИ ПРИМЕР СРБА ИЗ ПРИЈЕДОРА
приредио: Милован Малић
Средином XIX вијека Симин отац, Гавро Стојановић (1825-1910), знао је већ за пет генерација својих предака, и за најстаријег од њих, кнеза Вуковоја Јакшића, који се почетком ХVIII вијека из Невесињског поља са породицом доселио у Босанску Крајину, у село Миску Главу изнад Приједора. Старији Вуковојев син, Петар, постане ту кнез и његови се прозову Кнежевићи; њихови бројни огранци и данас настањују то село. Други Вуковојев син, Милан, имао је сина Стојана, и од њега се његови потомци не називају више Јакшићима, већ по њему Стојановићи. Oд једног Стојановог сина, Николе, насљедну су линију кроз три кољена чинили свештеници: прво Илија, па онда Гавро, па на крају Симо. Поп Гавро Стојановић, „снажан и велики човек, енергичан као и његови преци“, судећи по архивској докуменатацији и записима његових потомака, био је значајан, а остаће и забиљежен у сјећањима својих сународника и суграђана, не само по стаменом живљењу у једном суровом времену већ и по храбрости и упорности с којом подиже, кроз дуги низ несигурних година, парохијалну цркву у Козарцу. Симо Стојановић је у задарску богословску школу отишао 1872 .године послије ткз. „великог пожара“ који је опустошио Приједор и у којем је изгорјела и породична кућа свештеника Гавре – Гаврила Стојановића, његовог оца. Послије те паљевине свештеник Гавро је послао једног сина, Теофила, у Београд да учи гимназију, а другог Симу, у Задар на богословију, његов трећи син Душан је умро са шест година живота 1896. године. Симо Стојановић завршава богословију уз велике напоре и мукотрпан рад и враћа се у породичну кућу у Приједору гдје оснива своју породицу са Јованком Вујасиновић, кћерком свештеника из Дубице. Тада већ прото Симо Јовановић и његова супруга Јованка стичу деветоро дјеце: Георгину, Персиду, Јелисавету, Драгињу, Милицу, Младена, Сретена и Драгутина. Сва дјеца су била одгајана у духу правосавља. Из тако угледне породице потекла су поколења учених и образованих потомака, надалеко познатих.
АКАДЕМИК СРЕТЕН СТОЈАНОВИЋ
Сретен Стојановић, крупан и стасит, са пријатним басом и отвореним погледом,био је природа која је привлачила људе својомсигурношћу, неуништивим оптимизмом и здравим народским хумором ; он је био њежан према породици, благ према пријатељима, умео је да слуша и да чује, да се прилагоди, да попусти, да прећути , да увек заштити своје интересе , али и да грмне на оне који му сметају у пословима, да лупи шаком кад је требало, да саспе у лице све што је мислио. Такав какав је био, уз то весео, добар певач, пун прича и досетки, бистар и промућуран, понекад Давид Штрбац, он је имао све што је потребно за живот међу људима и са људима. Рођен је у Приједору 1898. године у православних који су генерацијама проповедали и веру у снагу народа, а Русију замишљали као нешто своје, али лепше, веће, православније, ближе Богу и снажније од свега што је швапско и турско како је навео у својој аутобиографији. Управо је из такве патријахалне породице понео чврстину и сигурност људи који су израсли из саме земље и тако укорењен, неодступајући од најдубљих и непромењивих моралних начела, провео је цео живот: од припадништва младобосанском покрету због кога је као малолетник, ученик тузланске гимназије, осуђен на десетогодишњу робију од авантуристичког краткотрајног ангажовања на националним пословима непосредно пред крај и по завршетку Првог светског рата, од учења вајарског заната у Бечу до бурног боемског живота и посвећеног студирања у Паризу на почетку двадесетих година, од пута по Совјетском савезу са Драгишом Васићем и Владиславом Рибникарем 1927. до енергичног друштвеног и културног активизма после Другог светског рата, итд. Познанство, а потом и пријатељство са загребачким лекаром др. Ђурицом Ђорђевићем и његовом женом Кристом, великим заштитницима модерне уметности у међуратној Југославији чија ће кућа постати једним од најпознатијих састајалишта уметника, књижевника и ангажованих интелектуалаца, омогућило је Стојановићу да постане вајар, односно да са његовом стипендијом оде на студије право у Беч почетком 1918. године (а следеће у Париз). Имао је времена и младалачке потребе да се поред учења упусти и у позната бечка револуционарна кретања пред коначни слом црно-жуте монархије чији је још увек био поданик. Дубоко захваћен тадашњим друштвеним процесима одмах се по окончању рата враћа у Босну где је, сходно својој већ постигнутој политичкој и робијашкој репутацији, борбености и револуционарном расположењу сместа био укључен у стварање прве Југославије – будуће краљевине Срба, Хрвата и Словенаца: предводи комитске чете и командује четничким одредима који су једини осигуравали ред у условима потпуног безвлашћа распадајуће империје пред сам долазак регуларне Александрове ослободилачке армије која је незаустављиво наступала у свом епохалном солунском залету. 1919. године у парадној четничкој униформи, добијеној од Станислава Кракова одлази у Париз на најбоље уметничко школовање у том времену, које му није омогућило искључиво потребну едукацију, већ и близак сусрет са бројним животним изазовима и стваралачким подстрецима какве пружа највећих светска метропола када је ријеч о уметности тог доба.Живот и младост тражили су своје и он је тај дуг богато одужио. После пресељења у Београд, озбиљно и професионално почиње да се бави стваралачким радом, формира свој први вајарски атеље, учестало излаже на самосталним и групним изложбама, врло активно учествује у уметничком животу и, пише ликовну критику и, објављује две књиге, често иступа у јавности због стручних, или друштвених проблема тог времена, држи популарна предавања о уметности, ствара породицу, путује… Након завршетка Другог светског рата, који је са породицом провео у Београду и где га је затекла вест о тргичној смрти брата др. Младена Стојановића, Сретен Стојановић се поновоангажује на многим функцијама: секретар Савеза ликовних умјетника Југославије, председник удружења ликовних умјетника Србије, ректор Академије уметности, уредник часописа Уметност, у Просвети покреће едицију Сликари и вајари ( објављено 18 монографија српских уметника), професор је и декан на Академији ликовних уметности у Београду, постаје члан Српске академије наука и уметности 1950. године (што му је заправо било и једино друштвено признање које је икада добио) итд. Умро је у Београду 1960. године остављајући један од највреднијих скулпторских опуса у српској уметности XX века који је добио заслужено место и адекватну презентацију у монографијама, ретроспективним изложбама и јавним колекцијама. Родном Приједору је уступио значајан фонд својих радова који данас услед ратних и других неприлика на жалост није доступан публици. Његово се дело ипак може довољно прегледно сагледати у сталним поставкама Галерије Павла Бељанског у Новом Саду, Народном музеју и нарочито Музеју савремене уметности у Београду, а на отвореним просторима и у меморијалним комплексима Београда, Војводине, Црне Горе и Републике Српске постављене су неке од његових најзначајних монументалних композиција.
Др МЛАДЕН СТОЈАНОВИЋ
Старији брат Сретена Стојановића, др Младен, рођен је у Приједору 1896. године. Основну школу завршио је у непосредној близини породичне куће, а затим га отац Симо шаље у тузланску гимназију, где за њим креће и млађи брат Сретен. У Спомен кући др Младена Стојановића налази се документ којим су се браћа Сретен и Младен заклели оцу да ће марљиво учити гимназију. Као гимназијалци били су повезани са организацијом Млада Босна. Послије атентата на престолонаследника Фердинанда, 3. јула 1914. Младен и Сретен су ухапшени у Сарајеву. Младен је осуђен на 16 година робије и после 3 године је амнестиран. 1918. одлази у Беч гдје докторира на Медицинском факултету, а у родни Приједор се враћа 1930. Отвара приватну амбулатну, а сиромашне суграђане лијечи бесплатно. Често је говорио: Највећа су ми награда захвалне очи болесника, које се придижу и у живот враћајау.
Када је на почетку Другог свијетског рата формирана НДХ на територији Босне и Херцеговине др Младен Стојановић покреће устанак и организује сеоске страже, како би српски народ спасао од усташког терора. У његове страже, која нису имале идеолошких обележја, комунисти убацују своје људе који му преузимају команду и на крају га ликвидирају априла 1942., пребацујући кривицу за то убиство на четнички одред ЈВуО, којим је командовао Рада Радић, ртезервни официр и трговац из Приједора.
Према свједочењу Драгутина Ивића са Козаре, др младена Стојановића су у селу Јошавка убили Коста Нађ, Јосип Мажар Шоша и Бошко Шиљеговић. По завршетку рата др Младен Стојановић је проглашен за народног хероја као и сва тројица његових убица.
извори:
1.Портрет Симе Стојановића – Младенко Саџак, 2003.
2.Сретен Стојановић–Југословенска галерија уметничких дела, Београд, 1998.
СИЦИЛИЗАМ ЈУСЕ ИЗ БРОВИЋА
Пише: Миша Матић
Бровић, тамнавско село, налази се на путу од Обреновца ка Убу, кад се прође Пироман,где престаје Посавина, а настаје област Тамнаве. На речици Јелави, а у близини места где се Уб улива у Тамнаву. Као раселица суседног Пиромана, село добија име по породици Бровић, која је село и оформила пре око 300 година. Од свог формирања, као и у већини српских села, развија се облик Задруге. Да није реч о неуспелој измишљотини коју су по угледу на совјетске колхозе увели комунисти у Србији, назвавши га СЗР ( сељачка радна задруга ) , већ о традиционалном начину живота у српским селима, најбоље описује Љубомир Љуба Павловић у својој књизи: „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. годин.: „Задружни живот је у овој области на великој цени. Јединштина је последица породичних недаћа и она не мора да представља сироманштину. Иноконштина је последица деобе и материјалног упропашћавања куће и породице од стране рђавих старешина и представника. Нема дома у селу, који није био, или који није задужен или који се не спрема да буде задужен. За задружни живот везано је и благостање дома, за јединштину оскудица у радној снази, за иконоштину крајња немаштина. Па и данас ова област истиче се са највећим бројем становника на једну кућу у Краљевини. Задруга има с особинама и без особина, и уопште уређених, као што су задруге горњих ваљевских области.“
Породичних заруга у Србији више нема. Нестале су са настанком поретка који је успостављен после октобра 1944. Тада су настале такозване сељачке радне задруге, у које су, више силом, а мање милом удруживани другови сељаци како би прехранили другове раднике. И те задруге су нестале када је од глади поцркала кулачка стока којом су другови сељаци обрађивали кулачку земљу, кулацима одузели храну, а стоку нису хранили. И стока је била кулачка. Морала је бити кажњена исто као и њене газде. Вођство непостојећрг пролетаријата, у српским селима тога доба, није имало свест о томе да стока, иако је кулачка, да би радила у СЗР мора да једе задружну храну. Како другде, тако и у Бровићу, газде и све газдинско било је осуђено на нестанак. Како је то могло да се деси у селу, са тако дугом задружном традицијом, са патријахалним назорима, селу у коме ни у доба другог светског рата није било ни регуларне, а камо ли не регуларне војске? Ко је могао да буде вођа те борбе против реакције? Нестало је и презимена по коме село носи име. Славили су Јовањдан. Опет су дивљи терали питоме.
Уђоше ослободиоци у Бровић и не затекоше никога, до простог народа. Ни немаца, ни четника, чак ни недићевих жадндарма. Рат Бровићани нису монго осетили до тад. Причају ослободиоци сељацима о револуцији, o свом команданту кога зову Тита, и питају ко је на њиховој страни. Рекоше им:
-Јуса се бори против газда. Никад није волео да ради, а волео је да украде газдинско прасе или јагње, шта ће… Био је и на робији, пре рата, па побего с робије кад се заратило, није све одлежао. Покрао газде, а кад су га џандари уапсили, он отме пушку од џандара и убије једног, млађег, старији, официр, му побегне. После се одметнуо у ајдуке, ал су га уватили и судили на 12 година робије. `41. побегне из Пожаревца, и од тад је ту, поваздан мучи газде и пљачка, а рат је и нико му ништа не може….
-Такав нам треба, рече комесар. Овде народ још увек није полтички свестан, сем тог Јусе.
Нађоше Јусу. Рече да се он одувек бори против газда. И његов брат се борио против истог класног непријатеља заједно са њим.
Шта год замерали Јуси, храбост му се морала признати. Никога се није плашио. Крупне телесне грађе, осион и бахат, спреман да умлати било кога, он је изазивао страх код других. Једино се плашио сопствене жене. Постао је власт, секретар месног одбора. Газде које нису завршиле под његовом руком или батином, послао је у Ваљево, да скончају на 5. Пуку у масовној гробници, већој него што су Турци икад направили у Ваљевској нахији.
Направио је и Јуса, као и сви секретари одбора, своју СЗР, организовао принудни откуп, хапсио житаре…. и држао говоре. И томе се научио. Сваки говор завршавао је реченицом: Другови, наш сицилизам ће да траје вечито! Као да је са Сицилије….а био је из Бровића.
Беград, 20. јун 2013.
УБСКА ПОСЛАСТИЧАРНИЦА „КОД ЧОКАЛИЈЕ“
пише: Миша Матић
Налази се између три области, посавске, посаво-тамнавске и колубарске, на две реке Убу и Тамнави, уз село Ба, једино насеље у Србији са два слова у називу. Нешто је ближи Ваљеву него Шапцу, као и Коцељеви него Владимирцима. Највероватније је постао у време словенског кнеза Коцеља, по коме је име понела оближња Коцељева, док је Уб према легенди име добио по Коцељевом брату Славољубу, од чијег имена су остала само последња два слова „уб“. Име града Уба се први пут помиње у време владавине деспота Стефана Лазаревића 1426. године у уговору потписаном између деспота Стефана и угарског краља Жигмунда.
У време детињства мајора и четничког војводе Воје Танкосића, проведеног у Убу, а пре председавања српском владом убљанина Светомира Николајевића, Уб крајем 19. века добија своју прву посластичарницу. Отварају је Сибиновићи, досељеници из Јужне Србије, коју данас зову Македонија. Тада је тај српски крај припадао Отоманској царевини. Многе породице из тог краја су бежале од Турака у ослобођену и независну Србију, налазећи у њој мир, посао и нови дом.
Дигитална копија Ђенералштабне карте Србије. Карта је штампана у Београду 1894. године, у 94 секције, са топографским кључем и у размери 1:75.000. То је прва специјална војна карта Србије која је штампана у земљи. Карта је штампана у Београду 1894. године, у 94 секције, са топографским кључем и у размери 1:75.000. То је прва специјална војна карта Србије која је штампана у земљи.
Први призводи који су освојили Убљане били су кисело млеко и боза, које су браћа Цветан и Трајан Сибиновић разносили на леђима и продавали по вароши. Породица Сибиновић је у својој посластичарници „Код Чокалије“ производила ратлук, ораснице, рибице,суџук, алву, ливени шећер у разним облицима, претечу данашњих лизалица и остале слатке оријенталне производе, а највећи успех су постигли са производњом свилених бомбона. Цветанови синови Стојан и Петар наслеђују радњу у данашњој улици Краља Петра 25, која је од 1934. носила име Витешког Краља Александра Ујединитеља, који је те године убјен у Мрсељу. Те исте године умире и Стојан Сибиновић од последица ране коју је задобио на пробоју Солунског фронта. Из тог рата вратио се окићен са две медаље за храброст. 16 година је Стојан живео са отвореном раном, носећи је као успомену на битке за ослобођење отаџбине, у којима су учествовала оба брата Сибиновића, Убљани, досељеници из Мађедоније, Чокалије…Срби. О Стојану Сибиновићу највише говори податак о његовом погребу, коме су присуствовали сви учитељи, ђаци и послужитељи свих школа из Уба и свих села Убске општине. Са бројем присутних Убљана на једном погребу може се само упоредити сахрана председника општине из 70-их и 80-их година Мирослава Селаковића Фаље, који је 1983. умро под неразјашњеним околностима након посете Драгослава Драже Марковића Убу. Његовој сахрани присуствовало је око 3.000 грађана Уба и околине.
Зграда поште на Убу
Није било вашара, панађура или каквог масовнијег догађаја у Србији да Сибиновићи нису имали своју тезгу за продају слаткиша. Између два светска рата, 1920. почели су и производњу сладоледа. После кафеџије Добросава Марјановића, чија кафана „Мајдан“ и даље постоји, отварају другу ледару на Убу. Уочи каквог сајма и вашара запошљавали су и по 30 радника у својој радњи и радионици. Посао се ширио, и после смрти Стојана, па је у Тврдојевачкој улици ( данас Првомајска ), на старој Великој пијаци на Убу, где се данас налази парк и трг, његов син Живорад Жика Сибиновић, рођен 1912. сазидао приземну зграду 40 метара дугачку и 5 метара широку. Кренула је и производња и продаја на велико. Уочи шабачког или тополског вашара радило се и дан и ноћ. Сибиновићи су постали виђенији грађани Уба. Иако је било и богатијих људи и већих газда, суграђани и мештани околних села радо су долазили на рад код ове породице. О квалитету производа посластичарнице „Код Чокалије“ најбољи показатељ је лиценца из 1956. године, коју је Живорад Сибиновић дао фабрици „Таково“ за производњу бомбона и ратлука који се и дан данас по њој производи.
Дошао је рат. Сибиновићи нису били ни на једној страни, гледали су да извуку живу главу. Комунисти 1941. убијају једног Немца, што је главом платило 100 Убљана, а нешто касније су Немци на пијаци обесили комунисте Светислава Поповића и Добросава Симића, а 1942. на територији Уба ухваћени су надалеко чувени комунистички зликовци Штефан Борота и Јозеф Мајер, који су пре тога у Дивцима претестерисали председника општине Велисава Петровића. Власт у Убу се смењивала између немачких и љотићевских снага, док је град у два наврата нападнут од стране јединица ЈВуО, ђенерала Драже Михаиловића. Тамнавским корпусом ЈВуО, са седиштем у Убу, командовао је мајор Владимир Лале Комарчевић, док је у непосредним акцијама око Уба главну реч водио поручник Будимир Буда Босиљчић.
Масовно страдање грађанске класе и домаћина и газда из околине Уба почело је од септембра 1944. Прогон грађанске класе у Убу почео је убиством жене трговца Ћираковића. Он је тог дана побего из куће, налазећи уточиште негде у Војводини, али је страдала његова жена .Њу је на кревету заклао партизан Станко звани Фрез, док се њено двоје деце крило под креветом на коме је она испустила душу под камом нових ослободилаца. Према речима старих Убљана, уз Фреза, у ликвидацијама су предњачили браћа Предраг и Берислав Тешић, Зоран звани Баца и Боца Танасијевић
Жику Сибиновића су са осталим грађанима Уба мобилисали и упутили на Сремски фронт, а Жика се у Уб враћа и као ослободилац Београда и припадник 1. пролетерске бригаде.. Није прихватио, да се активира у јединицама КНОЈ-а, јер му нису дозволили да слави крсну славу. То му је био довољан разлог за непридруживање војним формацијама нових властодржаца. Од 45. комунисти формирају цивилну власт, а на челу општине Уб постављају Крстивоја Џајића из Памбуковице, који се са женом Видосавом и сином Драгољубом усељава у кућу Сибиновића у Краља Петра 25. У тој кући му је рођен и млађи син. После се одселио у стамбену зграду преко пута Убаче, која је изграђене на месту где се налазио биоскоп, изграђен још 1920. године.
Сибиновићима је конфискована имовина, али је радња остављена у поседу. Означени су као противници нове власти и њихове идеологије. Прво им је отета кућа коју су Сибиновићи дали у закуп трговцу Раји Лазићу, оглашеном за народног непријатеља и ту се отвара државна апотека, а после 1965. та кућа прелази у имовину предузећа Тамнава у чијем је поседу и данас. Милошу Селаковићу, оцу потоњег председника општине Мирослава, званог Фаља, отет је рудник глине у оближњој Слатини. Уследиле су уцене, ситне отимачине, пљачке и изругивања. Ипак радња у Краља Петра и локали у Тврдојевачкој улици су радили и могли да одхране Живорада и његова три сина. Тако је било све до 1948. Летњег дана у време кад се појавио нови непријатељ Броза и његових следбеника, тзв. ибеовци, пред зграду са 6 локала Жике Сибиновића дошао је председник Крстивоје уз пратњу већ поменуте браће Тешић, Баце и Боце, који су му намтнути, иако није делио њихов револуцијонарни карактер . Ту је затекао Жику у послу. Прекидајући га, каже му показујући на објекат од 200 квадрата:
– Овога до сутра увече има да нема!
Не схватајући речи човека који му је на силу усељен у кућу, Жика упита:
– Крстивоје, чега да нема?
Крстивојев одговор је био језив:
– Ове зграде и ничег твога овде! Ако не срушиш, знаш шта ти следује.
– Знам….
Оде Жика до куће, да позове пријатеље, да му се нађу у помоћи. Дошло је 12 кола са 12 пари волова и толико рабаџија, Жикиних пријатеља и сарадника, које је он задужио у претходном времену. Нису му заборавили. Још двадесетчетворица су дошла да раде, носе и руше Жикину зграду. Са Жикиним алатом. Како је наредио председник општине Крстивоје Џајић, тако је и било. Целе ноћи су преносили иметак Сибиновића, а сутра дан рушили. До сутра у пет поподне није више било ни камена на камену. Ништа не оста од оног што је стварано у четири генерације Сибиновића. Све је стало у 12 воловских кола. Не постоји ни један документ о наредби рушења, само усмено сведочанство које није нестало ни после смрти Живорада Сибиновића 1992. године.
Београд. 28. март 2013.
СКИДАЊЕ ЦРНОГ ВЕЛА СА ЧИЧА ДРАЖИНИХ ЧЕТНИКА
„КЊИГА О ДРАЖИНИМ ЧЕТНИЦИМА“;
АУТОР: МИЛОВАН МАЛИЋ
БАЊАЛУКА, АРТ ПРИНТ 2012.
Да подигну црни вео
Са прошлости моје сретне,
Што у мрачном гробу труне,
К’о у зиму равни цветне
Петар Кочић
проф. Душан Јојић, Милован Малић и Миша Матић
По ко зна који пут смо се скупили да поменемо наше јунаке, али и јаде, наше муке, наше страдање и наше жртве. Ево и деца нам пишу о јадима и страдању. Има ли већих јада, већих мука и већег страдања под капом небеском, када и деца пишу о њима?
У другим друштвима и народима деца узраста Милована Малића пишу о срећи, о првим љубавима, о успоменама…,а код нас о јадима. Нема већег јада и злочина према једном народу, од оног, када деца пишу о страдању предака. Пре десетак година, тада 12-годишњи дечак, данас апсолвент историје Немања Девић написао је књигу „Истина под кључем“.Стихове, којима сам почео, Петар Кочић написао је као гимназијалац. Изгледа да нам је скидање црног вела постало национално наслеђе, након срећних периода из прошлости, од Светог Саве до Светог кнеза Лазара или од Карађорђа до Чича Драже.
Када се говори о књигама, попут ове, увек се сетим мисли покојног редитеља Муција Драшкића о позоришним представама, а ја је радо пресликам на књиге, јер је универзална: Добра књига има стотину мана, а лоша само једну, ту да је лоша! „Књига о Дражиним четницима“ има много мана, али завређује читалачку пажњу из много разлога.
Ухватио се Милован Малић у коштац са тешким противником, да напише књигу о војсци и војсковођи који су остали несахрањени, неопојани и преко пола века од смрти прогоњени, клеветани, забрањивани, са циљем да се о њима никад ништа не сазна и не проговори. Комунистички цензори историје нису рачунали са тим да се истина мора сазнати. Издања са равногорском тематиком су прво излазила у исељеништву, док прва озбиљна књига на тему Равногорског покрета, у Србији, излази из штампе 1992. године. Приредио ју је мр Радован Калабић, под насловом „Равногорска историја“ и она важи за најтачнију и најобимнију књигу о Равногорском покрету до данас. Уследила су дела великог Антонија Ђурића, академика др Димитрија Ђорђевића, Милослава Самарџића, др Павла Милошевића, Александра Динчића, Косте Николића, Славка Маслара… истина се полако откривала, али и ни до данас није потпуно откривена до краја. Откривене су основе, а са њима и суштина Равногорског покрета. Остали су скривени детаљи који не значе много у односу на суштину. Ту суштину је пронашао у свом делу и Милован Малић.
Пошто сам поменуо да књига Милована Малића има мана, осврнућу се и на њих. Највећа грешка, која се Миловану мора опрости због његове младости и чистог срца, су непроверене појединости и детаљи Та грешка не чини ову књигу мање вредном, међутим, неоткривени детаљи дају могућност даљем скарадном и бизарном деловању комунистичке пропаганде и удбине управе за дезимформисање. Налазећи понеки нетачан и непроверен детаљ, они својом пропагандном машинеријом дискфалификују дело и аутора, потежући небитне ствари као разлоге те дисквалификације. Као извршиоце тих акција, шаљу најгори олош, људе са најнижим коефицијентом интелигенције, људе који немају никаква дела за собом, људе без биографије и професије, жељне друштвене афирмације и ситне користи. Некада такве интелектуалне и моралне наказе шаљу и као лажну подршку, како би унизили читаво дело ђенерала Драже Михаиловића, али аутора који пишу и говоре о делу Равногорског покрета и ЈВуО. Ко год имао часну намеру, неће се освртати на небитне појединости. Онима без части и образа до памети не досеже ни чињеница да Милован има свега 15 година и да му се и веће грешке морају опростити само због тога, али и због тога што се он са овако мало година већ одужио српству, за разлику од њих, који су се поприлично задужили и код српског народа и код Господа Бога, наравно, у негативном смислу.
Као и свако дело, „Књига о Дражиним четницима“ има свој циљ и циљану групу читалаца. Пред нама није стручна књига, већ дело намењено најширој публици. Оној публици која је више од 60 година спутавана да сазна било шта о ђенералу Михаиловићу, сем да је као ратни злочинац осуђен и погубљен 17. јула 1946. Та огромна популација из дела Милована Малића може сазнати праву истину о ђенералу Михаиловићу и једном броју његових команданата, коју и даље покушавају да скрију Брозови џелати и њихово идеолошко потомство. И не само идеолошко, често и биолошко. Али се истина не да скрити.
Велики професор Перо Слијепчевић, чија сабрана дела у Бањалуци чекају да буду издата и после више од 40 година од његове смрти, једном приликом рекао је: „Највећа дужност човека је да воли своју отаџбину!“, застао је, и додао: „Још већа дужност сваког човека је да говори истину!“ Милован је својим делом, иако тек петнестогодишњак, испунио обе дужности и приказао и наменио најширој читалачкој публици, оно што многи старији од њега нису смели или нису хтели. А могли су! Управо ради те храбрости и те младости, дужни смо да подржимо и помогнемо Миловану Малићу у његовом настојању да каже истину, волећи своју отаџбину. Јер будућност васколиког српства је упаво у памети, храбрости и младости. Недостаје ли и један од та три сегмента, неће нам као Србима бити боље, па ма где се налазили на кугли земаљској. Комунисти, као што до сад видимо немају памети, ни они који би да буду бивши комунисти, ни они памети немају. Ко је једном сео за њихову трпезу отровао се за цео век. Такви немају ни храбрости јер су зарад кукавичлука сели за њихову крваву трпезу, заборављајући на речи владике Петра Петровића Његоша: Крв је људска `рана наопака! Младост су потрошили трујући се братском крвљу. Потрошоили су и младост и храброст свом потомству. Можемо неограничено дуго набрајати њихова недела и злочине, и нећемо их све набројати. Од свирепих и ритуалних убистава, пљачки, сакаћења, застрашивања…. скоро да не постоји ни једно кривично дело које нису починили и по људским и по Божјим законима. А прве жртве су им биле управо они о којима Милован Малић пише у својој књизи.
Милован Малић, својим делом не позива никог на безобзирну освету, баш као што није чинио нико од Чича Дражиних официра, војних и политичких сарадника. Ту суштину нам приказује, да је тај покрет имао лагитимитет и поштовао лагалитет, за разлику од оних који су у неравноправној борби физички савладали Равногорце, од домаћих комуниста до лажних савезника. Највећа казна и највећа освета према свима који су стали на страну таквих победника је откривање истине о Чича Дражи и његовим четницима, а управо то чини Милован Малић својим делом, одазивајући се свом славном земљаку Петру Кочићу и скидајући црни вео са лика ђенерала Драже Михаиловића.
Миша Матић
Изговорено на промоције „Књиге о Дражиним четницима“ 16. марта у Приједору.
ХРОНОЛОГИЈА ЗЛОЧИНА НАД КОСМЕТСКИМ СРБИМА…
Миодраг Новаковић
ЕВРОПА СРПСКИМ СУЗАМА НЕ ВЕРУЈЕ-ФЕЉТОН(1-7)
17 децембар 2010
АНАЛИЗА ИЗВЕШТАЈА Д. МАРТИЈА СА ДО САДА НЕПОЗНАТИМ ПОДАЦИМА О НАТО И ОВК ЗЛОЧИНИМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ
Извештај Швајцарца Дика Мартија о једној од најморбиднијих, не само криминалној и ратно-злочиначкој афери, већ и политичкој, која сада, у „огољеној“ верзији овог веома мучног за читање извештаја – поприма све размере Западне, a пре свега америчке антисрпске завере. У извештају Марти у више наврата оптужује не само Aмериканце, већ и остале западне и УН структуре које су над Косовом, у време када су се одигравали ови страшни злочини против- пре свега српских цивила и српских ратних заробљеника и консеквентно над животима људи који су живели на тој територији, неограничену контролу; као и одговорност и обавезе према међународним конвенцијама да заштите цивилно становништво под својом окупацијом. Овде се показује да када су у питању Срби, ти међународни фактори су одлучили не само да игноришу, већ и да заташкају злодела против српског народа, а малобројне поштене западне званичнике који су покушали да обелодане ту заверу – једноставно ућуткају. Како је Marti овде описао, ти злочини су се дешавали дуго времена након званичног престанка ратних активности НАТО-а према сувереној Југословенској држави.Како ћемо овде сазнати, американци су свесно изабрали да, зарад потпуне физичке и политичке контроле отете српске земље, не само подрже свог корумпираног „минијона“ Тачија, већ и свесно заташкају његове тешке ратне злочине, злочине против хуманости и мафијашке криминалне активности.Овај извештај такође указује и на опструкцију и некомпетентност самог Хашког трибунала који је такође учествовао у заташкавању ових злочина. То све не треба да нас чуди, ако знамо да је Хашки трибунал успостављен пре свега као „победнички суд“ западних сила, и да му је превасходна функција да докаже „геноцидност“ српске нације, како би на тај начин заташкао илегалност НАТО рата против српских ентитета у бившој Југославији и властите (западне) ратне злочине. Сва је срећа да на Западу још увек постоје људи са моралним и професионалним интегритетом попут господина Мартија, којима је истина а не прљава колонијална политика, у првом плану.Следе кључни делови извештаја- овде морамо да упозоримо да због графичких детаља, малолетне особе и особе са слабим живцима не би требало да читају овај документ:У уводном делу извештаја се каже да је Европски парламент изузетно забринут због налаза бившег тужиоца Хашког трибунала, који је сазнао да су озбиљни злочини почињени у време Косовског конфликта, укључујући трговину људским органима, злочини који су остали некажњени и нису предмет ниједне озбиљне истраге. Овде се наводи да су ти злочин били почињени против Срба (који су остали на Косову по окончању рата 1999) од стране терористичке ОВК.Даље се наводи да је, према информацијама Европског Савета, коначно почела криминална истрага и да безбројне „чврсте и конвергентне индикације потврђују да су Срби и неки косовски Албанци држани заточени у тајним затворима под контролом ОВК у северној Албанији, где су били изложени нехуманом и понижавајућем третману, пре него што би бесповратно нестали.“Такође у извештају се наводи да постоје докази – да су у периоду непосредно после рата: „у клиници на албанској територији, близу места Фуше-Крује, заточеницима „одстрањивани“ делови тела, да би били послати у иностранство за трансплантацију.“ „Та криминална активност, настала у хаосу који је владао регионом, иницирана и руковођена од стране војних лидера ОВК, повезаних са организованим криминалом, у мало измењеним формама, се наставља и данас, како је то доказано у истрази ЕУЛЕКС-а у вези са случајем клинике Медикус у Приштини.“Марти даље каже – да иако су постојали веома конкретни докази трговине људским органима почетком деценије, међународне снаге које су окупирале Косово „нису сматрале неопходним да спроведу детаљну проверу горњих чињеница, или су то чинили непотпуно и површно.“ Што указује на само једну ствар- намерно заташкавање ове крваве афере.Он даље наводи да је иницијална истрага од стране Хашког тужилаштва била праћена веома забрињавајућим чињеницама, како се у извештају дословце наводи „у току иницијалне истраге места извршења злочина, са циљем откривања доказа о трговини људским органима, истрага је нагло прекинута. Докази који су прикупљени и месту Рипе у Албанији су уништени, и због тога нису биле могуће даљне анализе. После тога није било додатних покушаја да се овај случај истражи, нити је овај случај икада више озбиљно разматран, како је бивша тужитељка Хашког трибунала изјавила, те је због свега тога сматрала да то мора да објави јавности у својој књизи.“
У овом цитату се јасно види да оптужбе за заташкавање ових злочина долазе и од стране бивше тужитељке Карле Дела Понте и истражитеља Дика Мартија. Марти у наставку директно оптужује међународну заједницу (што се односи на Западне силе које су имале контролу над окупираним Косовом) да су, по његовим речима: „…дале предност прагматичном политичком приступу, гледајући само да промовишу краткорочну стабилност без обзира на цену (и овај пут је то била цена у српским главама) жртвујући најважније принципе правде. Исувише дуго ништа није урађено да се испитају докази који су указивали на злочине ОВК према српским цивилима и неких албанаца. У ствари одмах по окончању рата, ОВК је имала буквално тоталну контролу на терену, где су многи „стари рачуни наплаћивани“ између разних фракција, а онима који су сматрани издајницима због сарадње са српским властима ,пресуђивано је по кратком поступку без икаквог процеса.“ И то све под носом НАТО окупатора! Даље се наводи да је Еулекс од корумпиране УНМИК администрације наследио хаос, који с огледао у намерно уништеним, или изгубљеним доказима, оштећеним или некомплетним документима, нарочито везано за најтеже злочине према Србима. По Мартију „Консеквентно, велики број злочина ће због тога остати некажњен. Никаква или некомплетна истрага је вођена о организованом криминалу и његовим везама са косовским политичким институцијама, а нарочито у случају злочина против Срба.“ По Мартију та тема је и даље строги табу на Косову, и о њој ако се говори, то се чини приватно и веома опрезно. У наставку се каже: „Тим међународних тужилаца и иследника у оквиру ЕУЛЕКСА, који је задужен да истражи оптужбе о злочинима против хуманости, нарочито у вези трговине људским органима, је направио одређени прогрес, нарочито у области документовања постојања тајних затвора ОВК у северној Албанији, где су нехумани поступци и убиства над (српским) заточеницима почињени.“ Такође се наводи да та истрага у свом раду наилази на опструкцију албанске владе. „Европски парламент снажно потврђује своје опредељење за потребом да се поведе бескомпромисна борба против недодирљивости горњих починицаца најтежих кршења људских права, и наглашава да чињеница да су ти злочини почињени за време ратног конфликта, не може никада да оправда претходне одлуке да се обуставе поступци против оних који су починили такве злочине (погледај резолуцију 1675(2009)).“ Каже се у наставку овог извештаја. Марти наставља следећим речима: „Не може и не сме да постоји једна правда за победнике, и друга за губитнике. Где год да се деси конфликт, сви криминалци морају да буду кривично гоњени и суђени за своје злочине, било којој страни да припадају и без обзира коју политичку улогу имају.“ Најосетљививије и најболније питање које остаје отворено је питање несталих особа…овде мора да се дода да је од око 500 особа које су нестале по доласку КФОР трупа 12-ог Јуна 1999, око 100 је било косовских Албанаца, а око 400 Срба.“ У наставку се тврди да је посебно забрињавајући недостатак сарадње косовских албанских власти, које спречавају ископавања наводних масовних гробница на Косову и на друге начине ометају истрагу, а посебно њихов омаловажавајући став према проналажењу око 500 особа (Срба) несталих по свршетку конфликта. Наглашава се да радна група за проналажење несталих особа, састављена од ЕУЛЕКС-а и међународног Црвеног Крста захтева искрену подршку међународних фактора да би успешно отклонили неповерење на обе стране – „Једино права истина и прилика породицама жртви да достојно одају пошту својим најдражима – је кључни предуслов за процес помирења и мирну будућност на Балкану.“ У наставку „Европски парламент позива: све чланице Европске Уније и остале заинтересоване државе, да ставе на располагање ЕУЛЕКС-у сву логистичку и кадровску помоћ у стручњацима, да би могли да се успешно носе са изузетно комплексном и важном улогом у којој су се сада нашли – да се ЕУЛЕКС-у дају јасни задаци и политичка подршка са највишег нивоа да би се борили против организованог криминала, да би правда превладала, без обзира на политичке последице – и да се одвоје сва средства и ресурси да би се успоставила ефикасна заштита сведока.“ Од ЕУЛЕКСА се захтева да настави истражне радње према свима, без обзира коју политичку или државну функцију заузимају, и без обзира на етничко порекло жртви, као и да учине све да расветле све криминалне отмице људи, индикације о трговини људским органима, корупцију и повезаност између криминалних група и политичке елите..“ Онда се поново наглашава да ЕУЛЕКС мора да учини све да заштити сведоке у овом поступку, и да стекне њихово поверење. Од Хашког трибунала се захтева да потпуно сарађује са ЕУЕЛЕКСОМ, нарочито у обелодањивању информација и доказа које имају у свом поседу, а тичу се ових злочина у оквиру јурисдикције ЕУЛЕКСА. Од косовских албанских власти се захтева да беспоговорно сарађују са ЕУЛЕКСОМ и Српским властима, без обзира на познато или претпостављено етничко порекло жртава. Дају се инструкције ЕУЛЕКСУ да предузме акцију да би остварио правосудну сарадњу са албанским властима у вези ОВК кампова у северној Албанији. Овде се посебно наглашава потреба да се наведени тајни затвори ОВК у Албанији детаљно истраже и сви релевантни докази везани за трговину људским органима прикупе. На крају уводног дела овог извештаја се захтева од свих чланица Савета Европе и држава посматрача да: „Одговоре без икаквог отезања свим захтевима за правосудну сарадњу од стране ЕУЛЕКСА и Српских државних органа у оквиру важеће истраге ратних злочина и трговине органима.“ Да би Марти наставио „Опструкција таквих захтева и свако одлагање у пружању одговора било би незамисливо и неће се толерисати, с обзиром на важност и хитност међународне сарадње у решавању ових озбиљних и опасних кривичних дела.“ Посебно се захтева сарадња земаља чланица у заштити сведока, за које ће бити потребно обезбедити нови идентитет у страним земљама. Овде се види да је Марти извукао правилне закључке из случаја злочинца Харадинаја. У задњем пасусу увода, Марти наглашава да је Европски парламент свестан озбиљности троговине људским органима широм света, при чему се крше основни принципи људских права и достојанства, да би се накрају позвао на заједнички документ Савета Европе и УН, објављен 2009, где се наглашава потреба за међународним легалним актом и кривичним законима, којима би се убудуће омогућила боља заштита жртви, као и кривично гоњење починилаца тих монструозних дела… КОМЕНТАР: |
Позадина Мартијевог извештаја- Фиктивна подела Косова!?
Ту се слажем са задњим коментаром, да се многе ствари, нарочито афере оваквих размера када је Запад у питању, ретко када дешавају случајно – и да је ова (по мом мишљењу поштена) истрага Дика Мартија угледала светлост дана управо сада у ширем политичком контексту планова Запада и њихових београдских послужитеља, и то управо по питању Косова.
Оно што ме упућује на такав закључак јесте садржај тајне дипломатске депеше америчке амбасаде у Београду, датиране 5-ог Октобра, чији сам садржај презентовао на овом сајту у виду чланка „Тадићеви тајни преговори о прихватању косовске „државе“ и уласку у НАТО“ (линк: http://www.vidovdan.org/component/content/article/37-politika/5178-2010-12-11-21-16-43).
Из те депеше се јасно види да се Тадићев режим залаже за фиктивну поделу Косова (делимични суверенитет Србије над севером Косова и над пет српских манастира на југу- с тим што би Србија за узврат практично признала косовску „државу“ ускраћено за формално признање, и што би Србија дефакто остварила веома ограничену контролу над наведеним делом Косова, док би Косово у стварности и формално остало под албанским суверенитетом)- која и тако фиктивна и разводњена није по вољи окорелих терориста ОВК који су на власти, и који су више пута јавно устврдили да ништа краће од потпуне независности неће прихватити, претећи изазивањем новог рата.
Ја мислим да у томе грму лежи зец. Запад је већ „уморан“ од Косова, и поколебан недостатком потпуног међународног признања Косова. У америчкој депеши јасно видимо да је фаворизована „српска“ (Тадићева) опција управо ова горња опција, у документу означена под тачком „а“; И оно што је мени било изненађујуће јесте потпуни недостатак негативне реакције у вези те опције од стране амбасадорке Ворлик, када знамо досадашњи строги амерички став да до никакве поделе Косова не може да дође, а у овом случају ипак долази до „некакве“ (фиктивне) поделе Косова.
Та фиктивна подела Косова би била „политички успех“ за Тадићев режим, и они би је презентовали народу преко својих већинских медија у Србији сасвим друкчије од онога што јесте, и тако би се дефакто трајно одрекли Косова у име Српске нације. Истовремено, чак и тако разводњену и фиктивну опцију је немогуће продати окорелим терористима ОВК, који држе власт на Косову. Те је Запад вероватно одлучио да их се реши уз помоћ Мартијевог извештаја, а на њихово место доведе друге албанске послушнике који би прихватили ову „политичку трговину.“
За нас Србе, то у ствари не би променило пуно у тренутној ситуацији, али много тога, и то нагоре у наредним годинама. Срби на Косову, који не живе у северној енклави, не би имали пуно избора- или да се иселе, или да се „албанизују“, као резултат тих тајних преговора би сигурно изгубили и Прешевску долину- ова информација долази из извора ЦИА-е (што је документовано од стране Џулије Горин на сајту Глобал Рисерча, линк: http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=22284, где се јасно види на мапи америчке агенције ЦИА, да у скорој будућности неће бити директне границе између Србије и Македоније. Прешевска котлина постаје део Великог Косова). Пошто би српски суверенитет над Севером био само фиктиван, и постојао као тренутни гарант међународних фактора, а не као легалан међународни уговор, онда као такав не би опстао на дуге стазе- Сви знамо да би због српског негативног наталитета, временом скоро сви Срби потпуно нестали у тој енклави- и пошто тамо не би више било српске популације, онда не би више ни постојала српска аутономија- Лажна косовска држава (пошто се шиптари размножавају као зечеви) би истовремено наставила да постоји у пуној величини, увећана за отете Српске територије: са југа Србије, и вероватно великог дела територије Црне Горе.
Но на крају, то је само моја лична теорија, настала као резултат мојих аматерских анализа ових горе наведених докумената. Уосталом време ће показати своје- Једино се бојим да ми Срби немамо више времена…
———————————————–Европа српским сузама не верујe- II |
| ДЕЛ ПОНТЕОВА ОТКРИВА ОНО ШТО ЗАПАД УПОРНО СКРИВАУ наставку свог извештаја о монструозним злочинима ОВК против српске популације на Косову, специјални иследник Европског Савета Дик Марти описује како је Карла Дел Понте, бивши Хашки тужилац, реагујући из фрустрације због опструкције („одозго“) у истрази ових злочина- која је долазила из самог Хашког трибунала, као и од стране водећих западних сила, пре свега Америке- одлучила да у сарадњи са Чаком Судетићем објави књигу“Трибунал- Ја и ратни злочинци“, у којој ће јавности открити „оно“- што су се западне силе трудиле тако очајнички да сакрију од светске јавности. Даљна анализа Мартијевог извештаја ће показати да су за то имали и више него довољно разлога, јер доказивањем албанских монструозних злочина према српском народу, овде се разоткривају и злочини и саучесништво њихових западних налогодаваца…Марти наводи у свом извештају: „У књизи, скоро десет година након косовског рата, појављују се сазнања о трговини људским органима „вађених“ из српских заробљеника, чији су извршиоци према разним изворима били команданти Ослободилачке Војске Косова (ОВК). Ти извештаји су били веома изненађујући, и изазвали су снажну реакцију „домаћина“ (илегалне косовске државе). Били су веома изненађујући пре свега, јер су дошли од особе на високом положају у међународним институцијама- тачније у самом срцу правосудног система, задужене да истражује ратне злочине почињене у оквиру разних конфликта на територији бивше Југославије. Али пре свега, они су изненађујући зато што су разоткрили веома видљиво „одсуство“ званичне реакције (окупационих снага на Косову) на те оптужбе (о овим монструозним злочинима према Србима), али је зато очигледно да су били довољно озбиљни и узнемиравајући да присиле бившу тужитељку, да их укључи у своје мемоаре. Овде је очигледно да она није могла да игнорише мрачне и далекосежне последице тих оптужби- те је зато одлучила да их учини веома јавним.“Он даље објашњава да пошто је Комисија за правне односе и људска права Европског Савета, била презентована са овим горњим наводима поткрепљеним конкретним доказима: у форми документа број 11574, који је активирао Резолуцију за детаљну истрагу у криминалне радње, које је Дел Понтеова обзнанила светској јавности, као и њиховим последицама- И у циљу откривања пуне истине, пружања правде жртвама, као и хапшења извршиоца ових монструозних злочина – Комисија је поставила Дика Мартија на чело ове истраге у својству Специјалног Извештача. Те му је у ту сврху наложено да припреми специјални документ- Резолуцију, као и да достави комплетан извештај Комисији.ЗА ЗАПАД СРПСКЕ ЖРТВЕ СУ СТВАР ПРОШЛОСТИМарти овде посебно наглашава, да ти злочини који су се десили пре десет година, никада нису прописно истражени, или нису уопште истраживани, од ниједне стране- „националних или међународних ауторитета који су имали јурисдикцију над територијама где су се злочини дешавали.“ Да би казао следеће: „Све су индикације да су напори да се утврде чињенице о косовском конфликту и казне извршиоци ратних злочина, били концентрисани у само једном правцу, и базирани на унапред створеној предрасуди да је једна страна (албанска) била жртва, а друга страна (српска) злочинац.“ Потом образлаже да ситуација у стварности није црно-бела и да је много више „комплексна“, и да треба имати у виду племенски и нецивилизовани карактер албанске заједнице- што је све ометало његову истрагу, нарочито у прикупљању информација на терену. Онда дословце каже: „Свуда влада страх, који често прераста у комплетан „терор“, који смо ми приметили код неких информаната, одмах након што им је предочен разлог наше истраге.“ Овде је посебно забрињавајући данашњи однос међународних (западних) институција на Косову, које и поред свих ужасавајућих открића ове истраге, покушавају да исту саботирају. Марти је то описао у извештају следећим речима: „Чак и одређени представници међународних институција, нису сакривали своју „неспремност“ да се суоче са чињеницама: „Прошлост је прошлост“, речено нам је; „сада морамо да се фокусирамо на будућност.“БЕОГРАД МОРА ДА СЕ КОРИСТИ ЗАПАДНОМ ЛОГИКОМ КОЈА ЈЕ РЕЗУЛТИРАЛА У АНЕКСИЈУ КОСОВА- ДА САДА OБРНЕ ТАЈ ПРОЦЕСОвај део Мартијевог извештаја, који пластично илуструје данашње очигледно анти-рпско расположење међународних институција на Косову би требао да буде довољан аргумент „српским властима“ да покрену то питање пред Саветом безбедности УН-а, и захтевају доследну примену Резолуције 1244, као и промену политичког и етничког састава „мировних снага на Косову- односно елиминацију западних окупационих трупа за које овај извештај (како ће се то тек показати у наставку приказа Мартијевог извештаја овде на страницама Видовдана) доказује – да не само да су пристрасни у корист Албанаца, а на штету Српског народа, већ да су и сами директно учествовали у извршењу и прикривању многих најтежих кривичних дела против српског народа на Косову. У тој политичкој иницијативи, коју би хитно требало да предузме српска влада (користећи се тренутном међународном актуелношћу овог шокантног извештаја), мора да се примени иста „логика“ која је коришћена од стране западних сила да би „нама“ одузели Косово.У наставку Марти директно конфронтира, ових дана „слављеничку“ презентацију српског тужилаштва за ратне злочине, које се хвали да је њихова истрага далеко „напреднија“ од Мартијеве, следећим речима: „Српске власти јесу својевремено реаговале на ове индикације, додуше са „закашњењем“, али нису постигле никакве значајне резултате.“ Марти је такође веома критичан према Хашком трибуналу, наводећи „истраживачку мисију“ трибунала на локацији озлоглашене „Жуте куће“- коју он описије (истрагу) да је спроведена „веома површним истражним радњама, са стандардом професионализма који је у најмању руку збуњујући.“
МАСОВНИ ЗЛОЧИНИ ПРОТИВ СРБА БИЛИ МОГУЋИ САМО УЗ НАТО ПОДРШКУ- ПИШЕ МАРТИ Извештај у наставку обилује оптужбама против НАТО-а, за који Марти наводи у овом документу да је „извршио агресију против Југославије кршећи међународне конвенције и без дозволе Савета Безбедности“, ограничавајући своја дејства на кукавичко бомбардовање са безбедних висина, да би на земљи користио крволочну терористичку војску ОВК, као своју пешадију- препуштајући тим терористима неограничену контролу на терену, чак и дуго времена после званичног уласка НАТО окупационих трупа на Косово. Марти потом описује тај период следећим речима: „Управо у том критичном периоду су почињени безбројни злочини према Србима који су остали на својим огњиштима, против косовских Албанаца осумњичених да су били „издајници или колаборатори“, као и против оних Албанаца који су страдали у оквиру унутрашњих обрачуна у оквиру ОВК и других албанских факција. Ти злочини и данас остају већински некажњени, и тек након више година им се „прилази“ са снебивањем.“ „У тој фази хаоса, граница између Косова и Албаније је ефективно престала да постоји. Тамо није постојала никаква практична контрола, а и било би готово немогуће спровести законе, узимајући у обзир огроман промет избеглица, према Албанији у време конфликта, и према Косову по окончању конфликта. У току моје истраживачке мисије испред Швајцарског парламента 1999-те године, ја сам лично био сведок размера тог феномена; Тада сам осмотрио снажну солидарност Албанских власти и народа у прихватању косовских избеглица. У том контексту су се разне факције ОВК слободно кретале на обе стране границе, која у то време је била практично само формално раздвајујућа линија. Дакле јасно је да је ОВК имао ефективну контролу у региону у то критично време, на Косову, али такође у области Северне Албаније. НАТО снаге су сарађивале са ОВК као локалним ауторитетом у склопу војних операција као и у „завођењу реда“ Управо резултирајући из такве ситуације, разни злочини су почињени од стране ОВК, укључујући водеће лидере ОВК, да би потом били ефективно (од стране западних сила) прикривени и остали некажњени.“ СРБИ „ДЕМОНСКИ УГЊЕТАВАЧИ- АЛБАНЦИ „НЕВИНЕ“ ЖРТВЕ Марти потом наглашаву потпуно друкчију атитуду западних сила, када су у питању Срби: „Злочини почињени од стране Српских снага су документовани, јавно критиковани, и до максимума кривично гоњени и процесирани у судовима.“ Ту изводи закључак да данас нико не доводи у питање кривицу Милошевићевог „диктаторског режима“ у контексту ратних злочина према Албанцима почињене у време косовског конфликта, да би потом повукао следећу паралелу: „…сви ти догађаји и инциденти су посматрани упрошћено: приказујући на једној страни Србе као „демонске угњетаваче“, а на другој страни Албанце као „невине жртве“. У свом том хорору и извршењу злодела не сме да се прихвати принцип компензације. Основни принцип правде захтева да свако буде третиран на исти начин. Шта више, наша дужност да откријемо истину и спроведемо правду која мора да се спроведе тако, да након тога може да се успостави истински мир, у коме би различите заједнице могле да се помире и почну да живе и раде заједно.“ „Ипак, на Косову је и даље опште прихваћена кратковида логика: створити привид реда по сваку цену, пажљиво избегаваући све што може да дестабилизује овај регион који је још у стању „крхке равнотеже“. Резултат тога је врста правде, која може да се опише једино као селективна- остављајући потпуно некажњене злочине за које постоје веома кредибилне индикације да су извршени директно или индиректно од стране лидера ОВК.“ АМЕРИЧКИ ИНТЕРЕС НА КОСОВУ УНИШТИО СВАКИ ПРОСПЕКТ РАСВЕТЉАВАЊА АЛБАНСКИХ ЗЛОЧИНА ПРЕМА СРБИМА У извештају се оптужују западне владе, да су због страха од копнених губитака определиле за „стерилни“ ваздушни рат, да би на земљи користиле терористичку ОВК као своју „савезничку“ пешадију. Ова критика се пре свега упућује Американцима, за које се каже да је њихов интерес (и учешће) у формирању косовске владе чији чланови су постали готово ексклузивно терористи ОВК, резултирало у директно америчко саучешниство у прикривању ових монструозних злочина. Он је то описао следећим речима: „Ситуација, како смо нагласили претходно, је потпуно уништила сваку перспективу расветљавања албанских злочина, нарочито у случајевима где су постојале индикације да су та злодела починиле особе на власти, или особе њима блиске.“ Марти је овде додатно образложио зашто је у овом случају америчка одговорност (нарочито у светлу игнорисања злочина ОВК који су им били добро познати) највећа: „САД имају на Косову амбасаду са импресивним ресурсима, као и војну базу Бондстил таквих размера и значаја да очигледно надмашује регионалне потребе.“ Овај део извештаја је такође веома критичан према УНМИКУ за кога каже да је од почетка наступио са веома ограниченим ресурсима, бројчано и кадровски недорастао задатку, да би потом указао на један податак, који уверен сам није уопште изненађујући за српску јавност, а то је да међународне институције, прво УНМИК, а потом ЕУЛЕКС нису могли да верују скоро ником из редова албанске популације на Косову када је у питању истраживање злочина према српском народу. Овде је једна велика разлика између УНМИКа који је наставио да користи услуге албанских кадрова, који су и оне малобројне истраге злочина према Србима компромитовали или саботирали; И ЕУЛЕКС-а који се бар потрудио да за преводиоце доведе Албанце из других држава, или преводиоце албанског језика из других етничких група, и то по Мартијевим речима из следећег разлога: „Међународни званичници су нам казали да је било немогуће сачувати поверљивост њихових извора- елемент који се сматра кључним у свакој криминалној истрази- посебно из разлога да су били „упућени“ на локалне преводиоце, који би потом директно преносили те инфрормације осумњиченима. Kао резултат тога, ЕУЛЕКС је морао да доводи преводиоце из других земаља, да би могао да спроводе безбедно истражне поступке у најосетљивијим случајевима. Исти извори су нам казали је приступ међународне заједнице (западних земаља) овој афери, био идеолошки зацементиран у пароли „мир и стабилност по сваку цену“(овде је та цена опет у српским главама). Очигледно да је такав приступ захтевао „хармоничне односе“ са локалним албанским властодршцима“ УНМИК ОСТАВИО ЕУЛЕКСУ КРИВОТВОРЕНА СУДСКА ДОКУМЕНТА- НАТО И ХАГ ВРШЕ ОПСТРУКЦИЈУ МАРТИЈЕВЕ ИСТРАГЕ „ЕУЛЕКС мисија, која је постала оперативна крајем 2008, је наследила изузетно тешку ситуацију. Безбројни досијеи ратних злочина, наравно они у којима су „борци“ ОВК били осумњичени, су предати УНМИК-у у очајном стању (лажни и прерађени докази као и изјаве сведока, пропусти и необјашњиве празнине у иследничким поступцима), да би се на крају УНМИК одлучио да многе досијее једноставно затвори (што значи да за многе српске жртве неће никада бити правде, бар не од стране окупационих снага на Косову).“ Марти наводи да је по доласку ЕУЛЕКС-а на Косово, од стране не само Срба, већ и многих Албанаца, очекивано да ће ЕУЛЕКС кренути у обрачун са „недодирљивим“ албанским моћницима, чија је мрачна прошлост добро позната свима на Косову- да би закључио „Наравно да су таква очекивања била узалудна, све што је учињено су била празна обећања…“ Такође је навео случај Назима Блаце, терористе који је јавно признао извршење убистава по налогу највиших албанских политичара- „Требало је 4 дана пре него што је Блаца био ухапшен и стављен под заштиту. Начин на који ће Еулекс поступити у овом случају ће бити важан тест, да докажу колико далеко су спремни да иду да би промовисали правду.“ У коментару овог пасуса, Марти је описао корупцију УНМИК-а следећим речима: „УНМИКОВО наслеђе нам је описано у веома живописној форми, која не захтева никакав додатни коментар- „као 300,000 хаотичних страница (легалних докумената).““ У следећем пасусу Марти се опет бави опструкцијом од стране одређених западних земаља, која се мери са саучешниством у криминалним радњама ОВК. Овде се нарочито бави земљама чије су трупе на Косову у саставу КФОР-а, за које каже да имају у својим досијеима веома релевантне иформације о овој криминалној афери, али да те досијее не чине доступним ЕУЛЕКС-у, или то евентуално чине тек након дуготрајне процедуре и веома често некомплетно. Сличну критику упућује Хашком трибуналу. У свом коментару то описује следећим речима: „(3) Сазнали смо да су одређени КФОР контрибутори, у овом примеру Велика Британија, вратили све досијее у своје матичне земље, и да су ти досијеи давани на увид ЕУЛЕКС-у једино по основу детаљно образлаганих случајева, компликоване процедуре која изузетно успорава спровођење правде. (4) У време наше посете у јануару 2010, ЕУЛЕКС иследници често нису могли да имају приступ Хашким досијеима, да би недавно Хашки тужилац уверавао званичнике ЕУЛЕКС-а да ће имати неограничени приступ тим досијеима.“ Овде је веома индикативна дилема Дика Мартија коју он изражава по питању опструкције неких западних земаља и Хашког трибунала: „Свако би морао да се запита, који би то могли да буду разлози за саботирање таквих једноставних захтева?“ „Корупција и организован криминал представљају главни проблем у региону, како је то показало више међународних извештаја. Све је то још озбиљније због чињенице да су криминал, корупција и политика веома тесно повезани. Масовно присуство међународних снага није практично ништа побољшало ту ситуацију, чак је повећало неке аномалије; на пример, возач или чистач запошлен код неке стране организације или у страној амбасади зарађује пуно више него полицајац или судија, што неминовно доводи до поремећаја система друштвених вредности.“ ——————————————————————– Европа српским сузама не верује III
1 |
ПОВРАТАК КРАЉА ПЕТРА II
пише: Миша Матић
Луј XVI
Луј XVI као 20 – годишњак, 1774. наслеђује француски престо и државу која је у расулу. Са 17 година жени се аустријском надвојводкињом, кћерком царице Марије Терезије, Маријом Антоанетом. По ступању на престо, Луј XVI враћа законодавну власт у руке парламента, који је његов отац распустио, а 1789. постаје и уставни монарх државе у којој парламент има потпуну власт у својим рукама. После победе револуције и проглашења републике 21. септембра 1792. краљ је збачен са престола, а неуспешно се завршава и његов покушај повратка на власт, уз помоћ страних сила, па га заправо ти његови савезници гурају под гиљотину у рукама револуционара. Луј XVI је убијен 21. јануара 1793. у Паризу, пошто је претходно оглашен издајником, два дана раније. На исти начин погубљена је и краљица Марија Антоанета, девет месеци касније. Њихов син, Луј XVII, као осмогодишњак, од стране револуционара одведен је у затвор, где умро 1795. од последица физичког мучења и изгладњивања. На тај начин се револуционарне и антимонархистичке снаге разрачунавају са носиоцима круне, када им ови падну шака.
Краљ Петар II по ступању на престо
Краљ Петар II Карађорђевић, са непуних 18 година долази на престо Југославије 27. марта 1941. Југославија се налазила пред вратима рата, после демонстрација које је изазвало потписивање Тројног пакта, два дана раније у Берлину. Убрзо, по почетку рата, 6. априла, краљ Петар напушта Београд, да би са Никшићког аеродрома одлтео за Грчку, а затим у Египат. У госте као избеглица код савезника Британаца стиже јуна 1941. За разлику од Луја XVI, који није успео да ужива у заштити савезлика, а већ је био ожењен, када је преузео француску круну, Петар се по наговору британског премијера Черчила и под окриљем свог кума, британског краља Џорџа, жени марта 1944. Александром, грчком принцезом без мираза, којој многи оспоравају ту титулу. Изузев Черчила и њене мајке, грађанке Аспазије Манос. У то доба, на тлу Југославије је одавно беснео и грађански рат, највише између снага оданих краљу, под командом ћенерала Драгољуба Драже Михаиловића и комунистичко-револуционарних снага под командом самозваног маршала Јосипа Броза, коме се ни дан данас не може утврдити тачан датум рођења, али ни многи други биографски податци. У време своје женидбе, краљ Петар је већ знао каква би га судбина задесила у случају победа било које од ових снага. Пред собом је имао већ прокламоване „одлуке Авној-а“ од 29. новембра 1943. и Резолуцију са Башког конгреса, Равногорског покрета од Савиндана 1944. На своју жалост, знао је и одлуке Техеранске конференције, само један дан старије од одлука комунистичког Авноја, које су такорећи биле усаглашене. По том сагласју, круна је већ била скинута са главе краља Петра и стављена на располагање комунистичком вођи Брозу. Званично је то учињено 29. новембра 1945. после реферндума, познатог под народним називом „ћораве кутије“. Као и Луј XVI, краљ Петар је од нових власти оглашен издајником, па је та одлука Авној-а, као и она о забрани повратка краља и династије у земљу, званично постала важећа, две године по њеном доношењу. Робеспијерову тезу: да ће слободе и правде бити када о црева последњег попа, буде обешен последњи краљ, енглези су у својој револуцији решили једним ударцем, јер им је краљ био и верски поглавар. Срећом по живот краља Петра, комунистима у Србији је утекао и „последњи поп“, сада свети владика Николај Велимировић, али су они током своје револуције побили више свештеника и монаха него у истом периоду усташе и немци заједно. Аналогију између ових догађаја дао је и Карл Маркс, 1848.године: „Има у историји фрапантних аналогија. Јакобинац из 1793. године је постао данашњи комуниста“
Живећи под окриљем оних који су му радили о круни, а понекад и о глави, Петар II, краљ Југославије, умире 1970. године у Денверу у САД, у својој 48. години. У својим мемоарима и краљ Петар једном реченицом описује своју трагичну судбину: „Ја сам незапослени краљ а једини посао који знам је како бити краљ. Обучавали су ме за краљевство откако сам рођен.“ Оваква судбина задесила је носиоца круне који није допао шака револуционарима у својој земљи. За разлику од Луја XVI, који је сахрањен у Француској, краљ Петар је одлуком комунистичког режима изгубио, сем права на живот и право на гроб у својој земљи, у цркви коју је подигао његов деда, по коме и носи име, на свом имању. Та црква је одређена од свог градитеља, да буде вечно почивалиште српске краљевске династије Карађорђевић, попут базилике у Сен Денију, која је и гробна црква француских краљева. Последњи у њој сахрањен је десетогодишњи принц Луј XVII. 1824. a његови родитељи, краљ Луј XVI и краљица Марија Антоанета, пренети су уз државне почасти, и сахрањени ту 1815. године.
У цркви Светог Георгија на Опленцу, последњи сахрањени је кнежевић Никола, син кнеза Павла и кнегиње Олге, који су, када и он, пренети из Лозане и сахрањени 6. октобра 2012. Њиховом погребу на Опленцу, предходила је тзв. рехабилитација кнеза Павла, пред београдским судом. На неопходност доношења тог акта подсетио нас је и председник владе. Рече да се тим актом стичу услови за сахрану кенза Павла, кнегиње Олге и кнежевића Николе на Опленцу, у цркви коју је сазидао Павлов стриц и његов покровитељ од развода Павлових родитеља, краљ Патар I. Пре мање од пола године тај исти човек обећао је повратак Брозове бронзане статуе у Ужице .О рехабилитацији краља Луја XVI, његове супруге и сина, нити постоје податци, нити је иком била потребна, јер у Француској се „тековине револуције“ одавно сматрају злочином.
посмртна маска Оливера Кромвела
О томе какав је однос Британаца према првој револуционарној победи у историји у Енглекој револуцији, под Оливером Кромвелом, говори и то да је та република трајала од 1649. до 1658., а Кромвелова смрт је означила њен престанак. У том периоду, револуционари су побили око 30% становништва. Велика Британија је од тад поново монархија. Француска револуција однела је животе око 700.000 жртава, док се жртве револуције у Русији броје десетинама милона мртвих. Код нас тај број још увек није ни приближно утврђен. Ни Британцима, ни Французима нису биле потребне рехабилитације да би схватили историјски значај жртава револуција, али је то потребно мртвим члановима династије Карађорђевић, који су своје кости посејали на два континента, како би остварили право да почивају у својој задужбини и на својој имовини, која је још увек отета.
Приликом сахране кнеза Павла, председник републике, нас је обавестио, да је његов следећи посао пренос посмртних остатака краља Петра из Либертвила код Чикага. Да ли ће нас, ако му се укаже прилика, поново подсетити на то да он исправља неправду коју смо починили сви ми, иако се тачно зна ко је чинио и злодела и неправде? Да ли ће тражити рехабилитацију краља Петра пред београдским судом, иако поступак рехабилитације краљевог министра војске и морнарице и начелника штаба ЈВуО, генерала Михаиловића безуспешно траје већ 6 година? Да ли ће и последњег југословенског краља последњи пут превозити бордо комбијем? Да ли ће и његово тело, попут тела кнеза Павла сместити у сандук већи од гробнице у крипти цркве Светог Ђорђа на Опленцу? Хоће ли од сахране последњег српског монарха правити скарадну сахрану по угледу на „Лионску
заупокојену литургију“, на сахрани распопа и трговца, „мученика слободе“, револуционара Шалијеа, током Француске револуције? Да ли је он тај који ће предводити комунистичке идеолошке и биолошке потомке у одавању почасти или још
Драгиша Кашиковић
једном ругању последњој српској крунисаној глави? Да ли је он тај који је достојан да испуни аманет Драгише Кашиковића који је у свом некрологу
над одром краља Петра рекао:
– Збогом наш миљени сапатниче, тешку Круну ниси дуго носио. Морао си у изгнанство. Постао си наш први емигрант. Збогом наш честити господару, рат се завршио али нашом земљом нису поља цветала. Пшеница није дозрела међу дрвеним крстовима. Збогом мили земљаче, судбина ти је трнов венац наметнула. Носио си га храбро – Карађорђевски. Ми ти се кунемо својом чашћу и именом да ћемо те пренети на Опленац. У слободну Србију коју ти судбина није доделила да поново видиш.
http://srboslov.info/feljton/istorija/492-p-vr-r-lj-p-r-ii-u-srbi-u
СРБСКИ ЖУРНАЛ 